DANAS JE SVETA PETKA TRNOVA: Ko danas radi po kući, trnuće mu ruke čitave godine

Naše prabake su verovale da na današnji dan nikako ne valja mesiti hleb, prati veš, iznositi pepeo ili raditi bilo šta od ručnih radova



BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju praznik posvećen prepodobnoj mučenici Paraskevi, u narodu poznatoj kao Petka Trnova.

Njene mošti čuvaju se u Carigradu. Na freskama i ikonama predstavljena je u monaškoj odeći sa krstom, kao simbolom stradanja, u jednoj ruci i grančicom mirte u drugoj ruci.

U kalendaru SPC ovoj svetiteljki posvećen je današnji dan, 8. avgust, iako je mnogi mešaju sa Svetom Petkom koja se praznuje 27. oktobra. Prva je rođena u Rimu, a potonja je bila Grkinja. Praznik Svete Petke Trnove spada u nepokretne, slavi se 8. avgusta po novom odnosno 26. jula po starom kalendaru.

Ko je bila Sveta Petka Trnova

Sveta Petka Trnova rođena je u Rimu u hrišćanskoj porodici. Posle smrti roditelja se zamonašila, ali je pre odlaska u manastir svo nasleđeno imanje podelila sirotinji. Propovedavši, u to vreme (II vek naše ere), još zabranjenu Hristovu veru, potkazali su je caru Antoninu Piju i doveli pred njega, ali ona ga je izlečila od duge bolesti posle čega je i sam prihvatio hrišćanstvo. Zbog propovedanja hrišćanstva zatvarana je i mučena, a na kraju i pogubljena mačem u prvoj polovini drugog veka.

Nije crveno slovo, ali je Srbi poštuju

Današnji dan se poštuje kod Srba iako sam praznik nije crveno slovo. Danom ove svetiteljke završava se "ciklus ženskih praznika" u koje spadaju i Ognjena i Blaga Marija.

Narodna verovanja
Na današnji dan izbegavaju se svi teži poslovi na njivi i u kući. Naše prabake su verovale da na današnji dan nikako ne valja mesiti hleb, prati veš, iznositi pepeo ili raditi bilo šta od ručnih radova, da ženama tokom godine ne bi trnule ruke.

Autor> EPK

SVETI LUKA SNEG DO KUKA: Spomen na apostola, jevanđelistu i prvog ikonopisca!



Vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata. U južnoj Srbiji po prvom gostu ili posetiocu koji uđe u kuću gataju kakva će godina, odnosno zima biti

BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva (SPC) obeležava danas praznik posvećen Svetom apostolu i jevanđelisti Luki, u narodu poznat kao Lučindan.

Sveti Luka jedan je od prvih propovednika hrišćanstva, savremenik Isusa Hrista i autor jednog od četiri Jevanđelja.

Crkva ga smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa, pošto je živopisao tri ikone Presvete Bogorodice i ikone Svetih apostola Petra i Pavla.

Smatra se da je Sveti Luka lično poznavao Bogorodicu i da su tri ikone sa njenim likom koje je svetitelj naslikao najbliže njenom pravom izgledu. Poznata je "ikona u ikoni" koja predstavlja Svetog Luku i u perspektivi ikonu Bogorodice koju svetitelj oslikava.

Ovaj svetitelj rodom je iz Antiohije. U mladosti je izučio grčku filozofiju, medicinu i živopis. U vreme Hristove delatnosti na zemlji, Sveti Luka dođe u Jerusalim, gde vide Spasitelja licem u lice, ču njegovu spasonosnu nauku i bi svedok čudesnih dela njegovih.

Poverovavši u Gospoda, Sveti Luka bi uvršten u sedamdeset apostola. Zajedno sa Kleopom video je vaskrslog Gospoda na putu za Emaus. Po silasku Duha Svetoga na apostole, Luka se vratio u Antiohiju i postao satrudnik apostola Pavla. Sa apostolom Pavlom putovao je u Rim obraćajuću Jevreje i neznabošce u veru Hristovu.

Na molbu hrišćana napisao je Jevanđelje, oko 60. godine. Po mučeničkoj smrti apostola Pavla, propovedao je po Italiji, Dalmaciji i Makedoniji.

Sveti Luka je život okončao u 84. godini kada ga, kako je zapisao vladika Nikolaj Velimirović, idolopoklonici udariše na muke, Hrista radi, i obesiše o jednu maslinu u Tebi Beotijskoj.

Čudotvorne mošti Svetog Luke prenesene su u Carigrad u vreme Konstancija, sina Konstantinovog.


Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih pravoslavnih porodica. Vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata.

Na Lučindan u Republici Srpskoj skupi se više čobana i napravi se čobansko veselje. U pojedinim hercegovačkim mestima pre nego što puste ovnove među ovce, čobanima iznose cicvare.

U Srbiji ovog dana koncima opasuju torove da vukovi ne dave stoku,uz reči: "Ide Luka, evo vuka" ili "Sveti Luka, sneg do kuka" jer je skoro nastupila zima, kad se vukovi približavaju selima.

U južnoj Srbiji po prvom gostu ili posetiocu koji uđe u kuću gataju kakva će godina, odnosno zima biti. Crnogorci kažu da je na nebu pojas Svetog Luke.

Srpska crkva danas slavi i spomen na Svetog Petra Cetinjskog.

Sveti Petar Cetinjski bio je mitropolit crnogorski. Rođen je 1749. u selu Njeguši. Stupio je u monaški čin u svojoj 12. godini. Godine 1782. postaje mitropolit i gospodar Crne Gore.



Sveti Petar Cetinjski

Sav svoj život, viteški i sveti, posvetio je svom narodu. Radio je na pomirenju zavađenih plemena i branio zemlju od osvajača.

Proslavio se pobedom nad Napoleonovom vojskom u Boki i Dalmaciji. Iako je bio knez, živeo je kao prost monah u jednoj teskobnoj ćeliji. Upokojio se 31. oktobra 1830. godine. Njegove čudotvorne mošti počivaju u Cetinjskom manastiru na Cetinju.


Cetinjski manastir Cetinjski manastir


kurir.

DANAS JE SVETI NEKTARIJE EGINSKI:
Verujte u čuda, bolesni će danas ozdraviti!




Sveti Nektarije Eginski je grčki monah koji je bio nastojnik manastira na ostrvu Egina pored Atine. Živeo je polovinom 19 veka a preminuo 1920 godine. Mole mu se posebno bolesnici koji boluju od kancera, raka i malignih bolesti.

Svi vernici odlaze kod njegovih svetih moštiju u crkvu na ostrvu Egini, u manastire koji imaju česticu Svetog Nektarije Eginskog (deo svetih moštiju) ili se celivaju njegove ikone, pomazuje se osvećenim uljem Svetog Nektarija Eginskog i svaki dan se čita Akatist i molitva Svetom Nekatriju Eginskom za isceljenje. Kada god vernik želi da uputi snažnu molitvu za svoj problem, želju, bolest, on se čitanjem akatista obraća svetitelju da ga on zastupa kod Gospoda Boga i da svojom zaslugom na nebu koju ima, pomogne molitveniku.

22. novembra je dan Svetog Nektarija Eginskog koji se pojavio u čudima lečenja malignih bolesti raka. Na spisku bolesti čije je isceljenje po pravoslavnom verovanju pomogao su paraliza, nervna oboljenja, oboljenja bubrega, očiju i Parkinsonova bolest. Takođe su zabeležena njegova čuda u raznim nesrećama kao što su brodolomi, survavanje autobusa u provaliju, napadi ajkula, ujedi zmija i ostali. Vernici govore da im je davao upute i u snu šta da urade da bi ozdravili.



 

Smatra se da je Sveti Nektarije Eginski i sam preminuo od kancera po promišlju Božijem, da bi bio pomoć i putokaz ljudima koji od toga boluju. On je preminuo od maligne bolesti da bi dobio venac slave Božije za svoj bogougodan život, dok je nama ljudima bolest putokaz i opomena da se okrenemo Gospodu i shvatimo volju Njegovu, koju obično ne primećujemo baveći se svojim stvarima, problemima i životima.

Sveti Nekatrije Eginski je svetitelj za koga je zabeleženo preko 2000 čuda. O čudima svetog Nektarija Eginskog svedočili su mnogi njegovi savremenici i sledbenici, među kojima je bio i arhimandrit Amvrosije Fontrije. On je napisao svečevo žitije u kojem je nabrojao neka od čuda koja su se dogodila posle njegove smrti, a kojih je, kako sam kaže, bilo toliko, da "nema papira na koji bi mogla stati".

Kurir

DANAS JE SAVA OSVEĆENI PREPODOBNI: Ovaj svetac je štitio pravoslavlje od demona



BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju dan u crkvenom kalendaru posvećen Savi Osvećenom odnosno Savi Prepodobnom.

Sava je rođen u Cezareji, današnjem Kajseriju, godine 439, a upokojio se u Jerusalimu, 5. decembar 532. godine.

Stasavao je u Kapadokiji, u hrišćanskoj porodici, od oca Jovana i majke Sofije. Zamonašio se u sedamnaestoj, bio je hrišćanski sveštenik, osnivač crkve u Jerusalimu i svetitelj.

Stari kažu kažu da se Sava čitavog života borio sa demonima koji su želeli da ga ubede da digne ruke od pravoslavlja. Na zapadu Srbije današnji dan nazivaju Petkom pred Nikoljdan.


Sava, kog pozva car Anastasije I, a na nagovor patrijarha Jerusalimskog, pokazao se kao dosledni zaštitnik pravoslavlja, što je razgnevilo cara. Posle smrti cara Anastasija, a tokom vladavine cara Justina spor je okončan i Sava se vratio u svoj manastir. Postoje spisi koji svedoče o učešću Save Osvećenog u teološkim sporovima koji su se vodili u Carigradu pre i tokom Četvrtog vaseljenskog sabora.

Sava Osvećeni je autor povelje, nazvane po njemu - Povelja Svetog Save - u kojoj je regulisan redosled bogosluženja, i opisana monaških tradicija palestinskih manastira 5. veka. Pisana je pod uticajem manastirskih povelja Svetog Pahomija i Svetog Vasilija Velikog.

Pravoslavna crkva proslavlja ovog svetitelja 18. decembra po Gregorijanskom kalendaru, odnosno 5. decembra po Julijanskom.

Manastir Svetog Save Osvećenog

Manastir Svetog Save Osvećenog (Mar Saba) osnova je 485. godine i još tada je nazvan Velika lavra. To je najznačajniji je manastir judejske pustinje, nalazi se između Vitlejema i Mrtvog mora. Podignut je na strmoj zapadnoj strani Kedronske doline. Njegova istorija je duga preko 1.500 godina.

Sveti Sava Osvećeni je po svojoj svetosti postao poznat u čitavom svetu. Umro je 532. godine. Unutar crkve je postavljen stakleni kivot sa netruležnim moštima Svetog Save Osvećenog (438 – 532. godine), koje su uspešno vraćene, nakon mnogo vekova, 1965. godine.Manastir je četrnaest puta u svojoj istoriji doživeo razne neprijateljske napade.

Monaški život po Savi

Monaški život u manastiru Svetog Save je veoma strog. Manastir živi po vizantijskom vremenu, što znači da se dvanaest sati dana uvek poklapa sa zalaskom sunca. Bogosluženja počinju sat ili dva posle ponoći, traju šest do sedam sati svaki dan, a u Velikom postu ona traju i do deset sati. U manastiru se jede samo jedanput dnevno, izuzev subote, nedelje i velikih praznika, kada se postavljaju dve trpeze.

Posle Svetog Save, Lavra je najpoznatija po Svetom Jovanu Damaskinu, koji je živeo sredinom osmog veka, budući u to vreme najveći teolog, filosof i himnograf čitave hrišćanske carevine. Savini sledbenici - savaiti poznati su po tome što su uvek bili branitelji vere, ne samo u Svetoj Zemlji nego i izvan nje.


Kurir.

Bogojavljenje  (grč. Θεοφάνεια) je hrišćanski praznik koje slavi otkrovenje Boga Sina kao ovaploćenog u Isusu Hristu. Slavi se 6. januara, odnosno 19. januara kod crkava koje se drže julijanskog kalendara. Zapadni hrišćani uglavnom slave (ali ne i isključivo) posetu trojice mudraca mladom Isusu, i Isusovu fizičku pojavu pred inovernicima. Istočne crkve, dan pre Bogojavljenja slave krštenje Isusovo, koje je obavio Jovan Krstitelj u reci Jordan, koje se obeležava objava svetu da je on Sin božji.
Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika.



Po hrišćanskom verovanju, 30. godine naše ere Isus Hristos je kao drvodelja živeo sa svojom majkom Marijom i njenim mužem Josifom, a tada u svojoj tridesetoj godini pozvao je Jovana Preteču da ga krsti u reci Jordan. Po Bibliji, odmah po krštenju, a ono je obavljeno tri puta porinjanjem u vodu, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus sin njegov, a tada na rame Isusa slete Sveti Duh u obličju goluba. Ovim krštenjem je Isus označio početak svoje misije i propovedi.

Kod Srba se od davnina Bogojavljanje slavi veoma živopisno. Veruje se da se na taj dan, u ponoć, otvaraju nebesa i da se tada svaka želja može ispuniti. Bogojavljanjem se završava božićno svetkovanje, pa su u nekim krajevima Srbije, do ovog dana išle povorke koledera ili korinđaša, kao i vertepaša i vodičara.[1] U narodu se ovaj dan zove još i Vodice ili Vodokršće upravo po imenu povorke. Na ovaj dan se osvećuje voda za koju se veruje da je lekovita i čudotvorna i naziva se bogojavljanska voda.

Postoji mnogo srpskih narodnih verovanja u vezi sa Svetim Savom, među kojima i to da ako na današnji dan zagrmi, desiće se važni događaji u zemlji, a on se takođe smatra i "vučjim pastirom" i praznuju ga mnogi stočari iz svih delova Srbije.




Mnogi srpski narodni običaji oko Svetog Save u vezi su sa stokom i strahom od vukova. Stoka pred Savindan nije smela da se tera u šumu zbog straha od vukova, jer bi to za nju bilo pogubno, a tih dana se ništa nije radilo sečivom, pa britve nisu otvarane da bi vucima čeljusti ostale sklopljene. Žene nisu smele ništa da boje u crveno da vuci ne bi klali stoku. Da bi umolili sveca da vukove okrene od njihovog stada, Sveti Sava se u mnogim krajevima proslavlja veoma svečano, posle sedmodnevog posta.

Na Savindan jedite perece
Na Savindan većina domaćica u našoj zemlji mesi perece. Ako niste znali, one to rade iz zahvalnosti prema najvećem svetitelju koji je omogućio da uopšte imamo hleba na stolu. Jedna od narodnih legendi kaže da su se nekada ljudi, da bi dobili brašno od žita, jako mučili. Tucali su žito u stupi ili ga mleli u žrvnju. Gledao to Sveti Sava pa se sažalio. Odlučio je da smisli neku bolju i lakšu spravu. Posle dugog razmišljanja smislio je kako da napravi vodenicu. U znak zahvalnosti, što im je olakšao mlevenje žita, u narodu je ponikao običaj da se na Savin dan mesi pecivo od belog pšeničnog brašna koje se nosi u crkvu i tamo deli deci. U Vojvodini, ali i drugim delovima Srbije se od peciva najčešće prave perece, posne, ako Savin dan pada u sredu ili petak, a mrsne ako pada nekim drugim danom. Ovaj običaj nije povezan sa crkvenim kanonima, nastao je davno, ali u nekim delovima Srbije zadržao se i do danas.
Monah, iguman, književnik, prosvetitelj
Sveti Sava je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Svetog Savu nazivaju utemeljivačem srpske crkve, prosvete, kulture i "celokupne srpske ideje". Dan Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Sveti Sava je prvi put ustanovljen za školsku slavu odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog 2. januara 1840. godine.
U beogradskoj opštini Vračar, na mestu gde se veruje da su po nalogu Turčina Sinan-paše 1594. godine oskrnavljene i spaljene svetiteljeve mošti, podignut je hram posvećen Svetom Savi u znak zahvalnosti za sve što je uradio za svoj narod i crkvu.

petak, 2016.2.5 

182. godisnjica rodjenja Dimitrija Mendeljeva

Дмитриј Иванович Мендељејев (рус. Дми́трий Ива́нович Менделе́ев, Тобољск, 8. фебруар 1834 — Санкт Петербург 2. фебруар 1907) био је руски хемичар. Познат је као један од двојице научника који су створили Периодни систем елемената; који је био важна карика науке у Другој индустријској револуцији. За разлику од осталих стваратеља, Мендељејев је предвидео да ће се многи елементи још открити. Његов принцип послужио је као кључ за откривање скоро свих радиоактивних елемената, са великим бројем изотопа и представља најсавршенији класификациони систем у природним наукама.^[2] У неколико случајева познато је његово неслагање са прихваћеним атомским масама, говорио је да се оне не слажу са Периодним законом, и то се показало као тачно.
Мендељејев је рођен у Тобољску, и био је најмлађи од седамнаесторо деце Ивана Павловича Мендељејева и Марије Дмитријевне Мендељејеве (пре Корнилиева). Са четрнаест година, након очеве смрти, похађао је Гимназију у Тобољску.
Сада сиромашна породица Мендељејев, 1849. године преселила се у Санкт Петербург где је Дмитриј студирао педагогију 1850. Након матурирања, доктори су му дијагностификовали туберкулозу, што је био узрок његовог пресељења на Крим, близу Црног мора 1855. Ту је постао главни научник у локалној гимназији. Потпуно здрав враћа се у Санкт Петербург 1856.
Између 1859. и 1861. проучавао је гасове у Паризу и усавршавао спектроскоп са Густавом Робертом Кирхофом у Хајдлебергу. Након повратка у Русију 1863, постао је професор хемије на Технолошком институту и на Универзитету у Санкт Петербургу. Исте године оженио се Феозвом Никтичном Лешчевом, а њихов брак завршио се разводом. Касније се оженио Аном Ивановом Поповом, а њихова кћер, Љубов, после је постала жена познатог руског песника Александра Блока.
Иако је Мендељејев прихваћен широм Европе као научник (добитник је Коплијеве медаље Краљевског друштва у Лондону), његове политичке активности забрињавале су владу, а резултат тога био је отказ са места професора 17. августа 1890. Но, ипак је добио место директора у Уреду за мере 1893.
У каснијим годинама, радио је и патентирао стандард за класичну Руску вотку. Његов рад о нафти је резултовао оснивањем прве рафинерије у Русији.
Пред крај живота написао је књигу „Заветне мисли“, у којој је изнео своје виђење о проблемима привреде, образовања, политике и насељености Русије. Преминуо је од упале плућа у Санкт Петербургу 2. фебруара 1907. Радиоактивни елемент са атомским бројем 101 назван је у његову част мендељевијум.

Овај велики научник, у слободно време је волео да се бави занатским радовима. Коричио је књиге, правио рамове за слике и израђивао кофере.

wikipedia<sup>.

Cela biografija</sup>



Дмитриј Иванович Мендељејев,
 портрет Иље Репина.

VERNICI SLAVE SVETOG VARTOLOMEJA

Pošto su se na grobu apostola dešavala mnogobrojna čudesa, naročita isceljenja bolesnih, zbog čega se uvećavao broj hrišćana, neznabošci su uzeli kovčeg sa Vartolomejevim moštima i bacili su ga u more



Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave prenos moštiju svetog apostola Vartolomeja, dok je njegov glavni praznik, 24., odnosno prema julijanskom kalendaru 11. jula.

Kada je ovaj veliki apostol bio razapet na krst u jermenskom Albanapolju, hrišćani su skinuli njegovo telo i česno su ga sahranili u olovni kovčeg. Pošto su se na grobu apostola dešavala mnogobrojna čudesa, naročita isceljenja bolesnih, zbog čega se uvećavao broj hrišćana, neznabošci su uzeli kovčeg sa Vartolojevim moštima i bacili su ga u more.

U isto vreme bacili su još četiri kovčega sa četiri mučenika: Papijana, Lukijana, Grigorija i Akakija. Po Božjem promislu, kovčezi nisu potonuli, već ih je voda odnela u četiri različita grada: Akakijev u grad Askalus, Grigorijev u Kalabriju, Lukijanov u Mesinu, Papijanov na drugu stranu u Siciliju, a Vartolomejev na Liparska ostrva.


Crkva svetog Vartolomeja u varoši Zerbst, koje se na lužičkosrpskom zove Srbišće a na našem – Srbište. Foto: Wikimedia Commons/Mazbln

Nekim tajanstvenim otkrovenjem saznao je episkop liparski Agaton o tome da se mošti svetog apostola približavaju. Agaton je sa sveštenstvom i narodom izašao na obalu i dočekao kovčeg sa velikom radošću.

Tom prilikom desila su se mnoga isceljenja od moštiju svetog apostola. Mošti su bile položene u crkvi svetog Vartolomeja i tu su ležale do vremena Teofila ikonoborca (oko 839. godine), a kada su muslimani zagazili na Lipare, mošti su prenete u grad Benvent.

Tako je Gospod proslavio apostola čudesima i za života i posle smrti.

Veruje se da Vartolomej ne prašta nevernicima koji danas rade, zbog čega rizikuju da im svi radovi u njivi propadnu. Narod kaže: “Smlatiće te kao Vrtoloma prasku!”

U nekim delovima Srbije veruje se da, ako radite na Vratolomu, postoji opasnost od poplava, grada i oluje. Slično, ako je danas oblačno vreme, smatra se da to najavljuje lošu godinu za ratare i sve koji žive od obrađivanja zemlje.

U selima u Šumadiji veruju da svetac leči od padavice, pa bolesni idu u obližnji manastir, kako bi se pomolili, dok u topličkom kraju smatraju da Sveti Vratoloma i Sveti Sava danas sede na planini i čuvaju sve njive kako ne bi bilo neke štete. Tek kada oni prilegnu i zadremaju, može doći do oluje, ali to se retko dešava.

Narod kaže da se deci brani da se penju po drveću, da ne bi slomila vrat, zato ga u našem narodu i zovu Vratoloma (Vrtoloma). Zabranjuje se i kupanje u rekama, a ženama da “bućkaju” mleko.

Takođe, na današnji dan se obustavljaju svi poslovi na njivama.

Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Usekovanje glave Svetog Jovana, koji je u narodu poznat i kao Jovan Glavosek. Za ovaj praznik se vezuje veliki broj običaja i jednodnevni post.





Stradanje Jovana Krstitelja desilo se za vreme cara Iroda Antipe, koji je bio sin Iroda Starijeg, ubice vitlejemske dece rođene za vreme Isusa Hrista.

Taj Irod bio je oženjen ćerkom arapskog kneza Arete. On je oterao svoju zakonitu ženu i uzeo sebi za ljubavnicu Irodijadu, ženu svoga brata Filipa.

Protiv ovog bezakonja ustao je i Sveti Jovan, a to ga je koštalo tamnice. Tokom jedne zabave na kojoj je igrala Salomija, ćerka Irodijadina i Filipova, odlučeno je da se svetom Jovanu odseče glava. Svojim trbušnim plesom Salomija je uspela da omađija već pijanog cara, i po nagovoru majke mu je tražila glavu svetog Jovana na tanjiru. Car je to odmah i naredio.



Tako je stradao veliki svetac, a Irodijada je njegovu glavu zakopala u svom dvorcu. Telo su sahranili Jovanovi učenici u Palestini.

U narodu, ovaj praznik ima dugu tradiciju i spada u grupu velikih praznika, koji se posebno poštuju. a izbegava se bilo kakav rad, kako napolju, tako i unutar kuće.

Naročito je rasprostranjeno verovanje da se na današnji dan ne jede i ne pije ništa što je crveno, jer to podseća na prolivenu krv Jovanovu. Zato deci ne daju da jedu paradajz, breskve, jabuke i bilo šta drugo crvene boje.

Veruje se, naime, da će oni koji poštuju ovo pravilo živeti u sreći i blagostanju čitave godine, dok će onima koji daju deci takvu hranu – sve “ići naopako”.

Takođe, dan se provodi u strogom postu i uzdržavanju od zlih misli i dela.

Danas hrišćani slave spomen na čudesa svetog Arhangela Mihaila.



Na današnji dan su se desila najveća čuda na izvoru u Laodikiji koji je osveštao Arhangel Mihailo

Legenda kaže da je oko 300. godine jedan neznabožac u Laodikiji imao ćerku koja je gluvonema. Iako nevernik, čuo je za izvor koji je osveštao Arhangel Mihailo, koji mu se navodno i javio u snu i poručio mu da ćerka tamo treba da se umije.

Nevernik je odveo ćerku do čudotvornog izvora i pitao hrišćane šta treba da radi. Oni mu rekoše da je dovoljno da se iskreno pomoli “u ime oca, sina i svetoga duha” i da će mu Arhangel Mihailo sigurno pomoći.



Čovek se pomoli i umi ćerku, te ona odmah poče da govori i sve da čuje. Neznabožac se posle čudotvornog događaja krstio zajedno sa ćerkom, a na mestu izvora i danas se nalazi crkva svetog Arhangela Mihaila koju je sagradio.

U hrišćanstvu se današnji dan obeležava i kao dan kada se treba moliti za izlečenje, ali i kao dobro vreme za opraštanje grehova svima onima koji su nevernici.

telegraf

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave praznik koji se ubraja u 36 velikih praznika u crkvenom kalendaru obeleženih crvenim slovom – Mala Gospojina. U narodu se ovaj praznik slavi i uz živopisne običaje, posebno posvećene rađanju, a neke porodice u svečanom ruhu, iako ne slave i ne idu na slavu, više dana provode u prazničnom raspoloženju, posebno u krajevima gde se održavaju malogospojinski vašari.
Ukoliko na današnji dan bude vedro bez oblaka i ako se vidi sunce veći deo dana, veruje se da će jesen i zima biti blagi.
Prema verovanju, žene na Malu Gospojinu ne bi trebalo da spremaju kuću, peru veš i obavljaju druge slične poslove, a veruje se da ne treba rraditi nijedan posao koji se radi rukama. Takođe, na današnji dan nije dobro započinjati nikakve nove poslove, već to treba odložiti za neki od narednih dana.

Veruje se da će jesen i zima biti blagi, bez mnogo hladnih dana, ako na današnji praznik bude vedro bez oblaka i ako se vidi sunce veći deo dana

Praznik Marijinog rođenja je 21. septembra, ali nije poznato od kada se slavi i obeležava.
Najveći srpski srednjovekovni zadužbinar kralj Milutin posvetio je Bogorodičinim roditeljima crkvu u kompleksu studeničkog manastira.
Maloj Gospojini posebno se raduju mladi koji bi trebalo da pohode svetinje.
U narodu se ovaj praznik slavi i uz živopisne običaje, posebno posvećene rađanju. Neke porodice u svečanom ruhu, iako ne slave i ne idu na slavu, više dana provode u prazničnom raspoloženju, posebno u krajevima gde se održavaju malogospojinski vašari.
Veruje se da će jesen i zima biti blagi, bez mnogo hladnih dana, ako na današnji praznik bude vedro bez oblaka i ako se vidi sunce veći deo dana.

Na Malu Gospojinu, isto kao i na Veliku Gospojinu, prema narodnom verovanju, postoje i određene zabrane.
Žene tako danas ne bi trebalo da spremaju kuću, peru veš i obavljaju druge slične poslove.
Postoji verovanje da na Malu Gospojinu ništa ne treba raditi od poslova koji se rade rukama.
Na današnji dan navodno nije dobro ni započinjati nikakve nove poslove, već to treba odložiti za neki od narednih dana.
(Telegraf.rs)

Danas slavimo LJUBAV, VERU I NADU! Da, dobro ste čuli, to su SVETICE i obavezno se POMOLITE ZA NJIH!

Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav živele su u Rimu u vreme cara Adrijana, koji je i naredio njihovo mučenje



Koliko puta ste čuli da se ljudi kunu u veru, nadu i ljubav, a možda niste ni znali da su one bile osobe za koje hrišćanstvo tvrdi da su stvarno postojale i u čiju slavu obeležavamo današnji dan.

Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav živele su u Rimu u vreme cara Adrijana, koji je i naredio njihovo mučenje, a potom im izrekao i smrtnu kaznu.

Njih tri su još kao deca bile optužene zbog toga što su propovedale hrišćanstvo. Vera je u trenutku hapšenja imala samo 12, Nada 10, a Ljubav 8 godina. Mučitelji su ih tim redom najpre mučili, a potom i ubili jednu po jednu.



Po naredbi cara, Vera, Nada i Ljubav su najpre tučene, potom ubačene u vrelu smolu, a na kraju su im sečeni delovi tela pre nego što su bačene u oganj.

Predanje kaže da se njihova majka, Sofija, tri dana na grobu ćerki molila Bogu da je uzme. Bog ju je posle trećeg dana uzeo i odveo u rajsko naselje kod njene dece.

Danas obavezno zapalite sveću i pomolite se, a ove mučenice će vam poslati ljubav, veru i nadu u život!

(Telegraf.rs)

PRAVOSLAVNI VERNICI DANAS SLAVE SVETOG LUKU

Svetog Luku kao svog zaštitnika slave i obrazovne ustanove, među kojima je i Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju



Vernici i Srpska pravoslavna crkva obeležavaju sutra slavu Sveti Luka, u narodu poznatu kao Lučindan. Luka je jedan od četvorice jevanđelista i pisac je Jevanđelja po Luki i Dela apostolskih.

Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih pravoslavnih porodica, a vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika nekih zanata.

Poštuje se i kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, farmaceuta i bolesnika.

Svetog Luku kao svog zaštitnika slave i obrazovne ustanove, među kojima je i Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.



Luka se rodio u Antiohiji Sirijskoj od roditelja pagana, a hrišćanstvo je primio rano, oko 40 godine nove ere. Bio je lekar i pratilac Svetog Pavla, koji ga je sreo u Troadi na svom drugom misionarskom putovanju.

Sveti Luka je helenistički obrazovan, a Pavle ga zove “ljubljeni lekar”, dok stručnjaci za Bibliju u njegovim izveštajima otkrivaju smisao za veću medicinsku tačnost.

Luka piše s lakoćom, otmeno. Pažljivije nego ostali jevanđelisti, Luka ukazuje na istovremenost Isusovog života i tadašnjih rimskih vladara, jer se Isus rodio za vreme cara Avgusta, dok je Jovan Krstitelj počeo da deluje u doba cara Tiberija.



Svaki jevanđelista na svoj način daje temeljne crte Isusovog lika, a za Luku je Isus prvenstveno Gospodin, odnosno gospodar, koji ljude pleni plemenitošću, lepotom, milinom, otmenošću poruke i sjajem nastupa kroz koji probija njegova božanstvenost.

Lukino jevanđelje je, uz jevanđelja po Mateju i Marku, jedno od tri sinoptička jevanđelja, što znači da se mogu čitati uporedo i u njima se pominju isti događaji, liče jedno na drugo, dok jevanđelje po Jovanu sledi posle tri sinoptička.

Luka Hrista voli da prikaže kao prijatelja siromašnih, solidarnog sa svim socijalno ugroženim, milosrdnog i obzirnog prema grešnicima.

Siromasi su po jevanđelju grešnici, carinici, udovice, deca, razbojnici i bolesnici i mogu se, po Luki, smatrati povlašćenima.

Po Lukinom opisu, Isus je otelovljenje ideala grčkog savršenstva o kojem je sanjala grčka duša – lepote i dobrote.

Danas nikako ne bi trebalo da budete preki i nervozni, da se upuštate u svađe i rasprave, jer je Sveti Luka bio blag i miran i uvek pomagao ljudima!

Zato i vi pomozite nekome danas u sećanje na Svetog Luku!

(Telegraf.rs)

DANAS SU SVETI VRAČI

Kako su Kozma i Damjan celog života isceljivali bolesne, vlada verovanje da na današnji dan treba izgovoriti MOLITVU ZA OZDRAVLJENJE

Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici danas slave dan posvećen Kozmi i Damjanu, u narodu poznatu i kao Sveti Vrači. Ovi sveci se smatraju zaštitnicima lekarske profesije. Veliki broz domova u Srbiji ove svece obeležava kao krsnu slavu.

Kako su Kozma i Damjan celog života isceljivali bolesne, vlada verovanje da na današnji dan treba izgovoriti MOLITVU ZA OZDRAVLJENJE.

Ovu molitvu trebalo bi čitati počev od današnjeg dana, 40 dana za redom, i bićete zdravi onoliko koliko verujete da vam to može pomoći.



Molitva glasi ovako:

K vama, sveti besrebrenici i čudotvorci Kozmo i Damjane, kao brzim pomoćnicima i toplim molitvenicima za spasenje naše, kolena preklonivši, pritičemo i, klanjajući se, usrdno vapimo: ne prezrite moljenja nas grešnih i nemoćnih, koji smo u mnoga bezakonja zapali i svakoga dana i časa sagrešujemo. Umolite Gospoda da nama, nedostojnim slugama Svojim, podari velika i obilna milosrđa Svoja. Izbavite nas od svake patnje i bolesti, jer ste od Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista primili izobilnu blagodat isceljenja, radi čvrste vere, besplatnog lečenja i mučeničke končine vaše. Uslišite nas koji se molimo i bogougodnim posredništvom vašim izmolite kod Hrista Boga pravoslavnim upraviteljima zdravlje, blagostanje, spasenje, pobedu nad neprijateljima i blagoslov Božji. Opet se klanjajući, usrdno molimo da nam od Gospoda isprosite sve što je od koristi u ovom privremenom životu, a posebno što je potrebno za večno spasenje, da se udostojimo da molitvama vašim dobijemo hrišćanski kraj, bez bolesti, nepostidan, miran, i da se izbavimo od prevara đavolskih i večnih muka, da naslednici bezgraničnog i blaženog Carstva Nebeskog budemo. A vi, ugodnici Božji, ne prestajte da se molite za one koji vam sa verom pristupaju; čak i ako, po mnoštvu grehova svojih, nismo dostojni milosrđa vašeg, budući istinski podražavaoci čovekoljublja Božjeg, učinite da donesemo rod dostojan pokajanja i u večni pokoj stignemo, hvaleći i blagosiljajući divnog u svetima Svojim Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Prečistu Majku Njegovu, i vašu toplu zaštitu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

(Telegraf.rs)

Beše Matej, sin Alfejev, najpre carinik (tj. zakupac i skupljač poreza, ili mitar), i kao takvoga vide ga Gospod u Kapernaumu i pozva: hajde za mnom. I ustavši otide za njim (Mat. 9, 9). Po tom Matej priredi doček Gospodu u svojoj kući i tu dade povod, da Gospod iskaže nekolike velike istine o svome dolasku na zemlju. Po prijemu Sv. Duha Matej sveti propovedaše Jevanđelje u Partiji, Midiji i Etiopiji, zemlji crnačkoj. U Etiopiji postavi za episkopa nekoga Platona, sledbenika svoga, a on se povuče u molitvenu samoću u goru, gde mu se Gospod javi. Krsti ženu i sina kneza te zemlje, zbog čega se knez veoma rasrdi, i posla jednu stražu da dovede Mateja k njemu na sud. Vojnici odoše i vratiše se knezu govoreći, da čuše glas Matejev ali ga nikako ne mogoše očima videti. Tada knez posla drugu stražu. Kada se i ova straža približi apostolu, ovoga oblista svetlost nebeska, tako silna, da vojnici ne mogoše u njega gledati, no ispunjeni strahom baciše oružje i vratiše se. Tada knez sam pođe. Približivši se sv. Mateju, zasija od ovoga takav blesak, da knez na jedanput oslepi. No apostol sveti beše milostiva srca: on se pomoli Bogu, i knez progleda, – nažalost, progleda samo telesnim očima ali ne i duhovnim. On uhvati sv. Mateja i stavi ga na ljute muke. Naime, u dva maha ložaše veliki oganj na prsima njegovim. No sila Gospodnja sačuva ga živa i nepovređena. Tada se apostol pomoli Bogu i predade duh svoj Bogu. Knez naredi te i telo mučenikovo položiše u olovni sanduk i baciše u more. Svetitelj se javi episkopu Platonu i reče mu o svome telu i sanduku, gde se nalazi. Episkop ode i iznese sanduk sa telom Matejevim. Videvši ovo novo čudo knez se krsti i primi ime Mateja. Zatim ostavi knez svu sujetu svetsku i primi čin prezviterski, i bogougodno posluži crkvi. Kada umre Platon, javi se ovome Mateju apostol Matej i usavetova ga da se primi episkopstva. I tako on se primi episkopstva i bi pastir dobri mnoge godine, dok ga Gospod ne pozva u carstvo Svoje besmrtno. Sv. Matej apostol napisao je Jevanđelje na jevrejskom jeziku, koje je ubrzo prevedeno na grčki, i na grčkom do nas došlo, dok se ono na jevrejskom izgubilo. Za ovoga Jevanđelista kaže se, da nikada nije jeo meso, nego se hranio povrćem i voćem.

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Matijevdan, slavu posvećenu Mateju Jevanđelisti.
Matijevdan - slava bankara i poreznika

SLAVIMO SVETOG NIKOLU, JEDNOG OD NAJVEĆIH SVETACA



Sveti Nikola Čudotvorac izuzetno je poštovan svetitelj u srpskom narodu i najčešća porodična slava. Kao porodična slava se slavi najverovatnije od najranijih dana primanja hrišćanstva, ali evidentno je od 13. veka i reformi koje je u srpskom pravoslavlju sproveo Sveti Sava.

U Srbiji mu je je posvećeno oko 1.120 crkava, i sa crkvama posvećenim Letnjem sv. Nikoli (Prenos moštiju sv. o. Nikolaja, 9/22. maj) oko 1.311 crkava, te je po broju hramova njemu podignutih na drugom mestu kod pravoslavnih Srba.

Brojnost porodičnih slava posvećenih sv. Nikoli upravo ima korene u brojnosti hramovnih slava posvećenih ovom svetitelju. Odnosno da su se porodice u toku migracionih strujanja opredeljivale da slave svetitelja kojem je bio posvećen i hram u zavičaju i stoga su i slavili praznik koji ih je povezivao sa matičnim predelom iz koga su poticali jer je u matici hram ujedno bio i druga kuća, a svetac kome je hram posvećen je bio zaštitnik tih porodica. Porodična slava je religijski i društveni praznik porodice koju obeležava okupljanje porodice i najbližih prijatelja i familije. To je bila odlika u prošlosti, ali i danas. Jedinstvenog obrasca nema, jer u različiti krajevima Srbije postoje različiti obrasci slavskih obreda, iako je crkva propisala kako se slavi slava.

Uglavnom se proslavljala u domaćinstvima uz molitvu i zdravice, „lomljenje“, sečenje slavskog kolača, zavisno od krajeva i nasleđa – od jednog pripremljenog kolača pa do četiri namenjenih za svaki dan koji se slavi : uoči slave (navečerje, zasluga, uoči slave), dan praznika, sutra dan – paterice, okrilje.


Slavska trpeza

Jedan se kolač nosio u crkvu na dan praznika i tamo sekao sa sveštenikom. U nekom krajevima Srbije to je činio domaćin sa bliskim komšijom kojeg za tu priliku naziva negde pop (naselja oko Vladičinog Hana, Vranja, kolačar (južna i jugozapadna Šumadija) ili komšija (okolina Kuševca). Uz slavski kolač žito je ređe pripremano. Slavska sveća je paljena do podne, a na kolač se stavljala trokraka mala sveća (južni i jugozapadni delovi Srbije).

Slavska trpeza je uvek bila bogata, ali su se pripremala posna jela shodno statusu domaćinstva. Domaćini su nabavljali ribu, dok su domaćice pripremale svu ostalu hranu. Retko se dešavalo da neko pripremi mrsnu hranu za sv. Nikolu. Gosti su donosili skromne darove (jabuka, cveće, šećer, ratluk). Ipak, utisak je da se i u prošlosti hrana za slavsku gozbu pripremala raskošno, naravno shodno prilikama i vremenima (rat, gladne godine i sl.).

OBIČAJI
Za Svetog se Nikolu ne vezuje dovoljan broj lokalnih običaja i verovanja u odnosu na činjenicu da je u Srba Nikoljdan najveće i najšire rasprostranjeno krsno ime. Mnogi ga svetkuju isključivo prema osnovnim načelima pripreme slave. Uglavnom su zabeležena verovanja žena i molitve koje mu upućuju na ovaj veliki praznik – nerotkinje upravo njega mole za porod, ponegde je zabranjeno obavljanje takozvanih ženskih ručnih radova.

Osim što se praznuje kao najveće srpsko krsno ime, Sveti Nikolaj Čudotvorac takođe je esnafska slava, odnosno zaštitnik zanata lađara, splavara, ribara i vodeničara. Zbog toga se još naziva vodena slava. Takođe se u narodu smatra da je zaštitnik putnika i sirotinje.

Dešava se da ukoliko otac deli slavu na sinove jedan uzme za krsnu slavu zimskog Svetog Nikolaja, a drugi Letnjeg, kako bi mogli da se o slavi uzajamno posećuju. U zapadnoj Srbiji proslavlja se i Nikoljsko lice, nedelju dana po Svetom Nikolaju, u isti dan i toga dana domaćica uz svečani ručak iznosi na trpezu i polovinu slavskog kolača sačuvanog za taj dan. Ovaj dan se proslavlja u porodičnom krugu bez gostiju.

KO JE BIO
Sveti Nikolaj Čudotvorac izuzetno je poštovan svetitelj u srpskom narodu i najčešća porodična slava. Poreklom je iz grada Patare, iz Likije. Njegovi roditelji, otac Teofan i majka Nona, bili su pobožni ljudi.
Nikolaj/Nikola je bio sin jedinac. Njegovo ime znači pobednik naroda, a on se, vođen Božjom promišlju i zakonima, u skladu sa njime pokazao kao apsolutni pobednik nad zlom. U srpskom narodu se veoma poštuje i kult posvećen sv. Nikoli je veoma živ, a takođe, ustanovljen praznik ovom svetitelju svetkuje se u celom hrišćanskom svetu.

Na početku je Nikolaja Čudotvorca o duhovnom životu i hrišćanskoj veri podučavao njegov stric Nikolaj, episkop patarski, pa su se zajedno i zamonašili u manastiru Novi Sion. Nakon što su mu roditelji preminuli, razdelio je sav imetak sirotinji i postao sveštenik u svom rodnom gradu Patari. Bio je milosrdan i skroman po prirodi, te se povukao u samoću u nameri da ostatak života provede u molitvi, potpuno okrenut Bogu. Međutim, javio mu se tada glas Gospodnji koji je od njega zatražio da se među narodom podvizuje. Posle tog iskustva Nikolaj se vratio među svet i nedugo potom postao arhiepiskop grada Mira u Likiji, pa je stoga poznat i kao episkop mirlikijski.

Svetog Nikolaja Čudotvorca je narod još za života proglasio svetiteljem. Bio je izuzetno istinoljubiv, veliki borac za pravdu i milosrdan. Ko god mu je zatražio pomoć, on mu je nije uskratio. Spasavao je mnoge od bolesti i sigurne smrti, pružao je utehu i utočište siromašnima i nemoćnima. Zabeleženo je da mu je lice uvek izgledalo kao da iz njega isijava neka naročita svetlost.

Sveti Nikolaj, odnosno Sveti Nikola, pre svega je uspostavljen kao zaštitnik moreplovaca. Veruje se da rukovodi svim vodama na svetu, te da spašava ljude od nesreća i brodoloma. Mnogi se moreplovci pomole Svetom Nikoli pre nego što se otisnu na putovanje.

DAREŽLJIV PREMA DECI
Početkom 20. veka u gradskim sredinama u Srbiji se ustalio običaj da se deca daruju o svetom Nikoli. Deca su uoči praznika ostavljala u prozor dobro očišćene cipele a ujutro su nalazila poklone. Verovalo se da ih je Sveti Nikola darivao. U naseljima Vojvodine, do Drugog svetskog rata ulicama je išao maskirani lik, ogrnut bundašem, sa šubarom na glavi i bradom od kučine, štapom u jednoj ruci i tkanom torbom o ramenu, te je ulazio u kuće gde ima dece i darivao ih slatkišima i voćem.

POŠTOVAN KOD SRBA
U našem narodu se smatra da je zaštitnik putnika i sirotinje. Kao svoju slavu proslavljaju ga rotarijanci. Crkva proslavlja i prenos njegovih moštiju iz Mira, u Likiji, u italijanski grad Bari pod nazivom Mladi (ili Letnji) Sveti Nikolaj Čudotvorac Mirlikijski. Stoga oni koji slave Nikoljdan preslavljaju Mladog ili Letnjeg Nikolaja.

Dešava se da ukoliko otac deli slavu na sinove jedan uzme za krsnu slavu zimskog Svetog Nikolaja a drugi Letnjeg, kako bi mogli da se o slavi uzajamno posećuju. U zapadnoj Srbiji proslavlja se i Nikoljsko lice, nedelju dana po Svetom Nikolaju, u isti dan i toga dana domaćica uz svečani ručak iznosi na trpezu i polovinu slavskog kolača sačuvanog za taj dan. Ovaj dan se proslavlja u porodičnom krugu bez gostiju.

Pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Svetog Jovana




Praznik Sveti Jovan kog 20. januara slavi Srpska pravoslavna crkva, posvećen je Isusovom rođaku, poznatom kao Jovan Preteča. Jovan se zove Krstitelj, jer je, po verskom učenju, krstio Isusa Hrista, a Preteča zato što je najavljivao Hristov dolazak. Ovaj praznik slavi se više puta u godini: 7. jula - Ivanjdan - rođenje Svetog Jovana, 11. septembra - Usekovanje glave i 6. oktobra kada se obeležava svetiteljevo začeće.

Na današnji dan je, veruje se, Sveti Jovan krstio Isusa u reci Jordan. Jovan se smatra zaštitnikom pevača, muzičara, krojača, kožara, krznara, vunara, remenara, gostioničara, nožara, brusača, zatvorenika, osuđenih na smrt, uzgajivača ptica, obolelih od epilepsije, krštenika, Malte, Jordana i velikog broja gradova širom sveta.

Narodni običaji kažu da danas žene nikako ne treba da diraju pletivo, makaze niti igle da im miševi ne bi grili veš. S druge strane, danas je idealan dan za polazak na put, ukoliko ste ga planirali, jer ćete imati zaštitu ovog sveca. U narodu postoji običaj da se ljudi na ovaj dan bratime i kume, jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja. Na današnji dan se ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer boja simbolizuje nevino prolivenu svetiteljevu krv.

Sveti Jovan je, prema predanju, umro kada mu je bilo više od 100 godina. Do tada je mnoge preobratio u hrišćanstvo, a njegova glavna parola: „Volite jedan drugog“ postala je jedno od glavnih načela hrišćanstva koje se sačuvalo do današnjih dana.

Sveti Trifun



Srpska pravoslavna crkva proslavlja danas praznik posvećen Svetom Trifunu, koji se u narodu slavi kao zaštitnik mnogih zanata. Postoji verovanje, ako na današnji dan pada sneg ili kiša, bice kišna i rodna godina, ako je vedro, godina ce biti sušna i nerodna.

Crkva slavi Svetog Trifuna kao velikomučenika koji je stradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj kao zaštitnika bračne ljubavi i vernosti koje su deo hrišćanske propovedi. Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je u ravni ljubavi prema Bogu, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i Sveti Trifun.

Na liturgijama u pravoslavnim hramovima, u pravoslavnim domovima, vinogradarskim i gostioničarskim esnafima pominje se stradanje svetitelja Trifuna, koji je stradao 250. godine u Nikeji od mača hristobornog rimskog cara Dakija.
U „Ohridskom prologu“ Svetog vladike Nikolaja Velimirovića govori se o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja koji je „u djetinjstvu čuvao guske i jedini mogaše pomoći ludoj kćeri cara Gordija“. Zli duh iz lude devojke progovorio je i rekao da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Car je naredio da se na dvor dovedu svi Trifuni iz carstva. Posle mnogih Trifuna, i ovaj mladi Trifun bio je pozvan po Božjem Promislu. Doveli su ga u Rim gde je iscelio carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromasima.

U svom selu nastavi svoj život moleći se Bogu. Kada se zacari hristoborni Decije Trajan, sveti Trifun bio je mučen za Hrista. On je podneo sva mučenja sa radošću velikom, govoreći: „O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!“ Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine. Sahranjen je skromno u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.

Kult Svetog Trifuna je veoma razvijen u srpskim krajevima, a slave ga posebno vinogradari, dok ga svojim zaštitnikom smatraju i gostioničari.

Vinogradari na dan Svetog Trifuna idu u vinograde, orezuju lozu i vinom zalivaju čokote, da bi time povratili vinogradu malaksalu snagu, poslije dugog zimskog perioda, pa da počne bujati u proleće koje se već počinje primicati.

Svetog Trifuna slave neke srpske porodice kao krsnu slavu, a njemu se moli da zaštiti polja od poplava, grada i raznih štetočina.