NAILAZIMO NA DIVNE PESME NEPOZNATIH AUTORA ..

OVO NEKA BUDE KUTAK GDE ĆEMO TAKVE PESME STAVLJATI




Najdraža,

Sudbina se poigrala s nama
kad nije dozvolila da se ranije sretnemo.
Taj način na koji njišeš bokovima
ne izlazi mi vise iz glave.
Zasipam te poljupcima u mašti,
zamišljam tvoje grudi
na kojima svake noći zaspim,
tvoje vrelo telo
sjedinjeno s mojim,
te tvoje usne
s kojih kaplje najlepši afrodizijak
i zavidim tvom mužu
jer ima ono što ja nemam,
što tako žarko želim.
Ljubavi,
uživam u svakoj tvojoj reči
u svakom dodiru i poljupcu.
Ma koliko bili fiktivni
za mene su bolno stvarni.
Ti si moja daleka radost,
sreća za kojom čeznem
i tuga...
Na tebe čekam sve ove godine
i sad kad si došla
bojim se da te ne izgubim.
Budi moja
u svakoj mojoj misli,
budi kraj mene,
oseti me,
zamisli me
ili zamisli makar ovo:
ti i ja
na pustom ostrvu,
sami i sretni,
zagrljeni i razmaženi
docekujemo svitanja boje purpura,
svitanja koja od naše razuzdane strasti podrhtavaju.
Ljubim te peščanim žalom pod nama,
ljubim te vrhovima modrih talasa
koji su nas pokrili kao ćilim.
Ljubim te palmama i kokosom
i moja želja za tobom
besna i luda
iz tebe izvire
i iz vulkana strasti gasi se u tebi.
Obećaj mi tu noć,
učini da nikad više na drugu ne pomislim,
da stihovi mi kao ptice zaleprsaju u tvoja jutra,
kao bujica jesenjih kisa da se sliju u Tebe
i da u noći punog meseca
čiji krik tako prodorno seče daljinu
nikada, nikada više
tužan i prazan za tobom
ne osvanem...


N.A.

Razmestio sam krevet
Hladan i taman
Razmestio sam krevet
Jos samo ovaj dan.

Posteljina mirise na tebe
Tragovi su i dalje tu
Iako ne prepoznajem sebe
Znam da si ti uvek tu.

Negde oko mene
Osecam te u vazduhu
Znam da si pored mene
Osecam tvoju pozudu.

Ogledalo zivota budi nad nama
Kunem ti se nikad neces biti sama
Mozda se moji tragovi gube u daljini tvojih osecanja
Tvoj meda je odavno odlucio kome svoje srce poklanja.

Probali smo protiv sebe zar ne?
Ma probali smo i protiv svih
Protiv zivota,srece i ljubavi ali...
Mi smo ti koji uvek napisu poslednji stih.

Mladi smo,zelimo sve i sada
Zelimo da probamo sve,mada
Uvek se vracamo jedno drugom
I kao po obicaju se zavrsava tugom.

Tvrdoglavi a zeljni
Nesrecni i nevoljni
Unistavamo sami sebe
Ja zelim samo tebe i ti mene...

Ti i ja
Zrtve iluzije u jednom surovom,
paralelnom svijetu,
Osudjeni na smrt
Vec na pocetku nase avanture.

Tko danas jos vjeruje
U meleke,
Vile
U caroliju,
Sudbinu,
U zacarane sume,
Mistiku prvog pogleda?

Danasnji su dani
Puni cemera i bijede
I neke cudne tjeskobe
U grudima.
Ti i ja
Dvije izgubljene
duse
Koje se nikada nece
naci...

KOD ULAZA U RAJ

Sve poklone čuvajte, ne gubite
Za izgubljenim ne žalite
Stari momak kod ulaza u raj
Već se umorio od suza i uzdaha
Ali on vidi i kroz nas
I neće nam zapevati psalmu
Pitaće nas samo jedno:
Jesmo li živeli, jesmo li voleli.....
Jesmo li živeli, jesmo li voleli.....
Jesmo li živeli, jesmo li voleli.....

Umorno sunce zalazi za oblake
i boji nebo u najlepše boje
Posmatram prizor i gledam neke oči,
A tako bih volela da su tvoje.

I on je sada tu,
čuva me i voli
i na mojim usnama ostavlja svoj trag,
ali ne zna da svaki njegov zagrljaj
duboko u duši stvara mi boli
i ne zna da još uvek si mi samo ti drag.

Oh,kako bih volela da sam ptica
da dohvatim sunce,pa neka me sprži,
kad me samo tvoja ljubav u životu drži,
a kad tebe nema
nestajem i ja...

Ti i ja

Žrtve iluzije u jednom surovom,
paralelnom svijetu,
Osudjeni na smrt
Već na početku naše avanture.

Tko danas još vjeruje
U magije,
Vile
U čaroliju,
Sudbinu,
U začarane šume,
Mistiku prvog pogleda?

Današnji su dani
Puni čemera i bijede
I neke čudne tjeskobe
U grudima.

Ti i ja
Dvije izgubljene
duše
Koje se nikada neće
naći...

Pišem ti ljubav a ti se smeješ
kažeš čudan si i to je šala,
da ima neko poput mene
do sada sigurno nisi znala

Da voli zato prosto što voli
bez zadnje namere i lošeg gesta,
kome ne treba nikakav razlog
da bi u srcu našao mesta

Za usne ruže slomljene čaše
oči grudi i morske stene,
mada najviše ima mesta
za najlepša stopala voljene žene

Kome je lepo sve na svetu
Iako nikada nije mažen,
valjda zato i ume da vidi
lepotu cveta I kada je zgažen..

Ne ljuti se što ti kažem


Kad oči svoje zatvorim,
u duši osećaj smirim,
u mašti svojoj izgubim,
sa čežnjom tada se borim,
zbog zablude sebe krivim,
al' zalud,željom te ljubim.

Ja znam da si mi daleka,
nestvarna,želja prazna,
koju sputavam u sebi,
al' postoji sila neka,
jaka k'o Božja kazna
što me vuče ka tebi.

Ne ljuti se što ti kažem
da snove o tebi snivam,
da duša mi za tobom vene,
al' ne mogu da te lažem,
ljubav večno da skivam,
ona je jača od mene.

Pokaži mi planinu gde stanuje mesec,
nauči me kako zagrliti vetar;
reci mi kuda,
kuda trebam poći
da naslutim senu?

Povedi me stazama usnulih zvezda,
dopusti da pogledom poljubim kišu;
reci mi kuda,
kuda trebam poći
da dotaknem dugu?

Ponesi me mislima da zarobim nebo,
Spustimo se skupa po biser iz mora;
reci mi kuda,
kuda trebam poći
da uhvatim sunce?

Reci mi kuda,
kuda trebam poći
da oživim snove?

Trenutak

Trenutak ,to je..
kao kad sunčev osmeh bljesne
sevne,a zna snažno i da opeče
Kao kada se čitav jedan vek
slije u vedro, toplo letnje veče
pa se brojne misli i želje
tvojim vremenom ovekoveče

Trenutak jeste kao kap boje
srebrne,bele,nebitno koje
tek kratka nota simfonije
Pa se granice notom prelete
do srži sreće visoko uzlete
i opet se osetiš baš, kao dete

Da,trenutak jeste nežni let
plavih leptira koji se roje
a kada mine,utihne,zgasne
tad se prazninom oči oboje
I tada shvataš ali i pamtiš
da je trajno i bespovratno
od tebe otišlo nešto samo tvoje.

...Tražim ljude koji vjeruju da je život san
one kojima je lijep i kišni dan

Tražim ljude koji nekog nesebično vole
one,koji svaki gubitak prebole

Ljude,koji snove u stvarnost pretvarati znaju
i koji sebe drugima bezuslovno daju
nekog ko je sličan kao ja
nekog ko se hrani snovima....

Ti i ja

Sreća je uvek
izmedju ti i ja
ona to ne zna
al znamo ti i ja

Ljubav je večna
ako je iskrena
ona toga nije svesna
ali jesmo ti i ja

Život je kratak
al često je dug put do sna
inat to naš ne zna
al znamo ti i ja

Godine hitaju
i ne pitaju
ako zakasnimo
još dan ili dva
pitaćemo se posle
opet ti i ja

Miriše ovo veče na osmeh
onako blago.....nežno
smeši se duša
ma tek titraj na usnama ima
titraj što je od sivila izvija

I plovi osmeh rekama mojim
ne da ni vetru da začarlija
osmeh što čuva dušu od oluje
osmeh što leči dušu kad boluje.

Smeo je taj osmeh blagi
i tako hrabar lekovima svojim
nije mi dao dane da brojim
nije mi dao tugu da usvojim.

Smeo je taj osmeh blagi
ma vojskovodja je pravi
povede borbu protiv ćutnje moje
I oslobodi teritorije svoje.

To osmeh od reči
svih prijatelja
dušu mi izleči
jer znali su oni,
da dolaze dani
moji dani
nasmejani
u rečima ispisani

samo ja nisam znala.

Tišina i sanjar

Na prozoru starom kiša se sliva,
zamirisa kolač iz čarobne peći,
na krevetu mekom,moja duša sniva,
dok je jecaj njeni bivao sve veći.

Ugrejani fenjer kao da je znao,
da će vatra blaga polako da zgasne,
a komadić hleba, pod sto što je pao,
sanjao je žita i predele krasne.

Tišina se samo igrala sa dahom,
umorna je bila ruka što se krila,
dok je čarsav meki milovao strahom,
u kosi je ona odveć srećna bila.

Gitara je stara stajala na stolu,
sanjala je da je neko nežno dira,
sanjala je pesme,satkane u molu,
sanjala je da je Orfejeva lira.

Dok je oluk sivi milovala kiša,
ograda je trošna ljubomorna bila,
ugasi se fenjer,tišina sve viša,
umila je sobu što se u mrak skrila.

Samo jedan sanjar u tami se čuo,
dahom svojim nežnim,razbi on tišinu,
zasviraše skupa,ko najlepši duo,
tišina i sanjar ispuniše tminu.

Dušo Moja

Dušo moja, i kada krenem
tako bih rado da se vratim.
Ti ne znaš da je pola mene
ostalo s tobom da te prati,

Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.

Kad krenem

Kad krenem
ostaviću ti osmjeh
jedan cvijet na stolu
našeg sjećanja
i sliku gdje me
ljubiš u kosu.

Kada krenem
ostaviću ti sve
snove i šetnje
po pjesku u kojem
se kriju tragovi
naših bosih nogu.

Ostaviću ti i
trag po kojem
ćeš me naći
ako te stignu
strepnje i strahovi
i neki stari damari.

Neću ti ostaviti
gorčinu i kajanje
to nosim u nepovrat
da utopim u riječi
praštanja za oboje
za one koji dolaze.

Kajanje nosi stradanje
ubrizgava u vene otrove
i šije polja nevolje
neka to sve padne
u kanjone sudbine
zatkano u paučinu istine.

Uzeću krivicu sa malo
začina od ljubavi
i ukusom požude
skupljenim zajedno
u smotuljak sjećanja
na putu do zaborava.

Pripadam jedino tebi...

Ostajem...
ostajem nepovratno zatočena
u ovim osjecajima,
u slatkim uspomenama,
u svojim razmišljanjima
i u tvojim pogledima...

Znam da mi nema spasa,
jer mi je jedna
sudbina zacrtana,
samo i jedino-s tobom,
u svakom pogledu.

Ne opirem se,
a mogla bih,
ne zalim,
a htjela bih...
Nemam više snage
izbjegavati te...

Svaki dio mene,
bezuvjetno tebi je predan,
od sad pa zauvijek
jedino tebi pripadam...

I onda,
na kraju
to sve je ipak
samo san...
toliko razliciti,
a opet tako povezani.
Zelim da budemo
jedno za drugo stvoreni.

Nepoznati autor

Soba mirise
na ruže
Dah jeseni na mome prozoru
Pitam se mislima gde si
Želim da osetim tvoj dah
Pitam se da li mi nedostaješ
Da li želim da se vratiš
Da li stvarno nešto osećam
Ili su to odjeci davnih osećanja
Nekih davno odsanjanih snova
U mraku moga srca
Misleći na andjele patnje i bola
Što hodahu mojim mislima
Nekada davno
Dok sam još krvi imala
U svojim snovima
U svojim venama

Probudim se i vidim
Ležiš tu kraj mene
Licem okrenut ka zidu
Blago otvorenih usana
Sanjaš heroje i zmajeve
A ne znaš
Da i ti si zmaj-vitez
Davno usnuo
Na mome ramenu
Dok još bila sam živa
I moć da volim sam imala
Čuvala te od smrti
Od otrova zlih duhova

Da li je sve to odavno nestalo?
Sanjamo neodsanjane snove
Odjeke davnih života
Magije davnih ljubavi
Mrtvi za danas
Legende za sutra

Vrati se da proživim sa tobom
Poslednje dane svoje smrti


(a.n)

''Medju nama postoje dve vrste dusa, jedne uzivaju u sadasnjem
trenutku i zaboravljaju, u istom onom casu u kome ih obuzima to opojno
osecanje, i na ono sto je prethodilo i na brigu onome sto ce usledeti.
Tacka do koje one mogu stici predstavlja potpuno presusivanje srca.
Neprekidna omama cini sve njihove utiske podjednako dobrim i
podjednako snaznim, one im se potpuno i bezrezervno predaju.
Takva dusa, cim oseti da nailazi trenutak grize savesti i straha
pred prazninom u svome zivotu i svome srcu, hita da se razonodi i
uroni u ono sto se pred njom pojavljuje, ili trazi zabavu koja ce je
oduseviti ... Veciti kameleon, ona na kraju krajeva nije ni srecna
ni nesrecna, ona je samo plamen koji se raspaljuje pokretom drugih,
a sam vise nema zivota, ona vise
nije kadra da postoji i zasluzuje da se na nju racuna koliko
i na mehur od sapunice sto ga odnosi vetar i boje predmeti
na koje nailazi.
Misaona dusa, pak, poklanja paznju svima tackama postojanja,
proslosti, sadasnjosti i buducnosti .. Ona zna, ona vidi i duboko oseca.
Ona donosi srcu osecanja koja joj daje njen trostruki zivot i u
tom sredistu ljubavi i dobrote usavrsava se i neprekidno raste
velicina i moc njenog bica. Sto je ta dusa sira i uzvisenija, to
vise njena dobrota raste i preciscava se, to se vise oko nje
izliva bezgranicno i bezmerno razumevanje. Ali isto tako i vise
se produbljuje prezir prema ljudskoj prirodi kojoj ona prasta, i
tuga sto je osudjena na ovaj ponizavajuci prizor palih
pojedinaca i naroda. Ona oseca kako se se usred sveta oko nje
prostire samoca. Njena misao je proizvodi kao plamen koji
americki Indijanac baca pred svoje noge na prerijsku travu i koji
stvara oko njega ogroman krug. ''

Vinji.

Potresni urlik. Pijano srce. Tuga. Ne tuga, nego bes, bol,ponor, dubina, slomljeni san, nesreca,samoca, reci,suze, susreti, pogledi, oci…
Moja molba, jedna od sto. Moje srce, jedno od sto. On, jedan od sto. A tuga, a bol, a ponor ? Nezasiti dani tebe, oci pune ironije, nedirnuta ostvarenja ljubavi. Pokloni srece. Oci sa suzom, sa besom, sa tugom, sa osudom, sa molbom…
Potresni urlik, snopovi obozavanja. Uginuli. Utonuli. Nestali. MI ? Zar jedni od sto? Da,ali mi. Samo smo mi znali da smo promasili svet,planetu, galaksiju, i da se mozemo slobodno voleti, bezobzirno, slepo, Bozije lepo samo u nekoj drugoj galaksiji. Bez mera, osuda, kilograma, metara i slicno.
Mi ! Nemoguca misija ! Tornado srca. Strah od ljubavi. Suvise obozavanja. E, moje more ocaja ! Prosti recnik su oci, u njima najprostija zelja. Bas smo se izlagali. Ne skidajmo oci. Volimo se bar njima. Lagano, lagano, kao list u jesen klize ti oci. Gledas u casu ispred sebe. Znas, vidis, osecas. Volim. Volis. Valjda nista nije slomljeno. Rastureno.
Dani. Nema te u mojim zenicama, osesam odavno su prazne. Tragovi bez reci. Brdo lazi, brdo istine. Sama skroz. Ironija, sarkazam.
Boli me grlo. Tesan mu ocaj. Provlacis ruke kroz kosu, gledas me, smejes se. Jesmo li u pozoristu lutaka ?
Gutamo se prezirom, zeljom, besom, ljubavlju, ironijom, plamenom. Dodiri u prolazu, peku. Govore suvise.
Kockice. Rulet. Ko baca. Ko dobija. Ko gubi. Tvoj lik mi lomi srce. Grizem nokte preko zivca, bol me vraca u realnost da osecam. Drhte mi ruke, nervi na ivici sloma.
Sarkastican kraj zar ne, voleli a promasili. Pustinja, pepeo, Sok. Pad. Necijih ociju sam zeljna.
Gluma. Bedno se povlacim kao pobednik, besnim tragom ostavljam ti sav svoj prezir, dodajuci ih svojim ocima tebi,a cesto se na njih opeces, ubodes.
Rat zvezda. Zvezde smo mi. Ja ranjena, ti pogodjen. Oboje ratujemo, al oboje ne patimo.
Rat zvezda. Galaksija, ljubav beskrajna, duboka, tiha, mrtva, uspavljujuca, teska. Glad, zedj.
Mi, zavrsna nota. Moj potez, nijansa ljubavi. Zadnje vece. Gledamo se. Valjda ne mozemo da verujemo da je kraj. Potresni urlik. …..

SIDON

Ja sam covek koji je (tako su mi rekli)
prolazio kroz smrti
jasuci svoja
cetiri konja
iz Sidona

No evo me sada kako drhturim
nad svojom zagonetkom
neshvatljivo mi je mirenje
s nistavilom
slepoca
i strah pred smrcu
i ja moram da tragam

Andjele,
otici cu duboko
u proslo vreme
da me ni najbolji
psi tragaci
nece stici
niti najgori sejmeni
prvog vezira Basre.

Videcu svoju Atlantidu
umesto ovog prljavog
punog loja
i govnarskog sveta

S tog mesta cu potonuti
nadam se u pakao.

Ko je ona?
O njoj svi pričaju,
Ona je glavni trač...
Zbog nje se smeJemo,
Zbog nje plačemo.
Misli da je najbolja
I najpopularnija...
A uistinu i jest!
Omiljena je u društvu,
Ali svi ju ponekad mrze.
Ona je jedina,
I neponovljiva.
Njene kopije nema...
Ona je...
***Ljubav***

N.N.

Reci mi Bože +

Reci mi, Bože jesam li kamen
ili sam plamen.
Jesam li suza ili sam rijeka,
ili sam možda oaza neka?
Jesam li blato, trn ili ruža
što miris pruža?
Jesam li, Bože, stablo suho,
Jesam li biće ili samo drvo?
Reci, mi Bože, kuda ću poći?
Ovdje su tamne i duge noći.
Jesam li suza, ponor ili rijeka?
Ne, ja sam biće koje Te čeka.

stara indijanska autor nepoznat

Noći punog mjeseca

Dao si mi beskrajne noći punog mjeseca,
s njima polagano nestajao je miris s našeg jastuka.

Čežnja u meni pretvara me u pjesnika...
Olovkom te pokušavam vratiti u svoj svijet.
Svijet u kojem tuga otvara još jednu ranu...
a ti me ostavljaš vječno prokletu i samu...

Nisam te preboljela...
nisam ni oprostila...
U očima mi san, tako umorna nestajem i ja...

Sanjam te...varaš me, sa suzom u očima gledam kako odlaziš...
Bez tebe dani su mi kao godina,
prazni i dosadni...

Bez tebe misli kao nevjera,
nikog nema da me natjera...

Vječno sam prokleta...
Nisam te preboljela...
nisam ni oprostila...