Шајкача





Српска народна ношња

Шајкача је врста капе од материјала шајак. Шајкача је српска национална, изворно војничка капа, коју носе сељаци из централне Србије и данас у свакодневном животу. Материјал „шајак“ се прави од вуне те је згодна за ношење и лети и зими јер држи константну температуру главе. Зими, бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Згодно се и савија, те се може носити и испод нарамењаче или за опасачем.



Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја, плава, или тегет.

Историја

Увођење свакодневне одеће као опште униформе донело је неке нове облике и делове одеће који ће у потоњим временима постати синоним српске униформе. Као покривало главе уведена је шајкашка капа по узору на свакодневну капу шајкашког, граничарског батаљона аустријске војске – која је добила назив „шајкача“ и која ће после српско-турских ратова постати национална капа српског народа. Један документ о бекству војника из јединице из 1865. године и фотографија бугарских легионара на школовању у Србији из 1868. сведоче да је у употреби била и пре доношења прописа 1870. године.



Војници и нижи чинови свих родова оружја (осим жандармерије) као и старешине народне војске носили су суро-плаву капу без испуске, по форми врло сличну граничарској капи , постављену белим платном. Обична капа официра била је од угасито плаве чоје са правим сунцобраном, по облику налик француској капи – кепију. У наоколо по средини капе ишла су два златна или сребрна ширитића за више и један за ниже официре. Темено поље било је спојено са доњим делом капе до хоризонталних ширитића, једним златним или сребрним гајтаном по шавовима са све четири стране. На темену је била извезена шара у облику двоструког (осмоелиптичног) крста златним или сребрним ширитом према боји дугмади на гуњићу или мундиру. На предњој страни официри носе тробојну кокарду са почетним словима имена и презимена владајућег књаза.

Шајкача по уредби из 1896. је тамно плава (и данас се виђа у тој боји као део народне ношње), а по уредби из 1908. Српска војска уводи међу првима у Европи заштитну сиво-маслинасту походну униформу, чији је шајкача саставни део.



После Првог светског рата Шајкача је као саставни део војничке униформе коришћена и у Југословенској војсци. Након Априлског слома Краљевине Југославије, шајкачу као капу носе припадници оба антифашистичка покрета - Југословенска војска у отаџбини и Народноослободилачка војска Југославије. Униформе предратне Југословенске војске коришћене су током рата и од стране квинслишких формација - СДС и СДК.



Шајкача је као део униформе, после Другог светског рата, у Југословенској армији замењена титовком која је током рата фаворизована од стране Партизанског покрета.

Током ратова на подручју бивше Југославије многи српски добровољци и припадници паравојних формација носе шајкаче, а у војсци Републике Српске је коришћена као саставни део официрске униформе у маскирном дезену.



Према томе, Срби су у своју ношњу уврстили војничку капу, а не обрнуто. Занимљива је и прича о пандану шајкаче - титовки. Она је узета од совјета који су је звали пилотка. Оно што мало људи зна, то је да је пилотка изворно била капа за пилоте Царске Русије и уведена је 1917 (црне боје, од кадифе, са сребрним тракама на темену). Као и шајкачу, једни су је измислили а други прославили.




wiki.

Bunjevačka nošnja

Nošnja okoline Beograda

Nošnje bosilegradskog krajišta

Narodna nošnja Srbije



Srpska narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u tradiciji i kulturi srpskog naroda. Njena uloga kroz istoriju je veoma bitna kao simbol etničkog identiteta, a ističe se i po likovnim i estetskim vrednostima. Do nas su uglavnom stigne sačuvane odevene celine iz 19. i prvih desetina 20. veka, sa raznolikim oblicima i ukrasima kako u ženskim, tako i u muškim nošnjama.

Svaku oblast koju su naseljavali Srbi kroz istoriju, karakterisala je posebna nošnja. Po načinu odevanja prepoznavalo se ne samo ko je odakle, nego i u kojoj etničkoj odnosno nacionalnoj zajednici pripada.

U svoj istorijskom razvoju, raznovrsne narodne nošnje imale su mnogostruka značenja u životu naroda, ali su bile izložene i mnogobrojnim uticajima, tako da osim obeležja vremena u kome su rukotvorene i nošene, sadržani su i drugi odevni elementi iz proteklih vremena…

Vrednosti kulture Srbije

Iako se Srbija vekovima nalazila na prostorima čestih ratova, razaranja, požara i seoba, na vihornim putevima koji su vodili iz Evrope na Istok i sa Istoka u Evropu, u njoj je ostalo bogato kulturno-istorijsko nasleđe. Raznolikost i bogatstvo spomenika nastalih u prošlosti i njena prirodna lepota, čine Srbiju veoma zanimljivom zemljom i sastavni deo su njene turističke privlačnosti.



Svedočanstva o praistorijskom životu na ovom području su brojna arheološka nalazišta. Lepenski vir, prva privredno-društvena struktura iz 6500 i 5500 godina pre nove ere, Starčevo iz ranijeg neolita 5500 do 4500 godina pre nove ere i Vinča iz kasnijeg neolita 4500 do 3200 godina pre nove ere, svedoče da je ovde tokom milenijuma bilo kulturno središte praistorijskog sveta.



O šest vekova rimske imperije na području Srbije danas svedoče ostaci značajnih rimskih puteva i gradova – Gamzigrad, Sirmijum, Medijana, sa raznovrsnim građevinama.



Gračanica

Jedna od najznačajnijih sačuvanih spomeničkih celina u Srbiji su pravoslavni manastiri, nastali u razdoblju od 12. do 17. veka. Razmešteni su od Fruške gore na severu, preko doline Morave i Ibra do Kosova i Metohije. Kompleks Stari Ras sa Sopoćanima, manastir Studenica i manastir Visoki Dečani sa Pećkom patrijaršijom, Gračanicom i crkvom Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, pod zajedničkim nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)“ nalaze se na UNESCO Listi svetske baštine.



Studenica