KNJIGA KOJU NIKO NE MOZE DA PROCITA


Na poznatom američkom Yale-univerzitetu čuva se medju dragocenim starim knjigama jedan rukopis, koji do danas nisu uspeli da dešifruju ni najpoznatiji svetski naučnici – kriptografi, pa ni stručnjaci američkih vojnih i drugih službi. Kakve god kriptografske programe na kompjuteru da su koristili, nije dobijen niakakv rezultat koji bi desifrovao pismo ove knjige.

O rukopisu i njegovom pronalasku

Misteriozna knjiga dobila je ime po Vilfridu Vojnicu, poljsko-američkom trgovcu knjiga koji je naišao na nju 1912. godine. Sam Vojnic je bio poljski revolucionar, vazan predstavnik organizacije "Proletarjat" i politički aktivista. Godine 1886. sudelovao je u tajnoj operaciji oslobodjenja politickih saradnika koji su u Varsavskoj citadeli bili osudjeni na smrt. Pokusaj je propao i Voynich je bio uhapsen od strane carske policije. Na izdrzavanje kazne je bio poslan u Sibir, a tri godine kasnije, pobegao je iz Sibira u London. Ostavivsi turbulenciju politike iza sebe postao je strastveni antikvar i knjigofil, pa je otvorio dve prodavnice knjiga u Londonu i u Njujorku.


Na jednom od njegovih kolekcionarskih putovanja 1912. godine, u mestu Villa Mondragone (Italija) naisao je na misteriozan rukopis. Ko je Vojnicu prodao rukopis nije poznato. U godinama kad su već desifrovani svi poznati jezici i pisma ljudske civilizacije, vest o ovakvom rukopisu brzo se prosirila. Za vjeme drugog svetskog rata neki od najpoznatijih americkih i britanskih strucnjaka za desifrovanje intenzivno su radili na „Vojnicevom“ rukopisu. Rezultat je bio potpuno porazavajuci - nisu uspeli da desifruju ni jednu jedinu rec.

Sadrzaj rukopisa

Analizom rukopisa potvrdjena je jedino njegova starost na osnovu koristenog mastila - napisan je u razdoblju od 1450 – 1520 godine. Zbog sistematskih poglavlja danas se zna da se knjiga sastojala od 272 stranice (17 poglavlja po 16 stranica), kad je Voynić nabavio rukopis neke stranice su već onda nedostajale - točnije rukopis danas ima 240 stranica (32 nedostaju).

Danas rukopis ima od 116 duplo presavijenih strana pergamenta, sa zapisima na nepoznatom pismu i sa ilustracijama u boji. Tekst je napisan nekom vrstom azbuke, koja ima oko 40 različitih slova ili simbola. Naučnici nemaju ozbiljnu predstavu šta piše u tekstu, a analizirane slike su sa više obrisa, pa mogu predstavljati anatomiju ljudskih ili zivotinjskih organa, celijsku strukturu ili konstelaciju nebeskih tela, pa se samo pretpostavlja da se radi o nekoj naučnoj knjizi staroj sasvim sigurno najmanje pola milenijuma.

Spekulacije idu najviše u prilog tezi, da je zapis uradio neko od srednjovekovnih filozofa, naučnika ili mistika s obzirom na ceo sadržaj rukopisa, sa pretpostavkom da se radi o prepisu ili zapisu iz nekog kontakta sa vanzemaljskim oblicima života. Pergament se koristi za pisanje dokumenata, više od dva milenijuma, pa starost istog može biti i mnogo veća od egzaktno utvrdjenog po zabeleškama na poledjini.

Stil pisanja

Knjiga je pisana ptičjim perom, s leva na desno, a duzi delovi su raspoređeni u paragrafe. Dodatnom analizom kvaliteta pisanja, potvrdjeno je da je autor pisao tekst s lakocom. Ovaj detalj je znacajan jer upucuje na to da je autor bio dobar poznavalac pisma - tj. nije koristio nikakve reference za pisanje. Ovo takodje pokazuje da je misteriozno pismo autoru bilo poznato kao nama nasa azbuka ili abeceda.

Ukupan broj znakova u knjizi je oko 170.000. Vecina znakova je napisana u jednom ili u dva poteza. U zakljucku analize rukopisa se potvrdjuje da je autor koristio abecedu koja je imala 30 - 40 distinktivnih znakova, slično kao i nasa. Kao i u nasem modernom pismu, reci su razdvojene malim razmakom. Cela knjiga sadrži oko 35.000 reci.

Statisticka analiza ucestalosti pojavljivanja pojedinih slova u recima, kao i njohov broj, pokazuje da tekst sledi takozvani Zipfov zakon i entropiju, sto znaci da se u proseku javljaju 10 znakova po reci. To je sklop koji je veoma slican danasnjim modernim jezicima. Takodje je interesantno da se neka slova nalaze samo na pocetku ili na kraju reci.

U celoj knjizi nalazi se i mali deo latinskog jezika i to u sekciji o astronomiji, gde su imana meseci napisana na staro-latinskom jeziku. Jos nije dokazano da li je ovaj mali deo sa latinskim jezikom deo originala ili je dodat naknadno.

Neobicne ilustracije

Gotovo svaka stranica ima ilustracije - one nam donekle objasnjavaju tematske celine, ali i doprinose komplikaciji opsteg razumevanja sadrzaja. Prema ilustracijama, knjiga se moze podeliti na 6 sekcija:

Herbalna sekcija - Svaka stranica ima ilustraciju jedne ili dve biljke sa nekoliko pasusa teksta. Ovo je klasican primer slican mnogim herbalnim knjigama iz srednjeg veka. Biljke su ilustrovane sa svim detaljima - koren, listovi, stabljike… Pa ipak, ono sto najvise zbunjuje u ovoj sekciji je cinjenica da nijedna biljka danasnjim botanicarima nije prepoznatljiva.


Astronomska sekcija - Sadrzi brojne dijagrame sa zvijezdama, planetama i mesecima. Neke ilustracije u ovom delu otkrivaju da se radi o horoskopskim znakovima - dvije ribe, bik, lovac sa strelom. Medjutim, najveci deo sazvezdja je astronomima potpuno nepoznat, pa tako cak ni kompjuterska analiza polozaja zvezda, kako sa Zemlje, tako i mozda negde iz svemira, nije donela nikakve rezultate.


Bioloska sekcija -Veliki broj ilustracija prikazuje zene u bazenima. Bazeni su povezani slozenom mrezom kanala i cevi, a neke od ovih ilustracija prikazuju ljudske organe. Na pojedinim ilustracijama zene su prikazivane sa krunom na glavi.


Kartografska sekcija – Sadrzi veliki broj kruznih dijagrama. Neke stranice sadrze dijagrame na „rasklapanje", neki su i do 6 stranica veliki, tako da lice na geografske karte. Mnoge ilustracije prikazuju 9 ostrva koji su međusobno povezani putevima, dvorcima i planinama (verovatno vulkanima).


Farmaceutska sekcija – Sadrzi oznacene ilustracije odvojenih biljnih dijelova (listovi, koreni, plodovi i slicno). Tu su i objekti koji izgledaju kao apotekarski sudovi. Tu su ilustracije propracene sa malo teksta.


Nepoznata sekcija - Poslednja sekcija sadrzi samo tekst i nemoguce je znati kojoj tematici je posvecena.


Istorijski put rukopisa

Veoma je tesko pratiti nit vlasnika ovog rukopisa, pre svega zato sto nisu svi poznati. Prema nacinu crtanja ilustracija, pre svega ilustracija ljudi i dvoraca, sa sigurnoscu se moze reci da je rukopis nastao negde u srednjovekovnoj Evropi.

Prvi potvrdjeni vlasnik rukopisa sa pocetka XVII veka, bio je tajanstveni alhemičar Georg Bares. Prema sacuvanim podacima, znamo da je i sam Bares bio zbunjen pokusavajuci da procita ovaj rukopis. Kada je saznao za tada veoma poznatog kriptologa kriptologa Atanasiusa Kirhera, poslao mu je kopiju par strana rukopisa, sa molbom da on pokusa da ga desifruje.

Atanasius Kirher je bio je jezuitski naucnik iz „Kolegio Romana“, papskog univerziteta u rimu. Iza sebe je imao vec ogromne uspehe u desifrovanju i kriptologiji, na primer, supeo je da prevede koptsko pismo i poceo je sa prevodom staroegipatskih hijeroglifa. Pismo koje je Bares uputio Kirheru 1639. godine, je prvi sacuvani dokument u kojem se spominje misteriozni rukopis. Kirher se veoma zainteresovao za ovaj rukopis o kome mu je Bares pisao, pa je zatrazio original.

Medjutim, Bares nije hteo da daje original iz ruke i tek posle Baresove smrti 1666. godine, rektor praskog univerziteta, Johanes Markus, poslao je ovaj rukopis Kirheru u Rim. Ovo je ujedno i poslednji put da se rukopis spominje u sledecih 200 godina.

Tek 1870. godine, kada su trupe Viktora Emanuela II, aneksirale papske drzave u Italiju, moguce je pratiti trag Vojnicevog rukopisa. Tada su jezuiti brzo, tajnim putem prebacili knjige iz „Kolegia Romana“ u privatne biblioteke, kako bi ih spasili od konfiskacije. Knjige su prebacivane i u vilu Mondragone, velku seosku palatu van Rima, medju tim knjigama je bio i Vojnicev rukopis.


Godine 1912. „Kolegio Romano“ je diskretno prodao nekoliko knjiga, ocito zbog nestasice novca. Vilfrid Vojnic je kupio tridesetak rukopisa, a medju njima je bio i ovaj koji do danas nosi njegovo ime. Posle njegove smrti 1930. godine, njegova udovica, Lilian Vojnic, cerka poznatog matematicara, Dzordza Bula, nasledila je taj rukopis. Godine 1960. umrkla je i ona, a rukopis je nasledila njena prijateljica Ana Nil, koja ga je vec iduce godine prodala antikvaru Hansu Karusu. Posto ovaj nije uspeo da nadje kupca, 1969. godine je ustupio ovaj rukopis Yale-univerzitetu, gde se on nalazi i danas u odeljenju za retke knjige i rukopise.

Ko je autor Vojnicevog rukopisa?

Mnoga imena su spominjana kao potencijalni autori rukopisa, ali do danas nije pronadjen ni jedan dokaz o autoru. Teorije o piscu su samo pretpostavke pojedninih grupacija bez naucne osnove. Dok jedni tvrde da se kod rukopisa radi o ahjemijskoj knjizi u kojoj je otkrivena tajna pretvaranja bakra u zlato, drugi zastupaju misljenje, da se radi o takozvanom „Nekronomikonu“ ili mitskoj knjizi zla.

Svrha Vojnicevog rukopisa

Najveci broj teorija govori da je knjiga neka vrsta srednjovjekovne medicinsko-farmaceutske enciklopedije. Medjutim, mnogobrojne ilustracije nepostojecih biljaka obaraju ovu teoriju. Dok neke astronomske ilustracije gotovo bez sumnje prikazuju galaksiju i planete, ono aro zbunjujw je cinjenica da se takve ilustracije nisu mogle prikazati bez upotrebe teleskopa koji je izumljen tek 1608. godine, sto je par stotina godina posle pisanja ove knjige. Neke druge ilustracije prikazuju ljudske celije sa njima pripadajucim elementima, ali ni mikroskop koji bi mogao prikazati takve detalje, nije bio izumljen u vreme pisanja ovog rukopisa. Danasnji najmoderniji kompjuterski programi koji su desifrovali dugo nepoznato anticko pismo „Linear – A“ i „Liner – B“, ostaju nemocni pred ovim rukopisom. Kakva se tajna u njemu krije i da li ce ona ikada biti razotkrivena, mi danas ne mozemo da znamo. Na desifrovanju rukopisa se i danas radi. Mozda ce proci jos puno stotina godina do otkrica, a mozda ce knjiga i nestati u previranjima vremena…


Koga interesuje, ovde se nalase sve slike rukopisa na strani Yale-univerziteta, potrebno je kliknuti na svaku sliku i uvelicati je, jer su odlicne rezolucije:
http://beinecke.library.yale.edu/dl_crosscollex/SetsSearchExecXC.asp?srchtype=ITEM

Vojničev rukopis



Vojničev rukopis je misteriozna knjiga koja je toliko luda da apsolutno niko nema nikakvu ideju o tome šta bi mogla da predstavlja, kako je nastala, odakle potiče i zašto. Naučnici se uglavnom slažu da je verovatno napisana nekim smislenim jezikom. Ali niko ne zna kojim. I niko nema apsolutno nikakvu ideju šta znači. Na njenim stranicama se nalaze bizarni crteži biljaka, životinje i anatomije ljudi, ali i neke sulude stvari poput devojke koja sa reketom za tenis u ustima gola stoji u fontani. Spomenimo da je reket za tenis napravljen nekih 500 godina kasnije.



Ali sem toga ne znamo ništa više. Zapravo nemamo pojma ni ko je napisao.

Možda vama pođe za rukom da nešto razumete. Evo, bacite pogled na to kako izgleda jedna obična stranica:



Tumačenje rukopisa su pokušali stručnjaci za jezike, vojni eksperti za šifre, kriptografi, matematičari, amateri i mnogi drugi. I nisu uspeli. Jedino što znamo je da je nastala negde na početku 14. veka. I to je sve.


domino.

Ovu knjigu niko ne može da pročita: Da li su je pisali ljudi, Bog ili vanzemaljci?


Niko ne može da pročita spis iz 15. veka, pa jedni veruju da su ga sastavili alhemičari, drugi da je delo proroka kome je bog diktirao budućnost, dok treći smatraju da su njegovi tvorci zapravo posetioci iz dalekog svemira

ILUSTRACIJA

Vojničev rukopis, spis iz 15. veka ponovo otkriven 1912, sigurno je najmisterioznija knjiga u istoriji. Jezik kojim je napisan niko nikad nije uspeo da dešifruje, njegovi crteži zbunjuju, a ni najveći naučni napori da se sazna nešto više o njemu nisu urodili plodom.

Zato i ne čudi što je samo postojanje takve knjige inspirisalo neverovatne teorije - od toga da je delo tajnog bratstva alhemičara ili proroka, pa do toga da ju je napisao vanzemaljac.

Istorija

Vojničev rukopis nastao je između 1404. i 1438. To je ono što su naučnici uspeli da zaključe datiranjem pomoću ugljenika C 14. I to je, zapravo, jedino što se zaista zna o rukopisu.

Osim knjige, neobična je i njena sudbina. Iako je nastala u 15. veku, prve informacije o njoj stare su dva veka. U pismu iz 1666. piše da je pripadala caru Rudolfu II (1552-1612), koji je za nju dao 600 zlatnih dukata, ili 2,07 kilograma zlata. Naredni vlasnik bio je alhemičar iz Praga Georg Bareš. Nakon njegove smrti rukopis je promenio nekoliko vlasnika, dok konačno nije stigao do Atanasijusa Kirčera, koji je inače tvrdio da je dešifrovao egipatske hijeroglife. Knjiga je zatim nestala, a ponovo ju je otkrio Vilfred Vojnič 1912. Danas se čuva na univerzitetu Jejl i naučnici ne prestaju da je ispituju.

Drevni Egipćani

Prve teorije o Vojničevom rukopisu nastale su još u 17. veku. Alhemičar Bareš verovao je da je autor neko ko je znao sve medicinske tajne drevnih Egipćana. U 20. veku teorije su bile nešto drugačije, pa je Vojnič zaključio da je samo Rodžer Bejkon, engleski monah iz 13. veka, filozof i jedan od prvih ozbiljnih naučnika, mogao da bude njen autor. U tu tezu poverovali su mnogi, ali bilo je i skeptičnih, koji su antikvara optužili da je sam napisao knjigu. Kako su tvrdili, imao je dovoljno znanja da napravi uverljiv falsifikat koji bi mu doneo slavu i novac. Naravno, obe teorije pale su u vodu kad su naučnici sa Univerziteta Arizone 2009. knjigu podvrgli ispitivanju pomoću radioaktivnog ugljenika. Tada je, bez sumnje, utvrđeno da je nastala početkom 15. veka.

Eksperimenti na ljudima

To što je Vojničev rukopis ostao misterija uprkos razvoju naučnih metoda, dovelo je i do nastanka dve mnogo atraktivnije teorije - da su knjigu napisali članovi tajnog bratstva alhemičara i u njoj sakrili sve svoje tajne i da je spis dnevnik jednog ili više vanzemaljaca koji su posetili Zemlju u srednjem veku. Dokaz za prvu je struktura delova koji se smatraju herbarijumom ili receptima, pa mnogi naučnici smatraju da nije nemoguća. Što se druge teorije tiče, kao dokaz da je tačna pojedini istraživači navode to što prikazane biljke ne postoje na Zemlji, što su crteži sazvežda i zvezda prilično precizni za 15. vek, ali i to što su na crtežima gole žene predstavljene u kadama i kapsulama povezanim cevima i kablovima. To bi, kažu analitičari, moglo da prikazuje eksperimente na tim ženama u nekom od svemirskih brodova.

Proročanstvo

Pre četiri godine pojavila se još jedna teorija o Vojničevom rukopisu. Naime, finski biznismen Vejko Latvala izašao je s tvrdnjom da je uspeo da pročita tekst, ali ne pomoću kriptografskih metoda, već zahvaljujući božanskoj intervenciji.
SADRŽAJ  Rukopis podeljen u delove i po ilustracijama
OD SVEMIRA DO GOLIH ŽENA

Kako niko nije u stanju da pročita Vojničev rukopis, posmatranjem ilustracija na oko 200 stranica (nekoliko njih je izgubljeno) zaključeno je da knjiga ima šest delova. U prvom, zvanom „herbarijum“, na svakoj stranici nalazi se crtež neke nepoznate biljke i nekoliko rečenica teksta. Drugi deo, „astronomija“, ima dijagrame i crteže Sunca, Meseca i zvezda, kao i različitih sazvežđa. Uz ilustracije 12 sazvežđa nacrtano je po 30 golih žena, od kojih svaka drži po jednu zvezdu.

„Biološki“, treći deo rukopisa, sadrži crteže golih žena, od kojih neke imaju krune i kupaju se u bazenu, dok se u „kosmološkom“ nalaze opskurni dijagrami i mape nepoznatih ostrva povezanih cevima. U „farmaceutskom“ su crteži delova nepoznatih biljaka i nečega nalik na apotekarske posude.

Poslednji deo tajnog rukopisa nazvan je „recepti“ i sastoji se samo od teksta uz crtež zvezde na levoj margini svakog pasusa.
Stiven Baks
OTKRIO SAM 10 REČI

Profesor lingvistike Univerziteta Bedforšir u Engleskoj Stiven Baks prošle godine je izašao s tvrdnjom da je dešifrovao 14 slova i čak 10 reči iz Vojničevog rukopisa. 
- Pratio sam ilustracije biljaka i sazvežđa, a onda shvatio kako se pišu njihova imena. To su reči korijander, čemerika i kleka, ali i sazvežđe Bika - rekao je Baks.
Skeptici
DELO ŠALJIVDŽIJE ILI LUDAKA

Otkriće da je Vojničev rukopis zaista nastao u 15. veku nije ućutkalo one koji veruju da je reč o prevari. Međutim, posle toga više nisu za prevaru krivili Vilfrida Vojniča, već su počeli da tvrde da ju je osmislio neki šaljivdžija ili čak ludak iz 15. veka. Međutim, zvuči neverovatno da bi neko u tom periodu istorije potrošio toliko resursa i vremena samo da bi se našalio. Takođe, neverovatno je da bi neko omogućio ludaku da na 200 strana piše gluposti.
Ispitivanje
KRIPTOGRAFI NISU USPELI DA ODREDE JEZIK

Osim istoričara i bibliofila, Vojničevim rukopisom bavili su se i kriptografi, i to najbolji - oni koji su uspevali da razbiju sve neprijateljske šifre u dva svetska rata. Međutim, ni oni nisu uspeli. Jedino što su zaključili, zahvaljujući ponavljanjima u tekstu, jeste da sistem koji se koristi u knjizi ima sve karakteristike stvarnog jezika. Ipak, nisu mogli da zaključe kog.


Kurir