UKOR *
GDE SI DUŠO, GDE SI RANO

De si, dušo, de si rano,
De si, danče mio,
De si, sunce ogrejano,
De si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada,
Baš zacelo nada;
Sunce zađe, pade tama,
A ja osta sama.

Ala ljubiš moje lane,
Ala grliš slavno,
Ljubi grli dok ne svane —
Ta već nesi davno,
Već nedelja dana prođe,
Kako mi ne dođe,
Jao zlato tako t' Boga,
Ta kako si moga

09.05.1850.

Stihovi — Branko Radičević


KLETVA *
AO, NONO BIJELA

Zelena je trava
moma na njoj spava,
viar vetar pirnu
u suknju joj dirnu,
suknjica se širi
a nožica viri,
Ao nono bela
voda te odnela
pa — meni donela!

Mart 1845.

Stihovi — Branko Radičević


MINI KARADŽIĆ U SPOMENICU *
PJEVAM DANJU, PJEVAM NOĆU

Pevam danju, pevam noću
Pevam, sele, što god hoću:
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno jooš ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
milim sestricama.

DEVOJKA NA STUDENCU *
KAD SAM SINOĆ OVDE BILA

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit' ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči — slatke strele —
Minuše mi grudi bele,
Skoči mlada, njemu stigo,
Digo krčag, ruku digo.
Ruka drkta — krčag dole —
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet doš'o,
Ma i ovaj drugi proš'o!

1843.

KAD BI OVE RUŽE MALE *

Sad moj dragi brdom seće,
Brdom šeće ruže bere.
Ruže bere venac vije,
I nad vencom suze lije.

Kad bi ove ruže male
za bol srca moga znale,
pustile bi suzu koju,
da ublaže tugu moju.

Al' ne znaju, al' ne znaju,
šta je uzrok mome jadu...
samo onaj dobro znade,
što mom srcu bol zadade.

Ah, proklete ruže male,
zar za boli niste znale...
da moj dragi drugu ljubi,
a za njim srce žudi.

OJ, JESENSKE DUGE NOĆI *

Oj, jesenske duge noći, oj.
Oj, jesenske duge noći,
rek'o dragi da će doći, oj.
Oj, dragi moj.

Da l' ce doći, il' ne doći, oj?
Da l' ce doći, il' ne doći,
čekaću ga do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.

Zaspale su crne oči, oj.
Zaspale su crne oči,
doš'o dragi do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.

PAMETAN, NARAVI VESELE

"Ovo naše dete baš ne može ništa da nauči. Jer dok mu ja govorim ba, be, dotle i on govori, a kad mu rečem da sam sriče, a on ni početi", žalila se mužu Ruža Radičević, majka velikog pesnika Branka Radičevića
 
Jedan vredni učenik Osnovne škole "Lazar Savatić" iz Zemuna nedavno se uhvatio za glavu:

"Jao, neće valjda štrajk baš sada! Gde baš sada, kad sam do kraja pročitao 'Pop Ćiru i pop Spiru'! Ispašće da sam čitao za džabe! Valjda će biti vremena da odgovaram... Nije to baš bio mali poduhvat..."

Istini za volju, među učenicima osnovnih škola nema baš mnogo poklonika školske lektire. A sa zemunskim jezičkim dogodovštinama, kao što je poznato, svi zbijaju šale. Zemunci su postali junaci jezičkih i drugih legendi koje kruže što usmeno, što putem Interneta. Oni su junaci mnogobrojnih viceva čiji je cilj da nas zasmeje i zaprepasti upravo izvitopereni govor. Kao onaj u kome, na pitanje kako laju psi u Zemunu, odgovor glasi: "Znači, av!"

Nije nam poznato da li je neki lingvista (uz pomoć sociologa) pokušao da utvrdi ima li ičega tačnog u legendama o Zemuncima.
 
U ZEMUNSKOM KONTUMACU
 
Izvesno je da većina današnjih malih Zemunaca, a ni drugih stanovnika naše zemlje, ne zna da je naš slavni romantičarski pesnik Branko Radičević (1824–1853), pisac "Đačkog rastanka", deo detinjstva proveo upravo u — Zemunu. O tome svedoči istraživanje profesora Stevana Radovanovića "Branko u Zemunu" iz 1986. godine.
 
Porodica Branka Radičevića došla je u Zemun iz Slavonskog Broda 1828. godine i tu ostala sve dok glava porodice Todor Radičević, prevodilac amater, nije dobio premeštaj. Četvorogodišnji Aleksije (kako je glasilo crkvenoslovensko ime budućeg pesnika) u Zemunu je krenuo u školu. Stevan Radovanović opisao je trenutak dolaska porodice Radičević u Zemun:

"U nedelju 3. maja 1828. godine u zemunskom Kontumacu — gde se carinila i prodavala pređa, svila, safijan, makedonski med i vosak, maslinovo ulje, tamjan, kornjačini oklopi, zlatne i srebrne poluge, carigradski biseri, persijski tepisi, indijski šalovi, razna ulja, mirisi i kiparsko vino — zaustavila su se kola s arnjevima u kojima se u Zemun doselila porodica carinskog činovnika Todora Radičevića (...) Prve godine svog boravka u Zemunu živeće budući pesnik u Kontumacu, u zgradi za carinske činovnike, nedaleko od današnje Gimnazije u Gradskom parku, a kasnije, kod Muhara, na trgu koji od 1907. godine nosi njegovo ime."
 
Branko je u Zemunu krenuo u školu: tu je završio tri razreda Srpske osnovne škole, kao i dva viša razreda nemačke Gradske škole. O Brankovom školovanju i detinjstvu, njegov otac Todor, inače poklonik književnosti i čovek koji je redovno kupovao knjige, vodio je brižljive beleške. U stvari, neku vrstu dnevnika. Tako saznajemo kakav je zapravo đak bio mali Branko. Uvek kad je pisao o svom sinu, Todor Radičević sebe je pominjao u trećem licu.
 
Profesor Radovanović u svom članku o Branku Radičeviću, između ostalog, navodi i sledeće:

"Kad je pošao u Srpsku školu, mati ga je ba, be i tako dalje učila. Ali on je tako teško učio da je mati ocu mu govorila: 'Ovo naše dete baš ne može ništa da nauči. Jer dok mu ja govorim ba, be, dotle i on govori, a kad mu rečem da sam sriče, a on ni početi.''
 
JAKO PAMETSTVOVANJE
 
Tokom prvih meseci školovanja Branko se uredno majci obraćao za pomoć. Nikako nije uspevao da savlada pisanje i čitanje. Onda je iznenada prestao. Roditelji su bili uvereni da je najgori đak u školi. Prema očevom svedočenju, majka je zavapila:

"Gledajder sada, čoveče, ovo naše dete više mi ne dolazi da ga učim, mora da je najgori đak u školi."

"Mani se, ženo, dete je još mlado, njemu nije sad na pameti učenje, nego igra. Ja ću njegovog gospodina učitelja zapitati kako se dete uči i vlada."

Tako je Todor Radičević saznao da je Branko prvi među svim učenicima.

"Pametstvovanje je imao osobito jako, i sve je lako mogao shvatiti. Naravi je bio vesele."

I ne samo to. Branko je izgleda u svemu bio prvi: u šali, u igranju, plivanju, pevanju. Imao je divan glas koji je slušaoce u srce dirao. I šah je odlično igrao...
 
Nažalost, kad je navršio devetu godinu, umrla mu je majka Ruža. Tri dana posle njene smrti, nesrećni dečak je čitkim rukopisom zapisao:

"Mamica je umrla 14. marta posle podne u dva sata, u vtornik. Ja sam ostao bez mamice od devet godina."
Početkom oktobra 1835. godine Branko Radičević napustio je Zemun. Otišao je u Sremske Karlovce, u gimnaziju. Ali, budući da je njegova porodica ostala u Zemunu, svaki školski raspust provodio je tamo. A kad je 1841. godine oboleo, došao je ponovo u Zemun. Lečio se skoro godinu dana.
 
Dani detinjstva provedeni u Zemunu za Branka Radičevića ostali su nezaboravni. Zato mu se više puta vraćao tokom svog kratkog života. Uostalom, odmah tu blizu bio je i Beograd, što je položaj zemunske varoši činilo još zanimljivijim.
 
Mnogi drugi naši književnici živeli su u Zemunu u vreme Branka Radičevića, ali i posle. To je činjenica koja može da bude neka vrsta obaveze za današnje male Zemunce. Da opovrgnu glasine o svom jezičkom neznanju i pokažu da su neistinite.

Znači, lektira!

Autor: M. Ognjanović 

Njeni jadi

Sini, zoro, bela,
sini, slatka sele,
a ti, sunce, grani
kô nikad dosele!

Ta danas će, danas
drago moje doći,
brže, dragi, brže,
dane mi u noći!“

I zorica sinu,
i sunašce granu,
ona uze sude,
ode niz poljanu.

I već eto stiže
na tu reku lednu;
oko joj se ote,
uz maticu glednu.

„Bože, šta to plovi,
i sve amo bliže?
Ko je, Bože, ko je?
Već do brega stiže!“

Glednu — on je, on je!
Ao njeni jada!
„Bože, strašni Bože!“ —
Povrisnula mlada.

Cic

Al' se nebo osmeiva,
al' se reka plavi,
a ribarče u čun sniva
jasno kô na javi.

On itnuo udičicu,
ribicu je stekô,
metnuo na žeravicu,
pa je tako pekô.

„Žeravico, de se trudi,
nemoj tako sporo.“
Ribica mu veće rudi,
gotova je skoro.

Rudi riba — jošte malo —
sad mu je pečena,
srce mu se zaigralo:
„Amo sad, milena!

Dole ćemo jako sesti,
al' će da se sladi,
morô bi te, ribo, jesti
i da nije gladi.“

Pa je uze, pa njom brže
da primakne k usti,
čun se ljuljnu, on se trže,
ode sanak pusti.

Želja

Kad sam ludo dete bio, 
Želja mi je bila:
Kad bi Bože udelio
Meni jedna krila, 

Kad bi Boga dao oko
Mene tako jasno
Da po svetu naširoko
Sve ja vidim lasno;

A da vidim de najviše
Grozđa svakojaka, 
De smokava i suviše
Ti krasni bresaka, 

De najlepši leptirova
Ima i tičica, 
I jelenski još rogova,
Skoljak' i pužica; 

Da poletim, pa da spage
Sve napunim redom
Ao braco želje drage:
S krilom i pogledom!

Sad bi gledo deno moma
Ponajlepši ima, 
Pa bi veso tamo oma
Poleteo njima, 

Da s' nagledam mlada veka
Ti čarni očica, 
Da s' nagrlim beli seka,
Naljubim usnica!

Cic
Al' se nebo osmeiva,
al' se reka plavi,
a ribarče u čun sniva
jasno kô na javi.

On itnuo udičicu,
ribicu je stekô,
metnuo na žeravicu,
pa je tako pekô.

„Žeravico, de se trudi,
nemoj tako sporo.“
Ribica mu veće rudi,
gotova je skoro.

Rudi riba — jošte malo —
sad mu je pečena,
srce mu se zaigralo:
„Amo sad, milena!

Dole ćemo jako sesti,
al' će da se sladi,
morô bi te, ribo, jesti
i da nije gladi.“

Pa je uze, pa njom brže

USPAVANKA ZA MAJKU

Spavaj... Spavaj...
Noć ukrale zore.
A duboko more
sin tvoj plugom ore.
Spavaj... Spavaj...
I tobdžija spava
u izdisaj rata.
Preko polja ravna
sunce jaše ata.
Spavaj... Spavaj...
Sva sečiva tupa
i pod grlom žita
A sve zdele pune
i sva deca sita.
Spavaj... Spavaj...
Noć zadje bez uka
Na ramenu sveta
tvoja blaga ruka.
Spavaj... Spavaj...

NOĆ PO NOĆ


Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Večeri je lepša sarna,
Al’ je lepša noćca čarna.

Onda idem reci taki,
Pa odrešim čamac laki,
Pa se vesla mlađan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko čuna,
Matica je veče tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Bože, de pomozi!

Sikce voda, a čun reže,
Bezi vrtlog, stene beže-
Živo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Čun tu vežem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene čeka -
Čekas i sad, zlato moje?