Preminuo Marko Marković
24.12.2011 00:30

 

Marko MarkovićU petak je posle duge i teške bolesti u Beogradu preminuo Marko Marković (76), dugogodišnji sportski novinar, koji je najveći deo svoje karijere proveo u Radio-televiziji Beograd.

Marković će ostati upamćen po sportskoj emisiji "Indirekt", koja je od 1972. godine emitovana pune 23 godine u 19.00h na drugom programu Televizije Beograd. U rubrici "Naj gol" biran je najlepši gol kola, jedan od segmenata je bio famozni "Kutak za sporni trenutak", dok je popularan bio i deo "Kucamo na vrata zaboravljenih asova".

Marković je bio i odgovorni urednik Sportskog programa TV Beograd, odgovorni urednik Sportskog programa RTS, kao i predsednik Udruženja sportskih novinara SRJ. Dobitnik je nagrade "Svetozar Marković" UNS (1972.), Oktobarske nagrade Beograda, Godišnje nagrade RTS i Nagrade za životno delo Udruženja sportskih novinara Srbije (2008.).

Od 1995. godine radio je na Televiziji Pink, gde je bio urednik sportske redakcije, ali se u poslednje vreme retko pojavljivao na poslu zbog bolesti.

Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.



Izvor:S.C

Miljan Miljanić, popularni Čiča, promenio je istoriju fudbala na ovim prostorima. Od kada je, prilično neočekivano, preuzeo prvi tim Crvene zvezde 1966. godine, pa do odlaska u penziju sa mesta predsednika FSJ 35 godina kasnije, bio je ključna ličnost za razvoj fudbala u obe tadašnje Jugoslavije.


Miljanić je aktivnu karijeru zarvšio u Fudbalskom savezu, tada još uvek Jugoslavije. Današnji čelnik nacionalne kuće fudbala Tomislav Karadžić obratio se okupljenima u Skupštini grada.


Pre stupanja na predsedničku funkciju Miljanić je u dva navrata bio selektor reprezentacije Jugoslavije, sa kojom se oba puta plasirao na Svetsko prvenstvo. Na ispraćaju su bili mnogi njegovi naslednici - Ivica Osim, Slobodan Santrač, Milovan Đorić, Dejan Savićević, Vladimir Petrović Pižon.


Iz nekadašnje zajedničke države Miljanića su ispratili mnogi heroji najlepše igre: Faruk Hadžibegić, Safet Sušić, Dušan Bajević, Predrag Pašić, Zvonimir Boban, Ivica Šurjak, Ivan Gudelj, Slaven Zambata.

Miljanić je bio solidan igrač Crvene zvezde, pre nego što će kao trener
postaviti temelje najtrofejnijeg kluba na ovim prostorima. Crveno-beli su od 1957. do 1992. čak 15 puta dočekali proleće u Evropi (uključujući 4 polufinala i 2 finala evro-kupova), a Miljanov pulen i učenik Dragan Džajić samo će nastaviti isti posao i dovesti Zvezdu do Barija i Tokija.


Na klupi u Tokiju sedeo je Miljanićev kum Vladica Popović, koji se oprostio u ime kluba, kojeg su predstavljale i preostale dve zvezde - Dragoslav Šekularac i Dragan Stojković Piksi (Rajko Mitić više nije među živima), kao i brojni heroji navijača, među kojima su Jovan Kule Aćimović, Stanislav Karasi, Siniša Mihajlović, Dejan Stanković i Dejan Petković. Sadašnje rukovodstvo predvodio je predsednik Vladan Lukić.


Vreme kada je Miljanić vodio klubove, reprezentaciju i savez bilo je drugo,
mirnije vreme, u kojem su odnosi između klubova bili mnogo bolji nego danas. Partizanovu delegaciju predvodio je predsednik Dragan Đurić.

Miljanić je bio vizionar, koji je od sredine šezdesetih najpre trajno promenio način igre Crvene zvezde, da bi deceniju kasnije isto ostvario i u madrdskom Realu.
To su u Beogradu potvrdili Amansio, kojem je bio trener, i Emilio Butragenjo, koji će obeležiti narednu deceniju najtrofejnijeg svetskog kluba.


Miljanić je bio važno ime u evropskim i svetskim okvirima, osvajač šest
nacionalnih titula i duplih kruna u tadašnjoj SFRJ i Španiji. Evropsku kuću fudbala predstavljao je član Izvršnog komiteta UEFA i predsednik FS Rumunije Mirčea Sandu, a specijalni izaslanik FIFA bio je Vlatko Marković, predsednik FS Hrvatske.


Na sahrani i kasnijoj komemoraciji viđene su mnoge javne ličnosti, među kojima su predsednik Boris Tadić i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić.


Njegove stranačke kolege Petar Škundrić i Aleksandar Antić imali su pored društvene i sportsku ulogu, kao čelnici Crvene zvezde.


I tokom karijere i po odlasku u penziju Miljanić je imao mnogo kritičara,osmo i dvanaesto mesto na svetu mnogi su smatrali neuspehom, a njegova kadrovska rešenja često su izazivala negodovanje javnosti. Podaci govore sasvim drugu priču. Zvezdu je preuzeo u najuspešnijoj eri Partizana i učinio ubedljivo najuspešnijim jugoslovenskim klubom, dovevši je do polufinala Kupa šampiona. Madridskom Realu doneo je revoluciju i postavio temelje boljih dana posle krize, osvojivši dve uzastopne titule (u prethodnih 6 godina uzeli su samo jednu). Fudbalski savez Jugoslavije je napustio posle četiri uspešna kvalifikaciona ciklusa ispresecana sankcijama, a na svakom od takmičenja selekcija je stigla bar do druge runde. U šest ciklusa koji su usledili naše selekcije su četiri puta ispale u kvalifikacijama, a dvaput u uvodnoj fazi
takmičenja, uz jednu pobedu i pet poraza. O razvoju mlađih generacija fudbalera izlišno je govoriti, Srbija verovatno nikada nije imala manje fudbalera koji bi mogli postati svetska klasa, uprkos velikom medijskom
trudu na njihovoj promociji. Za imena koja su ispratila Miljana na poslednje putovanje znao je ceo svet iako tada nije bilo interneta. Njegov odlazak idealan je trenutak da se postavi pitanje: ima li nade za
srpski fudbal?

izvorB92

Ajrton Sena



1. maja 1994. godine poginuo je brazilski vozač formule 1 Ajrton Sena da Silva, u trci za Veliku nagradu San Marina.

Ajrton Sena da Silva rođen je 21. marta 1960. godine, i bio je brazilski vozač Formule 1, jedan od najomiljenijih i najboljih vozača. Tri puta je osvojio šampionsku titulu (1988. 1990. i 1991. godine). Bio je poznat po dobrim vožnjama po kiši zbog čega je dobio nadimak “Kišni čovek”.

Krajem 1993. godine Sena napušta Maklaren posle 6 godina i prelazi u Vilijams, tada tim sa jednim od najboljih bolida.

Na žalost, bolid Vilijamsa je stigao kasno, tek dvadeset dana pred početak sezone i Sena nije imao dovoljno vremena da upozna novi auto. Žalio se da mu je volan kratak i da mu to predstavlja neudobnost na testovima.

Iako je na prve dve trke imao pol pozicije, ni jednu nije uspeo da završi. Na prvoj trci u Brazilu se okrenuo na stazi, a na drugoj ga je izgurao Mika Hakinen.

Na trećoj trci za Veliku nagradu San Marina u Imoli 1. maja 1994. godine, inženjeri su za njega spremili modifikovanu letvu volana, koja je navodno trebalo da reši problem.
Sena i na ovoj trci osvaja pol poziciju sa vremenom 1:21:548. Zbog pogibije Rolanda Racenbergera dan ranije osećao je veliki pritisak. Svojoj verenici Adrijani Galisteu se žalio da ne želi da učestvuje na ovoj trci, ali naravno, on je bio profesionalac i tako nešto nije mogao da izbegne. Trku je vodio od starta, snažni Beneton Šumahera nije uspevao da mu se približi. Međutim, u sedmom krugu Sena je izleteo sa staze u krivini Tamburelo i udarivši u zid brzinom većom od 200 km/h, izgubio život. Podlegao je teškim povredama glave, a prilikom sudara njegovu kacigu je probušila poluosovina prednjeg točka sa bolida. Kaciga je spala od udarca…

Dragan Mance

26. 09. 1962. - 3. 09. 1985.
Klub: FK Partizan
Karijera: U Partizanu 1980-1985, 262 nastupa 145 golova
Najveći uspeh: Prvak Jugoslavije


Apsolutni ljubimac partizanovog “juga“ Dragan Mance (1962-1985) bio je jedan od najboljih fudbalera s početka osamdesetih godina u Jugoslaviji. Fudbal je počeo da igra u Galenici iz Zemuna, u kojoj je proveo vreme od petlića do seniora.

Sa nepunih 17 godina debitovao je za prvi tim Galenike, a samo godinu dana kasnije, bio je prvi napadač Partizana. Sa crno-belima je osvojio jednu šampionsku titulu a te 1983. postao je i najbolji strelac kluba sa 15 postignutih golova. Za Partizan je odigrao 262 utakmice postigavši 145 golova, dok je za „A“ tim Jugoslavije imao četiri nastupa.

Dva dana pre tragične smrti, Mance je postigao poslednji gol za crno-bele protiv podgoričke Budućnosti. Partizan je tada došao do prvog mesta na tabeli, koje je sačuvao do kraja, a igrači su se tokom podizanja pehara složili da će to biti „titula za Dragana“.

Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na putu Beograd – Novi Sad u 23. godini života. Prvi je za pogibiju saznao tadašnji trener Partizana Nenad Bjeković.

"Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen", rekao je Bjeković sa suzama u očima, dok se njegovom pomoćniku Milutinu Šoškiću slošilo. Manceov najbolji prijatelj Vladimir Vermezović pao je na teren, dok je ostatak tima jecao odbijajući da poveruje u tu užasnu vest.

Ubrzo su iz Crvene zvezde stigli Mitar Mrkela i Husref Musemić koji nisu želeli da poveruju u istinitost te priče, a zatim je u Humsku došao i Milko Đurovski koji je godinu dana kasnije zamenio dres večitog rivala.

Plakali su rivali u čitavoj SFRJ, a na Manceovoj sahrani prisustvovalo je 30.000 ljudi. Partizan ali i celokupna fudbalska javnost u Srbiji pamtiće ga po neustrašivosti pred protivničkim golmanima, okretnosti i lucidnosti u završnici napada, dok će ga se navijači i po karakterističnom radovanju posle postignutih golova, kada se na kolenima klizao po travi.

Navijači Partizana već duže vreme priželjkuju da se stadion nazove po Draganu Manceu, kao što to velika većina klubova u svetu radi sa svojim legendama.

I dan danas, na „jugu“ se čuje pesma: "Otiš'o si Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti grobari sa juga..."

Strelac je jednog od najupečatljivijih golova u istoriji Partizana. Zatresao je mrežu Kvins Park Rendžersa 1984. godine i samo potvrdioi svoje mesto u istoriji.

Одлазак легенде: Џо Фрејзер

Само месец и по дана након што су лекари констатовали да болује од рака јетре, у свом дому у Филаделфији умро је бивши апсолутни првак света у боксу, Американац Џо Фрејзер. Сјајну каријру Фрејзер је наговестио на Олимпијским играма у Токију 1964, кад је освојио златну медаљу.


Титулу апсолутног шамионата света у тешкој категорији, у професионалном боксу, освојио је седам година касније када је у њујоршком Медисон сквер Гардену нокаутирао дотадашњег првака Џимија Елиса.
Хроничари тог времена тврде да би Фрејзерова доминација трајала и друже да није боксовао у исто време када и „највећи међу највећима” Мохамед Али.

Њихова прва борба, одржана 8, марта 1971. у њујоршком Медисон Сквер Гардену, проглашена је борбом века. После невероватне размене удараца током 15 рунди, победио је Фрејзер на поене и Алију нанео први пораз у каријери.


Иако су њих двојица укрстили песнице још два пута (оба пута победио Али), Фрејзер је титулу изгубио од Џорџа Форемена. Било је то јануара 1973. у Кингстону (Јамајка) када је Фореман за непуне две рунде Фрејзера шест пута слао на под.

Фрејзер је у каријери имао 37 борби. Добио је 32, једном је боксовао нерешено, и претрпео четири пораза – по два од Алија и Форемана.

Браћа Кличко жале због смрти Фрејзера

Светски шампиони у тешкој категорији Украјинци Владимир и Виталиј Кличко изразили су саучешће поводом смрти светске боксерске легенде Американца Џоа Фрејзера који је умро у 67. години од последица рака јетре.
– Веома нас је растужила вест о смрти Џоа Фрејзера – рекао је Виталиј Кличко у саопштењу и додао да је амерички боксер био „један од највећих шампиона икада”.

– Његова три меча против Мохамеда Алија спадају у класике боксерске историје – каже се у саопштењу браће Кличко.

Светски шамипони у ИБФ, WБА, WБО, ИБО, односно у WБЦ верзији, подсетили су да је Фрејзер био не само боксерски шампион, већ и велики човек.

– Џо је дао много боксу не само кроз боксерски, већ и кроз друштвени ангажман – каже се у саопштењу украјинских првака.

Мухамед Али је после смрти свог великог ривала изјавио:
– Свет је изгубио великог шампиона. Увек ћу га се сећати, са поштовањем и дивљењем.

Џорџ Фореман, још један од великих ривала Фрејзера, на свом Твитер профилу је написао:
– Лаку ноћ Џо Фрејзеру. Волим те драги пријатељу.

Оскар де ла Хоја је, такође на Твитеру, написао:
– Недостајећеш ми пријатељу. Р.И.П. Џо Фрејзер.

Бивши светски шампион у тешкој категорији, Ленок Луис је рекао:
– Веома сам тужам због одласка великог шампиона. Исписао је историју у ери када је бокс био на највећем нивоу икада. Његов допринос светском боксу се не може измерити…

54 godine od tragedije Bezbijevih beba


Već 54 godine su prošle od velike tragedije koja je u crno zavila Mančester i Evropu. Tog kobnog 6. februara 1958. godine, pri povratku u Mančester iz Beograda, u Minhenu su poginula osmorica fudbalera Junajteda i 15 članova posade, trenera i novinara..


Igralo se četvrtfinale tadašnjeg Kupa Evropskih šampiona. Prva utakmica se igrala 14. januara u Mančesteru, gde je domaća ekipa pobedila rezultatom 2:1. Zvezda je na Old Trafordu golom Tasića povela u 35. minuti, ali su Junajtedu preokret doneli Bobi Čarlton i Edi Kolman, koji je nažalost poginuo zajedno sa još sedam saigrača.

Revanš se igrao 5. februara u Beogradu, na stadionu JNA. Pred oko 52000 gledalaca Mančester Junajted je nakon prvog poluvremena vodio sa 3:0, zahvaljujući Čarltonu koji je postigao dva i Violetu koji je postigao jedan gol. Ali onda u drugom poluvremenu – druga priča. Već u 46. minutu gol postiže čuveni Bora Kostić. Zatim je Tasić realizovao penal koji je bio dosućen nad njim.. I tako su se napadi Zvezde ređali jedan za drugim, da bi opet Bora Kostić dao gol, ali ovaj put iz slobodnog udarca.

Dan kasnije ekspedicija iz Mančestera je krenula kući. Avion je pri povratku morao stati na Minhenski aerodrom da bi natočio gorivo. Nakon što su nasuli gorivo, piloti su dva puta pokušali da uzlete, ali nisu uspeli. Nakon toga je pilot Tain napravio kobnu grešku. Umesto da cela ekspedicija prenoći u Minhenu, on je odlučio da pokušaju ponovo. Zbog snega koji je pao na kraju piste, avion je izgubio brzinu, te zbog toga nije uspeo da poleti. Prošao je kroz ogradu aerodroma, da bi na kraju udario u obližnju kuću, i zapalio se. To je bio kraj jedne generacije, „Bezbijevih beba“.


Slika sa zvaničnog sajta Mančester Junajteda/Picture from The Official Manchester United Site


Deo krivice za ono što se desilo u Minhenu oseća i popularni Šeki, koji je za novinare Novosti rekao:

Utakmica je bila neverovatna, Mančester je vodio sa 3:0, a onda smo mi uspeli da izjednačimo i imali smo prilike za potpuni preokret. Najbolja šansa je bila moja, ma stopostotna! Ali, promašio sam i oni su se plasirali u polufinale. Pošto nas je Junajted prethodno dobio na „Old Trafordu“ sa 2: 1, da sam ja pogodio za 4: 3 igrala bi se majstorica, najverovatnije tri dana kasnije u Italiji. Oni se u tom slučaju ne bi vraćali kući iz Beograda… Ma, ko zna koliko puta sam sebi rekao: „E, Šeki, kud bre nisi bio bolji golgeter, svi ti momci bi ostali živi da si zatresao mrežu“.

Živote u ovoj nesreći su izgubili sledeći fudbaleri Junajteda:

Roger Byrn
Geoff Bent
Eddie Colman
David Pegg
Mark Jones
Duncan Edwards
Tommy Taylor
Liam “Billy“ Whel
Kao i članovi kluba:

Walter Crickmer
Tom Curry
Berth Walley

NEKA IM JE VEČNA SLAVA!

IN MEMORY OF ALL THOSE WHO LOST THEIR LIVES IN THE MUNICH AIR DISASTER ON THE 6TH FEBRUARY 1958. WE NEVER FORGET!

Fudbaler Livorna se srušio na teren i preminuo u bolnici

Pjermario Morosini, koji se na utakmici protiv Peskare srušio na teren u 31. minutu, preminuo je u subotu u bolnici nakon srčanog udara



Fudbaler italijanskog drugoligaša Livorna Pjermario Morosini preminuo je u subotu u bolnici nakon srčanog udara, preneli su loklani mediji.

Morosini se na utakmici protiv Peskare srušio na teren u 31. minutu, a prvu pomoč pružili su mu klupski lekari.

Utakmica je prekinuta odmah posle toga, a igrači oba tima napustili su teren.

Sve utakmice ovog vikenda u Seriji A i B odložene su zbog smrtnog slučaja, prenela je agencija ANSA.

Prošlog meseca ista stvar desila se fudbaleru engleskog Boltona Fabrisu Muambi, čije srce nije radilo čak 78 minuta, ali su ga lekari na kraju spasili.

novosti

Smrt svetskog prvaka posle treninga
IZVOR. B92

Svetski plivački šampion Aleksander Dale Uen preminuo je iznenada u 27. godini, prenela je nacionalna federacija.



Dale Uen je prošlog jula na Svetskom prvenstvu u Šangaju osvojio titulu šampiona na 100 metara prsnim stilom.

Plivača su pronašli bez svesti pod tušem u ponedeljak uveče, posle treninga. Norvežanin se za Olimpijske igre u Londonu spremao u gradu Flegstaf, u američkoj državi Arizona.

Hitna pomoć stigla je vrlo brzo, ali nije mogla da mu pomogne. Pre toga, prvu pomoć mu je pružio doktor norveškog tima Ola Rensen, koji je istakao da je pokušao sve, ali da Aleksanderu nije bilo pomoći.

Njegovi prijatelji kažu da je Aleksandar izgledao zdravo ranije tokom dana, da je igrao golf i da je samo lagano trenirao. Ipak, ostali norveški plivači su bili zabrinuti što je dugo bio pod tušem i nije im odgovarao kada su mu kucali na vrata.

Aleksander Dale Uen prošle godine je proglašen za najboljeg evropskog plivača, a ovog januara dobio je godišnju nagradu za najveće sportsko dostignuće u Norveškoj.

Norveški plivački savez tim povodom sazvao je hitnu sednicu. Prvi čovek norveškog plivanja Pet Rune Eknes, istakao je da je Dale Uen preminuo od srčanog udara, ali da još uvek nije poznato šta je doprinelo tome. Portparolka bolnice u Flegstafu Starla Kolins takođe nije objavila više detalja o smrti Dale Uena.



„Svi smo u šoku“, rekao je trener norveških plivača Peter Levberg, „Ceo tim ne može da poveruje šta se desi. Naši misli su sa njegovom porodicom, koja je prerano izgubila Aleksandera“.

Trijumf u Šangaju bio je najveći uspeh u karijeri za Dale Uena, a njegovom narodu doneo je više nego potrebnu radost, pošto je došao samo tri dana posle masakra u Oslu, u kojem je Anders Brejvik ubio 77 ljudi. Mladi norveški plivač svoju pobedu je posvetio baš žrtvama tog masakra.

„Moramo da ostanemo ujedinjeni“, rekao je Dale Uen posle trijumfa u Šangaju, „Svi kod kuće su ’paralisani’ zbog svega što se desilo, ali je za mene bilo važno da i ja, iako sam daleko, u Kini, osećam isto“.

Vest o smrti Dale Uena bila je udarna u Norveškoj, a premijer te zemlje Jens Stoltenberg rekao je da je mladi plivač bio jedan od najboljih sportista te male države. Ta vest potresla je i mnoge norveške sportiste, a među prvima se oglasio skijaš Aksel Lund Svindal.

„Potpuno je nestvarno da Aleksander Dale Uen više nije sa nama. Želim da iskažem saučešće njegovoj porodici, prijateljima i celom timu u Flagstafu“, rekao je Svindal.



Dale Uen je redovno svoje fanove obaveštavao o svim dešavanjima preko društvene mreže Twitter, a svoju poslednju poruku ostavio je u ponedeljak, a ona je glasila:

„Još dva dana su nam ostala ovde u Flagstaru, a onda sledi povratak u najlepši grad u Norveškoj, Bergen“.

Dale Uen je rođen 21. maja 1985. godine u Bergenu, drugom po veličini gradu u Norveškoj. Plivanjem je počeo da se bavi sa četiri godine, a uvek je isticao da je bazen bio njegov prirodni teren.

Mladi Norveški plivač drugi je sportista koji je preminuo od srčanih udara u poslednjih mesec dana. Pre njega, italijanski fudbaler Pjermario Morozini preminuo je tokom utakmice između Livorna i Peskare u okviru Serije B. Samo mesec dana ranije, fudbaler Boltona Fabris Muamba takođe je pretrpeo srčani udar na terenu, na utakmici sa Totenhemom, ali je on uspeo da se oporavi, iako je 78 minuta bio klinički mrtav.

Veslač Nemanja Nešić (24) rekao "stani" - i preminuo

Tragedija u Smederevu, reprezentativac Srbije Nemanja Nešić (24) preminuo na treningu. Na svim pregledima bio zdrav. Porodica i prijatelji u šoku



NEMANJA Nešić (24), član Veslačke reprezentacije Srbije i Veslačkog kluba "Smederevo", osvajač oko 150 medalja, među kojima dve bronzane na Evropskom prevenstvu, preminuo je u sredu iznenada u čamcu tokom treninga za predstojeći Svetski kup.

Tragedija kakvu grad na Dunavu ne pamti. Veslački klub "Smederevo" je izgubio jednog od najboljih veslača i mladića o kome svi imaju samo najlepše reči. Ipak, od šoka su bili nemoćni da ih izgovore i da ga pohvale.

- Strašno nam je, ne možemo da verujemo, nema reči da se opiše tragedija - kaže jedan od Nemanjinih drugova iz kluba.


Nemanja je u sredu oko 9.00 časova izašao na vodu u dubl-skulu sa Milošem Stojanovićem, kolegom iz reprezentativnog četverca. Negde na polovini treninga, u rukavcu Dunava, dva kilometra od obale, prema svedočenju veslača, samo je rekao "stani" i ispustio vesla. Stojanović je odmah pozvao pomoć.
UZROK SMRTI
- NEMANJU Nešića je Hitna pomoć dovezla u Opštu bolnicu, bez znakova života. Nakon pružene kardio-pulmonalne reanimacije, konstatovana je smrt nepoznatog uzroka, u 10.37 časova - izjavila je za "Novosti" Svetlana Stojković Tomić, pomoćnik direktora Opšte bolnice "Sveti Luka".
Dejan Guslov, selektor državne juniorske veslačke reprezetacije i Nemanjin trener, gliserom je prevezao nesrećnog veslača do obale.

- Pozlilo mu je tokom treninga, brzo smo stigli, na obali je već čekala Hitna pomoć, ali bilo je kasno - kratko nam je rekao vidno potresen trener Dejan Guslov.

Veslački klub, najtrofejniji sportski kolektiv u Smederevu, koji je iznedrio mnoge šampione, u sredu je zamro. Hangari su bili prazni, službene prostorije takođe.

- Bio je dečko za primer, tih, smiren, veseo - kaže jedan od trenera najmlađe selekcije.

Kao i među drugovima iz kluba, jednak muk vladao je i u domu Nešića. Roditelji Dušanka i Milan, i dve godine mlađi brat Nikola, potpuno slomljeni.

Uz grcanje i suze, dvojica Nemanjinih ujaka u neverici su odmahivala glavom.

- Sve je posvetio veslanju, čitav život, i fakultet je zapustio. Osvojio je 150 medalja, nacionalnu penziju je zaslužio, samo da je dočeka nije izdržao - kroz suze priča ujak Dušan Nenadović.

Nemanja je počeo da trenira veslanje 2001. godine, sa samo trinaest godina. Kao osamnaestogodišnjak proglašen je najboljim sportistom Smedereva.

Šta je puklo u mladićevom telu, rodbina ne može da objasni.

- Naporno je trenirao, stalno mislio da se ne ugoji, jer kilaža je važna za njegovu konkurenciju. Bio je zdrav, jak, ne znamo šta je moglo da pođe po zlu - kaže drugi Nemanjin ujak, Svetozar Nenadović.

Lekari su preporučili obdukciju, ali roditelji na to nisu pristali.

Veslački savez Srbije u saopštenju povodom Nemanjine iznenadne smrti, navodi da je kao vrhunski sportista i stipendista Ministarstva omladine i sporta, Nemanja redovno pregledan i testiran u Republičkom zavodu za sport, i ništa nije ukazivalo na to da postoji bilo kakav zdravstveni problem.

Bio je jedan od četiri kandidata za odlazak na Olimpijske igre. U četvercu bez kormilara za lake veslače, prošlog meseca osvojio je četvrto mesto u Lucernu u finalu kvalifikacione regate, i zbog sekunde zaostatka izgubio plasman na Olimpijadu.

To ga nije obeshrabrilo. Vredno je trenirao. I u sredu je veslao u čamcu sa kolegom iz reprezentativnog četverca, Milošem Stanojevićem iz VK "Tamiš". Trebalo je u četvrtak da putuju na Srebrno jezero na pripreme za Svetski kup. Umesto toga, Nemanja Nešić će istog dana biti sahranjen na smederevskom groblju.

POBEĐIVAO I U SVETSKOM KUPU

NEŠIĆ je značajnije rezultate počeo da ostvaruje 2005. godine, kada je na Svetskom prvenstvu za juniore u Amsterdamu, u četvercu bez kormilara, zauzeo peto mesto. Bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu osvojio je 2009. godine u Belorusiji, takođe u četvercu bez kormilara. Iste godine, u Češkoj, na Svetskom seniorskom prvenstvu B, do 23 godine, u skifu je bio četvrti u finalnoj trci.

Tokom 2010. godine bio je učesnik na sva tri svetska kupa - na Bledu je osvojio šesto mestu u dublu, u Minhenu je bio četvrti i u Lucernu peti u kategoriji laki četverac. U 2011. je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Plovdivu, kao i šesto mesto na Svetskom kupu u Hamburgu i sedmo u Lucernu.

OSTALI NA SPORTSKOM TERENU..

Trajko Rajković (33) – košarka
Aleksandar Dale Oen (27) – plivanje
Vigor Bovolenta (37) – odbojka
Pjermario Morozini (25) – fudbal
Veronika Gomez (26) – odbojka
Bonsan Elejiko (30) – fudbal
Endjurans Idahor (25) – fudbal
Renco Kataldo (19) – fudbal
Fil O'Donel (35) – fudbal
Antonio Puerta (23) – fudbal
Časve Nsovfi (26) – fudbal
Vlada Dimitrijević (20) – fudbal
Mark Vivijen Foe (28) – fudbal
Mikloš Fehe (24) – fudbal


novosti

Ubijen bivši bokserski šampion Sanders

Bivši prvak sveta u superteškoj kategoriji Kori Sanders ubijen je u subotu uveče u Južnoj Africi, prenose danas lokalni mediji.



Sanders je u jednom restoranu u Pretoriji slavio ćerkin rođendan, kada je nekoliko naoružanih napadača ušlo i pucalo u goste, saopštila je policija.

Hitna pomoć je brzo stigla, ali je Sanders preminuo na putu do bolnice.

Sanders je tokom karijere, koja je trajala od 1989. do 2008. godine, zabeležio skor od 42 pobede i četiri poraza, a pažnju javnosti skrenuo je 2004. godine kada je u meču za prvaka sveta nokautirao Vladimira Klička.




tanjug

Мате Парлов



Мате Парлов, југословенски и хрватски боксер
Личне информације
Датум рођења 16. новембар 1948.
Место рођења Имотски, ФНРЈ
Датум смрти 29. јул 2008.
Место смрти Пула, Хрватскa
Спорт Бокс


Успеси и медаље



Мате Парлов (Имотски, ФНРЈ, 16. новембар 1948 — Пула, 29. јул 2008) је био југословенски и хрватски боксер. Био је олимпијски победник на Олимпијским играма 1972. у Минхену, светски првак у Хавани 1974. и двоструки шампион Европе у полутешкој категорији. Такође је био професионални првак Европе и света у верзији Светског боксерског савета. Поред европских, светских и олимпијских титула, Парлов је осам пута (1967-1974) освајао титулу првака Југославије, два пута је освајао Златну рукавицу, а пет пута (1970-1974) титулу најбољег на Балкану.

Биографија

Парлов је рођен 16. новембра 1948. године у Имотском. Боксом је почео да се бави са 16 година у Боксерском клубу „Пула“ и после три године освојио је титулу првака Југославије у полутешкој категорији. Био је леворук, што му је знатно помогло у каријери.



Први већи успех на међународној сцени остварио је 1969. када је у Букурешту постао вицешампион Европе. Две године касније у Мадриду је освојио златну медаљу. На Олимпијским играма у Минхену Парлов је освојио злато у финалу против Кубанца Гилберта Кариља, у којем су оба ривала била у нокдауну. Меч је прекинут 21 секунду пре краја друге рунде, када се Кубанац четврти пут нашао на поду. У Београду 1973. одбранио је титулу првака Европе у полутешкој категорији. Своју доминацију у полутешкој категорији потврдио је на светском првенству у Хавани када је освојио титулу аматерског првака света у полутешкој категорији.




По завршетку аматерске каријере отиснуо се међу професионалце. Дана 10. јула 1976. на Маракани савладао је Италијана Доменика Адинолфија и освојио титулу професионалног првака Европе у полутешкој категорији, у верзији Светског боксерског савета (WBC).



Две године касније Парлов је постао и светски шампион савладавши у борби за титулу Аргентинца Мигела Анхела Куеља, нокаутом у 9. рунди. Титулу шампиона у полутешкој категорији изгубио је поразом од Марвина Џонсона 2. децембра 1978.



Као аматер, Парлов је имао 310 борби, од чега 13 пораза. У професионалној каријери, у 29 мечева, забележио је 24 победе, три пораза и два нерешена меча. На Олимпијским играма 1984. био је селектор боксерске репрезентације Југославије.



Два пута је био добитник златне значке Спорта, награде за најбољег спортисту Југославији, 1972. и 1974. године.

Преминуо је 29. јула 2008. од рака плућа.

Wikipedia

ODLAZAK MAJSTORA: Preminuo legendarni Euzebio

Crni panter, kako su ga zvali, predvodio je lisabonske Orlove do dva naslova pobednika Kupa šampiona



LISABON - Jedan od najboljih portugalskih fudbalera svih vremena Euzebio da Silva Fereira preminuo je u 71. godini života.

Euzebio je umro od srčanog udara, navodi se u saopštenju njegovog bivšeg kluba Benfike. Euzebio je nekoliko puta bio u bolnici zbog raznih zdravstvenih problema. On je u junu 2012. godine bio u lisabonskoj bolnici zbog cerebro-vaskularnih problema. Euzebio da Silva Fereira, rođen 25. januara 1942. godine, poreklom je iz Mozambika, bivše portugalske kolonije.

Euzebio je najveći deo svoje karijere proveo u Benfiki, za koju je odigrao 301 utakmicu i postigao 315 pogodaka.

Do danas niko nije uspeo da ga prestigne po broju pogodaka. Benfika je u njegovo vreme harala Evropom. "Crni panter", kako su ga zvali, predvodio je lisabonske "Orlove" do dva naslova pobednika Kupa šampiona (1961. i 1962.), a još tri puta je igrao finala (1963., 1965. i 1968.). Za 15 godina sa Benfikom je osvojio 12 titula prvaka Portugala.

Za reprezentaciju Portugala na 64 utakmice postigao je 41 pogodak. Na Svetskom prvenstvu 1966. godine u Engleskoj bio je najbolji strelac sa devet pogodaka.

Euzebio je bio poznat po brzini i jakom udarcu desnom nogom. U to vreme 100 metara je mogao da pretrči za zapanjujućih 11 sekundi.

IFFHS ga je proglasio za 9. najboljeg igrača svih vremena, dok ga je Fudbalska federacija Portugala 2003. godine proglasila za najboljeg fudbalera te države u prethodnihh 50 godina. Nalazi se na popisu najboljih 100 fudbalera po izboru FIFE i Pelea 2004. godine.

Od Euzebija su putem društvenih mreža počeli da se opraštaju mnogobrojni fudbaleri, među prvima legenda Portugala Luis Figo i trenutno najbolji fudbaler ove zemlje Kristijano Ronaldo.

Euzebio će biti sahranjen u ponedeljak u Lisabonu. Prema želji jednog od najboljih igrača u istoriji fudbala, pre sahrane njegov kovčeg biće pronet ispred tribina Benfikinog "Stadiona svetlosti", gde će navijači moći da mu odaju počast. On će potom biti sahranjen na lisabonskom groblju Lumijar od 17 sati.

Povodom njegove smrti u Portugaliji je proglašena trodnevna žalost.



Autor: Kurir sport,Foto: Reuters

BOKSER KIDNAPOVAN PA UBIJEN: Pronađeno telo bivšeg šampiona sveta

Policija Venecuele saopštila je da je telo Antonija Sermena pronađeno na putu u državi Miranda i da je bokser imao vidljive rane od vatrenog oružja



KARAKAS - Nekadašnji bokserski šampion sveta Antonio Sermeno ubijen je pošto je prethodno bio kidnapovanu rodnoj Venecueli.

Sermeno je bio šampion u superbantam i pero kategoriji u verziji WBA tokom devedesetih godina.

Policija Venecuele saopštila je da je njegovo telo pronađeno na putu u državi Miranda i da je Sermeno imao vidljive rane od vatrenog oružja.

Bivši šampion je zajedno sa svojim rođacima otet u ponedeljak uveče u istočnom Karakasu. Rođaci su uspeli da pobegnu kada su kidnaperi stali da napune rezervoar, ali je Sermeno ostao zarobljen.

Sermeno je imao 44 godine. On se penzionisao 2006. godine, sa skorom od 45 pobeda i sedam poraza.

Autor: Beta,Foto: Youtube

ZBOGOM LEGENDO: Preminuo Vujadin Boškov

Proslavljeni srpski fudbalski stručnjak preminuo je u Novom Sadu u 83. godini



Proslavljeni srpski stručnjak Vujadin Boškov preminuo je u Novom Sadu u 83. godini.

Najveći uspeh kao trener doživeo je 1990. godine kada je osvojio Kup pobednika kupova sa Sampdorijom. Takođe je 1981. sa Real Madridom došao do finala Kupa šampiona. Osim toga je kao trener osvojio prvenstvo Španije, dva puta španski kup, jednom prvenstvo Italije i dva puta italijanski kup, te jednom prvenstvo Jugoslavije.

Kao igrač je odigrao 57 utakmica za jugoslovensku reprezentaciju.

Vujadin Boškov je rođen 16. 05. 1931. u Begeču, selu nadomak Novog Sada. Ceo svoj život posvetio je stvari koju je uz porodicu najviše voleo, fudbalu. Dres Vojvodine nosio je od 1946. do 1960. Potom ga je put fudbalskog profesionalca vodio u Sampdoriju i švajcarski Jang Bojs.

Popularni Vujke je bio veliki fudbaler …a još veći je bio kao trener i začetnik modernih shvatanja i pogleda na fudbal kao igru i biznis.

Jang Bojs, Vojvodina, Den Hag, Fejenord, Saragosa, Real Madrid, Sporting Hihon, Askoli, Sampdorija, Roma, Napoli, Servet i Peruđa su timovi na čijoj klupi je kao šef stručnog štaba sedeo. Uz to, još četiri puta bio je selektor ili član selektorske komisije reprezentacije Jugoslavije. Duga i preduga bi bila lista trofeja i uspeha koje je ostvario za života.

Uvek je isticao da voli Vojvodinu i da mu je najvažnija jprva titula šampiona Jugoslavije koju je sa Vojvodinom osvojio u sezoni 1965/66. Nakon toga njegov vizionarski duh iznedrio je i realizovao ideju o izgradnji fudbalskog trening centra, prvog objekta takve vrste na Balkanu. Danas taj centar, dom svih generacija fudbalera Vojvodine, sa ponosom nosi njegovo ime.



Koliko je voleo Vojvodinu svedoči i priča novosadskog novinara Miroslava Gavrilovića, koji je napisao i biografiju Vujadina Boškova, a koji je znao da kaže da je prvo Vujketovo pitanje u svakom razgovoru: "Šta je uradila Vojvodina?" Ako je odgovor izgubila je on bi rekao:

"Nema veze, pobediće sledeći put".

Boškov je bio selektor fudbalera Jugoslavije od '71. do '73, selektor fudbalera Srbije i Crne Gore na Evropskom prvenstvu 2000. godine u Belgiji i Holandiji i član selektorske komisije 2001. godine sa Dejanom Savićevićem i Ivanom Ćurkovićem, a znao je da kaže da je fudbal samo igra u kojoj se može, pobediti igrati nerešeno i izgubiti.

Komemorativna sednica povodom smrti Vujadina Boškova biće održana u SC “Vujadin Boškov” utorak 29. aprila sa početkom u 11 časova. Sahrana Boškova biće održana istog dana u njegovom rodnom Begeču.

Karadžić: Smrt Boškova veliki gubitak za sve nas koji smo ga voleli

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić rekao je da je smrt Vujadina Boškova veliki gubitak za sve koji su ga voleli i poštovali.

"Odlazi jedan od najboljih i najvećih predstavnika našeg fudbala svih vremena. Ceo život je posvetio podizanju ugleda našeg fudbala, zato njegov odlazak znači veliki gubitak za sve nas koji smo ga voleli, uvažavali i poštovali", rekao je Karadžić.

Džajić: Vujke je bio veliki fudbalski autoritet

Predsednik Crvene zvezde Dragan Džajić rekao je da je Boškov bio veliki fudbalski autoritet.

"Vujke je bio veliki fudbalski autoritet, sjajan čovek i stručnjak. Bio je i veliki motivator, umeo je da psihološki pripremi ekipu. Ostvario se u fudbalu na svim poljima i mislim da je zaista mnogo učinio za jugoslovenski i srpski fudbal", rekao je Džajić.

Drulović: Mnogo je dao fudbalu

Vršilac dužnosti selektora reprezentacije Srbije Ljubinko Drulović rekao je da je Boškov mnogo dao za fudbal.

"Boškov je mnogo dao za fudbal i stvarno je tužno kada nas napusti jedan takav čovek. On je na najbolji način predstavljao Srbiju u celom svetu. Bio je veliko fudbalsko ime. Takav je život, stvarno mi je žao...", rekao je Drulović.

Babić: Ostavio nam je u amanet da ponovimo uspeh njegove generacije

Sadašnji trener Vojvodine Branko Babić kazao je da srpski fudbal nije ni blizu onoga kada je Boškov radio.

"Boškov je ostavio iza sebe dubok trag i žao mi što današnji srpski fudbal nije ni blizu toga što je on uradio. Ostavio nam je veliku obavezu da se ponovo pojavi jedna generacija koja će da ponovi te rezultate. On je jedna prava veličina", naveo je Babić.


Kurir.

Preminuo legendarni golman Vladimir Beara



U Splitu je preminuo jedan od najboljih golmana sveta svih vremena, bivši čuvar mreže Hajduka, Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije, Vladimir Beara.



Kako prenose hrvatski mediji, Beara je u Splitu preminuo dve nedelje pre 86. rođendana, i to posle serije moždanih udara u poslednjih godinu i po dana.

Čudesna Bearina priča počela je još u njegovoj ranoj mladosti, kada je, kao električar, statirao u Splitskom pozorištu i ponekad, pomalo igrao i balet.

Na terenu splitskog Hajduka upravo se i našao zbog baleta, jer je tamo vežbao skok i elastičnost, a onda su ga ljudi iz uprave fudbalskog kluba primetili, ponudili saradnju i - istorija fudbala je počela da se ispisuje.

Za "bile" je odigrao 308 mečeva, primivši pritom samo 139 golova. Bio je prvak Jugoslavije u tri navrata, 1950, 1952. i 1955, a te godine je prešao u Crvenu zvezdu, sa kojom je šampion države bio četiri puta (1956, 1957, 1959. i 1960.), osvojivši i dva Kupa maršala Tita, 1958. i 1959.

Pred golom Zvezde je nastupio 174 puta, primio je 81 gol, a karijeru je priveo kraju u nemačkim klubovima Alemaniji (1960-1962) i Viktoriji iz Kelna (1963-1965).

Gol reprezentacije jugoslavije branio je 59 puta, osvojio je sa "plavima" srebro na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, u čijem je finalu odbranio penal legendarnom Puškašu, ali su Mađari ipak trijumfovali sa 2:0.

"Čovek od gume", "Veliki Vladimir" i "baletan sa čeličnim rukama" samo su neki od nadimaka čuvenog Beare, koji je igrao na tri Mundijala (1950, 1954. i 1958.), a kao trener radio u Frajburgeru, Sitardiji, Fortuni, reprezentaciji Kameruna, Prvom Beču i RNK Splitu.



blic

Odlazak sportske legende: Umro Franjo Mihalić



U 95. godini, u Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, preminuo je Franjo Mihalić, osvajač srebrne olimpijske medalje u maratonu u Melburnu 1956. i jedno od najvećih ne samo atletskih, već sportskih imena sa ovih prostora.

Mihalić je radio kao nastavnik fizičke kulture u Vojnoj gimnaziji u Beogradu, a imao je i dugu i uspješnu karijeru u veteranskoj konkurenciji, piše Blic.

Bio je trener u Atletkom klubu “Partizan”, atletski sudija i organizator atletskih takmičenja.

Život Franje Mihalića, najboljeg jugoslovenskog atletičara svih vremena, mora biti uzor. Motiv svima koji kažu da je teško, da ne mogu, da su umorni. Jednostavno, od njega su mladi uvijek mogli da nauče kako da se bore, opstanu i na kraju, da pobjede.

Mihalić je rođen daleke 1920. godine u Kutini, kao deseti od dvanaestoro djece siromašnog krojača. Prilike u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca primorale su Jurinog oca, kako su ga od milošte prijatelji zvali, da svoju veliku porodicu preseli u Zagreb. Tamo je najprije počeo da igra fudbal, zatim se posvetio biciklizmu, a onda se desio prelomni trnutak kako za njegovu karijeru, tako i za istoriju jugoslovenske atletike.

"Čudna je to priča, nesvakidašnja... Išao sam na glumu, igrao fudbal, vozio bicikl i nisam uopšte razmišljao o trčanju. A onda, pravo niotkuda, služeći vojni rok u Subotici ostavio sam dva kilometra celu kasarnu na nekom takmičenju i od tada se sve promenilo. Počeo sam da treniram u zagrebačkoj Konkordiji, kasnije me je čuveni Artur Takač odveo u Partizan i ostalo je istorija", sjećao se svojih početaka Mihalić.

Put do zvijezda bio je trnovit. Njegova sportska figura odudarala je od figura slavnih atleta, ali je sve prebrodio svojom legendarnom upornošću.



Učestvovao je na 1.075 trka na zvaničnim takmičenjima, i to pod pet različitih zastava, desetine puta trčao rame uz rame sa velikim atletskim imenima Zatopekom i Mimounom, ali je najveći uspeh ostvario 1956. godine na Olimpijskim igrama u Melburnu, kad je u maratonu (42,195 kilometra) za 2 časa i 26 minuta stigao do srebrne medalje.

"Svakako moj najveći uspeh u karijeri i veliki trenutak. Taj vreli dan i aplauzi prepunog stadiona i danas odzvanjaju u mojoj glavi. Ali neću zaboraviti ni titule na svetskom krosu u Parizu (1953), Atini, zatim Tokiju, Bostonu, Moskvi, Londonu, Đenovi (četiri puta), Sao Paulu (dva puta), Milanu (tri puta)..."

U karijeri je pretrčao preko 165.000 kilometara, postavio 22 rekorda, osvojio preko 100 kilograma medalja. Iako je bio već tridesetak godina zvanično u penziji, do kraja života "nije mirovao" Svakodnevno je vježbao, trenirao mlađe generacije atletičara i kad god mogao, svratio do stadiona Partizana.

nezavisne

Umro Slobodan Santrač


Legendarni jugoslovenski fudbaler i trener je preminuo od posledica srčanog udara u 70. godini
PROSLAVLjENI fudbaler i selektor naše zemlje, Slobodan Santrač, je preminuo u 70. godini. Srpski fudbal je ostao bez jednog od najvećih asova na ovim prostorima, koji je ceo život posvetio u ovom sportu.

Karijeru je počeo u pionirskom timu Takova iz Gornjeg Milanovca, a u mlađim kategorijama je igrao i za Metalac iz Valjeva. Jedan od naših najboljih strelaca svih vremena, slavu je stekao u OFK Beogradu, za koji je sa velikim uspehom nastupao devet godina, od 1965. do 1974. Za “romantičare” je odigrao 244 meča i postigao 160 golova, posle čega se na dve godine preselio u Grashopers, a zatim vratio na Karaburmu. Do kraja karijere je nastupao još i za Partizan (1967-1970) i Galeniku iz Zemuna, u kojoj se od aktivnog igranja oprostio 1983. godine (odigrao 1359 mečeva i postigao 1301 gol).

Santračevim golgeterskim sposobnostima su se divili svi ljubitelji fudbala, bio je poznat kao kralj šesnaesterca, a pogotke je postizao na sve moguće načine. Nikome nikada nije bilo jasno kako je samo osam puta nastupao za reprezentaciju Jugoslavije (postigao jedan gol), kada mu nije bilo ravnog što se tiče realizacije. Računajući sve utakmice i u mlađim i seniorskim kategorijama, postigao je više od hiljadu golova. I dan-danas je njegov rekord aktuelan, pošto je postigao 218 golova u domaćoj ligi.

Imao je i uspešnu trenersku karijeru, a ostaće upamćeno da je našu reprezentaciju kao selektor uveo u nokaut-fazu Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. godine. Tamo je predvodio ekipu punu asova, Dragan Stojković Piksi, Dejan Savićević, Predrag Mijatović...


Novosti.rs