Савременој жени готово да је незамислив живот њене прабаке. Све оне радње о којима мало или уопште не размишљамо, а свакодневно их обављамо, некада су изгледале сасвим другачије, као и кућа, покућство, посуђеи прибор.

Данас, када је кухиња опремљена савременим посуђем, обиљем помоћних апарата и машина за припрему намирница, електричном енергијом, текућом водом, дакле свим оним стварима о којима је жена пре једног века могла само да сања, не можемо ни замислити колико је мукотрпног рада било потребно да се умеси хлеб, спреми ручак,оперу судови и сл.

Прича која је пред нама посвећена нашој преткињи, жени домаћици и свету који је припадао искључиво жени – свету кухиње




„Кућа је културни предмет изложен еволуцији, оној истој која и човека преображава, преображавајући се, човек мења облик и грађу куће, распоред њених унутрашњих делова и покућанство.” Ј. Цвијић

Кухиња

Сеоска кућа је у периоду о коме говоримо (од краја XIX до седамдесетих година XX века) претрпела огромне промене у просторном и организационом смислу, у погледу уређења, покућства и коришћења простора. У сеоској кући полубрвнари
(данашња кухиња) заузимала је најважније место, док је соба (ако је било) имала функцију просторије за спавање и одлагање ствари.

Oгњиште, као најстарији и најзначајнији уређај,формирано је на средини куће. Коришћено је за припремање хране, загревање и осветљење. Изнад огњишта постављане су вериге са котлом и бакрачем. Око огњишта су били преклад, саџак, црепуље и лонци, а на полицама постављаним дуж брвана одлагани су посуђе и судови са водом. У углу куће налазио се мањи орманић (долавић) за ситно посуђе и прибор,док су се поред врата налазили наћве и жрвањ за млевење жита.

Постепеним издвајањем привредних функција из куће и развојем сеоске привреде која добија већи број зграда са посебним функцијама, кућа се постепено претвара у кухињу. Кућа се постепено просторно шири добивши прво једну, а онда и више соба. Долази до бољег и практичнијег коришћења простора. Са изобичавањем отвореног огњишта и уношењем пећи и шпорета у кућу мењају се и изглед куће
, покућство и уређаји. „У почетку су шпорети занатске израде постављани насред „куће”, где је било огњиште, а потом су померани уз зид, где је озидан оџак кроз који једим излазио ван куће”

Зидају се куће од тврдогматеријала, a кућу замењује кухиња. Кухиња је била опремљена шпоретом, столом и креденцем који замењује дрвене полице и долаве. Жене из околине Чачка (села Остра и Бањица), које су се удавале педесетих и шездесетих година двадесетог века, затицале су у кућама у које су се удале шпорете на дрва, емајлирано посуђе, алуминијумски прибор за јело, али и керамичке ћасе и тестије за воду.

Сребрно посуђе из збирке Етнографског музеја у Београду



У Етнографском музеју у Београду чува се збирка сребрних предмета за које је током музеолошког рада и проучавања утврђено да су израђени у XVIII, XIX и XX веку, у земљама западне, северне и средње Европе.

То су уметнички предмети од сребра који су коришћени у кући – делови кућног инвентара и стоног сребра, и представљају: предмете за украшавање куће и оне који су коришћени у свакодневном животу: тањири, тацне, послужавници, бокали, чајници, шећернице, сланици, чиније, вазе пехари, подметачи, кашике за бобичасто воће, чај и со, виљушке, ножеви, лопатице, виљушке и ножеви за колаче. Осим ових предмета постоји и одређен број кашика-сувенира које су украшене сакралним мотивима, флоралним орнаментима, приказима фигура и портрета људи (француског државника Жоржа Клеменсоа), грбовима и симболима градова, приказима архитектуре и др.



Ови музејски предмети припадају збирци градског покућства, тј. посуђа. Високе су занатске и уметничке израде, настали су ван територије наше земље и припадају европском, тј. светском културном наслеђу.

Израђени су у XVIII, XIX и XX веку у најпознатијим радионицама и фабрикама сребрнара и златара у Француској, Великој Британији, Холандији, Норвешкој, Аустро-Угарској, Пољској и другим европским земљама.

Проучавање и музеолошко обрађивање ових уметничких предмета, њихова идентификација, одређивање порекла и земаља у којима су израђени, као и типологија предмета, извршене су на основу стручне специјализоване иностране литературе и литературе појединих наших стручњака.

Приликом идентификације жигова, у случају да је жиг оштећен или нечитак, релевантни су били: форма, функција и намена предмета, материјал од ког су предмети израђени (чистоћа сребра), уметничке одлике предмета. Примењиван је компаративан начин проучавања са предметима из музејских збирки појединих европских и наших музеја на основу литературе, података и личног стручног искуства.

Уметничке одлике тих предмета осликавају се у хармоничном односу скулптуралности, финоће материјала, њихове лепоте и функције.

За комплетно проучавање сребрних предмета, поред одлика предмета, неких детаља њихове форме и употребне вредности самих предмета, врло је важан историјски контекст.

Нисмо желели да документациони недостатак података о тим предметима умањи њихову праву културну, историјску и уметничку вредност и сведе их на једноставну вредност материјала од ког су израђени, па смо покушали да оживимо историјске периоде у току којих су такви предмети коришћени и да их сместимо у куће и палате грађана и племића који су их користили. Прикази значајних историјских банкета пружају мноштво података и информација о коришћењу сребрног посуђа и омогућавају да поједине предмете сместимо у одређени историјски контекст одређујући њихову функцију, намену и улогу.

Опстанак сребрног посуђа кроз светску историју био је врло угрожен јер је сребро, као племенити материјал, могло да се претапа у ковницама новца, и омогућавало је појединцима да финансијске проблеме решавају претапањем сребрног посуђа, а то су радиле и саме државе у одређеним историјским ситуацијама због ратова и сукоба.



Виљушка и нож за колаче

Француска 1838. Историја Европе била је прожета различитим ратовима током којих су многе колекције европских владара, као и приватне колекције сребрног посуђа, биле девастиране. Претапања сребра била су наметнута и тренутном модом, мењањем укуса, намене, навика или променом у друштвеном устројству.
Нестајање сребрног посуђа у Европи разликује се од земље до земље, зависно од историјских, политичких, економских и уметничких условљавања и одлика. У неким европским земљама с уметничком и занатском традицијом, повољнијим историјским и географским одликама у смислу мањег броја ратних сукоба, као и изолованости од других земаља (Енглеска), очувана је знатна количина сребрног посуђа, али у већини европских земаља није тако.

Француска и њена уметничка метропола Париз изгубили су огромно уметничко наслеђе у сребрном посуђу због ратова и претапања посуђа у новац у кризним ситуацијама по налогу владе, и због промене моде која је у Француској била израженија него било где другде. Утицај француске школе сребра имао је пресудан значај за све остале земље Европе, нарочито за Холандију, Фландрију и Шведску. Сребрно посуђе које је сачувано у Француској не може дочарати прави значај и величину раскошне и блиставе уметности сребрног посуђа.

На изложби је презентовано деведесет осам експоната (каталошких јединица), односно сто тридесет седам предмета из фонда Етнографског музеја у Београду, од којих се на четрдесет три експоната уметничког сребрног посуђа налазе различити француски државни и други жигови.



Звоно за покривање хране

Средња Европа, XIX-XX век Музејски предмети од сребра који су презентовани на изложби никад до сад нису били излагани, тако да је стручна и културна јавност први пут у прилици да види ове репрезентативне сребрне експонате.
Надамо се да ћемо овом изложбом дати мали допринос тумачењу и изучавању сребрног посуђа, и да ћемо пружити и по неки одговор на питања која постављају стручњаци, као и све бројнији колекционари сребра широм света.

Посуда

Средња Европа, XIX-XX век

Сматрамо великим културним богатством то што се ово сребрно посуђе настало од XVIII до XX века у земљама западне, северне и средње Европе, а које припада светској културној баштини, чува у у збирци Етнографског музеја у Београду.

Tiganji od livenog gvožđa su se počeli proizvoditi za vreme dinastije Han u Kini 206. godine pre nove ere.

Tiganj kroz istoriju
Email, RSS Follow
Tiganji od livenog gvožđa su se počeli proizvoditi za vreme dinastije Han u Kini 206. godine pre nove ere.




Ovaj i proizvodi poput lonca koji su korišćeni u kuhinji, imali su sposobnosti da dugo zadrže toplotu čime su poboljšavali kvalitet kuvanja jela, a poznato je i da su dugotrajni. U Evropi, pre korišćenja šporeta sredinom 19. veka, jela su kuvana u ognjišta ili kaminima u loncima i tiganjima koji su specijalno bili dizajnirani za korištenje u ognjištu. Osim poznatih holandskih peći, koje su razvijene početkom industrijske revolucije, obično su se koristile posude od livenog gvožđa za pečenje. Poznata je bila posuda pod nazivom “Pauk” koja je imala ručku i tri noge koje su bile napravljene da bi se tiganj mogo staviti iznad samog užarenog uglja ili direktne vatre. Kuvanje u tiganjima i loncima bez nogu sa ravnim dnom počeli su se praviti krajem 19. veka od trenutka kada su se u domaćinstvu počeli koristiti šporeti sa grejnom pločom.
Posuđe od livenog gvožđa posebno je bilo popularno među domaćicama tokom prve polovine 20. veka. Većina američkih domaćinstava je imalo barem jednu posudu za pečenje od livenog gvožđa tada popularnog brenda kompanija Griswold i Wagner Ware. Iako su obe ove kompanije poslovale u kasnim 1950-im godinama, brendovi koji su sada u vlasništvu američke korporacije Culinary, Wagner i Griswold, njihovi proizvodi od livenog gvožđa poput tiganja i lonaca iz tog doba i sada se svakodnevno koriste u mnogim domaćinstvima u današnje vreme. Ovi proizvodi su u sadašnje vreme veoma traženi i cenjeni od strane antičkih kolekcionara. Lodge Manufacturing Company je trenutno jedini veliki proizvođač posuđa od livenog gvožđa u Sjedinjenim Američkim Državama.
U 20. veku se počelo sa uvođenjem i popularizacijom emajliranog posuđa od livenog gvožđa. Posuđe od livenog gvožđa je počelo biti zapostavljano prilikom kupovine 1960-ih i 1970-ih, početkom proizvodnje posuđa koje je u unutrašnjosti bilo premazano teflonom.
Zanimljivo je da se posuđe od livenog gvožđa, počevši od tiganja i dalje preporučuje od strane većine kuvara kao bitan element svake kuhinje. Tiganj od ovog čvrstog materijala može da zadržava dosta dugo vrlo visoke temperature te je zbog toga idealan za pečenje te dugo kuvanje variva,a smatra se odličnom varijantom za pripremu svih vrsta jela od jaja. Ovi tiganji su na primer odlični za izradu kukuruznog hleba i kolača, a najviše kolača pod nazivom Cobblers. Većina posuđa od livenog gvožđa su pravljeni iz jednog komada, kako bi se osigurala ravnomerna raspodela toplote.
Mnogi recepti pozivaju na korištenje tiganja od livenog gvožđa, kada se u receptu zahteva od domaćice da određeno jelo za početak prži na grejnom telu na šporetu, a da se lako kasnije prebaci u rerun. Smatra se kako se neke namirnice najbolje mogu pripremiti baš u ovakvom tiganju koji se najpre zagreje u rerni, zagrejan izvadi na trenutak napolje da bi se stavili sastojci potrebni za pečenje, zatim se tiganj vrati u rernu da bi se jelo direktno peklo. Ovaj način pripreme jela se razlikuje od mnogih priprema jela u drugim tiganjima i loncima, koji su napravljeni od različitih komponenti koje mogu biti oštećene od prekomerne temperature od 200 stepeni i više.
Poznato je da tiganj od livenog gvožđa ima izvrsna termička svojstva i da se unutrašnja površina tiganja izuzetno brzo zagreje. Ovaj tip tiganja se može veoma jednostavno proizvoditi bez korišćenja savremenih tehnologija.