Temelji na kojima počiva Konvencija


Konvencija počiva na četiri temeljna principa, bez čijeg zadovoljenja nije moguće ostvariti ni ostala prava:

pravo na život, opstanak i razvoj - koje država mora da obezbedi svakom detetu, u maksimalno mogućoj meri

nediskriminacija - svoj deci pripadaju jednaka prava, bez obzira na: rasu, boju, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta, njegovog roditelja ili zakonskog staratelja

najbolji interes deteta - u svim postupcima koji se tiču deteta, njegov/njen najbolji interes imaće prioritet

uvažavanje mišljenja deteta - pravo deteta da izrazi svoje mišljenje u svim stvarima i postupcima koji ga se tiču i da se to njegovo mišljenje uzme u obzir

Koja prava su sadržana u Konvenciji?

Konvencija sadrži sve vrste ljudskih prava koja su međusobno isprepletena. Ne postoje više ili manje važna prava, jer sva zajedno čine celinu.
Radi lakšeg razumevanja, prava iz Konvencije o pravima deteta biće grupisana na sledeći način:

- Konvencija ističe prava i odgovornost roditelja, odnosno proširene porodice, da usmeravaju i savetuju dete u vezi njegovih prava, shodno njegovim razvojnim mogućnostima

KAKO SE MOŽE KORISTITI KONVENCIJA?

Konvencija je delo profesionalaca i stručnjaka i namenjena je, pre svega, profesionalcima: nastavnicima, vaspitačima, zdravstvenim i socijalnim radnicima, advokatima, sudijama i pripadnicima svih onih profesija koji rade ili profesionalno dolaze u kontakt sa decom. Namenjena je i roditeljima. Ali njenu suštinu treba da poznaju u najvećoj mogućoj meri i sama deca. Poznavajući i razumevajući blagovremeno sva prava koja im pripadaju samim rođenjem i koja im se garantuju Konvencijom, deca će sazrevati u odgovorne osobe koje će znati da poštuju i tuđa prava i da se bore za što doslednije ostvarivanje svojih.

Na uskraćenost, neadekvatno ostvarivanje ili pak kršenje nekog prava iz Konvencije može da ukaže svako. Kad god se prava deteta ne poštuju treba reagovati kao pojedinac, grupa ili institucija i skrenuti pažnju nadležnima: ministarstvima, institucijama, službama, lokalnim organima, ili se obratiti organizacijama za prava dece za pomoć i posredovanje. Konvencija, u tom smislu, služi kao putokaz šta i kako treba činiti.

NEKE ZABLUDE O PRAVIMA DETETA

Neka prava su važnija od drugih

NETAČNO. Nema više, odnosno manje važnih prava, ne postoji njihova hijerarhija. Svako pravo može u određenoj situaciji da postane najznačajnije za pojedino dete ili njegovo bliže okruženje.

Konvencija ne obavezuje, jer nije zakon

NETAČNO. Iako prvobitno usvojena od strane Generalne skupštine UN, Konvencija postaje obavezna kad je država, tj. njen parlament usvoji. U našoj zemlji, prema Ustavu SRJ, Konvencija je zakon kao i svaki drugi. Slobodnije rečeno, Konvencija je Dečji Ustav.

Deca imaju pravo da rade šta hoće

NE. Prava deteta ne znače apsolutnu slobodu činjenja. Suština prava deteta je da im se obezbedi život i razvoj u sigurnosti, zdravom okruženju da bi mogli da ostvare sve svoje potencijale i daju doprinos društvu i kao deca i kad odrastu.

Mala deca ne mogu da donose odluke

NETAČNO. Nijedno dete nije toliko malo da ne može da izrazi svoju potrebu, želju ili mišljenje. Pitanje je samo kako to saopštava i kako odrasli na to reaguju. Male bebe to čine pokretima, mimikom i plačem, a starija deca rečima. Uvažavanjem tako iskazane potrebe ili želje, odrasli daju mogućnost detetu da na svoj način utiče na donošenje odluke.

Deca nisu dovoljno zrela da učestvuju u donošenju važnih odluka
NETAČNO. Da li je neka odluka važna za samo dete znaćemo tek onda kada ga to pitamo. U životu svakog deteta i na svim uzrastima postoje stvari koje ga se direktno tiču i koje su za njega važne. Mnogo je tema i sadržaja u porodici, školi ili ustanovi o kojima dete može i treba da bude saslušano, a njegovo mišljenje uvaženo.

Više prava za decu - manje prava za odrasle

NETAČNO. Smisao dečjih prava nije zamena autoriteta ili anarhija, već stvaranje preduslova za ostvarivanje ljudskih prava svakog pojedinca bez obzira na uzrast.

Dajemo deci prava, a šta je sa njihovom odgovornošću?

NETAČNO. Kao PRVO, ne dajemo MI deci prava, već im ona PRIPADAJU rođenjem. DRUGO, učeći da imaju prava, deca istovremeno uče da ta ista prava pripadaju i drugima. Zalažući se za poštovanje sopstvenih prava, deca razvijaju osećaj odgovornosti i poštovanja prava drugih pojedinaca i grupa. Isto tako, učestvujući u donošenju odluka, deca lakše preuzimaju na sebe i odgovornost za njihovu primenu.

Najveće obaveze u ostvarivanju Konvencije o pravima deteta pripadaju roditeljima

NETAČNO. Najveća odgovornost i obaveza da se prava dece što doslednije i svestranije ostvaruju je na državi. Država je ta koja je potpisala i ratifikovala Konvenciju i ona sa svojim organima i nadležnim službama stoji kao garant da ce se ta prava i uživati u praksi. Međutim, prema samoj Konvenciji uloga roditelja je od najvećeg značaja i država mora da poštuje prava i odgovornosti roditelja da usmeravaju i savetuju dete u vezi sa njegovim/njenim pravima, shodno razvojnim mogućnostima deteta.

ŠTA NAM JE ČINITI?

Prihvatiti koncept dečjih prava kao svakodnevnu praksu;
Raditi na njegovom popularisanju: u porodici, školi, zdravstvenim, socijalnim i drugim službama i svuda gde su prisutna deca sa svojim potrebama;
Kao pojedinac dati doprinos što potpunijem ostvarivanju prava deteta u našoj zemlji.

BROJNE AKTIVNOSTI NA OSTVARIVANJU PRAVA DETETA U NAŠOJ ZEMLJI SU JOŠ UVEK PRED NAMA. TO ĆE BITI STALNI PROCES JER STIŽU NOVE I NOVE GENERACIJE DECE KOJE MORAJU DA BUDU UPOZNATE SA SVOJIM PRAVIMA I ODGOVORNOSTIMA, KAO I ODGOVORNOSTIMA ODRASLIH PREMA NJIMA.



Decji sajt

Beograd -- Zaštitnik građana saopštio je da je pripremljen Nacrt zakona o pravima deteta, kojim se će na sveobuhvatan način urediti prava deteta.


Saša Janković je ocenio da ovaj Nacrt predstavlja pionirski pokušaj da se zaokruži koncept prava deteta u domaćoj pravnoj teoriji i praksi.

Ta zakonska rešenja će na sveobuhvatan način urediti prava deteta, kao i postupanje organa javne vlasti u njihovoj zaštiti, navodi se u saopštenju ombudsmana povodom Međunarodnog dana deteta - 20. novembra.

Kako se dodaje, biće to prvi put da zaštitnik građana iskoristiti zakonsko ovlašćenje da, kada proceni da je to od značaja za ostvarivanje i zaštitu prava građana, podnese parlamentu inicijativu za usvajanje potpuno novog zakona.

Ombudsman očekuje da će taj akt doprineti postepenoj promeni svesti, kako državnih institucija i javnosti, tako i roditelja da je poštovanje prava deteta prvi nužan korak u stvaranju zadovoljnog i odgovornog pojedinca.

O Nacrtu će se polovinom decembra obaviti rasprava, a pored nadležnih ministarstava, organizacija civilnog društva koje se bave pravima deteta i domaćih eksperata, sugestije će dati i stručnjaci SE, kojima je tekst dostavljen na ekspertizu.

Rasprava će, dodaje se u saopštenju, omogućiti da se finalizira tekst Nacrta i potom uputi Skupštini Srbije na razmatranje i usvajanje

Izvor: Vesti B92
....

Na mnoge tekovine demokratije tek se navikavamo. Ni obrazovanje nije izostavljeno, što
se i podrazumeva. Danas nema školske ustanove gde na vidnom mestu ne stoje uredno napisana i pobrojana prava učenika. Obaveze su izostavljene.
Nije li to način da dete već u tom uzrastu, navikavamo da su obaveze sporedna stvar i da će kroz život imati neograničena prava ?

Kao moderno društvo, podrazumeva se da se zakonima
regulišu medjusobno odnosi i ponašanja. Svaki zakon koji
vodi u dobrobit, više je nego neophodan.
Medjutim, zakon je tek slovo na papiru ukoliko ga ne
poštuju obe strane; ona koja ga donosi i ona koja ga
sprovodi.
Da bi se, recimo, Zakon o pravima deteta sproveo u praksi,
potrebni su neki preduslovi. Škola, recimo, ne može sama
snositi odgovornost za vasitanje deteta, ukoliko ne postoji
sprega sa roditeljima. Iz roditeljskog doma dete bi trebalo da
bude pripremljeno za ogromnu obavezu koja ga kroz školovanje
očekuje, a ne da se samo od obrazone ustanove očekuje da se
od deteta napravi ličnost po meri čoveka.

Dinka ::Kao moderno društvo, podrazumeva se da se zakonima regulišu medjusobno odnosi i ponašanja. Svaki zakon koji vodi u dobrobit, više je nego neophodan.
Medjutim, zakon je tek slovo na papiru ukoliko ga ne poštuju obe strane; ona koja ga donosi i ona koja ga sprovodi.
Da bi se, recimo, Zakon o pravima deteta sproveo u praksi, potrebni su neki preduslovi. Škola, recimo, ne može sama snositi odgovornost za vasitanje deteta, ukoliko ne postoji sprega sa roditeljima. Iz roditeljskog doma dete bi trebalo da bude pripremljeno za ogromnu obavezu koja ga kroz školovanje
očekuje, a ne da se samo od obrazone ustanove očekuje da se od deteta napravi ličnost po meri čoveka.

Slažem se, mada ni škola ne sme da zanemari svoju ulogu u vaspitno obrazovnom smislu i da sav teret ili krivicu za ponašanje učenika u školama svali na roditelje..

Postoje mnogi primeri gde su deca mirna i disciplinovana kod kuće, ali su u školama sušta suprotnost..

Smatram da bi u školama trebalo da bude uvedeno malo više discipline i reda prvenstveno medju obrazovnim kadrom i njihovom ponašanju prema deci a tek onda medju učenicima...Tada ne bi bilo problema tipa,..neposlušnosti, nasilja ili nepoštovanja.

Koliko sam primetila u zadnjih desetak godina od kad su počele reforme u školstvu, sistem obrazovanja se srozao na najnižu moguću meru..Učitelji se sve manje bave sa decom i pomaganjem da usvoje neko gradivo, već naprotiv čak ih i obavezuju da kod kuće rade sa roditeljima neke jedinice koje su oni dužni da im bolje objasne. Da su roditelji spremni i sposobni a pogotovu da imaju vremena da se bave sa takvim stvarima, verovatno decu ne bi ni slali u škole.. Ako je to poenta ovog novog zakona koji žele da usvoje onda ne vidim svrhu postojanja škola i obrazovnih centara uopšte...

LAV NIKOLAJEVIĆ TOLSTOJ: Što s manjim primoravanjem deca uče,
tim je metod bolji.....



Poznajemo ga kao izvrsnog ruskog pisca, pre svega po njegovom senzibilitetu i osećajnosti izraženim u delima Ana Karenjina i Rat i mir. Ali isto tako, Lav Nikolajevič Tolstoj (1828. – 1910.) se tokom svog života dosta bavio problemima vaspitanja i obrazovanja. Ne samo što je bio zainteresovan za ove probleme, nego je svoja teorijska razmatranja primenio u školi koju je osnovao 1859. u selu Jasna Poljana. Osim praktičnog pedagoškog rada, Tolstoj je izdavao i časopis Jasna Poljana (u kojem je između ostalog, objavljivao i radove svojih učenika), a bavio se i komparativnim proučavanjem obrazovnih sistema, putujući u zapadnu Evropu i tamo se bliže upoznajući sa sistemima obrazovanja Nemačke, Francuske, Belgije, Švajcarske, Engleske, Italije.

Bio je vrlo nezadovoljan društvenim odnosima svog doba i odvojenošću škole od života. Uočavao je da tadašnje vaspitno – obrazovne ustanove guše individualnost deteta, da su usmerene samo na intelektualni razvoj, zanemarujući dečju prirodu, spontanost, aktivnost. „Kad uđem u školu i vidim to mnoštvo dece u starim, prljavim i pocepanim odelima, mršave, sa svetlim očima i anđeoskim izrazom lica, ja se uznemirim, užasnem, kao da vidim ljude koji propadaju u živo blato. Kako da izvadim i koga pre da izvadim? I propada tu ono najdragocenije, upravo ono duhovno u njima, koje se još vidi u njihovim očima. Ja hoću obrazovanje za narod samo toliko da bi se spasli oni koji tonu – tonu neki budući Puškini, Ostrogorski, Lomonosovi... Njih je prepuna svaka škola. I posao mi ide dobro..." Zato je Tolstoj želeo da u Jasnopoljanskoj školi primeni svoju teoriju slobodnog vaspitanja, praktikujući ono za šta se najviše zalagao – slobodu, i to kako u međuljudskim odnosima, tako i kao slobodu za osnivanje seoskih škola koje bi pomogle ruskom narodu i sprečile njegovo propadanje.

Pod velikim uticajem Rusoovih misli i ideja, Tolstoj veruje u urođenu dobrotu deteta ili kako on sam kaže u njegovu neiskvarenu i plemenitu prirodu, u njegov harmonični sklad lepote, dobrote i istine. Zato kao cilj vaspitanja određuje razvoj „ moralno autonomne ličnosti; smisao čovekovog života je stalna težnja ka moralnom usavršavanju. Otuda su polazne osnove vaspitanja religija i moral." Ovakvim određenjem cilja vaspitanja, Tolstoj ostaje dosledan u svom zahtevu za potpunim razvojem ličnosti deteta, koja u sebi nosi harmoniju sadržanu u urođenoj istini, lepoti i dobru. Cilj vaspitanja predstavlja ostvarenje ovog savršenstva deteta, u svoj svojoj punoći.

Tolstoj dete vidi kao razumno i osećajno biće koje u sebi nosi pravu meru živahnosti, aktivnosti, sposobnosti za razumevanje različitih sadržaja. Zato je važno obezbediti najpogodnije uslove u kojima bi se ovakva dečja priroda razvila, a to je moguće ako se dozvoli slobodan, neometan razvoj, samo pružajući sredstva i prilike za ostvarenje potencijala koje dete nosi u sebi.

Principi na kojima je zasnivao svoju teoriju, našli su primenu i u njegovoj školi. A to su: poštovanje ličnosti deteta, ljubav prema deci, ali i prema svom (učiteljskom) pozivu i pružanje slobode deci.

U svom radu Tolstoj je nastojao da upozna prirodu deteta, njihove potrebe, sposobnosti i interesovanja, na kojima bi zasnovao vaspitno – obrazovnu delatnost. Ovakvo poznavanje dece on zahteva i od učitelja. A to je moguće ostvariti ako se uspostavi odnos ljubavi i poverenja između učenika i učitelja.

Ovim se ističe još jedan princip, a to je princip ljubavi. Tolstojevo shvatanje je da je najbolji učitelj onaj koji u sebi ima ljubav prema poslu i prema učenicima, i da je ova ljubav važnija od svakog znanja koje učitelj može da ima. On se trudio da u svom praktičnom radu, u školi u Jasnoj Poljani ostvari odnose ljubavi i poverenja, zasnovane, pre svega, na slobodi – „ (...) među učenicima i učiteljima uvek uspostavljati prijateljske, prirodne odnose, pri kojima jedino i može učitelj potpuno upoznati svoje učenike." Ovakav odnos prirodnosti, prijateljstva ukazuje na metod koji se protivi primoravanju, prisiljavanju, što je odlika tadašnjih škola. „Što s manjim primoravanjem deca uče, tim je metod bolji; što veće primoravanje, tim je gori metod."

Time je izraženo Tolstojevo gledište o uvažavanju slobode učenika u školi a time i jedan od osnovnih principa vaspitno – obrazovnog rada - princip slobode. U školi u Jasnoj Poljani deca su slobodna da dolaze i odlaze kada hoće, da u učionici sede tamo gde im je volja, nemaju domaće zadatke. „Ne samo što ne nose ništa u rukama, nego im nije nužno da što god nose i u glavi. Nikakve lekcije, ništa što je večeras kazano, đak nije u obavezi da sutra pred učiteljem ponovi. Njega ne muči misao: kako će izgovoriti lekciju. On nosi samo sebe, svoju prijemljivu prirodu i uverenje o tome da će u školi danas biti onako isto veselo kao juče." On ovim ukazuje na jedan vrlo značajan uslov uspešnog učenja u školi, a to je duh škole. Duh škole čini atmosfera koja vlada u školi, međuljudski odnosi, ophođenje jednih prema drugima. Taj „spoljašnji nered" koji se prikazivao u Jasnopoljanskoj školi, po Tolstoju upravo oslikava unutrašnji red – prirodnu potrebu dece za aktivnošću, koju ne treba nasilno suzbijati.

Lav Nikolajevič Tolstoj je prošao različite faze u svom shvatanju i definisanju pojmova vaspitanje i obrazovanje. U zavisnosti od tih razmatranja on određuje i značaj određenih faktora za razvoj i učenje deteta. Prvo je razdvajao proces obrazovanja od vaspitnog delovanja ističući da "obrazovanje predstavlja ukupnost svih uticaja koji razvijaju čoveka, Dečje igre, patnje, knjige, rad, učenje, odnos sa roditeljima, nauka i život sve obrazuje. Obrazovanje je uticaj svih životnih uslova... Ono je slobodan odnos ljudi koji ima osnovu u potrebi jednog da stiče znanja i drugoga da saopštava ono što je već stekao". A vaspitanje je prinudno, nasilno uticanje kako bi se formirao čovek po nekim zamišljenim idealima. Prema ovakvim pogledima, možemo videti da je Tolstoj u početku pridavao veliki značaj školi, po modelu one u kojoj je radio – u kojoj je ostvarena potpuna sloboda i omogućeno učenicima da uče i razvijaju se po svojoj prirodi i svojoj individualnosti. Kasnije, promenivši mišljenje o odnosu vaspitanja i obrazovanja, kao nerazdvojivim delovima istog procesa, ističe i značaj uvažavanja konteksta porodičnog života u organizaciji rada škole. Tako, kritikujući autoritarnost školskog sistema, i prižajući predloge za promenu takvog stanja, Tolstoj se ne zadovoljava time da se u hladnu školsku atmosferu unese malo kućne toplote i familijarnosti. Ne, on bi hteo „ da se škola sva preseli u kuću, da škola postane sastavni deo kućevnog života detinjeg. Kućevni uslovi - poljski radovi, seoske igre, materin rad u kući, očev zanat, sve su to obrazovni uslovi prvog reda."

Sadržaj vaspitanja

Tolstoj je svoju školu u Jasnoj Poljani posmatrao kao vrstu labaratorije. U njoj su se učenici slobodno bavili pitanjima koja su ih najviše zanimala. Slobodna nastava podrazumevala je i slobodan izbor predmeta, a deca imala mogućnosti da biraju časove koje će pohađati na osnovu svojih interesovanja. Predmeti koji su se izučavali u Tolstojevoj školi su: mehaničko i logičko čitanje, pisanje, kaligrafija, gramatika, crkvena istorija, ruska istorija, slikarstvo, crtanje, pevanje, matematika, priče iz prirodnih nauka, religija.

Uz ove predmete u školi su se učenici bavili i zanatima. Osim klasičnih učionica u kojima su se odvijali časovi, Tolstoj organizuje nastavu i u kabinetu. Poput Rusoa, Tolstoj ne želi da učenici usvajaju što veći obim znanja, nego najvažnija i najpotrebnija znanja. Ističući pogubnost insistiranja na količini, umesto kvalitetu znanja, Tolstoj piše: „Jedino objašnjenje ovog bezumnog života, protivnog svojoj savesti, kojim žive ljudi našeg vremena, sastoji se naročito u tom što se mladi naraštaji obučavaju bezbrojnim, najzapetlenijim, teškim i nepotrebnim predmetima, a ne poučavaju se samo onom što je jedino potrebno, naime: u čemu je smisao čovečanskog života; čime život treba da se rukovodi, i šta su mislili o tom pitanju, i kako su ga rešavali i rešili najmudriji ljudi svih vremena i celog sveta." Zato Tolstoj u centar nastave postavlja religiju i moral, kao osnove svakog znanja. Smatra da je neophodno bavljenje ovim predmetom, jer pruža detetu odgovore na večna, univerzalna pitanja i uči ih da sva dobra na svetu potiču od ljubavi, da je Bog ljubav, a da su sva zla od neljubavi.

Tolstoj, uz etičko, veliki značaj pridaje i estetskom vaspitanju. U tome veliku ulogu ima nastava jezika, i to pre svega pisanje sastava. Sam veliki pisac, Tolstoj je verovao u u dečje sposobnosti jezičkog izražavanja i stvaralaštva. Njegova zapažanja su da je deci omiljena aktivnost bila pisanje sastava i to: opisivanje raznih događaja, njihovo viđenje i razumevanje saslušanih priča, opisivanje odnosa sa ljudima iz svakodnevnog života... I u nastavi umetničkih predmeta (slikarstvo, crtanje, pevanje) rukovodio se principom slobode, verujući da deci ne treba nametati tuđi ukus, već da kroz ove različite aktivnosti, ako su potpuno slobodna i spontana razvijaće svoj vlastiti ukus za umetnost.

Tolstoj je isticao da je ličnost učitelja vrlo važan činilac u vaspitno – obrazovnom procesu. Ličnost učitelja trebala bi privlačiti decu školi, a ne da ih u školu guraju na silu. Tolstoj je uspevao da, sopstvenim primerom, pokaže kako je ovo očekivanje od učitelja, moguće ostvariti u praksi. Osim što je u školi uvažavao ličnost učenika, njegove sposobnosti i interesovanja, Tolstoj je i nakon časova svoje vreme i pažnju posvećivao deci, šetajući sa njima i pretresajući sa njima važna životna pitanja. Upoređujući različite metode rada sa decom, Tolstoj smatra:

1) Učitelj uvek teži da izabere metodu rada koja njemu samom najviše odgovara

2) Ukoliko je način rada lakši za učitelja utoliko je teži za učenike

3) Samo je onaj način rada odgovarajući koji je u skladu sa potrebama učenika. Da bi bili zadovoljni, treba imati na umu njihove individualne razlike, prirodne sklonosti.



Tolstoj je bio protiv nagrada i kazni, svojstvenih tradicionalnoj školi, a i uobičajeno ocenjivanje smatrao je štetnim po slobodan razvoj dece. On je kritikovao ispite i pojedinačna ispitivanja dece na časovima opisujući ovu situaciju kao situaciju kada „veliki čovek muči malog, nemajući na to nikakva prava."

Ukazujući na važnost ličnosti vaspitača Tolstoj nam govori o velikoj odgovornosti koja stoji ispred onog koji vaspitava. On pridaje veći značaj vaspitanju delima, umesto poukama. Zato, od vaspitača očekuje da i sam bude uzor u vaspitanju. Pri tome, Tolstoj dopušta ljudsku nesavršenost vaspitaču, ali i spremnost da svoje nedostatke ne skriva od dece. „Dva pravila ja bih dao za vaspitanje: sam, ne samo živeti dobro, nego i raditi, i neprestano se usavršavati, i – ništa u svom životu ne kriti deci, jer je bolje da deca znaju o slabim stranama svojih roditelja, nego da osećaju da je život njihovih roditelja skriven za njih." Ovim stavom, Tolstoj ukazuje na neophodnost neprestanog usavršavanja sebe, jer pošto druge možemo vaspitavati samo kroz sebe, da bismo bili uspešniji vaspitači i sami moramo postajati sve bolji.

Možemo reći da je svojim pedagoškim pogledima i delima Tolstoj doprineo razvoju pedagoške teorije i prakse. Kao predstavnik individualne pedagogije isticao je da dete treba posmatrati kao osobeno biće koje ima pravo na slobodan razvoj svoje individualne prirode. Zato u centar vaspitno – obrazovnog procesa treba staviti njegove mogućnosti, potrebe i intresovanja. Isticao je važnost organizovanja takve vaspitne atmosfere koja će omogućiti da dete slobodno izrazi svoje sposobnosti, svoja osećanja i kreativnost, a ne da na silu usvaja nepotrebna i nekorisna znanja.

Pokazao je svojim ličnim primerom u Jasnopoljanskoj školi da je uspešno moguće ostvariti vaspitne principe: samoradnju, princip poverenja i ljubavi, princip stvaralaštva. Naglasio je važnost ličnosti vaspitača kao i neophodnog uslova uspešnog vaspitnog procesa - ravnopravnost odnosno ravnopravan odnos između učitelja i učenika. Time Tolstoj pripisuje veliku ulogu i odgovornost učitelju, stavljajući pred njega zahteve kao pedagogu ali kao umetniku i pre svega kao moralnoj ličnosti. Tolstoj zalužuje i velika priznanja za podsticanje dečjeg jezičkog stvaralaštva, otklanjajući tadašnje predrasude i gledišta, kada nije postojalo verovanje u dečje sposobnosti jezičkog izražavanja i stvaralaštva.



Autor: Jelena Kostić - Diplomirani pedagog i saradnik veb sajta Dete plus

Shadow ::

Dinka ::Kao moderno društvo, podrazumeva se da se zakonima regulišu medjusobno odnosi i ponašanja. Svaki zakon koji vodi u dobrobit, više je nego neophodan.
Medjutim, zakon je tek slovo na papiru ukoliko ga ne poštuju obe strane; ona koja ga donosi i ona koja ga sprovodi.
Da bi se, recimo, Zakon o pravima deteta sproveo u praksi, potrebni su neki preduslovi. Škola, recimo, ne može sama snositi odgovornost za vasitanje deteta, ukoliko ne postoji sprega sa roditeljima. Iz roditeljskog doma dete bi trebalo da bude pripremljeno za ogromnu obavezu koja ga kroz školovanje
očekuje, a ne da se samo od obrazone ustanove očekuje da se od deteta napravi ličnost po meri čoveka.

Slažem se, mada ni škola ne sme da zanemari svoju ulogu u vaspitno obrazovnom smislu i da sav teret ili krivicu za ponašanje učenika u školama svali na roditelje..

Postoje mnogi primeri gde su deca mirna i disciplinovana kod kuće, ali su u školama sušta suprotnost..

Smatram da bi u školama trebalo da bude uvedeno malo više discipline i reda prvenstveno medju obrazovnim kadrom i njihovom ponašanju prema deci a tek onda medju učenicima...Tada ne bi bilo problema tipa,..neposlušnosti, nasilja ili nepoštovanja.

Koliko sam primetila u zadnjih desetak godina od kad su počele reforme u školstvu, sistem obrazovanja se srozao na najnižu moguću meru..Učitelji se sve manje bave sa decom i pomaganjem da usvoje neko gradivo, već naprotiv čak ih i obavezuju da kod kuće rade sa roditeljima neke jedinice koje su oni dužni da im bolje objasne. Da su roditelji spremni i sposobni a pogotovu da imaju vremena da se bave sa takvim stvarima, verovatno decu ne bi ni slali u škole.. Ako je to poenta ovog novog zakona koji žele da usvoje onda ne vidim svrhu postojanja škola i obrazovnih centara uopšte...

Nažalost, ni školstvo nije zaobišla sveopšta situacija sadašnjeg trenutka naše stvarnosti.
Reformama se pokušava poboljšati sistem obrazovanja, efekti su spori i skoro neprimetni, a znamo da polovična ulaganja daju i polovične rezultate.
Svakako da obrazovna ustanova i roditeljska saradnja mogu da zajedno postignu napredak. Niti škola može dovoljno ispraviti propuste porodičnog vaspitanja, niti roditelji
mogu detetu zameniti školu. Razumevajući se medjusobno, već je pola uspeha.

Ja se isto slazem sa ovim sto pisete,i normalno je da se u skoli na nastavi ne ocekuje od nastavnika da vaspitava necije dete,nastavnici dodju na cas odrze predavanje i odu,zatim dodju ponovo propitaju decu i opet odu i njih drugo ne zanima.Vaspitanje dece bi trebalo da bude iz kuce.

Sve smo češće svedoci agresivnog ponašanja dece već i u osnovnim školama.
Škole postaju sve manje bezbedno mesto za boravak dece, jer je agresivnost
u usponu.
Istraživanja pokazuju da je u srednjim školama u priličnoj meri izražena agresivnost,
učenici se često na najdrastičnije načine obračunavaju izmedju sebe, a neretki je slučaj da agresivnost pokazuju i prema nastavnom kadru. U osnovnim školama, uglavnom ne dolazi do fizičkih obračuna, ali su verbalni sukovi itekako prisutni.
Razlozi mogu biti različiti, ali uglavnom treba tražiti u poremećenim porodičnim odnosima deteta a prisutna je i nezainteresovanost pojedinih roditelja, koji jdnostavno nemaju dovoljno vremena za dete, boreći se za životnu egzistenciju.
Mas-mediji imaju znatnu odgovornost za agresivnost dece, nudeći im kroz video igrice, često neprimerene sadržaje u kojima se ispoljava nasilje i čija je edukativna poruka ravna nuli.
Preopterećenost učenika školskim programom, takodje je jedan od razloga koji doprinose frustriranosti deteta i ono, nezadovoljno, svoje revolt ispoljava agresivnošću.
Ne može se samo zakonima rešavati ovaj problem; potrebno je preventivno sprečavanje agresije,
kroz individualne razgovore nastavnika i roditelja, učenika i stručnih službi čiji je zadatak da prepozna i učini da se problema bar ublaži, ako ne i iskoreni sasvim. Za početak.