|
|
Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 19 Maj - 9:26 | |
| Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu I sav pripadam ovom velicanstvenom i tuznom krdu ljudi Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure Svojim rukama sam uvek gasio pozare Znam dobro sta su rovovi i tenkovi U velikim danima sam uvek ne obaziruci se otvoreno iznosio svoje najgore misli I nisam se povlacio kada su dolazili da mi pljuju lice Ziveo sam obelezena cela Delio sam crni hleb i suze sviju A kada je dosao red i na mene peo sam se na ratni brod Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja Tako sam se ukrcao na brod koji samo sto se nije potopio pod teretom ljudi A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono zalopojke Primao sam svoj deo gorcine Nosio svoj krst nesrece Za mene licno ovaj rat jos nije nikako zavrsen Jer jos uvek se cerece udovi moga naroda Usima prislonjen na zemlju dopiru mi jos uvek Daleki strasni uzdasi koji prozimaju meso gluvoga coveka Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oci To ce biti samo za svagda Ne zaboravite to Istorija ovoga veka i uzasna rana vremena Kuga i kolera skorbut ili glad I krvava oranja u vojnim pohodima I iskidane ruke na veslima galija Covek i zena ismevani u njihovom govoru i u njihovim neznostima Svaka velicina izvrgnuta ruglu i reci drsko sabijanje u usta Svaka muzika vredjana Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju Svako milovanje placeno secenjem ruku Sve to najzad moze se uporediti sa izrazom moga lica Sa drhtajem mojih ocnih kapaka Grcenjem misica ispod koze mojih obraza I pokretima moga tela
A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza I sa groznicom koja me trese I sa znojem moga cela Postoji pod kozom moga lica i preplanule koze mog opsteg izgleda Nesto drugo bez cega bih ja bio samo jedan kamen izmedju ostalog kamenja Jedno zrno u psenici silosa Jedan beocug mog licnog lanca Nesto kao krv koja kruzi venama i oganj koji prozdire Nesto kao na frontu ideja Kao na usnama rec Kao pesma u grudima Kao bozanski nazreni dah zivota Postoji ono sto je moj zivot A postojis i ti tragedijo moja Moje veliko unutrasnje pozorje Ono nesto nezno iznad nas kada se zatvaraju nasa ulicna vrata Jer tada zaokruzujuci se u zlatnom i snaznom krugu tisine Uzdize se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Pet 4 Dec - 10:56 | |
| Ti sanjas siroko otvorenih ociju Sta li se to dogadja a ja ne znam Pred tobom u tvojoj uobrazilji U tome carstvu samo tvome U toj zemlji bez kapija I za mene bez domasaja Za one koji shvataju muziku Za njih bi rekli grane su rastinja Koje se savija pod divnim teretom Ptica koje su na njima svile gnezda A ti Ili oni ciji je pogled sazdan od mnogih plocica Oni koji se igraju duznostima koje ne postoje I ciji parabolicno duh ko ogledala pali sve A hipoteza je njihovo zavijanje cigara A ti Ti stavljas svoju ruku na lice A ja ni hrabrosti nemam da te pitam Sta se to dogadja u tome plavom prostoru U koji se duhom utapas Mozda si u nekoj zemlji divljih konja I sama ko oblast izmedj dobra i zla Ona staza kaludjera kroz planinu Luka gusara na Srecnom ostrvu Ili sastavljene ruke ljubavnika Mozda A ja sam samo bednik izvan svega toga Tek jedva da me pirne nalet orkestra I nikad da udjem u salu Velike Opere Obecao sam da govoriti necu O proslosti I govoriti necu O onim sobama u kojima sam vrebao Tvoja cutanja Ni ona u kojoj je Tereza Skinula dijamant sa svoje ruke Ni ona u kojoj je Misel Pevao a da ga ja nisam ni cuo Radjala su se bica iz tebe Bica koja ti ja nisam stvorio I niko nece znati za bes Mucenja i ljubomoru Zaboravljanja moja kada si svirepa Pokazivala mi samo svoju decu I kao nehotice zapazenu Da prolaze ispod prozora I malocas jos uvela si coveka Sa ocima ko zeleni smaragdi I mozda ce tek on saznati od nje Sve ono zbog cega umirem sto ne znam u tebi Coveka nekog teskog i plavog Njegovo telo Izmedju nas je samo kao ekran Covek neproziran ali umiljat Rasejano neka mlecno plava tajna Bio je to cudni i strasni dar Dar da se daje zivot Ali kad se islo po starinskom obicaju Sparivanje trudnoca i porodjaj Pa one gospe sto nose sveze rublje I optrcavaju odaje stepenista otvaraju ormane A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo Nista nije drugo do veliko slavlje i cestitanja Od kojih otac prima blazeno svoj deo Bled od gordosti i straha Ali ovde rec je o drugoj vrsti rodjenja I onaj koji nije radjao to Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu S perverznoscu da voli bica tvoje puti Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima Onim poradjanjem protiv mene Iz kog potice narod nastanjujuci se u nasem domu I evo jednog od njih koji seda ispred nase postelje I koji tezi i dise Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo I rec senkama suparnickim Mozda bi mogli i da ih cujemo Kako se prepiru u susednim sobama Moji sinovi zavidljivi i tvoji Tvoje velike kceri sa sjajem bisera i pokretom vetra Mozda bi njima pristajalo bolje Ovaj rat izmedju nas Koji sam citavog veka oklevao da vodim nestedimice Jer covek nije srecan dok ne potcinjava I na kolena ne obara onog koga voli Zato sam pokusavao sve mogucnosti cini Svih preljuba duha I bacao na sebe prokletstvo Na mestima svim vrzinog kola I zaklinjao sve kocijase popova Marsale carske Kceri razbojnika Obesvescivao zaboravljane uspomene I krao njihove tajne grobova Prah kostiju kusao kao rakiju Proslost svodio na bludnicu izmedj svojih kolena Ali uzalud Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti Rasturao je sve moje aveti I ti koracas u trijumfu Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim Tim jatom tvoje svetlosti Prolecem ljudskim u tvojim stopama Ljubicicama tvojih vena Kojima sam razdiran jer lice na tebe I jos na nekog Od koga sam verovao da te divljacki cuvam Zarobljenicu mojih ruku U nasim prebivalistima Opustelim od svega drugog. |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Sre 3 Jan - 18:49 | |
| Došao sam tebi
Došao sam tebi kao što reka ide moru Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose Spavam samo u tvojim snegovima Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile Odrekao sam se već davno svojih legendi U kojima su Rembo Kras i Dikas I Valmor koja plače u ponoći Konopac Nervalov prekinuo se I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce Podeljeno tvojim koracima Razvejano tvojim pokretima Ko zaljubljeni vetar neke šume Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana Bršljan koji raste a da niko ne primećuje Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno Petparački roman koji govori samo o tebi Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano Prekinuta rečenica na koju vraćcati se nema značaja Trepatanje soba kroz koje se prošlo Parfem koji ostavljaš za sobom A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Sre 3 Jan - 18:49 | |
| Evo trideset leta…
Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske Kako ti voliš da čitaš večerom u odaji prema svome raspoloženju Samo tada uzdižem se do plafona I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okreće strane Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se Ne znam kakvoj čudnoj otmenosti sa moje strane Sve što je crno nije senka govore mi Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli Stvarnost tela jednu statuu Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu A kada stavljaju nož za sečenje hartije U nešno pazuho mojih knjiga Ne shvataju ni najmanje zašto ja vičem Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju I pitam se šta li za njih moje pevanje znači Ako za svaku reč koja se lomi u mom glasu Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke Bar jednom ću ovde da govorim iz svoje duše Čovek je izgubljena igra karata Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica Ali između letećih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju Telo moje sačinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina Koje će obeležiti ruke mog oca o kome neću pričati ništa Og koga nemam ništa drugo do način kako da obaram glavu Zato što nije čuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takođe Od svoje majke imam oblik ušiju I način rastanja kose Ali duša u svemu tome ali duša Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblična Duša slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti Duša iskrsla niko na zna odakle Iz nekog pretka u nesreći vremena Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet Jedva duša tek nagoveštaj duše rđavo uobličena čekinjava duša Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama Jedna sirota duša koja nije znala šta da čini sa samom sobom Nošena strujom današnjeg vremena Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije Bosa u moru bez pisma u njoj Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici I ti padač u ‘nulu’ ili ’stotinu’ Što je u stvari jedno isto Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru Duša za jedno veče karnevala a sutra će se baciti maska Duša rasparena sa kojom se ne može izaći među svet I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi rađanje drugog Čudom hirurgije Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko biće Kad sam prestao da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo Slomite ih da bi im bolje razumeli Miris i tajnu Pokidajte grubim prstima strane Izgužvajte ih iscepajte ih I iz svih ćete zadržati samo jedno Jedan jedini šapat jedan jedini pripev Jedan pogled koji ništa ne sputava Jedno dugo hvala koje se promrljava Tu sreću kao neku dolinu Dete – Boga moje obožavanje Beskrajno Ave u molitvama Moju beskonačnu nesanicu Moje cvetanje moje prosijavanje O svesti moja o ludosti moja Moj mesecu maju melodijo moja Moj raju moj požaru Moja vasiono Elza živote moj |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Sre 3 Jan - 18:50 | |
| Gledala si me
Gledala si me svojim očima čistog zaborava Gledala si me preko ramena sjećanja Preko bludeći refrena Preko uvelih ruža Preko ismijane sreće Preko zaboravljenih dana Gledala si me svojim očima plavog zaborava Ti se ne sječaš više ničeg što je bilo O mnogo voljena Ni ljudi ni pejzaža Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima Ti stojiš postojano I prvi put prelaziš preko neba Svojim očima od lave i tromosti Svijet je pred tobom kao što si ga zamišljala pod svojim očnim kapcima I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom Vječno mlad od tvog spokojnog pogleda A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove ljepote Sa mojim sirotim požutjelim fotosima od kojih ti okrećeš glavu Da bi vidjela nova prostranstva Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti Sve odlazi danas za tvojim stopama Jedino što mi ostaje od života to je neki nabor tvoje haljine A ništa još nije ni bilo Tek sad te nalazim O ljubavi moja ja vjerujem samo u tebe. |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Sre 3 Jan - 18:50 | |
| Izmisliću za tebe ružu
Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba I sve što sija i ono što oko ne može da vidi Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza Plodno seme prepotopskih vrsta I ruku malog deteta Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova Srce na krstu razuzdanih udova Ogramnu prostirku mučenih ljudi Živih odranih u toku pogubljenja Izrovana groblja nepoznatih ljubavi Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž U kome se parovi fotografišu na vašarima I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju Đavolja služba večnog Obožavanja Prokletstvo moga tela s mojim duhom Koje vređa budućnost i proklinje prošlost Stvara od svih jecaja automatsku muziku Koju ćeš zaboraviti u ormanu Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovisnog obožavanja tebe Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja Izmisliću za tebe ružu |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Sre 3 Jan - 18:50 | |
| Koja je obala daleka…
Koja je to obala daleka Na kojoj se plavi čičak u magli pustinje Čudno prostranstvo u kome u znak oproštaja Njiha se trava na ošticama duna Pod limunom je zemlja meka Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleća Liskun nesreća Kosture davno potopljenih brodova Talog velikih dubina slama kostiju Snežni tepih snova Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija Izglodanu plutu brodove minerala talog plima Ridi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija Blato globigerina Ukus soli na silu uvukao se u srž moje ploti Večeras mi se ponovo priviđa svetlost i jutro na Hardeloti Čoveku i moru kad dođe čas da poležu Iz prostog razloga da umru Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama Ili je to samo osmeh taj beli grč koji ivici umor od života Ali pogledaj usred morskih okreta na smiraju talasa To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka Čiji se oblik pukim slučajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni Od one stvari iščupane iz mojih grudi Jer maločas nisam našao cveća za tebe na cvetnom trgu Na plaži se desilo to jednog davnog dana A bila je sećaš li se i tvoja majka s nama Moja ljubav stavlja jednu malenkost Mali crni sedef u tvoje uvo Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeležiti Staru izgrebanu ploču sa koje igla iskače Ponor šumova zbog koga se tvoje oči jednom ili dvaput raširiše Zatim ti ostavljaš sve to između poštanskih karata Na hotelski kamin Zaboravljajući duboki bes okeanskih jadikovki Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE Sećaš li se sećaš li se bilo je to jedno bezbojno leto Kao pesak i mi na vetru Hardelota To srce u meni to srce u tebi koje se povlači po našoj sobi Sa slonom od porculana i jastučetom od plavog velura za igle To srce u koje nisi verovao i pored pesme koju je nosilo u sebi Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa Slušaj slušaj još nikad se nije ućutala Jadikovka sumorne školjke Hardelota |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Louis Aragon-neno Pon 3 Sep - 9:53 | |
| Louis Aragon (Pariz, 3. listopada 1897. – Pariz, 24. prosinca 1982.), francuski povjesničar i pjesnik, jedan od važniji predstavnika nadrealizma i dadaizma. Aragon se rodio i umro u Parizu. Bio pristalica dadaizma od 1919. do 1924., postao osnivač pokreta nadrealizma 1924. zajedno sa Andréom Bretonom i Philippeom Soupaultom. Aragon se pridružio Komunističkoj Partiji Francuske zajedno s još nekoliko nadrealista. Njezin član ostati će do kraja života, pri tom pišući nekoliko političkih poema uključujući i jednu posvećenu Mauriceu Thorezu, ali bio je jako velik kritičar SSSR-a, naročito tijekom 1950-ih. Godine 1939. oženio je Elsu Triolet (rođena 1896.), snahu ruskog pjesnika Vladimira Majakovskog. Tijekom njemačke okupacijeFrancuskeza vrijeme Drugog svjetskog rata pisao je za tajni list Les Éditions de Minuit. Važnija Aragonova poema je “Crveni Poster” u kojoj je počastio strance koji su poginuli oslobađajući Francusku. To je učinio odgovarajući nacističkoj propagandnoj kampanji zvanoj Crveni Poster, koja je trebala uvjeriti francuski narod i javnost da je pokret otpora fašizmu u Francuskoj bio sastavljen od stranaca, uglavnom Židova, koji su služili interesima Britanije i Sovjetskog Saveza. Nakon smrti svoje žene 16. lipnja 1970., Aragon je otkrio svoju biseksualnost i pojavljivao se na gay paradama ponosa u ružičastim kolima. |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Louis Аragon Pon 3 Sep - 9:54 | |
| Bezimena - Luis Aragon
Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti Vreme je žena Ono oseća Potrebu da mu se udvara i da se klekne Pred njegove noge као kad se haljina raširi Vreme je kao kosa beskrajna Očešljana Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji Ja znam da ne treba razbijati čaroliju Mnogo je gore nego da te osetim stranom Da bežiš sa mislima izvan nas I srcem već u nekom drugom veku Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to Moja ljubav iznad zadovoljstva Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik I ako ti nedišeš gušim se I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč Na mojoj usni sirotica je koja prosi Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom I zato ja kažem tako često da te volim U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam Da govorim o vremenu koje na tebe liči Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice Mašu rukom pošto su vozovi otišli Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata Lakše je umreti nego voleti Zato ja sebe mučim životom Ljubavi moja. |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Louis Аragon Pon 3 Sep - 9:56 | |
| Pesma
Ljubavi moja ne reci ništa više Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku Kao kamen hitar i kamen težak I dubok svojim padom kroz naš život Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor Taj beskrajni put bez šuma da trajanje I nespečavanje nikakve daleke vode rada užas Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku Nikakav eho sve pada i uzalud sam ćulio uvo Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža Ništa do samo zahuktali teret. |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Louis Аragon Pon 3 Sep - 9:56 | |
| Pesma napuštenog ogledala
O gde si ti što se u meni krećeš Ti što u meni lik tvoj tek pljusne I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš Da staviš ruž na svoje usne O gde si ti radosti što me stalno prati Tvoj prolaz ko da se u meni njiše Kraljice moja sa kosom paprati Sa očima tvojim boje kiše Kao što zemlja proleće čeka Vrebam kad ćeš prominut u času Žudno te čekam ko voda neka Zamah vesela po svom talasu U mome ramu tamnom i dubokom Nudim ti sve moje podglede skriven Približi mi se progutaj me okom Zakrili i moju senku i mene Pregazi me kao vojske more Zauzmi moja brda i dolove I moje misli i snove noćne Parkove cvetne i moje dvorove Otkrij mi kako ti obrazi rude Ko zločin neki il urota Bolje no usne koje se nude Il narod kad je usred komplot Kao u zavesi u baruštinama po tragu neke barske ptice Bori se s onim što je u nama Ono što si bila utri nemilice Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oči moje oči love Vrati mi čar neba i izmaglice Povrati mi vid i snove |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Louis Аragon Pon 3 Sep - 9:56 | |
| Oktobarska melodija
Jedna melodija poput skuta beskrajna jedna melodija koja nikad ne završava jedna melodija oktobra jedna romanca draža nego što je mjesec maj jedna melodija koja uvijek počinje iznova Tvoje oči umorne su već od obzorja lud je tko modrine vidi dosta modrima i kome nebo više nije tamnica jer ljubiti treba bez mjere i opreza i za to nije dosta imati tek razloga Divna jesen s baršunastim rukama to je pjesma nikad još nepjevana to je pjesma naše ljubavi to je pjesma thea-cvjetova čije srce ima boju jutara Je dovoljan taj jecaj duboki da ispriča sve naše osamljenosti koji sliče krugovima na vodi i vrijede li te riječi ovu muziku duge žudnje zatvorene u srcu … jedna melodija oktobra jedna romanca draža nego što je mjesec maj jedna melodija poput skuta beskrajna |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Louis Аragon Pon 3 Sep - 9:57 | |
| Izmisliću za tebe ružu
Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba I sve što sija i ono što oko ne može da vidi Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza Plodno seme prepotopskih vrsta I ruku malog deteta Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova Srce na krstu razuzdanih udova Ogramnu prostirku mučenih ljudi Živih odranih u toku pogubljenja Izrovana groblja nepoznatih ljubavi Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž U kome se parovi fotografišu na vašarima I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju Đavolja služba večnog Obožavanja Prokletstvo moga tela s mojim duhom Koje vređa budućnost i proklinje prošlost Stvara od svih jecaja automatsku muziku Koju ćeš zaboraviti u ormanu Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovisnog obožavanja tebe Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja Izmisliću za tebe ružu |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Louis Аragon Pon 3 Sep - 9:57 | |
| Gledala si me
Gledala si me svojim očima čistog zaborava Gledala si me preko ramena sjećanja Preko bludeći refrena Preko uvelih ruža Preko ismijane sreće Preko zaboravljenih dana Gledala si me svojim očima plavog zaborava Ti se ne sječaš više ničeg što je bilo O mnogo voljena Ni ljudi ni pejzaža Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima Ti stojiš postojano I prvi put prelaziš preko neba Svojim očima od lave i tromosti Svijet je pred tobom kao što si ga zamišljala pod svojim očnim kapcima I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom Vječno mlad od tvog spokojnog pogleda A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove ljepote Sa mojim sirotim požutjelim fotosima od kojih ti okrećeš glavu Da bi vidjela nova prostranstva Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti Sve odlazi danas za tvojim stopama Jedino što mi ostaje od života to je neki nabor tvoje haljine A ništa još nije ni bilo Tek sad te nalazim O ljubavi moja ja vjerujem samo u tebe. |
|
| |
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Louis Аragon Pon 3 Sep - 9:58 | |
| Došao sam tebi
Došao sam tebi kao što reka ide moru Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose Spavam samo u tvojim snegovima Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile Odrekao sam se već davno svojih legendi U kojima su Rembo Kras i Dikas I Valmor koja plače u ponoći Konopac Nervalov prekinuo se I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce Podeljeno tvojim koracima Razvejano tvojim pokretima Ko zaljubljeni vetar neke šume Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana Bršljan koji raste a da niko ne primećuje Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno Petparački roman koji govori samo o tebi Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano Prekinuta rečenica na koju vraćcati se nema značaja Trepatanje soba kroz koje se prošlo Parfem koji ostavljaš za sobom A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:28 | |
| Izmisliću za tebe ružu
Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba I sve što sija i ono što oko ne može da vidi Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza Plodno seme prepotopskih vrsta I ruku malog deteta Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova Srce na krstu razuzdanih udova Ogramnu prostirku mučenih ljudi Živih odranih u toku pogubljenja Izrovana groblja nepoznatih ljubavi Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž U kome se parovi fotografišu na vašarima I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju Đavolja služba večnog Obožavanja Prokletstvo moga tela s mojim duhom Koje vređa budućnost i proklinje prošlost Stvara od svih jecaja automatsku muziku Koju ćeš zaboraviti u ormanu Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovisnog obožavanja tebe Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja Izmisliću za tebe ružu |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:28 | |
| Koja je obala daleka…
Koja je to obala daleka Na kojoj se plavi čičak u magli pustinje Čudno prostranstvo u kome u znak oproštaja Njiha se trava na ošticama duna Pod limunom je zemlja meka Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleća Liskun nesreća Kosture davno potopljenih brodova Talog velikih dubina slama kostiju Snežni tepih snova Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija Izglodanu plutu brodove minerala talog plima Ridi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija Blato globigerina Ukus soli na silu uvukao se u srž moje ploti Večeras mi se ponovo priviđa svetlost i jutro na Hardeloti Čoveku i moru kad dođe čas da poležu Iz prostog razloga da umru Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama Ili je to samo osmeh taj beli grč koji ivici umor od života Ali pogledaj usred morskih okreta na smiraju talasa To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka Čiji se oblik pukim slučajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni Od one stvari iščupane iz mojih grudi Jer maločas nisam našao cveća za tebe na cvetnom trgu Na plaži se desilo to jednog davnog dana A bila je sećaš li se i tvoja majka s nama Moja ljubav stavlja jednu malenkost Mali crni sedef u tvoje uvo Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeležiti Staru izgrebanu ploču sa koje igla iskače Ponor šumova zbog koga se tvoje oči jednom ili dvaput raširiše Zatim ti ostavljaš sve to između poštanskih karata Na hotelski kamin Zaboravljajući duboki bes okeanskih jadikovki Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE Sećaš li se sećaš li se bilo je to jedno bezbojno leto Kao pesak i mi na vetru Hardelota To srce u meni to srce u tebi koje se povlači po našoj sobi Sa slonom od porculana i jastučetom od plavog velura za igle To srce u koje nisi verovao i pored pesme koju je nosilo u sebi Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa Slušaj slušaj još nikad se nije ućutala Jadikovka sumorne školjke Hardelota |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:28 | |
| Ne veruje mi se
Ne veruje mi se a uzalud sam Pisao svojom kralju moje violine moje slikove I kako se ne zna govoriti više u noci Starinski jezik vesala Iznad visećih voda Govoriti crnim dijalektom čoveka i žene Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvaćenih ruku Kao pomamnost sreće Kao usta koja su izgubila sve reči različite poljupcu Kao jacanje što se ne veruje Kao odbijanje od obasipanja O savršena reči iznad svih reči Visino pesme sazvučje krika Trenutak dolazi kad nota dostiže neslućenu visinu Uvo ne čuje više muziku tako visoku Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud Razgovarao sa prolećem i orguljama Razgovarao sa svim slogovima neba Sa orkestrom neobičnim stvari običnih I banalnošću gluvih aleksandrinaca Uzalud govorio varvarskim instrumentima Uzalud govorio pesnicom u pregrade Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume Uzalud govorio kao objava rata Kao pakao koji izbija iz usta gutača plamena Ne veruje mi se Sebi su načinili Sliku mene možda po mom liku Odevaju me svojim viškovima Šetaju me sa sobom i idu dotle da čak citiraju moje stihove Ali na takav način da im služe Ili postaju za njih ljupke pesme Ja bitišem pod njihovim uticajem Očekujući da postanem ulica Pripadam rečenicama I školskim udžbenicima A skandal mi je zabranjen Uzalud sam vikao da te obožavam a drugo ništa nisam to tvoj ljubavnik |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:29 | |
| Oktobarska melodija
Jedna melodija poput skuta beskrajna jedna melodija koja nikad ne završava jedna melodija oktobra jedna romanca draža nego što je mjesec maj jedna melodija koja uvijek počinje iznova Tvoje oči umorne su već od obzorja lud je tko modrine vidi dosta modrima i kome nebo više nije tamnica jer ljubiti treba bez mjere i opreza i za to nije dosta imati tek razloga Divna jesen s baršunastim rukama to je pjesma nikad još nepjevana to je pjesma naše ljubavi to je pjesma thea-cvjetova čije srce ima boju jutara Je dovoljan taj jecaj duboki da ispriča sve naše osamljenosti koji sliče krugovima na vodi i vrijede li te riječi ovu muziku duge žudnje zatvorene u srcu … jedna melodija oktobra jedna romanca draža nego što je mjesec maj jedna melodija poput skuta beskrajna |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:29 | |
| Pesma napuštenog ogledala
O gde si ti što se u meni krećeš Ti što u meni lik tvoj tek pljusne I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš Da staviš ruž na svoje usne O gde si ti radosti što me stalno prati Tvoj prolaz ko da se u meni njiše Kraljice moja sa kosom paprati Sa očima tvojim boje kiše Kao što zemlja proleće čeka Vrebam kad ćeš prominut u času Žudno te čekam ko voda neka Zamah vesela po svom talasu U mome ramu tamnom i dubokom Nudim ti sve moje podglede skriven Približi mi se progutaj me okom Zakrili i moju senku i mene Pregazi me kao vojske more Zauzmi moja brda i dolove I moje misli i snove noćne Parkove cvetne i moje dvorove Otkrij mi kako ti obrazi rude Ko zločin neki il urota Bolje no usne koje se nude Il narod kad je usred komplot Kao u zavesi u baruštinama po tragu neke barske ptice Bori se s onim što je u nama Ono što si bila utri nemilice Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oči moje oči love Vrati mi čar neba i izmaglice Povrati mi vid i snove |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:29 | |
| Pesma
Ljubavi moja ne reci ništa više Ostavi nek padnu obe ove reči u ćutanje Kao kamen dugo glačan između dlanova mojih ruku Kao kamen hitar i kamen težak I dubok svojim padom kroz naš život Dugim putovanjem i ništa ne susrećući do samo ponor Taj beskrajni put bez šuma da trajanje I nespečavanje nikakve daleke vode rada užas Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka Ništa do univerzum koji treba dostići i ja te uzeh za ruku Nikakav eho sve pada i uzalud sam ćulio uvo Ništa čak ni uzdah ni sinkopa zvuka I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu Utoliko vrtoglavica raste i noć je sve brža Ništa do samo zahuktali teret. |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:30 | |
| Parabola
po ugledu na Saadija
Koračao sam po zemlji i osećao pod nogama meku finu savršenu neuopredivu sa glinom Različitu od peska i suparnicu vodi Sličnu jeziku poezije ukoliko na zna za kamen Moji koraci nisu gazili po travi A miris ih je ipak pratio Ona je bila kao stih bez slika i broja slogova I tajanstveno davala dah cveta na svakom svome zastoju Dodirno sam rukom tu zemlju meku mojoj nozi Ona se utapala u moje prste kao vino dugo čuvano u tami Kao neka uspomena milovana sećanjem Pesma koja ne prelazi usne a telo puni lakoćom Proleće koje nikako ne zaboravlja sneg Sreća deljena na sve časove dana Najlepše biserje pozobano od izvorskih golubova Moji prsti donosili su mi miris sa njihove kaše a ja to nisam znao izreći Moje nozdrve nemaju iskustva da imenuju njenu suštinu Da li je to ambra tucani mermer lantanova so ili japanski kašu Tamjan u prahu mošus skamenjene paprati Reci mi tvoje ime opojna zemljo o purpurni palisandru pepelu žene Biberove mirise vetra ukusu noći na mojoj usni Reci mi tvoje ime o teški crveni šećeru I zemlja mi je odgovorila na svome zemljanom narječju Svojim zemljanim usnama mojim usnama ljubavnika Eh u čemu me ne prepoznaješ čoveče pa ja sam ista Zemlja na kojoj si se detetom igrao ista ona zemlja teška Koja te je i krila za vreme ratova i koja te čeka debela U soje ruke za tvoj poslednji san Ni retka ni dragocena zemlja Samo samo u mojoj mladosti imao sam veze Preko njenih korena tih produžetaka koji su se uvlačili u moje biće Suncem je uvlačila u mene bojenje trulež njenih listića Sa ružom i to je bila ruža koja me je duboko osvajala izopačena Nezahvalna koja me je uzela u tvoje ruku i tvoje usne pa kako Nezahvalni ljubavniče kako ne prepoznaješ ružu Nju takođe koja te je načinila drugačijim jednu drugu zemlju Tu zemlju koja sam ja Gde je san ostavio svoju moćnu nogu u njen prag Golog nožnog palca njen korak posedovanja ove zemlje Koju su uzalud prale kiše Pomešanu sa svima vrstama bilja i insekata Sa semenjem drveća zaludenog za delekom ženkom Ta zemlja koja zaudara na raspadnutog guštera Koja prašnjavo čuva tajne telesnih ruševina Ta zemlja od korala i istrulelog grožđa Ta zemlja doziva senku po kojoj prolaze krda gazela Ta zemlja groznice i prokletih gladovanja Taj nasip od crepova zelenih i mordih U kojima se nalaze ćupčići i gipsani otpaci Ta zdrobljenost od očiju od kandži i perja Taj prah od uzvika i skokova najzad Ta žrtva od fazana i voća Taj ukus istrulelih grobova Ta sunčeva noć Ta zemlja najzad koja sam ja Zemlja divlja zemlja šuplja zemlja luda Nosilac neprtebnog bilja mrtvog lišća Uspavanog zrnevlja izgubljenog rastinja iskidanih krilaca Opaka zemlja u kojoj zrno prska pre roka Gde se smrzava na naličju kalem Zamlja kisela kao trbuh reka Zemlja loša provetrena još nestrpljiva zemlja Pre vremena oplođena Zemlja svakom prolazniku prostituisana svakoj buri Zemlja kopilanstva i pometnje Zemlja melezanstva između snega i proždirućeg leta I odjenom nož u tebi zariva se i radi Prevrće te i obeležava te i muči i evo Okopavana iznuravana drljana Zemlja nova o zemlja krčevina Ponudena toj mirisnoj kulturi Kao nozdrve mirišu O zemljo najzad koja sam ja Ponuđena tebi koja si ruža Tvoje ime Otpadnik sam sviju crkava Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom I moje iskapane oči za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da ječiš Na tvojim nogama osećam tlo od šljunka sa puteva Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja Svi nošeni tereti muče tvoja ramena Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi Nikada nisam patio pre tebe Životinja koja je ranom vapila Pa kako možete da upoređujete sa životinjskim bolom Tu vitrinu u hiljadu stakala Na kojoj se svakoga dana dogada Po jedno razapinjanje na krst Ti si me naučila azbuci bola Sad znam da čitam jecaje Svi su oni sačinjeni od tvog imena Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše Tvog imena za koje bih spalio sve knjige Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje Tvog imena koje je za mene istorija vekova Pesma nad pesmama čaša vode robijaša u okovima I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik Ali tvoje je ime Sva muzika u trenutku smrti |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:30 | |
| Posveta
Ove godine to bi Bi do dana Nove godine ove godine Do prvog januara ove godine O rečenice kao zarezana pisaljka iverje Iverje moje večne misli Početku i ponovni početku poeme Večni početku tebe koja si vreme Jer ja počinjem da brojim od početka vreme Ove godine na prvi dan u godini već beše misli Jalovih na crnici zemlji plodnoj Ljubavi moja O lepo moje zimsko sunce Izdužene senke kao nered spavača U svim pravcima na livadi od Božića Na livadi uvek zelenoj O lepoto umiruća o lepoto još lepša Bas zato što iščezavaš O lepoto moja lepa kao kraj godine O ružo završetka godine Režite režite stalno pisaljku moga umora Jer nikad nije učinila toliko lepima tako zelenima Misli tako mlade I ti kao neko veliko polje blizu mene koje diše Pod divnim zimskim suncem između opalog lišća Ti na tebi sunce mlado zimsko sunce koje te miluje Oh do samog kraja godine Biću ljubomoran na sunce i na tvoje misli O gde si otišlo usred opalog lišća Lepo moje sunce divno zimsko sunce Koje uzimaš boju onog čega se dodirneš Tako mlado žuto crno i zeleno Moje sunce senke drveta i prostora |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:30 | |
| Ti sanjaš široko otvorenih očiju
Ti sanjaš široko otvorenih očiju Šta li se to događa a ja ne znam Pred tobom u tvojoj uobrazilji U tome carstvu samo tvome U toj zemlji bez kapija I za mene bez domašaja Za one koji shvataju muziku Za njih bi rekli grane su rastinja Koje se savija pod divnim teretom Ptica koje su na njima svile gnezda A ti Ili oni čiji je pogled sazdan od mnogih pločica Oni koji se igraju dužnostima koje ne postoje I čiji parabolični duh k’o ogledala pali sve A hipoteza je njihovo zavijanje cigara A ti Ti stavljaš svoju ruku na lice A ja ni hrabrosti nemam da te pitam Šta se to događa u tome plavom prostoru U koji se duhom utapaš Možda si u nekoj zemlji divljih konja I sama k’o oblast izmedj dobra i zla Ona staza kaluđera kroz planinu Luka gusara na Srećnom ostrvu Ili sastavljene ruke ljubavnika Možda A ja sam samo bednik izvan svega toga Tek jedva da me pirne nalet orkestra I nikad da uđem u salu Velike Opere Obećao sam da govoriti neću O prošlosti I govoriti neću O onim sobama u kojima sam vrebao Tvoja ćutanja Ni ona u kojoj je Tereza Skinula dijamant sa svoje ruke Ni ona u kojoj je Mišel Pevao a da ga ja nisam ni čuo Rađala su se bića iz tebe Bića koja ti ja nisam stvorio I niko neće znati za bes Mučenja i ljubomoru Zaboravljanja moja kada si svirepa Pokazivala mi samo svoju decu I kao nehotice zapaženu Da prolaze ispod prozora I maločas još uvela si čoveka Sa očima ko zeleni smaragdi I možda će tek on saznati od nje Sve ono zbog čega umirem što ne znam u tebi Čoveka nekog teškog i plavog Njegovo telo Između nas je samo kao ekran Čovek neproziran ali umiljat Rasejano neka mlečno plava tajna Bio je to čudni i strašni dar Dar da se daje život Ali kad se išlo po starinskom običaju Sparivanje trudnoća i porođaj Pa one gospe što nose sveže rublje I optrčavaju odaje stepeništa otvaraju ormane A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo Ništa nije drugo do veliko slavlje i čestitanja Od kojih otac prima blaženo svoj deo Bled od gordosti i straha Ali ovde reč je o drugoj vrsti rođenja I onaj koji nije rađao to Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu S perverznošću da voli bića tvoje puti Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima Onim porađanjem protiv mene Iz kog potiče narod nastanjujući se u našem domu I evo jednog od njih koji seda ispred naše postelje I koji teži i diše Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo I reč senkama suparničkim Možda bi mogli i da ih čujemo Kako se prepiru u susednim sobama Moji sinovi zavidljivi i tvoji Tvoje velike kćeri sa sjajem bisera i pokretom vetra Možda bi njima pristajalo bolje Ovaj rat između nas Koji sam čitavog veka oklevao da vodim neštedimice Jer čovek nije srećan dok ne potčinjava I na kolena ne obara onog koga voli Zato sam pokušavao sve mogućnosti Svih preljuba duha I bacao na sebe prokletstvo Na mestima svim vrzinog kola I zaklinjao sve kočijaše popova Maršale carske Kćeri razbojnika Obesvešćivao zaboravljane uspomene I krao njihove tajne grobova Prah kostiju kusao kao rakiju Prošlost svodio na bludnicu između svojih kolena Ali uzalud Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti Rasturao je sve moje aveti I ti koračaš u trijumfu Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim Tim jatom tvoje svetlosti Prolećem ljudskim u tvojim stopama Ljubičicama tvojih vena Kojima sam razdiran jer liče na tebe I još na nekog Od koga sam verovao da te divljački čuvam Zarobljenicu mojih ruku U našim prebivalistima Opustelim od svega drugog. |
|
| |
Gost Gost
| Naslov: Re: Louis Аragon Uto 4 Sep - 10:31 | |
| U paklu je puna kuća
Nestani zanavek lice bez tajne Nebo je čistije od tvojih očiju Evo velikog jezera DAN Vrati se u srce mraka i blata Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima |
|
| |
Sponsored content
| Naslov: Re: Louis Аragon | |
| |
|
| |
|
Danas u 1:35 od Emelie
» Uz ovo kuliram
Danas u 1:29 od Emelie
» Jedna stara stvar
Juče u 23:17 od Emelie
» Uživo...
Juče u 22:44 od Emelie
» A malo bluesa?
Juče u 22:38 od Emelie
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
Juče u 22:35 od Emelie
» Šta trenutno slušate?
Juče u 22:27 od Emelie
» Pozdrav Haossu
Juče u 22:22 od Emelie
» Leonardo da Vinči
Sre 30 Okt - 12:57 od budan
» Edvard Hoper
Sre 30 Okt - 12:54 od budan
» Salvador Dali
Sre 30 Okt - 12:53 od budan
» Pablo Picasso
Sre 30 Okt - 12:51 od budan
» Claude Monet
Sre 30 Okt - 12:50 od budan
» Edvard Munch
Sre 30 Okt - 12:49 od budan
» Pesma za moju dušu
Pon 28 Okt - 1:54 od Emelie
» Pusti nešto osobi iznad
Pon 28 Okt - 0:11 od Emelie
» Joseph Lorusso
Sub 26 Okt - 10:16 od budan
» Johanes Vermer
Sub 26 Okt - 10:12 od budan
» Završava se na TOR
Pet 25 Okt - 14:39 od EROTIC MAN
» Kaladont na drugu reč
Pet 25 Okt - 14:37 od EROTIC MAN