Autor: mondo.rs

Pravoslavni vernici danas slave praznik Uspenja Presvete Bogorodice, u narodu poznat kao Velika Gospojina. To je jedan od dvanaest najvećih hrišćanskih praznika i za njega se vezuju različiti običaji.

28.08.2019. | 06:02 3 A- A A+
mala gospojinaFoto: MONDO, Mario Milojević (ilustracija)
Prema kanonu SPC, Uspenje Presvete Bogorodice spada u red Bogorodičnih praznika i proslavlja se svake godine 15. avgusta po julijanskom kalendaru, a 28. avgusta po gregorijanskom i novojulijanskom. Do tog praznika traje i dvonedeljni post.

Praznik je uspomena na ovozemaljsku smrt Bogorodice i, prema jevanđeoskom predanju, dan kada se ona uznela na Nebo i predala svoj duh u ruke Spasitelja.

Prema verovanju Srba, u periodu između dve Gospojine (Velike i Male Gospojine) - "periodu prelaza" - važno je obaviti obrede kojima se izražava zahvalnost Bogorodici, zaštitnici žena, za rađanje dece, a zatim za rodnost i plodnost zemlje i stoke.

Vreme između dve Gospojine, naziva se međudnevnica, a veruje se da je taj period najbolji za branje plodova i lekovitih trava. Tada žene beru međudnevičke trave: kičicu, krlju (ricinus), hajdučku travu, papričicu ili bobicu, ugaslicu, konjski bosiljak… Ovim travama leče se razne bolesti. Takođe, ostavljaju se i "međudnevička jaja" od živine kao najbolja za jelo i rasplod.

BOGORODICA VEOMA POŠTOVANA KOD SRBA

Srbi veoma poštuju Bogorodicu, pa širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. I veliki broj crkava i manastira SPC slavi Veliku Gospojinu kao svoju slavu.

Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: "Došavši, nađoh najkras nije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici".

Praznovanje Uspenja Bogorodice ustanovljeno je 528. godine po želji cara Mavrikija koji je 15. avgusta pobedio Persijance.



Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina (prema nekim izvorima 72), te da je nadživevši sina, kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju. Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice, pa stoji samo predanje da je po raspeću Gospoda, Bogorodica nastavila da živi kod Svetog Jovana Bogoslova i uglavnom je sve vreme do smrti provela u Jerusalimu.

U trenutku smrti Bogorodice "apostoli počeše pevati u slavu Božju..., a sva se soba zasja od čudne svetlosti i presveta Deva predade duh svoj u ruke Spasiteljeve ne osetivši smrtnoga bola".

"Mrtvo telo njeno preneše apostoli na rukama u Jerusalim u Getsimaniju..., apostol Jovan nosio je maslinovu granu, a svetao oblak okruživaše njen odar i povorku".

Bogomajka kao smisao molitve

Scena Uspenja Bogorodice obavezan je motiv u pravoslavnom freskoslikarstvu, jer je za život i smrt Bogomajke vezan smisao hrišćanske vere i molitve. Prema pravoslavnom kanonu, Uspenje Bogorodice slika se na zapadnim zidovima pravoslavnih manastira. U srpskom manastiru Žiča, zadužbini Nemanjića sa početka XIII veka, oslikana je jedna od najlepših predstava Uspenja (naslovna fotografija), sa Hristom koji u naručju drži novorođenu dušu Bogomajke, zagledan u njeno telo na odru.

Uveliko se odlazi na izvore koji tada imaju lekovito dejstvo. Bogorodica je zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Na Veliku i Malu Gospojinu žene poštuju veliki broj zabrana koje se odnose na obavljanje poslova u kući i oko nje.

Danas posebno žene idu na pričest, zato što se Bogorica smatra zaštitnicom žena i majki.

Proslavljanje Velike Gospojine u Srbiji pratili su narodni sabori i vašari na kojima su se ljudi u prazničnom raspoloženju okupljali radi upoznavanja i druženja, ili trgovine. Na vašarima su se momci i devojke upoznavali, igrali u kolu, a tu su se najčešće i svadbe ugovarale.

Jedan od vašara s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju praznik posvećen prenosu moštiju Aleksandra Nevskog, velikog ruskog kneza i sveca Ruske pravoslavne crkve koji je 2008. godine proglašen za najveću ličnost ruske istorije.



Iako je reč o ruskom svecu, Aleksandar Nevski je postao simbol borbe za očuvanje pravoslavlja, pa ga kao sveca poštuju u svim pravoslavnim narodima slovenskog porekla.



To je slučaj i sa Srbijom, iako ga kao krsnu slavu u našoj zemlji proslavlja tek nekoliko desetina porodica, naročito u okolini Kragujevca. Naime, postoji predanje da Aleksandra Nevskog u Srbiji slavi stanovništvo iseljeno sa severa Crne Gore. Oni su po dolasku u novu domovinu sa sobom poneli sećanje na dobre odnose sa Rusima, pa su ovog sveca prihvatili za novu krsnu slavu.



Praznik Svetog Aleksandra Nevskog se još zove i Lesendrovan, a običaj je da danas oni koji imaju goste obavezno svoje prijatelje još na kućnom pragu ponude rakijom.

Ako gosti dolaze u kuću u kojoj je danas krsna slava, treba da podignu čašu i nazdrave: "Ko slavu slavi i podiže, njega slava i ljudi pazili, slavio za mnoga ljeta i godina, sve bolje, punije i zadovoljnije!"



Na današnji dan se dogodio prenos moštiju kneza Aleksandra po naređenju cara Petra Velikog iz grada Vladimira u Petrograd, 1724. godine. Knez Aleksandar je bio veliki borac za očuvanje hrišćanstva, a živeo je u vreme napada mongolskih hordi, Šveđana i Nemaca na Rusiju. Istakao se kao veliki vojskovođa i zaštitnik, a nakon što je 1240. godine na reci Nevi pobedio švedsku vojsku, dobio je nadimak "Nevski".



Pred smrt se zamonašio i uzeo ime Aleksej. Preminuo je 1263. godine, a za sveca je proglašen polovinom 16. veka. Glavni praznik mu je 6. decembra i tada ga se seća skoro cela Rusija. Kralj Aleksandar Karađorđević smatrao je Svetog Aleksandra svojim zaštitnikom, pa mu je u Beogradu, na Dorćolu podignuta crkva tridesetih godina prošlog veka.



(Kurir.rs/Dnevno)

DANAS JE SVETI VARTOLOMEJ
Danas Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vartolomeja. U našem narodu zovu ga Vratoloma (Vrtoloma), a danas se obustavljaju svi poslovi na polju.

Narod kaže da se deci brani da se penju po drveću, da ne bi slomila vrat, zabranjuje se kupanje u rekama a ženama da „bućkaju” mleko.

U Homolju se obustavlja svaki rad, dok se u nekim delovima zemlje veruje da, ako radite na Vratolomu, postoji opasnost od poplava, grada i oluje
Sveti Vartolomej je svetac koji čuva useve i strogo pazi da neko ne ore. Veruje se daVartolomej ne prašta nevernicima koji danas rade, zbog čega rizikuju da im svi usevi propadnu.

"Smlatiće te kao Vrtoloma prasku” je rečenica koja se danas čuje u selima u Pomoravlju. U ovom kraju niko danas ne bi trebalo da radi, da ga ne bi svetac „smlatio”, kaže narod.
U selima u Šumadiji veruju da svetac leči od padavice, pa bolesni idu u obližnji manastir, kako bi se pomolili, dok u topličkom kraju smatraju da Sveti Vratoloma i Sveti Sava danas sede na planini i čuvaju sve njive kako ne bi bilo neke štete. Tek kada oni prilegnu i zadremaju, može doći do grada, ali to se retko dešava.

Smatra se da su Vartolomej i Natanailo jedna ista ličnost. Naime, Natanailo pominje se kao jedan od dvanaestorice u Jovanovom Jevanđelju, dok se u ostalim Jevanđelima pominje Vartolomej. Zajedno sa apostolom Filipom i Filipovom sestrom, devicom Marijamom - a neko vreme i sa svetim Jovanom Bogoslovom propovedao je Jevanđelje najpre u Aziji, potom u Indiji i, najzad, u Jermeniji, gde je i mučenički stradao.

U hrišćanskoj tradiciji pominje se da su ovi apostoli u Jerapolju molitvom umrtvili veliku zmiju, koju su naznabošci u hramu držali i obožavali, kao i da su u istom tom gradu molitvom dali vid Stahiju, koji je četrdeset godina bio slep. Tu su mnogobošci ustali protiv njih pa Filipa i Vartolomeja raspeli na krst (Vartolomeja naopako).
ada se dogodio zemljotres, od koga su mnogi poginuli. Pošto su mislili da je to Božija kazna mnogi su došli da skinu apostole sa krstova, ali Filip je već preminuo, dok je Vartolomej bio još živ. Posle toga Vartolomej je otišao u Indiju, gde je propovedao i Jevanđelje po Mateju preveo na indijski jezik. Zatim je otišao u Jermeniju.

Hrišćani veruju da je tamo iscelio ćerku carevu od ludila, ali da je zavidljivi brat carev Astijag uhvatio Vartolomeja i raspeo na krst, pa mu onda kožu odrao i najzad glavu odsekao. Telo njegovo hrišćani su sahranili u olovni sanduk. Mnogobošci su bacili sanduk u more jer su hrišćani tvrdili da se nad njegovim moštima događaju mnoga čuda.

U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je voda donela sanduk do Liparskih ostrva, gde ga je episkop Agaton, po otkrovenju u snu, dočekao i sahranio u hramu. Potom su mošti ovog apostola prenošene u Benevento pa u Rim.

Izvor: Espreso/Kurir

DANAS JE VELIKI PRAZNIK I CRVENO SLOVO! Veruje se da ove običaje treba ispoštovati na BLAGOVESTI za sreću i mir


Pravoslavni vernici u Srbiji danas obeležavaju praznik Blagovesti, dan posvećen događaju iz Novog Zaveta kada se Arhangrel Gavrlio javio Bogorodici i saopštio da će posredstvom Duha svetoga dobiti dete, odnosno Isusa Hrista.

Blagovesti se smatraju za jedan od radosnijih hrišćanskih praznika, a mnogi ga povezuju sa radosnim vestima. Za ovaj praznik se vezuju razni običaji, ali je najvažnije pronaći unutrašnji mir, radovati se i biti u skladu sa sobom - sa svetlom stranom svog bića.

Blagovest u suštini znači radovanje divnim vestima, a na ovaj dan se treba učiti da se radujemo svemu što nam život donosi. Kada je srce otvoreno, a duša čista, možemo se radovati Suncu, novom danu, osmehu prolaznika, sreći druge osobe... Kada je radost prisutna u životu, tada stvarno i živimo.


Ovaj dan nas podseća zašto je važno da budemo blagi ljudi, oni koji vole srcem, srcem im se vraća. Oni ljudi koji i nakon nedaća, prepreka, poraza, nevolja nisu izgubili veru i sposobnost da se raduju, već uvek uspevali da povrate smirenje. To se postiže konstantnim radom na sebi.

Stari običaji koji se vezuju za ovaj praznik su zanimljivi. Nekada se na Blagovesti ustajalo rano, negde čak i u ponoć, a negde pred zoru. Verovalo se da na ovaj dan treba da se čuje pesma devojaka, a u nekim mestima devojke su skupljale drva i ložile veliku vatru.

Postojalo je verovanje da se na ovaj dan treba umiti u reci ili potoku. Blagovesti posebno slave žene, jer je ovo Bogorodičin praznik. Na ovaj dan žene se mole za potomstvo, decu i porodicu. Smatralo se da na Blagovesti voćari treba da kaleme voće, a vinogradari orežu lozu.

Po narodnom verovanju dok ovaj dan ne prođe, ljudi se još boje zime. Blagovesti su, uz Cveti, jedina dva dana kada je dozvoljeno jesti ribu tokom Vaskršnjeg posta. Blagovesti se proslavljaju tačno 9 meseci pre Božića.

Kurir.rs/sensa.mondo.rs

 

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН