Астрономија (старогрчки: αστρον + νόμος и у преводу значи закон звезда) је наука која проучава објекте и појаве изван Земље и њене атмосфере. Она проучава порекло, развој, физичка и хемијска својства, кретање, као и процесе који се одвијају на небеским телима (као што су планете, звезде, звездани системи, галаксије...), појаве као што је космичко позадинско зрачење, и настанак, развој и судбину свемира. Особе које се баве астрономијом зову се астрономи.

Астрономија је једна од најстаријих наука. Астрономи раних цивилизација изводили су планска запажања о ноћном небу, а астрономски артефакти су пронађени и из много ранијег периода. Међутим, било је потребно откриће телескопа пре него што је астрономија могла да се развије у савремену науку. Историјски гледано, астрономија је укључивала разноврсне дисциплине као што су астрометрија, небеска навигација, посматрачка астрономија, израда календара, па чак и астрологија, али професионална астрономија се данас често поистовећује са астрофизиком. Од 20. века, професионална астрономија је подељена на посматрачке и теоријске гране. Посматрачка астрономија усмерена је на стицање и анализирање података, углавном коришћењем основних принципа физике. Теоријска астрономија је усмерена према развоју рачунарских или аналитичких модела за описивање астрономских објеката и појава. Два поља допуњују једно друго, тако да теоријска астрономија настоји објаснити резултате посматрања, а посматрања се користе се за потврду теоријских резултата.

Астрономија се мора разликовати од астрологије која је псеудонаука о предвиђању људске судбине посматрањем путања звезда и планета. Иако два поља деле заједничко порекло и део методологије (наиме, коришћење ефемерида), она су различита.

Астрономи аматери су допринели многим важним астрономским открићима, и астрономија је једна од преосталих наука у којој аматери још увек могу играти активну улогу, посебно у откривању и посматрању пролазних појава.

Рана историја


Небеска мапа из 17. века, коју је израдио холандски картограф Фредерик де Вит.

У раним временима, астрономија је једино обухватала посматрање и предвиђања кретања објеката видљивих голим оком. На неким местима, као што је Стоунхенџ, ране културе скупиле су масивне предмете који су вероватно имали одређене астрономске сврхе. Поред њихових церемонијалних употреба, ове опсерваторије могле су бити коришћене да се изради и прати календар и утврде годишња доба, што је важан фактор за знање када засадити усеве, као и у разумевању дужине године.
Астрономија је такође имала велик утицај на развој човечанства, јер су прикупљено знање и искуство унапредили економију, трговину, поморство.

Пре него што су измишљени инструменти као што је телескоп рано проучавање звезда и неба је вршено голим оком, са доступних повољних положаја, високих грађевина и земљишта.

Најранији познати астрономски уређај је механизам из Антикитере, антички грчки уређај за прорачунавање кретања планета, који датира из око 150—80. п. н. е, и први је предак астрономских рачунара. Он је откривен на древној олупини код грчког острва Антикитера, између Китере и Крита у Егејском мору. Уређај је постао познат по својој примени диференцијала, за кога се раније веровало да је смишљен у 16. веку, и минијатуризацију и сложеност његових делова, упоредивих са сатом из 18. века. Изворни механизам приказан је у Бронзаној збирци Националног археолошког музеја у Атини, заједно са репликом.

Како су се цивилизације развијале, посебно Месопотамија, Грчка, Египат, Персија, Маје, Индија, Кина, Нубија[9] и исламски свет, прављене су астрономске опсерваторије и почеле су се истраживати идеје о природи свемира. Већина ране астрономије заправо се састојала од картирања положаја звезда и планета, наука која се данас назива астрометрија. Из ових запажања, формиране су ране идеје о кретању планета, а природа Сунца, Месеца и Земље у свемиру су филозофски истраживане. Сматрало се да је Земља у центру свемира, а да се Сунце, Месец и звезде окрећу око ње. Ово је познато као геоцентрични модел свемира.

Неколико значајних астрономских открића направљено је пре примене телескопа. На пример, нагнутост еклиптике у односу на небески екватор је процењена још 1000. п. н. е. у Кини. Халдејци су открили да се помрачења Месеца понављају у циклусу познатом као сарос. У 2. веку пре Христа, Хипарх је проценио димензије и удаљеност Месеца.

Током средњег века, посматрачка астрономија је углавном стагнирала у средњовековној Европи, барем до 13. века. Међутим, посматрачка астрономија процветала је у исламском свету и другим деловима света. Неки од истакнутих арапских астронома су направили значајне доприносе науци, рецимо Ал-Батани и Тебит. Астрономи су у том периоду увели многа арапска имена која се сада користе за имена сјајнијих звезда на небу.Такође се верује да су комплекси у Великом Зимбабвеу и Тимбукту могле имати астрономску опсерваторију. Европљани су сматрали да није било астрономских осматрања у преколонијалној средњовековној подсахарској Африци, али модерна открића показују другачије.

Научна револуција
Галилејеве скице и посматрања Месеца откриле су он има брдовиту површину.

Током ренесансе, Никола Коперник је предложио хелиоцентрични модел Сунчевог система. Његов рад су одбранили, проширили и допунили Галилео Галилеј и Јохан Кеплер. Галилеј је 1609. године конструисао телескоп помоћу сочива како би унапредио своја запажања, и тиме отворио врата брзом развоју астрономије.

Кеплер је први математички дошао до законитости који су исправно описали кретања планета са Сунцем у жижи елиптичних путања којим се крећу планете. Међутим, Кеплер није успео да састави теорију која стоји иза закона које је записао. Тек су Њутново откриће небеске динамике и његов закон гравитације коначно објаснили кретање планета. Њутн је такође развио рефлекторски телескоп са огледалима.

Даља открића пратила су побољшања у величини и квалитету телескопа. Опсежније звездане каталоге израдио је Лакај. Астроном Вилијам Хершел направио је детаљан каталог маглина и јата, а у 1781. открио планету Уран, прву пронађену помоћу телескопа. Удаљеност до једне звезде је први пут објављена у 1838. када је Фридрих Бесел измерио паралаксу звезде 61 Лабуда.

Крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, пажња коју су проблему три тела посветили Ојлер, Клеро и Д'Аламбер довела је до тачнијег предвиђања о кретању Месеца и планета и процвата небеске механике. Овај рад су додатно усавршили Лагранж и Лаплас, чиме су масе планета и сателита могле бити процењене према пертурбацијама њихових путања.

Значајан напредак у астрономији дошао је увођењем нових технологија, укључујући спектроскопију и фотографију. Фраунхофер је открио око 600 линија у спектру Сунца у 1814—15 које је, 1859, Кирхоф приписао присутности различитих елемената на Сунцу. За остале звезде у свемиру се показало да су сличне нашем Сунцу, али са широким распоном температура, маса, и величина.

Природа наше галаксије, Млечног пута, као засебне групе звезда која има милијарде чланова била је и раније позната, али је показано тек у 20. веку, да у свемиру постоје и друге галаксије, сличне Млечном путу. Убрзо затим, откривено је и ширење свемира, уочено као удаљавање већине галаксија од нас. Савремена астрономија је такође открила многе егзотичне објекте као што су квазари, пулсари, блазари, и радио-галаксије, те је искористила ова запажања за развој физичких теорија које описују неке од тих објеката упоредо са једнако егзотичним објектима као што су црне рупе и неутронске звезде. Физичка космологија направила је огроман напредак током 20. века, са моделом Великог праска којег су снажно подржали докази које су обезбедиле астрономија и физика, као што су микроталасно позадинско зрачење, Хаблов закон, и количина и однос елемената у свемиру.

Током 62. Генералне скупштине УН, 2009. је проглашена за Међународну годину астрономије (МГА2009).

У астрономији, информација се прима углавном детекцијом и анализом видљиве светлости или других врста електромагнетског зрачења. Посматрачка астрономија може бити подељена према посматраном делу електромагнетског спектра. Неки делови спектра могу се видети са површине Земље, док су остали делови видљиви само са великих висина или из свемира.

"Da bi ih spasao od nasrtljivca, moćnog lovca Oriona, kaže priča, Zevs je Plejade, sedam kćeri Atlanta i Plejone, pretvorio u zvezde i stavio na nebo. Ali i Orion je dospeo na nebo pa je i tamo nastavio da proganja Plejade i kada se on na nebu pojavi, one pobegnu i zadju za horizont. Razumemo Oriona što trči za Plejadama. Kako i ne bi kada su one tako zanosno lepe.
Plejade su najlepše zvezdano jato na našem nebu. Ima ih oko 500, ali se golim okom dobro vide svega njih sedam. Covek oštrog vida može po vedroj noći sa mračnog mesta, da ih vidi i 9 golim okom, a i više pod idealnim osmatračkim uslovima
Naravno, tako divan skup sjajnih zvezda nije mogao da ostane nezapažen ni u staro vreme pa Plejade pominju Homer, zatim Hesoid i drugi. U Japanu Plejade od davnina zovu " Subaru" što je u novije vreme postalo i ime poznate marke japanskih kola, ali i gigantskog japanskog teleskopa od 8,2 metra koji je smšten na Mauna Kei, na Havajima.
Plejade su utopljene u plavičastu maglinu. to je refleksiona maglina koja odbija svetlost zvezda iz okoline što čitavom jatu daje očaravajući, romantičan izgled naručito kad se gleda kroz dvogled.
Ali zvezde u ovom jatu se udaljavaju jedna od druge i za 250 miliona godina one će se raštrkati po medjuzvezdanom prostoru kao pojedinačne i nepovezane zvezde. Inače procenjuje se da je celo jato staro tek oko 100 miliona godina, što izaziva neke nedoumice koje tek treba rešiti.
Mesije je ovo jato svrstavao u svoj katalog pod brojem 45."

Tekst o tome šta bi se desilo kada bi čovek u Svemiru iznenada ostao bez zaštitnog odela.
http://static.astronomija.co.rs/astronautika/zivot_u_kosmosu/Covek_u_vakuumu.htm

Istorija razvoja astronomije
Počeci astronomije javljaju se još u praskozorje čovečanstva. Tad je astronomija
obuhvatala samo posmatranje i predviđanje kretanja tela vidljivih golim okom. Na nekim
lokacijama, kao što je Stounhendž u Engleskoj, rane kulture su napravile masivne
artefakte koji su bili kulturno središte i astronomska opservatorija, u ovom slučaju više od
4000 godina. Ova posmatranja su se koristila za utvrđivanje godišnjih doba, važnih za
znanje kad treba da se zasadi letina, kao i u razumevanju dužine trajanja godine.

Pre nego je teleskop pronađen, proučavanje zvezda moralo je da se obavlja samo sa
visokih pozicija, uglavnom visoke zgrade, drveća i zemljišta koristeći se samo golim okom.

U Mesopotamiji, Kini, Egiptu i pretkolumbijskoj Americi, astronomija se razvijala
prikupljanjem posmatračkog materijala. Pravila su izvodili na osnovu proverenih činjenica, ali
bez teorijskog modela, tako da im je suština pojave ostajala nepoznata. Zato je tačnost
rezultata zavislia od dužine trajanja civilizacije.

U Mesopotamiji i Kini astronomija se javlja oko 3000. godine pre n.e. Kinezi su umeli da
predskazuju pomračenje Sunca i Meseca, a vreme su merili sunčanim satovima. Podela
godine na dvanaest meseci i gotovo svi nazivi sazvežđa Zodijaka potiču od stanovnika
Mesopotamije. Egipćani su veliku pažnju posvetili određivanju trajanja godine. Od njih nam
je ostala prestupna godina. I civilizacije pretkolumbijske Amerike, koje su se razvijale oko
500. godine pre n.e. do oko 1500. godine n.e., imale su veoma precizne podatke o
kretanjima nebeskih tela i o trajanju godine.

U odnosu na druge civilizacije starog sveta, Grci su u astronomiju uneli preokret uvođenjem
teorije, logičkih psotupaka i misaonih eksperimenata, kao sastavnih delova istraživanja
suštine posmatranih pojava. Tako već u III veku pre n.e. Aristarh obrazlaže i ostala nebeska
tela. Najveći grčki astronom Hiparh izradio je posle sistematskog posmatranja nebeskih tela i
svetsrane matematičke analize, prvi katalog zvezda, koje je na osnovu sjaja razdvojio u šest
grupa. Otkrio je precesiju, sporo konusno kretanje Zemljine ose. Klaudije Ptolomej
objavljuje čuveni Almagest, u kome matematički izlaže geocentrični sistem sveta i daje
sintezu grčke astronomije.

Od IX do XII veka centar astronomije seli se u arapski svet, koji je prevođenjem dela grčkih
naučnika sačuvao nasleđe antike. U XII i XIII veku Evropljani prevode dela grčkih naučnika sa
arapskog na latinski.

Preporod astronomije dešava se za vreme renesanse. Nikola Kopernik predložio je
heliocentrični model sistema. Njegov rad bio je branjen, proširen i ispravljen od strane
Galileja i Keplera. Galilej je pronašao teleskop (1609. godine) i njime proširio posmatranja.

Kepler je prvi otkrio sistem koji tačno i precizno opisuje kretanje planeta sa Suncem u
centru. Ipak, Kepler nije supeo da formuliše teoriju koja potkrepljuje njegove zakone
kretanja. To je preostalo Njutnu da uradi. Pronalaskom nebeske dinamike i njegovog
zakona gravitacije konačno su objašnjena kretanja planeta. Njutn je takođe konstruisao i
teleskop - reflektor.

Dalja otkrića su omogućila paralelni razvoj u veličini i kvalitetu teleskopa. Nastajali su sve
veći i veći zvezdani katalozi. Astronom Viliam Heršel je napravio detaljan katalog maglina i
klastera, i 1781. godine otkrio je planetu Uran, prva novootkrivena planeta od antičkih
vremena. Razdaljina zvezda je prvi put objavljena 1838. godine kad je izmerena paralaksa
61 Cygni od strane Fridriha Bezela.

Za vreme XIX veka, pažnja prema problemu tri tela je odvela Eulera, Kalruta i Alemberta ka
preciznijim predviđanjima kretanja Meseca i planeta. Ovo istraživanje je dalje usavršavano
od strane Lagranža i Laplasa, dozvoljavajući masama planeta i satelita da budu utvrđeni iz
njihovih perturbacija.

Postojanje galaksije u kojoj se nalazimo, Mlečni put, kao posebne grupe zvezda, dokazano
je u XX veku, zajedno sa psotojanjem "spoljnih" galaksija, i ubrzo nakon toga, širenje
svemira, uočeno je zahvaljujući udaljavanju drugih galaskija od nas. Moderna astronomija
je takođe otkrila veliki broj čudnih objekata kao što su kvazari, pulsari, blazari i radio
galaskije, i korstila je ova otkrića da razvije fizičke teorije kojima opisuje crne rupe i
neutronske zvezde. Fizička kosmologija je znatno napredovala za vreme XX veka, sa
modelom Velikog praska znatno podržanog dokazima iz fizike i astronomije, kao što su
kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje, Hablov zakon i izobilje kosmoloških elemenata.

U Srbiji astronomska nauka počinje da se razvija u XVIII veku. Tako Jovan Rajić
(1726.-1801.) piše udžebnik iz astronomije 1762. godine. Đorđe Stanojević (1858.-1921.)
objavljuje naučne radove o Suncu u časopisu Francuske akademije nauka u drugoj polovini
XIX veka, a Milan Nedeljković (1857.-1950.) osniva 1887. godine Astronomsku opservatoriju
u Beogradu. Značajan doprinos astronomiji ostabio je Milutin Milanković (1879.-1958.), koji
je objasnio zašto i kako nastaju ledena doba. Njegovo ime nose jedan krater na Mesecu,
jedan krater na Marsu i jedan asteroid.

Da bi bolje shvatil srazmere zemlje,našeg sunca u odnosu na do sada otkrivene zvezde,pogledajte ove fotografije i video.:
Najveća do sda otkrivena zvezda je VY Canis Majoris.Ona je 2100 puta veća od našeg sunca.

Srazmere planeta u sunčevom sistemu: