U istoriji ljudskog mišljenja postojala je – i uvek će postojati – raznovrsna i kompleksna interferencija.Pitanja kojima se bave religija i filozofija ,gotovo su ista, ali su odgovori na njih uglavnom različiti.

Reč je o tzv. večitim pitanjima o smislu ljudskog postojanja, o Bogu, smrti, grehu, dobru i zlu. Filozofija je ljubav prema mudrosti (grč.filo, ljubav, sofia, mudrost).U ovom smislu, mudrost je aktivna uporeba intelekta.Većina ljudi imaju neku vrstu filozofije čim imaju svoj pogled na život .

U svakoj kulturi filozofija ima posebnu ulogu.Ogromna je razlika uloge koju filozofija ima u zapadnoevropskoj od one koju ima u islamskoj, indijskoj ili kineskoj kulturi.U zapadnoevropskoj kulturi, filozofija je potekla iz religijske zapitanosti.U dugom istorijskom procesu od 5.veka pr. n.e. pa sve do 4.veka n.e., filozofija je ostavila pečat na hrišćansku religiju.Od novog veka do danas različiti filozofski pravci/pogledi, izvršili su veći utecaj na kulturu i civilizaciju evropskoga kontinenta nego hrišćanstvo.Svaka društvena institucija, pravo, religija, porodica, brak, industrija, obrazovanje...utemeljena je na nekoj filozofijskoj podlozi.


Na hrišćansku teologiju poseban je utecaj izvršila Platonova filozofija idealizma.


Platon je verovao da čovek može imati genuino znanje samo u nepromenjivim stvarima kakve su istina, lepota i dobrota, koje spoznajemo našim umom i koje je on nazvao idejama ili formama. Ideje su jedino stvarne, a sve ostalo su njihovi odrazi.Među njima je najvažnija ideja dobra.Po Platonu, najbolji je onaj život koji se provede u razmišljanju o večnim istinama. Duša je besmrtna, a po smrti iščezava samo telo.Aristotel je prvi napisao teoriju o pesničkoj umetnosti i definirao predmet i granice metafizike koju je nazvao “prvom filozofijom”.Smatra da svaka stvar ima svoju svrhu i da je priroda svake stvari determinirana tom svrhom.Aristotelova predstava Boga, koga je on nazvao “Nepokretnim Pokretačem”, ostavila je duboki trag na kasnije religizono i sekularno
mišljenje.Hrišćanski teolozi (i neki muslimanski filozofi) prihvatili su njegovu filozofemu po kojoj je Bog Prvi Uzrok koji ničim nije uzorokovan.Prvi pokušaj pomirenja grčke i hrišćanske filozofije učinili su neoplatonisti.Oni su naučavali da se najveće istine mogu doseći verom i Gospodnjom intervencijom, a ne razumom,


Zapadnjačka filozofija srednjeg veka razvija se unutar hrišćanske teologije.


Najveći hrišćanski filozofi su: Sveti Augustin (početak 4. veka) i Toma Akvinski (13 vek.).Nastojali su pomiriti Aristotelovu filozofiju sa Biblijom i hrišćanskom doktrinom.


Osnivači moderne filozofije racionalizma: Roger Bacon (Rodžer Bejkn, 1214-1292) i Rene Decartes (Rene Dekart 1596-1650),odbacuju autoritet Svetog pisma kao izvora znanja i okreću se isključivo ljudskom razumu kao vrhovnom autoritetu i arbitru istine – što je početak sukoba između filozofije i religije.Paralelno sa promenom prirode filozofije javlja se i nova predstava Boga i Univerzuma.Spekulativno mišljenje zamenjuje mehaničko po kome je Univerzum savršeni stroj koji se kreće po strogo utvrđenim zakonitostima.Bog je najčešće, Aristotelov Nepokretni Pokretač; a za Barucha Spinozu (1632-1677), On je isto što i Univerzum. Najveći sukob religije i filozofije došao je sa francuskim prosvetiteljstvom (Enlightenment),ili “dobom razuma” , u 17. i 18. veku.Diderot (Didro), Voltaire (Volter), Rousseau (Ruso) i drugi francuski “filozofi” i enciklopedisti odbacuju hrišćansku veru, i naučavaju svojevrsnu religiju deizma, po kojoj je Bog samo stvoritelj
svijeta. Jedino se razumom može doći do istine o svetu i jedino se njime može urediti ljudsko društvo u kome će biti osigurana dobrobit za sva ljudska bića.


Ovi su filozofi bili spiritus movens Francuske revolucije 1789,a na temelju njihove filozofije izrađene su sve buduće deklaracije o ljudskim pravima.


Immanuel Kant (1724-1804), je nastojao napraviti sintezu racionalizma i empirizma i odrediti granice moći ljudskog razuma. Hegel (1770.-1851.) je razvio teoriju o istorijskim menama koju je nazvao dijalektikom, i po kojoj svaka teza ima svoju antitezu, a one se ujedinjuju u novoj kreaciji, sintezi, koja nastavlja dijalektički proces.


Friedrich Nietzsche ( 1844.-1900), proklamirao je da je “Bog mrtav”, tj. da je On izgubio moć da motivira i disciplinira ogromne mase ljudi .Nietzshe je pozivao evropskog čoveka da se okrene nekim drugim, a ne religioznim idejama


Francuski filozof i pisac Jean – Paul Sartre (Žan-Pol Sartr, 1905-1980.), jedan od predstavnika filozofije egzistencijalizma, čija je bit sadržana u izrazu le se fe (dosl.čini šta hoćeš) također odbacuje svaki autoritet izvan pojedinca, građanina i propoveda
neutralizaciju vrednosti po kojoj su ljudi slobodni činiti sve osim da sebi ukinu slobodu.


Verske vrednosti nisu ni bolje ni gore od vrednosti koje sebi izabere bilo koji pojedinac.

Osnovna razlika između filozofije religije se može svesti na sledeće:

Religija se temelji na Svetim knjigama i izvor je Bog, a filozofija je slobodno čovekovo razmišljanje, i jedini autoritet je ljudski um.

Filozofija nudi pretpostavke, a religija jasne odgovore,uputu za moralno ponašanje i “sigurno znanje” o svetu koji je nedostupan ljudskom razumu i osetilima.

Religija prolazi od objavljene Istine, filozofija traži istinu.

Religija je pronađena istina, filozofija je nikad dovršeni put do istine.

Najpre, autoru sve pohvale za temu.
Tad odnos filozofije i religije, upravo je rečen u poslednjoj rečenici uvog posta:
"Religija je poinadjena istna, filozofija je nikad dovršen put do istine".

Interesantna su poimanja filozofa na temu religije, tema večita i neiscrpna.
Naročito je značajan doprinos francuskog filozofa Voltera ( 1694-1778), jer
se svojim filozofskim stavom borio protiv religioznog fanatizma što je izazvalo
revolt vrlo uticajne Rimokatoličke crkve. Volter se smatra, zajedno sa Žan Žakom
Rusoom pretečom Francuske revolucije, jersu bili protiv mnarhije a zagovarali
republiku kao oblik države vladavine.
" Vera je pobeda teologije nad ljudskom slabošću" - govorio je Volter.

nemo ::

Osnovna razlika između filozofije religije se može svesti na sledeće:

Religija se temelji na Svetim knjigama i izvor je Bog, a filozofija je slobodno čovekovo razmišljanje, i jedini autoritet je ljudski um.
 
Filozofija nudi pretpostavke, a religija jasne odgovore,uputu za moralno ponašanje i “sigurno znanje” o svetu koji je nedostupan ljudskom razumu i osetilima.

Religija prolazi od objavljene Istine, filozofija traži istinu.

Religija je pronađena istina, filozofija je nikad dovršeni put do istine.

Baš me zanima koji čin u nekoj religiji, tj religijsku titulu ima autor ovoga članka.


Religija polazi od "istine" koju je ona objavila i propisala, a u koju ne dopušta i zabranjuje posumnjati.
Svoju "istinu" religija je spremna braniti na sve načine. Pa i fizički uništiti, tj ubiti one koji su protiv nje.

Povijest sve govori o tome.

Istina se ne propisuje. Istina se traži. I kada se nađe, treba ponovo sumnjati u nju, da ju se potvrdi.
Istinu se ne treba braniti. Ona sama sebe brani. Istinom.  

Upute za moralno ponašanje koje nudi religija vrijede samo za raju, a ne za religijske činovnike, i tako su očit primjer licemjerja, da o tome ne želim ni govoriti.

Mislim tu na pedofilski, lopovski i pohlepan dio religijskih činovnika.

ODNOS RAZUMA I VERE – CITATI

Nepoverenje i rivalstvo između hrišćanske religije i filozofije
Šta ima zajedničko Atina sa Jerusalimom, Akademija sa Crkvom; šta jeretici sa hrišćanima? Naše učenje potiče iz Solomonovog trema, a on je učio da Gospoda treba tražiti u jednostavnosti srca. Ako im se sviđa, neka uspostave (što se mene tiče) stoičko i platonsko dijalektičko hrišćanstvo. Međutim, posle Isusa nama više nisu potrebna radoznala dela, niti su posle Svetog pisma potrebna istraživanja. Kad verujemo ne želimo ništa iznad verovanja. Jer, prvo što verujemo jeste da nema ničega iznad verovanja u šta bi trebalo da verujemo. …
Verujem jer je apsurdno.
Tertulijan (155-220) (navedeno prema R. Nešković, Srednjovekovna filozofija, str. 99-100.)
Težnja za sintezom teologije i filozofije
Smatram da svako ko poseduje um, mora priznati da je za nas najveće blago učenost, – i to ne samo ova naša najplemenitija učenost, koja, prezirući sve ukrase i bogatstvo reči u prvom redu se bavi spasenjem i lepotom umosagledanja, nego i učenost svetovna, koje se mnogi među hrišćanima, zbog lošeg razumevanja, gnušaju kao zlehude, opasne i od Boga udaljavajuće. No, mi nećemo okretati tvorevinu protiv Tvorca. Ne treba ponižavati učenost kako to neki čine, – naprotiv, treba reći da su glupi i neznalice svi oni koji držeći se takvog mišljenja žele da i svi ostali budu nalik na njih, kako bi u opštem mraku sakrili svoje sopstvene nedostatke i izbegli razobličavanje svoga neznanja.
Sveti Grigorije Bogoslov (330-390) u govoru nad grobom svog učitelja Sv. Vasilija Velikog (navedeno prema: G.V. Florenski, Istočni oci IV veka, str. 143.)

Ništa nema dragocenije od znanja. Jer ako je znanje svetlost slovesne duše, onda, protivno tome, neznanje je mrak. …
Filosofija je poznanje bića, onakvih kakva bića jesu, odnosno poznanje prirode bića. …
Filosofija je poznanje božanskih i čovečanskih stvari, odnosno onoga što je vidivo i onoga što je nevidivo. …
Filosofija je takođe, promišljanje o smrti, dobrovoljnoj i prirodnoj…
Filosofija je umetnost nad umetnostima i nauka nad naukama. …
Filosofija je, opet, ljubav prema mudrosti, a istinska mudrost jeste Bog; prema tome, ljubav prema Bogu je istinska filosofija. …
Neki su, međutim, pokušavali da ukinu filosofiju, tvrdeći da ona nije nikakvo znanje i nikakvo poimanje. Njima ćemo odgovoriti: Tvrdite li da filosofija ne predstavlja nikakvo znanje niti ikakvo poimanje, pošto ste je (prethodno) upoznali i shvatili, ili je niste uopšte poznavali niti shvatili? Ako ste je, pak, shvatili, eto, to je znanje i poimanje, ali ako je niste upoznali, niko vam neće poverovati kada govorite o stvari o kojoj nemate znanja i niste je shvatili.
Sveti Jovan Damaskin, Istočnik znanja, str. 55-58.

Desilo se, da sam se najpre prihvatio zadatka da izložim sam temelj naše vere sličnim dokazima ljudskog razuma. Sastavio sam neku teološku raspravu O božanskom jedinstvu i trojstvu za svoje učenike, koji su tražili ljudske i filozofske razloge i više želeli ono što se može razumeti, nego ono što se može samo rečima izricati. Govorili su da je suvušno iznositi reči koje se ne razumeju i da se ništa ne može verovati, ako se prethodno ne razume, pa da je smešno da neko propoveda drugima ono što ne može da shvati umom ni on sam ni oni koje poučava …
Jednog dana dođe meni Alberih s nekoliko svojih učenika sa neprijateljskom namerom. Nakon nekoliko ljubaznih reči, reče da se čudi nečemu što je zapazio u onoj knjizi, naime, premda je Bog rodio Boga, te ne postoji nego jedan Bog, zašto ja ipak poričem da je Bog rodio samoga sebe? Odmah mu odgovorih: “Ako želite, to ću opravdati.” – “Ne marimo”, reče on, “za ljudske razloge ni za naše mišljenje o tome, nego samo za reči koje imaju autoritet crkvenih otaca.” Ja mu rekoh: “Prolistajte knjigu i naći ćete taj autoritet.” Upravo je bila pri ruci ta knjiga koju je on doneo sa sobom. Otvorio sam je na mestu koje sam imao u pameti, a koje on nije poznavao jer je tražio samo ono što je meni imalo škoditi. Bila je božija volja da sam brzo naišao na ono što sam tražio. To je bio ovaj citat iz prve knjige (gl.1.) Avgustinovog dela O Trojstvu : ” Ko drži, da Bog ima moć da sam sebe rodi, taj je u zabludi utoliko više što takav nije samo Bog nego ni duhovno ni telesno stvorenje. Nema naime uopšte nikakve stvari koja bi samu sebe rađala”.
Pjer Abelar, Povest nevolja (navedeno prema B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 223-225.)
Rasprava o mogućnosti da se dokaže božije postojanje
Anselmov ontološki dokaz
Zaista, ono iznad čega se ništa veće ne može misliti ne može biti samo u misli. Jer, ako bi bilo samo u misli, moglo bi se misliti da je i u stvarnosti, to jest da bi bilo veće. Ako dakle ono o čemu se ne može misliti ništa veće jest samo u misli, onda to o čemu se ne može misliti ništa veće jest zapravo ono o čemu se može misliti nešto veće. Ali to je sigurno nemoguće. Nema dakle sumnje da ono o čemu se ništa veće ne može misliti postoji i u misli i u stvarnosti.Anselmo, Proslogion, (navedeno prema B. Kalin, Povest filozofije, str. 248.)
Gaunilov odgovor na Anselmov ontološki dokaz
Jer isto tako u mišljenju mogu postojati, kako ja vidim, nesigurne ili, štaviše, pogrešne stvari, i to ako ih meni saopštava neko čije reči razumem, odnosno onda, ako se varam i, što se često događa, u rečeno verujem… Ako ja, dakle, slušam i razumem reči da negde postoji nešto što je veće od svega što se može zamisliti, tada tu rečenicu shvatam kao prost zvuk reči … Međutim, mora najpre biti utvrđeno da to najveće postoji negde u stvarnosti i tada će, naravno, iz toga nesumnjivo proizaći da je ono najveće do svega i da samo u sebi ima vlastito biće.
Jedan primer: Neko priča da negde u okeanu postoji ostrvo koje poneki nazivaju izgubljenim ostrvom zbog teškoće, ili bolje, zbog nemogućnosti, da ga pronađu. Zatim opisuje da to ostrvo obiluje svim mogućim bogatstvima i veseljem u mnogo većoj meri nego što se govori o drugim srećnim ostrvima. Nadalje priča da ono nikome ne pripada, da je nenastanjeno i da nadamšuje sve druge nastanjene zemlje neizmernom lepotom.
Ako bi mi to, dakle, neko pričao, ja bih bez daljnjeg razumeo njegove reči, jer mi one ne bi činile nikakvu teškoću. Ali pretpostavimo da pripovedač nastavi ovako: Sad ne možeš sumnjati da stvarno negde postoji takvo ostrvo koje nadmašuje sve druge zemlje, jer ti ne možeš osporiti da on postoji u tvom mišljenju. Ali, budući da je to ostrvo najsavršenije, ono ne može biti samo u tvome mišljenju, već kao takvo mora postojati i u stvarnosti, jer kad ono ne bi stvarno postojalo tada bi svako drugo stvarno ostrvo na zemlji bilo savršenije od njega. Ako bi mi, kažem, pripovedač na gornji način hteo dokazati da nije moguća nikakva daljnja sumnja u vezi sa stvarnim postojanjem navedenog ostrva, tad bi mi se učinilo da se on šali ili ne bih znao koga bih smatrao glupljim: da li sebe ako bih mu poverovao, ili njega, ako bi mislio da je na taj način izneo ma kakav dokaz za stvarnost svoga ostrva.
Gaunilo, Knjiga u odbranu bezumnika protiv rasuđivanja izloženog u Anselmovu Proslogionu, (navedeno prema Antologiji filozofskih tekstova, str. 86.)

Kroz raspravu o univerzalijama i o mogućnosti da se dokaže Božije postojanje promaljaju se polako znaci modernog vremena. U njoj se zapravo radi o pitanju: Hoćemo li kao izvor naših znanja o prirodi uzeti same sebe ili Boga? Realisti smatraju da je Bog u naš razum stavio ta znanja, zajedno sa znanjem da On postoji, u ispravnom obliku koga se treba držati, dok nominalisti smatraju da su postojeća znanja delo čoveka i da se mogu menjati i usavršavati, a da Boga prvenstveno poznajemo preko Svetog pisma u koje verujemo. Ovaj momenat usavršavanja je ono što je nominaliste učinilo vesnicima novog doba koje gaji veliko poverenje u čoveka. Iako su njegova znanja skromna, ona se mogu poboljšavati – a svrha tog poboljšavanja je poboljšanje ukupnih uslova čovekovog života.

 

Razgraničenje filozofije od mita, religije, umetnosti i nauke
Mit (Mythos) znači kazivanje ili predanje. Mit je proizvod manje posrednijeg, pretežno emotivnog i maštovitog pogleda na svet (iracionalnog) u kome je čovek toliko podložan objektivnim silama prirode da meša subjektivno i objektivno, uzroke i posledice. Najstariji mitotvorci su Homer i Hesiod. Na prelazu iz mitskog u racionalni period stoje sedmorica mudraca od kojih su četiri u svim spiskovima: Tales, Solun. Filozofija kao kritičko racionalna delatnost ne nastaje iz mita već nasuprot - tematski su bliske ali sasvim različiti pristup, načini istraživanja su sasvim različiti. Mit objašnjava svet, delovanje bogova i polubogova/heroja, dok toga u filozofiji nema.

Religija (Religio) znači verovanje u sile moćnije od čoveka koje se smatraju božanskim silama, ili božanstvom. Postoje dve osnovne vrste: prirodna i otkrivena.
Prirodna religija je svojstvena svakom pojedincu i ona je lično verovanje u boga, besmrtnost , slobodu.
Otkrivena religija je rezultat otkrovenja, kojim bog otkriva istine poruke i zapovesti preko izabranih pojedinaca, glasnika, tj. proroka, u jevrejstvu Mojsije. Njihovi sveti spisi su stari zavet, u hrišćanstvu Isus, a njegovo delovanje je zapisano u novom zavetu, u Islamu je prorok Muhamed, a sveti spis se zove kuran.
I religiozni pogled na svet poput mitološkog pretežno je emotivnog karaktera jer ne traži racionalnu proveru svojih stavova već bezrezervnu veru tj. pobožnost, dakle u religiji nije glavna funkcija saznajno i racionalno otkrivanje istine već društveno emotivna i moralna - u tome je i glavna razlika između filozofije i religije.

Umetnost - često se kaže da i umetnici u svim umetničkim delima otkrivaju istine o svetu i u tome je ona bliska filozofiji. Međutim glavna funkcija umetnosti nije saznajna već je estetska - da nas oduševi i oplemeni svojom formom i u tome je glavna razlika.

Nauka - filozofija i nauke su jako bliske jer su nauke nastajale i razvijale se u okrilju filozofije da bi se u novovekovnom periodu odvojile i osamostaljivale. Filozofija ostaje najopštiji pogled na svet dok pojedinačne nauke zahvataju samo jedan deo stvarnosti rada istraživanja.
Za pozitivne i egzaktne nauke ističe se da ispunjavaju strogi kriterij naučnosti u vidu principa verifikacije: naučni se može smatrati samo onaj stav koji se može empirijski i/ili eksperimentalno potvrditi.Van sfere naučnosti ostaju i mitološki, religiozni, filozofski, umetnički i drugi pogledi na svet. Ipak filozofija svoje svoje ne empirijske stavove podvrgava teorijskoj verifikaciji i time ostaje bliska savremenim naukama.

Izvor net

ODNOS FILOZOFIJE PREMA
DRUGIM DUHOVNIM DELATNOSTIMA

Filozofija nije jedina duhovna delatnost koja pokušava da razume i objasni smisao i poreklo ljudskog postojanja i sveta u celini. Druge duhovne delatnosti - kao što su mit, religija, umetnost, i nauka - takođe teže za tim ciljem, naravno, svaka na svoj način. Zbog toga možemo govoriti o njihovom međusobnom uticaju, preplitanju, ali i razlikovanju.

Mit (grč. mythos - priča, predavanje) predstavlja priču o prošlosti, poreklu i nastanku sveta ili neke narodne zajednice, sa mnogo religioznih i fantastičnih elemenata, koja se prenosi kroz tradiciju u nepromenjenom obliku. Za razvoj filozofije naročito su značajni grčki mitovi, koje poznajemo, preko Homerovih spevova Ilijade i Odiseje i preko Hesiodove Teogonije. Mnogi elementi grčkih mitova nalaze se u mišljenju grčkih filozofa. Međutim, ti elementi ne umanjuju razlike između mita i filozofije, koja svoja objašnjenja zasniva pre svega na upotrebi razložnog, kritičkog govora - logosa.

Religija (lat. religare - povezivati) predstavlja sistem verovanja s utvrđenim obredima kojim se iskazuje odnos ljudskog bića prema Bogu (onome što je sveto, božansko). Smatra se univerzalnom kulturnom pojavom, što znači da nisu poznate zajednice koje nemaju neki oblik religije. To je navelo neke mislioce da definišu čoveka kao religiozno biće, čime naglašavaju da je religija izraz potrebe za uspostavljanjem veze između čoveka kao konačnog (smrtnog) bića i beskonačne, večne stvarnosti. Ova veza se utvrđuje preko različitih verskih obreda i ustanova (crkva). Najveći je značaj hrišćanske religije koja je najizrazitiji u srednjem veku. Iz te veze razviće se teologija kao disciplina religioznog mišljenja koja upotrebljava filozofiju za opravdavanje osnovnih religioznih dogmi, prakse i iskustva. Zbog značaja koji religija ima u istoriji, ali i modernom svetu, razvila se i filozofija religije kao posebna filozofska disciplina.

Umetnost obuhvata takve delatnosti kao što su slikarstvo, vajarstvo, muzika, književnost, arhitektura, balet, film... U antičko vreme pojam umetnosti obuhvatao je i različite zanatske veštine (grč. tehne). Umetnost se definiše na različite načine i veoma je teško naći jednu opšte prihvaćenu definiciju.

Nauka je, najopštije govoreći, razumsko znanje o svetu i prirodi. Ona obuhvata sistem znanja koji se tiče fizičkog sveta, čoveka i društva, zasnovan na nepristrasnom posmatranju i istraživanju čiji je cilj otkrivanje opštih zakona koji vladaju u svetu.

izmedju religije i filozofije nema nikakve veze ni povezanosti. religija se zasniva na laži, izmišljenom, prodavanju magle i zgrtanju para, a filozofija razmišlja i traži odgovore na život.

kad bi narodski opisao ovovremenskim terminima, religija je turbo folk, a filozofija je nauka.