Ženo-grobe, neka te trava uguši

Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i užasom
Pokretna i čudna čar
Promene i zaborava

Gledala si me

Gledala si me svojim očima čistog zaborava
Gledala si me preko ramena sjećanja
Preko bludeći refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismijane sreće
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim očima plavog zaborava
Ti se ne sječaš više ničeg što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim očima od lave i tromosti
Svijet je pred tobom kao što si ga zamišljala
pod svojim očnim kapcima
I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom
Vječno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove ljepote
Sa mojim sirotim požutjelim fotosima
od kojih ti okrećeš glavu
Da bi vidjela nova prostranstva
Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je
neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo
Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja vjerujem samo u tebe.

BEZIMENA

Poveriću ti jednu tajnu
vreme si ti
vreme je žena ono oseća
potrebu da mu se udvara i da se klekne
pred njegove noge kao kad se haljina raširi
vreme je kao kosa beskrajna
očešljana
ogledalo koje dah zamucuje i dah razbistrava
vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
i kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
i najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
ta žeđ oka dok ti koračas po odaji
i ja znam da ne treba razbijati čaroliju
mnogo je gore nego da te osetim stranom
da bežiš s mislima iz van nas
i srcem već u nekom drugom veku

Bože moj kako su reči teške a u stvari jeste to
moja ljubav iznad zadovoljstva
moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
i ako ti ne dišeš gušim se
i po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
veliku tajnu hoću da ti kažem svaka reč
na mojoj usni sirotica je koja prosi
jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
i zato ja kažem tako često da te volim
u nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koji bi ti sebi stavila oko vrata
ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
reći ću ti veliku tajnu ja ne znam
da govorim o vremenu koje na tebe liči
ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
mašu rukom pošto su vozovi otišli
šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
hoću da ti kažem veliku tajnu bojim se tebe
bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
i gestove koje ti činis od reči koje se ne izgovaraju
bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
hoću da ti kažem veliku tajnu zatvori sva vrata
lakše je umreti nego voleti
zato ja sebe mučim životom
ljubavi moja...

Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu

I sav pripadam ovom veličanstvenom i tužnom krdu ljudi
Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure
Svojim rukama sam uvek gasio požare
Znam dobro šta su rovovi i tenkovi
U velikim danima sam uvek ne obazirući se otvoreno iznosio svoje najgore misli
I nisam se povlačio kada su dolazili da mi pljuju lice
Živeo sam obeležena čela
Delio sam crni hleb i suze sviju
A kada je došao red i na mene peo sam se na ratni brod
Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja
Tako sam se ukrcao na brod koji samo što se nije potopio pod teretom ljudi
A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono žalopojke

Primao sam svoj deo gorčine
Nosio svoj krst nesreće
Za mene lično ovaj rat još nije nikako završen

Jer još uvek se čereće udovi moga naroda
Ušima prislonjen na zemlju dopiru mi još uvek
Daleki strašni uzdasi koji prožimaju meso gluvoga čoveka

Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oči
To će biti samo za svagda
Ne zaboravite to
Istorija ovoga veka i užasna rana vremena
Kuga i kolera skorbut ili glad
I krvava oranja u vojnim pohodima
I iskidane ruke na veslima galija
Čovek i žena ismevani u njihovom govoru i u njihovim nežnostima
Svaka veličina izvrgnuta ruglu i reči drsko sabijanje u usta
Svaka muzika vređana
Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju
Svako milovanje plaćeno sećenjem ruku
Sve to najzad može se uporediti sa izrazom moga lica
Sa drhtajem mojih očnih kapaka
Grčenjem mišića ispod koze mojih obraza
I pokretima moga tela
A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza
I sa groznicom koja me trese
I sa znojem moga čela
Postoji pod kožom moga lica i preplanule koze mog opšteg izgleda
Nešto drugo bez čega bih ja bio samo jedan kamen između ostalog kamenja
Jedno zrno u psenici silosa
Jedan beočug mog ličnog lanca
Nešto kao krv koja kruži venama i oganj koji proždire
Nešto kao na frontu ideja
Kao na usnama reč
Kao pesma u grudima
Kao božanski nazreni dah života
Postoji ono što je moj život
A postojiš i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrašnje pozorje
Ono nešto nezno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata
Jer tada zaokružujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine
Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese

Došao sam tebi ...

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose

Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plaće u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu
Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

U paklu je puna kuća


Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je čistije od tvojih očiju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima

Ženo-grobe, neka te trava uguši
Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i užasom
Pokretna i čudna čar
Promene i zaborava

Evo trideset leta…

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da čitaš večerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okreće strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj čudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za sečenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vičem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znači
Ako za svaku reč koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom ću ovde da govorim iz svoje duše
Čovek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali između letećih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sačinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje će obeležiti ruke mog oca o kome neću pričati ništa
Og koga nemam ništa drugo do način kako da obaram glavu
Zato što nije čuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takođe
Od svoje majke imam oblik ušiju
I način rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblična
Duša slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreći vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rđavo uobličena čekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da čini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padač u ‘nulu’ ili ’stotinu’
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno veče karnevala a sutra će se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaći među svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi rađanje drugog
Čudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko biće
Kad sam prestao da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih ćete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu sreću kao neku dolinu
Dete – Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonačnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj

Gledala si me

Gledala si me svojim očima čistog zaborava
Gledala si me preko ramena sjećanja
Preko bludeći refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismijane sreće
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim očima plavog zaborava
Ti se ne sječaš više ničeg što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim očima od lave i tromosti
Svijet je pred tobom kao što si ga zamišljala
pod svojim očnim kapcima
I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom
Vječno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove ljepote
Sa mojim sirotim požutjelim fotosima
od kojih ti okrećeš glavu
Da bi vidjela nova prostranstva
Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je
neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo
Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja vjerujem samo u tebe

Ne veruje mi se

Ne veruje mi se a uzalud sam
Pisao svojom kralju moje violine moje slikove
I kako se ne zna govoriti više u noci
Starinski jezik vesala
Iznad visećih voda
Govoriti crnim dijalektom čoveka i žene
Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvaćenih ruku
Kao pomamnost sreće
Kao usta koja su izgubila sve reči različite poljupcu
Kao jacanje što se ne veruje
Kao odbijanje od obasipanja
O savršena reči iznad svih reči
Visino pesme sazvučje krika
Trenutak dolazi kad nota dostiže neslućenu visinu
Uvo ne čuje više muziku tako visoku
Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud
Razgovarao sa prolećem i orguljama
Razgovarao sa svim slogovima neba
Sa orkestrom neobičnim stvari običnih
I banalnošću gluvih aleksandrinaca
Uzalud govorio varvarskim instrumentima
Uzalud govorio pesnicom u pregrade
Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume
Uzalud govorio kao objava rata
Kao pakao koji izbija iz usta gutača plamena
Ne veruje mi se Sebi su načinili
Sliku mene možda po mom liku
Odevaju me svojim viškovima
Šetaju me sa sobom i idu dotle da čak citiraju moje stihove
Ali na takav način da im služe
Ili postaju za njih ljupke pesme
Ja bitišem pod njihovim uticajem
Očekujući da postanem ulica
Pripadam rečenicama
I školskim udžbenicima
A skandal mi je zabranjen
Uzalud sam vikao da te obožavam
a drugo ništa nisam to tvoj ljubavnik

Oktobarska melodija

Jedna melodija poput skuta beskrajna
jedna melodija koja nikad ne završava
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija koja uvijek počinje iznova

Tvoje oči umorne su već od obzorja
lud je tko modrine vidi dosta modrima
i kome nebo više nije tamnica
jer ljubiti treba bez mjere i opreza
i za to nije dosta imati tek razloga

Divna jesen s baršunastim rukama
to je pjesma nikad još nepjevana
to je pjesma naše ljubavi
to je pjesma thea-cvjetova
čije srce ima boju jutara

Je dovoljan taj jecaj duboki
da ispriča sve naše osamljenosti
koji sliče krugovima na vodi
i vrijede li te riječi ovu muziku
duge žudnje zatvorene u srcu
…
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija poput skuta beskrajna.

Parabola
po ugledu na Saadija
Koračao sam po zemlji i osećao pod nogama
meku finu savršenu neuopredivu sa glinom
Različitu od peska i suparnicu vodi
Sličnu jeziku poezije ukoliko na zna za kamen
Moji koraci nisu gazili po travi
A miris ih je ipak pratio
Ona je bila kao stih bez slika i broja slogova
I tajanstveno davala dah cveta na svakom svome zastoju
Dodirno sam rukom tu zemlju meku mojoj nozi
Ona se utapala u moje prste kao vino dugo čuvano u tami
Kao neka uspomena milovana sećanjem
Pesma koja ne prelazi usne a telo puni lakoćom
Proleće koje nikako ne zaboravlja sneg
Sreća deljena na sve časove dana
Najlepše biserje pozobano od izvorskih golubova
Moji prsti donosili su mi miris sa njihove kaše a ja to nisam znao izreći
Moje nozdrve nemaju iskustva da imenuju njenu suštinu
Da li je to ambra tucani mermer lantanova so ili japanski kašu
Tamjan u prahu mošus skamenjene paprati
Reci mi tvoje ime opojna zemljo o purpurni palisandru pepelu žene
Biberove mirise vetra ukusu noći na mojoj usni
Reci mi tvoje ime o teški crveni šećeru
I zemlja mi je odgovorila na svome zemljanom narječju
Svojim zemljanim usnama mojim usnama ljubavnika
Eh u čemu me ne prepoznaješ čoveče pa ja sam ista
Zemlja na kojoj si se detetom igrao ista ona zemlja teška
Koja te je i krila za vreme ratova i koja te čeka debela
U soje ruke za tvoj poslednji san
Ni retka ni dragocena zemlja
Samo samo u mojoj mladosti imao sam veze
Preko njenih korena tih produžetaka koji su se uvlačili u moje biće
Suncem je uvlačila u mene bojenje trulež njenih listića
Sa ružom i to je bila ruža koja me je duboko osvajala izopačena
Nezahvalna koja me je uzela u tvoje ruku i tvoje usne pa kako
Nezahvalni ljubavniče kako ne prepoznaješ ružu
Nju takođe koja te je načinila drugačijim jednu drugu zemlju
Tu zemlju koja sam ja
Gde je san ostavio svoju moćnu nogu u njen prag
Golog nožnog palca njen korak posedovanja ove zemlje
Koju su uzalud prale kiše
Pomešanu sa svima vrstama bilja i insekata
Sa semenjem drveća zaludenog za delekom ženkom
Ta zemlja koja zaudara na raspadnutog guštera
Koja prašnjavo čuva tajne telesnih ruševina
Ta zemlja od korala i istrulelog grožđa
Ta zemlja doziva senku po kojoj prolaze krda gazela
Ta zemlja groznice i prokletih gladovanja
Taj nasip od crepova zelenih i mordih
U kojima se nalaze ćupčići i gipsani otpaci
Ta zdrobljenost od očiju od kandži i perja
Taj prah od uzvika i skokova najzad
Ta žrtva od fazana i voća
Taj ukus istrulelih grobova
Ta sunčeva noć
Ta zemlja najzad koja sam ja
Zemlja divlja zemlja šuplja zemlja luda
Nosilac neprtebnog bilja mrtvog lišća
Uspavanog zrnevlja izgubljenog rastinja iskidanih krilaca
Opaka zemlja u kojoj zrno prska pre roka
Gde se smrzava na naličju kalem
Zamlja kisela kao trbuh reka
Zemlja loša provetrena još nestrpljiva zemlja
Pre vremena oplođena
Zemlja svakom prolazniku prostituisana svakoj buri
Zemlja kopilanstva i pometnje
Zemlja melezanstva između snega i proždirućeg leta
I odjenom nož u tebi zariva se i radi
Prevrće te i obeležava te i muči i evo
Okopavana iznuravana drljana
Zemlja nova o zemlja krčevina
Ponudena toj mirisnoj kulturi
Kao nozdrve mirišu
O zemljo najzad koja sam ja
Ponuđena tebi koja si ruža
Tvoje ime
Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oči za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da ječiš
Na tvojim nogama osećam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muče tvoja ramena
Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da upoređujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogada
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naučila azbuci bola
Sad znam da čitam jecaje Svi su oni sačinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
čaša vode robijaša u okovima
I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Koja je obala daleka…


Koja je to obala daleka
Na kojoj se plavi čičak u magli pustinje
Čudno prostranstvo u kome u znak oproštaja
Njiha se trava na ošticama duna
Pod limunom je zemlja meka
Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna
Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleća
Liskun nesreća
Kosture davno potopljenih brodova
Talog velikih dubina slama kostiju
Snežni tepih snova
Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija
Izglodanu plutu brodove minerala talog plima
Ridi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija
Blato globigerina
Ukus soli na silu uvukao se u srž moje ploti
Večeras mi se ponovo priviđa svetlost i jutro na Hardeloti
Čoveku i moru kad dođe čas da poležu
Iz prostog razloga da umru
Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama
Ili je to samo osmeh taj beli grč koji ivici umor od života
Ali pogledaj usred morskih okreta na smiraju talasa
To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka
Čiji se oblik pukim slučajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni
Od one stvari iščupane iz mojih grudi
Jer maločas nisam našao cveća za tebe na cvetnom trgu
Na plaži se desilo to jednog davnog dana
A bila je sećaš li se i tvoja majka s nama
Moja ljubav stavlja jednu malenkost
Mali crni sedef u tvoje uvo
Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeležiti
Staru izgrebanu ploču sa koje igla iskače
Ponor šumova zbog koga se tvoje oči jednom ili dvaput raširiše
Zatim ti ostavljaš sve to između poštanskih karata
Na hotelski kamin
Zaboravljajući duboki bes okeanskih jadikovki
Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE
Sećaš li se sećaš li se bilo je to jedno bezbojno leto
Kao pesak i mi na vetru Hardelota
To srce u meni to srce u tebi koje se povlači po našoj sobi
Sa slonom od porculana i jastučetom od plavog velura za igle
To srce u koje nisi verovao i pored pesme koju je nosilo u sebi
Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza
Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta
A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa
Slušaj slušaj još nikad se nije ućutala
Jadikovka sumorne školjke Hardelota

Postoji ono što je moj život, moje veliko unutrašnje pozorje. Ono nešto, nežno iznad nas, kada se zatvaraju naša ulična vrata.Tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine uzdiže se u nama, najzad, onaj veliki crveni drhtaj zavese.

PESMA NAPUŠTENOG OGLEDALA


O gde si ti što se u meni krećeš
Ti što u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš
Da staviš ruž na svoje usne
O gde si ti radosti što me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njiše
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa očima tvojim boje kiše
Kao što zemlja proleće čeka
Vrebam kad ćeš prominut u času
Žudno te čekam ko voda neka
Zamah vesela po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje podglede skriven
Približi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske more
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove noćne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zločin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplot
Kao u zavesi u baruštinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim što je u nama
Ono što si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oči moje oči love
Vrati mi čar neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove

"..Reći ću ti veliku tajnu: ja ne znam
da govorim o vremenu koje na tebe liči.
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
mašu rukom pošto su vozovi otišli.."

"..Kao na usnama reč
Kao pesma u grudima
Kao božanski nazreni dah života
Postoji ono što je moj život
A postojiš i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrašnje pozorje
Ono nešto nežno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata
Jer tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine
Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese.."

"Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši.
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja...
O svesti moja, o ludosti moja
Moj mesecu maju, melodijo moja
Moj raju, moj požaru.."

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.