Henri Matisse

[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret 1933

Napustio je pravnu karijeru i sa 22 godine otišao u Pariz učiti slikarstvo u ateljeu Gustava Moreaua u čijoj se radionici okupila gotovo većina tadašnjih mladih slikara koji su poslije činili pokret fovizma. Uz Matissea, bili su tu i André Derain, Maurice de Vlaminck, Georges Braque, Raoul Dufy i mnogi drugi. Taj naraštaj slijedio je prije svega svoj instinkt.

Od impresionističkog luminizma putovalo se u područje čistog kolorita. Nastup mladih slikara izazvao je negodovanje i šire publike i kritičara. Dočekivali su ih s' porugom kao što su bili dočekivani svi novatori francuske umjetnosti. Fovizam je kao pokret trajao samo nekoliko godina. Nakon toga članovi grupe počeli su slijediti i druge pravce. Najznačajnija Matisseova slika toga razdoblja je kompozicija Ples . Već u tom djelu dolaze do izražaja bitna svojstva Matisseova opusa, plošni tretman, zatvorene obojene površine bez tonskih prijelaza te izrazit smisao za pokret i krivulju što se postupno preobražava u arabesku. U intimnom interijeru likovi su prikazani s' vazama i cvijetnim aranžmanima te bogatom šarenom tapetom koja ih uokviruje. Potaknuti su putovanjima u Maroko kao i egzotičnim krajolicima iz Tangera. Svjetski ugled Matisse stiče u Njemačkoj i Americi, a osobito u Rusiji. U kasnijim djelima sve se više usredotočuje na mrtve prirode te aranžirano cvijeće i voće. Majstora boje povremeno su privlačili radovi u plastici, litografije i keramika.

Matisse je nastavio tradiciju velikog francuskog slikarstva u novoj, savremenijoj varijanti. I francuska slikarska mladež i stranci koji su hrlili u Pariz, u tu slikarsku Meku, bili su oduševljeni njegovim mislima. Uticaj Matisseova slikarstva na Evropu i svjetsko slikarstvo bio je već tih godina golem, a tako je ostalo i do danas.

Нови поглед на Матиса

Слика је попут игре карата, већ на почетку морате да знате шта ћете добити на крају. Све мора да се одвија уназад и да буде готово пре него што смо и започели.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Париз – Како поново открити сликара Анрија Матиса (1869–1954) широкој публици? Један од могућих одговора је понуђен на изложби која је управо отворена у париском музеју савремене уметности „Жорж Помпиду”.

Уместо да се Матисова дела представе хронолошки, у првом плану је његов стваралачки процес, варирање тема које указује на стално преиспитивање уметника и трагање за новим начинима сликарског израза.

Овај приступ је утолико оправданији што еволуција Матисовог дела није праволинијска, већ се одвија готово паралелно у времену.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Most St. Misel u Parizu

Добар пример су слике на којима је представљен мост Сен Мишел, које нуде три потпуно другачија приступа у размаку од годину дана. Прва слика, Сен Мишел под снегом, из 1900. године, по атмосфери је блиска импресионистима, друга, наизглед незавршена, у духу је фовизма, а на трећој се приближава ономе за чим је трагао, поједностављеним средствима и прочишћеним формама.
Матис често слика две слике са истим мотивом које су различито сликарски речене.

Једна од илустрација овог сликања у паровима је женски акт класичне инспирације из 1907. године. Два платна истог формата, наизглед идентична, заправо су у потпуној супротности – прва слика је академски пример фигурације, а на другој, коју је радио по повратку из Италије, линије су сведеније и читава представа има карактеристике фреско сликартства, вероватно одјек Ђотових фрески које су на њега оставиле нарочити утисак.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Матис је свој рад на слици упоређивао са начином на који писац ради на реченици, обликује је, мења, открива нова средства изражавања.

„Полазим од сопствене интерпретације и сликам све док дело не доведем у склад са собом”, изјавио је у једном интервјуу 1936. године.

Студије слике, у којима трага за аналогијама и поставља главне линије композиције, претходе стваралачком процесу у коме се искључиво ослања на осећај, на интуитивно, да би дошао до замишљеног циља. Матис користи метафору игре карата како би објаснио овај процес:

„Слика је попут игре карата, већ на почетку морате да знате шта ћете добити на крају. Све мора да се одвија уназад и да буде готово пре него што смо и започели”.

Матис није измислио варирање теме и серије - овај приступ преузео је од импресиониста. Серија је једна од главних карактеристика уметности 20. века, али оно што издваја Матиса је експериментисање са потпуно различитим сликарским стиловима у исто време.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Katedrala Notr Dam

Две представе Нотрдама из 1914. године то јасно показују – на једној је визија катедрале дескриптивна, са мноштвом детаља, приказан је мост, кеј са пролазницима, Сена. На другој слици је нестала атмосфера града, нестали су детаљи, представа је шематизована тако да подсећа на контуре облакодера.

Ово стално двоумљење између дескриптивног приступа и експериментисања уочљиво је и на сликама из Нице из истог периода, са мотивом црвених рибица. Прва слика је рађена са осећајем простора, прати перспективу и преноси субјективни доживљај тренутка, атмосферу града у позадини, док је друга стилизована, геометријска композиција која се приближава Браковим и Пикасовим експериментима.

Од 30-их година Матис бележи на фотографијама различите етапе у раду на слици, што је могла да види и публика на изложби 1945. године, необично модерној за то време, јер је сликар уз платна изложио и фотографије на којима је могла да се прати трансформација слике, попут филмских сцена, нека врста „work in progress”.

Трагање за новим естетским решењима кроз понављање мотива је принцип кога се држао до краја живота, и онда када је, приморан да лежи због тешке болести, маказама секао бојени папир за чувену серију Плави акт из 1952. године у којој наставља дијалог са Пикасом.

Идеја за овакву поставку Матисовог дела потекла је и из практичних разлога, јер је све теже окупити дела расута по музејима и колекцијама широм света и платити огромне трошкове осигурања.

Последња велика ретроспектива Матисових дела организована је 1992. године у музеју савремене уметности МОМА у Њујорку.

Зато се велики музеји све чешће одлучују за мање пројекте, попут овога који представља Матиса у процесу стварања, или претходне изложбе у истом простору, која се бавила утицајем филма и фотографије на Мунково сликарство.

„Као да слушамо драгу нам и познату композицију али у новом и оригиналном аранжману”, каже сликар Богдан Павловић коментаришући овај нови поглед на Матиса.

Редови испред улаза на изложбу сведоче о непресушној жеђи публике за великим мајсторима.

( Ana Otasevic, politika.rs, 12.03.2012.)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Снимак пред отварање изложбе која ће трајати до 18. јуна (фото Ројтерс)