Branislav Crnčević

Kad bi meni dali

Branislav Crncevic








Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrosio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slucajno sam.

Igrali bi, pricali bi nesto,
trcali bi, skakali bi vesto
ja i dobar, a slucajno sam.

Kad bi meni dali kisobran,
ja ga ne bih potrosio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar a slucajno sam.

Kisilo bi, dok mi koracamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kisobran
ja i dobar, a slucajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrosio sam.

LJUBOMORNO DUGME

Kad sam sreo dugme bez kaputa
Sedeli smo, tako prekoputa,
Dugme, ja i mesečina žuta.

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita.

Ja mu kažem: dugme, nije drama,
zašto patiš? Vidim ti po licu
gotova je ljubav među vama,
mani kaput, pa voli dugmicu!

Šta te boli kog sad kaput voli!
Ko te pita gde tvoj kaput skita?

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita?

"Ljudi su prvo bili braća, kasnije su postali jednaki… Slutim da jednog dana čovek čoveku neće biti ništa."
: Branislav Crnčević

Kapetan

Ja nisam čovek
za koga slovim
ja nisam ja
kapetan broda
kojim plovim
istetovirani starac
sa bradom i lulom
ko je
kapetan broda
kojim plovim

Ima nesto



Ima nesto sto u nama ima
sto nas drzi u istome vencu,
ima nesto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu

Svi smo zacin u istome loncu,
oko Nisa ima nesto Backe,
ima neke Like u Slavoncu,
zapivajmo pisme bunjevacke.

Ima nesto sto u nama ima,
nekog divnog inata od zlata,
u predelu oko divljeg Lima
lezi jedno parcence Banata.


Ima nesto sto u nama ima
sto nas drzi u istome vencu,
ima nesto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu.

IGRE

Hajde da izaberemo dan. (Hoćete vi da ga izaberete?)
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Četvrtak!"
Neka bude tako.
Hajde da izaberemo jedno dete.
Svejedno koje. Svejedno odakle, dajte mu ime neko.
"Oliver".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno,
jer kada je Oliver, nek bude Oliver!

Imamo, znači, Olivera, i imamo, znači, četvrtak.

Gde je četvrtak? Istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu, na krevetu.

Olivere, ustani, obuci se, idi pod česmu,
umij se,
izabran si za pesmu!

Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!

Tata mu veli:
Olivere, za ime Hrista, umij se!
Olivere, za ime Hrista!
Kakva sramota! Hoćeš da kaže ceo svet
londonska deca nisu čista!
Olivere, za ime Hrista!

Majka mu veli:
Olivere, ne pravi gužvu, već uzmi sapun i uzmi spužvu.
Olivere, za ime Hrista,
ne pravi gužvu, uzmi spužvu.

Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!

Šta sada?
Imamo Olivera i imamo četvrtak,
imamo sapun, imamo spužvu, imamo česmu —
a Oliver neće u pesmu!

U međuvremenu zemlja se vrti.
I s njom se okreće sve na svetu.
I Crno more i Žuto i Kavkaz
i Kinezi

i Oliver i London
i Englezi
i reka Visla i most na reci Visli
i sve ostalo što može da se smisli.
Prvo će da se smrkne, posle će i da svane,
a kada svane
petak će, naravno, da bane!

Olivere, to je opasno postalo!
U petak neće biti četvrtka
i neće biti pesme o OLiveru i četvrtku!

(Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!)

I već se podne dokotrljalo.
I kazaljka se na satu miče.
Malo-pomalo
i iz asfalta veče niče.
Nad Londonom je mesec sjao.
E, baš četvrtak nema sreće,
e, baš mi je četvrtka žao,
jer, Oliver neće, pa neće!

Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!

Četvrtak pakuje kofere svoje, vezuje svoju kravatu žutu ...
Ko crna lađa iz noćne vode
četvrtak iz Londona ode.

Sad je već petak,
istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu,
u krevetu!

Da li će danas da se umije
ili će, opet, da se ubije?!

Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!

Moramo ponovo da izaberemo dan. (Hoćete li vi da ga izaberete?)
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Petak".
Neka bude tako.
Sad, izaberite jedno dete!
Svejedno koje, svejedno odakle. Dajte mu neko ime.
"Kolja".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno, vaša volja,
kad rekoste Kolja, nek bude Kolja.

Imamo, znači, Kolju, i imamo, znači, petak.

I Kolja neće da se umije.
I Kolja hoće da se ubije!

Mesec je na Moskvu ko žuti dukat pao.
Baš mi je četvrtka žao, baš mi je petka žao!

Hajde ponovo da izmislimo i dan i grad i dečaka.
Produžimo uživanje!
Jer ova igra nema kraja.
Na kraju je umivanje!

TAJNE

Između Zemlje i zvezde sjajne
kriju se mnoge velike tajne.

Danas će Sunce da izgori
na Crnoj Gori,
a žut će Mesec da se rodi
i tiho pliva po tihoj vodi.

Na Crnoj Gori, na Crnoj Gori
kraj izvora je mravlji grad.
U mravljoj kući mravi se stisli
svi su zaspali a jedan misli:

"Kako je kiši kada pada?
Kad padne, gde je zaboli tada?"

U Lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
Nad Lisabonom Mesec se klati —
kosu mu zlati.

Njemu je danas rekao tata:
"Kucaj na vrata, jer iza vrata stanuje neko!"
Zašto — pita se u Lisabonu pegavi dečak na balkonu —
zašto o lonac niko ne kuca kada u loncu stanuje mleko?
Nad Lisabonom mesec se klati —
kosu mu zlati.

U Beogradu na trotoaru dečji crtež svira gitaru,
tri devojčice u Beogradu, u Beogradu na trotoaru
igraju dok on svira gitaru;
a jedan dečak, mali i tršav, plače što je nacrtan mršav.
U Beogradu, na trotoaru dečji crtež svira gitaru
I u Londonu na balkonu pegavi dečak jede bombonu,
ali ova je pesma kratka
jer je bombona bila slatka.

U Moskvi jedna Galja plače i s jednom Galjom jedno mače.
Te dve dame ostale su kod kuće same.
Suza za suzom prosto pljušti.
Uplašile se jer nešto šušti.
U Moskvi jedna Galja plače i s malom Galjom malo mače.
(Šta je šuštalo?
Veče je šuštalo kad se spuštalo, eto šta je šuštalo!)

MALO DIVNO

Gde je ono divno dopče
kad je soba bila sopče?

I slon kad je bio slonče,
a avion — avionče!

I miš kad je bio mišče
i Niš kad je bio Nišče.

Gde je ono sjajno juče
kad je muva bila zujče?

E, pa shvati, prođe vremce
Ode ti u pokolenjce!

Kinez više nije Kinac
ni ti više nisi klinac!

Slovo više nije slovce
ti dogura u osnovce.

Al' ne brini, i ne mari,
desiće se divne stvari.

Ja već čujem iz kolica
smeh budućeg brke, strica.

I vidim, o istom trošku,
ujak čačka nos u ćošku.

U svim našim životima
nešto malo, divno ima.

Sve se vrti. Zvezde sjaje.
Malo divno uvek traje.

BRANISLAV, BRANIK DECE


Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.

Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.

Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.

Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:

A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji...

Dragan Lukić: "Moji savremenici"

Od kako sedim, od kako starim,
Ja se ne divim svakom voću,
više reči i više stvari,
koje ne želim, neg' koje hoću.

A ti me vraćaš na stare staze,
ja zbog tebe zemljom hodam,
i puštam da me dani gaze,
i prljava me nosi voda.

I puštam da mi vidaš rane,
svaka je teška i duboka,
a istina me uvek gane,
oslepeo bi bez tvoga oka.

Od kako sedim od kako sivim,
ne stižem da se molim i kajem,
u tvojoj ruci moja živi,
u tvome srcu moje traje.

Ti gledaš moje brodolome,
potonuo bih bez tvoje duše,
i ne dam da me u tebi lome,
i ne dam da me u tebi ruše.

Odrobovao sam sve slobode,
i bio žrtva mržnje svake,
i ne dam da me iz tebe vode,
u brodolomce i ludake.

A kada počnu košmarne zime,
ako se spoji decembar s majem,
šapni u sebi moje ime,
i ja ću znati da još trajem.

Od kako sedim od kako sivim,
ne stižem da se molim i kajem,
u tvojoj ruci moja živi,
u tvome srcu moje traje.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

IGRE

Hajde da izaberemo dan. (Hoćete vi da ga izaberete?)
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Četvrtak!"
Neka bude tako.
Hajde da izaberemo jedno dete.
Svejedno koje. Svejedno odakle, dajte mu ime neko.
"Oliver".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno,
jer kada je Oliver, nek bude Oliver!

Imamo, znači, Olivera, i imamo, znači, četvrtak.

Gde je četvrtak? Istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu, na krevetu.

Olivere, ustani, obuci se, idi pod česmu,
umij se,
izabran si za pesmu!

Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!

Tata mu veli:
Olivere, za ime Hrista, umij se!
Olivere, za ime Hrista!
Kakva sramota! Hoćeš da kaže ceo svet
londonska deca nisu čista!
Olivere, za ime Hrista!

Majka mu veli:
Olivere, ne pravi gužvu, već uzmi sapun i uzmi spužvu.
Olivere, za ime Hrista,
ne pravi gužvu, uzmi spužvu.

Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!

Šta sada?
Imamo Olivera i imamo četvrtak,
imamo sapun, imamo spužvu, imamo česmu —
a Oliver neće u pesmu!

U međuvremenu zemlja se vrti.
I s njom se okreće sve na svetu.
I Crno more i Žuto i Kavkaz
i Kinezi

i Oliver i London
i Englezi
i reka Visla i most na reci Visli
i sve ostalo što može da se smisli.
Prvo će da se smrkne, posle će i da svane,
a kada svane
petak će, naravno, da bane!

Olivere, to je opasno postalo!
U petak neće biti četvrtka
i neće biti pesme o OLiveru i četvrtku!

(Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!)

I već se podne dokotrljalo.
I kazaljka se na satu miče.
Malo-pomalo
i iz asfalta veče niče.
Nad Londonom je mesec sjao.
E, baš četvrtak nema sreće,
e, baš mi je četvrtka žao,
jer, Oliver neće, pa neće!

Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!

Četvrtak pakuje kofere svoje, vezuje svoju kravatu žutu ...
Ko crna lađa iz noćne vode
četvrtak iz Londona ode.

Sad je već petak,
istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu,
u krevetu!

Da li će danas da se umije
ili će, opet, da se ubije?!

Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!

Moramo ponovo da izaberemo dan. (Hoćete li vi da ga izaberete?)
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Petak".
Neka bude tako.
Sad, izaberite jedno dete!
Svejedno koje, svejedno odakle. Dajte mu neko ime.
"Kolja".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno, vaša volja,
kad rekoste Kolja, nek bude Kolja.

Imamo, znači, Kolju, i imamo, znači, petak.

I Kolja neće da se umije.
I Kolja hoće da se ubije!

Mesec je na Moskvu ko žuti dukat pao.
Baš mi je četvrtka žao, baš mi je petka žao!

Hajde ponovo da izmislimo i dan i grad i dečaka.
Produžimo uživanje!
Jer ova igra nema kraja.
Na kraju je umivanje!

IMA NEŠTO

Ima nešto što u nama ima
što nas drži u istome vencu,
ima nešto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu.

Svi smo začin u istome loncu,
oko Niša ima nešto Bačke,
ima neke Like u Slavoncu,
zapivajmo pisme bunjevačke.

Ima nešto što u nama ima,
nekog divnog inata od zlata,
u predelu oko divljeg Lima
leži jedno parčence Banata.

Ima nešto što u nama ima
što nas drži u istome vencu,
ima nešto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu.

KAKO SE PIŠU PESME

Kad prvi neće a drugi ne sme
i misle: to je nešto tajno.
Ja ću vam reći tajnu pesme,
pesme se pišu jednostavno.

Uzmu se, recimo, cipele žute,
iznutra tople, sjajne s lica,
u njih se ćušne devojčica.

I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?

Zato u pesmu uđe mama,
zato u pesmu uđe tata,
zato joj dodaš sestru il brata,
ili oboje, da srce moje
ne bude tako tužna i sama
u divnim žutim cipelama.

Mama se sprema, tata već kreće
u reč užasnu — u preduzeće.

Sestra je uvek na fakultetu
a brat je uvek u krevetu
ili, još gore, u pubertetu.

I tako idu sati i sati:
i mame nema da se vrati,
i tate nema da se vrati,
i sestre nema sa fakulteta
i brata nema iz puberteta.

I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?

Zbog tuge na tom divnom licu
dovedimo joj drugaricu.

Kad ona dođe, šta ćeš više!?
Zbog čega pesma da se piše?

GDE SVE PADA KIŠA

Draga devojčice, ta kap kiše sa Tvoga dlana
možda je doputovala iz velike daljine?
Iz Japana ili iz Kine;

dragi dečače, te kapi koje gledaš u brzom letu,
te kapi koje blistaju na Tvom kaputu ili trotinetu,
možda su jednom pale i na najvišu zgradu na svetu?
Nju si video u Americi,
ali samo na slici!
(To jest, ako si moj zemljak i znanac,
ako slučajno nisi Amerikanac!)

Draga devojčice, ta kap na jagodici Tvoga lica
možda je pala na nekog jelena
ili svica!

Kiša je oduvek padala i padala, isparavala se i dizala,
pa odlazila i ponovo nazad stizala.

Kiša je padala noćima i danima, po olucima i kišobranima,
po svim stvarima i ljudima: kapala je po kapama
i grudima.
Kiša je padala noćima i danima, po olucima i kišobranima,
generalima i kapetanima.
(A i da ne govorimo o običnim vojnicima!)
Skakutala je po lastama i svicima,
po crnima i belima, po gradovima i selima.
Padala je na nedelju i na petak, padala je na kraj i na početak.
Lupkala je po automobilima, po kišnim i nekišnim mantilima.

Lupkala je po tatama i mamama, po svetlosnim reklamama,
po šumama, po čamcima i skelama.
(Leptiri nisu smeli ispod cveća ni da provire!)
A ćelavim ljudima lupkala je po ćelama.
(Naravno, ako ne nose šešire!)

U bunar duboki padala je duboko,
po lišću je lupkala nabubrelom od vode, pa mekom.
Jednom dečaku pala je u začuđeno oko.
A rekom
plivala je u neko more daleko.

Lupkala je po utorku i četvrtku. Sredi je pala nasred srede.
Suboti je pala na prepodne i sasvim malo na poslepodne.

Kiša je lupkala satima i satima, po krovovima i vratima.
Po crkvama i zvonima, po cveću i balkonima.
Po rekama i smrekama
i po žalosnim vrbama,
a trbušastim ljudima po trbušastim trbama!

Kiša je oduvek padala i padala, isparavala se i dizala,
pa odlazila i ponovo nazad stizala.

Draga devojčice, ta kap koja je pala na Tvoje veđe
možda je već bila na ruci nekoga Pjera
ili Peđe?

Dragi dečače, ta kap na Tvojoj kapi
možda je bila malom medvedu
na šapi?

Kiša je lupkala minutima i minutima, po nasmejanima i ljutima.
U Africi po lavovima, na rekama po splavovima.

Draga devojčice, ta kap koja je pala na Tvoju kosu
možda je bila nekom lavu
na nosu?

Kiša je lupkala minutima i minutima, po nasmejanima i ljutima,
na zatvoreni prozor je lupala, kroz otvoreni upala
pa kupatilo okupala.

U bunar duboki padala je duboko,
po lišću je lupkala nabubrelom od vode, pa mekom.
Jednom dečaku pala je u začuđeno oko.

Ali, draga deco, šta sada?
Dokle će kiša da pada!

Znate li kako kiša nestaje?
Kako prestaje?

Kiša je padala i noćima i danima, po olucima i kišobranima
i tako dalje, i tako dalje.

A evo kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala!

MRAV DOBRA SRCA

Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.

Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.

Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!

To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?

Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.

Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?

Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?

Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.

Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?

Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
"Progovorio je! Progovorio!"

Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?

— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!

Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

TAJNE

Između Zemlje i zvezde sjajne
kriju se mnoge velike tajne.

Danas će Sunce da izgori
na Crnoj Gori,
a žut će Mesec da se rodi
i tiho pliva po tihoj vodi.

Na Crnoj Gori, na Crnoj Gori
kraj izvora je mravlji grad.
U mravljoj kući mravi se stisli
svi su zaspali a jedan misli:

"Kako je kiši kada pada?
Kad padne, gde je zaboli tada?"

U Lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
Nad Lisabonom Mesec se klati —
kosu mu zlati.

Njemu je danas rekao tata:
"Kucaj na vrata, jer iza vrata stanuje neko!"
Zašto — pita se u Lisabonu pegavi dečak na balkonu —
zašto o lonac niko ne kuca kada u loncu stanuje mleko?
Nad Lisabonom mesec se klati —
kosu mu zlati.

U Beogradu na trotoaru dečji crtež svira gitaru,
tri devojčice u Beogradu, u Beogradu na trotoaru
igraju dok on svira gitaru;
a jedan dečak, mali i tršav, plače što je nacrtan mršav.
U Beogradu, na trotoaru dečji crtež svira gitaru
I u Londonu na balkonu pegavi dečak jede bombonu,
ali ova je pesma kratka
jer je bombona bila slatka.

U Moskvi jedna Galja plače i s jednom Galjom jedno mače.
Te dve dame ostale su kod kuće same.
Suza za suzom prosto pljušti.
Uplašile se jer nešto šušti.
U Moskvi jedna Galja plače i s malom Galjom malo mače.
(Šta je šuštalo?
Veče je šuštalo kad se spuštalo, eto šta je šuštalo!)

MALO DIVNO

Gde je ono divno dopče
kad je soba bila sopče?

I slon kad je bio slonče,
a avion — avionče!

I miš kad je bio mišče
i Niš kad je bio Nišče.

Gde je ono sjajno juče
kad je muva bila zujče?

E, pa shvati, prođe vremce
Ode ti u pokolenjce!

Kinez više nije Kinac
ni ti više nisi klinac!

Slovo više nije slovce
ti dogura u osnovce.

Al' ne brini, i ne mari,
desiće se divne stvari.

Ja već čujem iz kolica
smeh budućeg brke, strica.

I vidim, o istom trošku,
ujak čačka nos u ćošku.

U svim našim životima
nešto malo, divno ima.

Sve se vrti. Zvezde sjaje.
Malo divno uvek traje.

IZMIRENJE

U snu strašnom s omčom oko vrata
trči žrtva i goni dželata.

Dželat beži, mračno lice krije,
on ne može više da ubije.

Stade dželat i uz bolan smešak
moli žrtvu da ga muči, veša.

Hoće dželat život da joj vrati
u snu strašnom on, ko žrtva, pati.

I tada se nemoguće desi:
žrtva njega o zvezde obesi.

Pa se ljube, stežu ruke mrtve,
obojica dželati i žrtve.

U snu strašnom tajne strašne krije
tamno nebo vesele Srbije.

DALJINE

Daljine sveta, kako ste daleko!
Ovde da me nema, tamo da sam neko!

Sve što je važno, tamo će se zbiti,
svi će tamo biti, mi nećemo biti.

Ja daljine hoću, daljina sam gladan,
a svoj život trošim u nevažnom, sada.

Hteo bih daleko, najdalje, u plavo,
s ovim istim srcem, s ovom istom glavom.

Ne može se tamo, jer neima vođe
za kojim najdalje može da se pođe.

Daljine sveta bez života moga,
kako je strašno to što nema Boga!

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

MODERNA BEOGRADSKA ŠKOLA DUHA

Može li piscu koji pesnik odista jeste poezija činiti bočnu delat­nost, tek zbog činjenice da je ostavio daleko manje stihova nego dru­gih napisa — pitanje je na koje, na primer, odgovaraju slučajevi Crnjanskog i Nasta­sijevića. Zato je Rajko Petrov Nogo i mogao označiti zbirni niz Crnčevićeve poezije ("Pesme", 2001) kao njegovu "osnovnu knjigu". Čak i da nismo tvrde pris­talice romantičke dogme o premoći poezije nad drugim književnim vrstama, odnekud podrazumevamo da je stožer svakog pisanja — umeće koje se jednači s pes­ničkim, jezgrenim govorom iskustva. U književnoj epohi koja je podsticala sva­kovrsne ispade, tolerisala tamnine i mutnine (pa i brljotine), opite radi opita, prazne eks­tra­vagancije u izrazu — Crnčević je inovativnost i invenciju, u svemu što je pisao, dosledno saobražavao klasičnim merilima jasnog i britkog izražavanja, po čemu se i odlikovala, po davnim Mihizovim rečima, "moderna beogradska škola duha, oslo­bođene smelosti, vidovito­sti, krilate rečenice koja pamti i koja se pamti, ele­gantnih i savršenih poenti". Budući izvan serije — bio je izvan struje, u pripa­dajućem podvigu, što je značilo ići težim putem, čis­tinom na kojoj se ničija manjkavost ne može prikriti.

Koliko god delovala postrance glavnog ili bar kritički povlašćenog toka, nije teško prepoznati srodnosti Crnčevi­ćeve poezije sa priznatim nosio­cima srpske pesničke savremenosti, sa kojima je kao saučesnik bio u razumeva­jućem dosluhu. Nogo je već bio ukazao na Crnčevićevu bliskost sa poeti­kama sav­remenika, pominjući Raičko­vića i Bećkovića. Možemo dodati i Milj­kovića, znajući da su druga strana njegovog hermetizma bili sentenciozni, efek­tni, iznenađujući iskazi i obrti. Ako nam i bude prva pomisao da je Crnčević pesnik "prekorno zamišljen nad sudbinom svoga naroda, nad njegovim manama i obma­nama, nad njegovim kratkim pamćenjem" (Mihiz) ne možemo nikako prenebregnuti da sa pesničkim vrsnicima deli i opsednutost rečima i pes­mom kao pes­mom, njenim paradoksalnim, iza­zovnim bićem. Od reči iz kojih "držak noža viri" do reči zatrovanih, pesnik dolazi do slike bazičnog prigu­šenog krika i do nauka o lekovitoj mutavosti, pa do molitve bez reči i do laveža koji se, u kraj­njem, i kao molitva prima. Niz pesama dozi­vaju u vidokrug Raič­kovićeve "Sti­hove", distihe u kojima se odvija drama odnosa pesnika i pesme, što je kod Crnčevića zaoš­treno u stalni ispit istini­tosti i vernosti sebi, svojoj moralnoj biti. Taj se ispit ne iscrpljuje u odnosu pesnika i njegove tvorevine, nego proteže na kon­tekst njegovog činjenja u sibirski ledenom i tegobnom pro­storu oko pesme. Gone­tanje poetike prerasta u govor etike. Reči imaju u biti ogle­dalo delanja poje­dinca, pred spoljnim izazovima rav­nim izazo­vima stvaranja. Pakao i zatočenost ne potiču samo iz istorije — sopstvenu glavu pesnik oglašava i kao logor i kao pećnicu.

OSMEH BEZ LICA

Za razliku od Raičkovića koji u odnosu pesnik-pesma apstrahuje, izostavlja vreme u kojem je — sastavni deo Crnčevićeve drame traganja za "rečima-ponornicama" i za pravom pesmom "iza sedam java", jeste očuvanje ili zaposedanje sopstvenog postojanog lika, svoje čovečanske mere u odnosu na okruženje puno "kaputa bez ljudi" i "osmeha bez lica". Hleb nasušni u pesnikovom semantičkom izvrtanju postaje ne više potreba, nego predmet idolopoklonstva i uzrok neosetnog, dalekosežnog posrtanja: "Primetio sam u najgušćem mraku / kako mi se glava udvara stomaku // Ostadosmo tako bez ptica i hleba / stomak moj i glava i komad mog hleba // Živote ne umem da živim bez tebe / nisam izbegao da ti služim hlebe." ("Hleb") Moralni izazovi, prosto rečeno, kreću od stomaka, pitanje udovoljenja trbuhu neizbežno priziva duhovnu dimenziju, pa su takvi i rečnik i ikonografija pesnikovog ljudskog samoopisa, predočenog u epigramskoj pesmi "Krst HH": "Tajna veza duše s črevom / puni prazne dane snom / veže desnu stranu s levom / dno sa vrhom i vrh s dnom // Traje čovek loman rušan / črevom vezan za svoj svet / a na vrhu čreva duša / na koju je razapet." Makar koliko stavljao na sebe hladnu, ciničnu masku borca i gdekad bogoborca, Crnčević na hrišćanskim znamenjima i značenjima zasniva goruće upitanosti i svoja lirska razrešenja. U "Molitvi trećoj" uzor ljudskog ohramovljenja i vrh svoga obraćanja apsolutu pesnik ovako postavlja: "A ja mučen od svog neizleka / nesanice slušam zvono ječi / Kad se crkva sklanja u čoveka / molitvi su nepotrebne reči."

Jedan od centralnih iskaza Crnčevićeve poezije nalazimo na početku pesme "Predosećanje", a čitava je pesma pomno sročeni borbeni program ili ispovedanje vere — što umnogome dođe na isto: "Čovek još nije sviko / da živi i bude niko // Iznad života svoga / valja videti Boga / i voleti ga mnogo / i biti jedno s Bogom // I saznati na kraju / ono što mrtvi znaju." Nasuprot opštem obe­zli­čenju i poništenju pesnik ne uzmiče od gorkih čaša, niti od tereta nasleđenog identiteta: "Živim isključivo zato što sam rođen / i nisam birao ni narod ni vođe." ("1=1") "Strašno pravo" na "jedini život" nije izboreno samo sobom, nego mu je ostavljen kao tekovina, skupom, možda i preplaćenom cenom naroda kojem pripada u lancu predaka i potomaka, do čijeg poznanja na putanji razotkrivanja sebe: "Farisejstvo laži gluposti groteske / Moje srce traži oca ispod freske."

PRIZIV ŽIVLJENOG ISKUSTVA

Brana Crnčević bio je voljni zatočenik jedne velike, neizrečene priče o stradanju srpskog naroda, jer je to i njegova najličnija priča. Nije mogla da ne nađe mesta ni u belešci o piscu s kraja već pomenutog izdanja "Pesama", svesno i umesno naru­šavajući pravilo da je to „najsuvlji“ deo svake knjige: "Brana (Bra­nislav) Crn­čević rođen je 1933. godine u Kovačici. Otac Đuro umro 1937. godine. Zbog oče­vog porekla (Srbin iz Crne Gore) Crnčevići su proterani iz Rume u Nedićevu Srbiju. Drugi svetski rat je gledao iz izbegličkih domova. I danas je preko dru­gih u izbeglištvu." Naspram svake očekivane primedbe o vero­dostojnosti modernog pevanja na teme kolektiva, naročito narodne zajednice, u veku koji je pojedincu dao licencu da bezgranično bude sam za sebe (ne znajući šta će od tolike slobode i samodovoljnosti), stoji činjenica da je i Crnčevićeva pojedinačna nevolja bila deo nepojmljive, ogromne i uveliko prećutkivane strahote naroda čija je čestica, strahote koja mu se utiskivala kao žig, najpre kao dečaku, a potom i kao zrelom čoveku. Oglušiti se o taj neposredovani priziv življenog iskustva i vapijuće realnosti značilo bi poeziju (pa time i njeno ljudsko pokriće) teško izneveriti — što mnogima među nama, istina, ni ranije, ni danas, nije bilo preveliki problem.

U ime svih nas, uticajniji segment naše kakve-takve elite, ne samo danas i ne od juče, olako sklanja u stranu užasnu i otrežnjujuću temu naših neizbroja­nih žrtava, čiji neprevla­dani mrak je i danas činilac stvarnosti sa kojom se sudaramo, u nametnutoj inverziji uloga na geopolitičkoj pozornici. I Crnčević je mogao potpisati reči mladog Ivana V. Lalića pred spaljenom i okrvav­ljenom Glinskom crkvom: "Neću da prećutim. Zidovi su prećutali / I srušili se." U pesmi govorljivog naslova "Opsesija" Crnčević nema potrebu da uznosi uprazno narod kojem, inače, stalno upućuje reske moralne prekore. On poglavito peva taj "svet bez ravnoteže", u kojem se nedokučiva zločinstva ne samo događaju i preću­tkuju, nego potom ponavljaju i prihvataju kao prirodno, neminovno stanje stvari. Strašna samoća u istorijskom vremenu postaje nadlična i preteća: "Iz rama sveta probih se u tamu / idem stazom Onog od koga sam stvoren / odozgo gledam na Srbiju samu / o strašnoj samoći pletem metafore / a biće još teže i biće još gore". Mihiz je tačno primetio da je Crnčević sa epohom "na ti". Slično se može reći i za stav ovog pesnika — čiji glas i nije samo njegov, inokosan — u neretkom obraćanju Promislitelju naših udesa, Ocu našem nebeskom. Ovde smelost nije znak drskosti nego je izvojevana dugoročnom žrtvenom zalogom naših prethodnika, zaključno sa današnjim danom, ali i zasnovana na svesti da ipak Ocu govorimo: "Svi će doći pradedi i oci / postradali na Božijoj strani / ovde žrtve tamo tužioci / pevaćemo iz grla preklanih / sačuvaj nas Bože i pohrani" ("Susret"). Tamo gde bi neki ispražnjeni, nesrdačni duhovi udarili u neprobojni zid apsurda, srpski pesnik iskoračuje u oblast onostranog pouzdanja, po osnažujućem slovu baštine u čijoj je vlasti i kada ne mari da to bude.

I na pesničke pretke Brane Crnčevića odavno je ukazano, prepoz­naju se otprve. Nije slučajno što je najsenzibilniji i toliko nesnađeni pesnik, poput Disa, spevao "Naše dane", jednu od satirički najprodornijih pesama naše poe­zije uopšte, kao što nije čudo da taj isti dekadent i osobenjak u velikoj pogi­biji svoga naroda ispisuje saučestvujuće stihove zbirke "Mi čekamo Cara". Da ne govorimo o Zmaju, inače podvojenog na zmaja i slavuja — po dr Lazaru Kostiću. Za satirike je neophodna osetljivost posebnog reda, kao i za liričare. Tačnija oznaka za tu osetljivost može biti stid. "Ne od bola umirem od stida / stid je moja rana bez pre­bola", nalazimo u jednoj poznoj Crnčevićevoj pesmi. Pesnikov stid, polo­žen i u njegove pesme, nadnosiće se i dalje nad nezavršena i neizvesna srpska posla i dane, pošto će ga svakako, i sve nas, nadživeti. Jer, svi smo krivi za sve.

U pravu je samo onaj ko to ne mora da dokazuje.[size=14]