Накит чине украсни предмети. То су обично предмети које људи стављају као украсе на телу, обући и одећи. Раније су их производиле занатлије или уметници, данас се тиме бави, ређе, примењена уметност, а све се више производе масовно, у серијској производњи.

Човек је почео са украшавањем, односно обележавањем свога тела још у праисторији, у почетку су то били обликовани предмети од костију, камена или шкољки а касније се користио метал и стакло.

Посебну важност иамао је накит код блискоисточних народа, Сумераца, Вавилоњана, Хетита, Египћана. Био је у употреби, наравно и код античких народа Грка, Римљана, и других, а наставио је да се употребљава и у Византији и западноевропским феудалним државама. Неки од тих предмета су и до данас сачувани.

У новијој историји за накит је више коришћено драго камење и племенити метали односно уметнички предмети израђени од њих.

Накит је често био и национално обележје, део фолклора и традиције па је то и до данас остао. У двадесетом веку је развој науке и технологије довео да стварања нових облика и нове врсте накита уз задржавање старих и њихову модификацију.

Накит српских невеста


Обичај ношења накита код Срба имао је у прошлости двојаку улогу: естетску и симболичну. Накит је коришћен како да улепша особу која га носи, тако и да укаже на њен положај, сталеж и религиозну припадност. Симболика накита код жена имала је нарочито значење у периоду њене припреме за удају, када се значајно мењао њен друштвени статус.

Склапање брака представља један од најважнијих момената у животном циклусу сваког појединца. Брачна церемонија као обред прелаза из једног животног периода у други, за српску жену у прошлости одвијао се у три фазе и обухватао је три статуса. У првој фази, када жена има статус удаваче морала је о томе да „обавести“ заједницу. Најречитији и најочигледнији начин да стави до знања да се њен девојачки живот завршава је путем начина украшавања. Удавача се тада облачи лепше од других младих девојака, кити се цвећем и носи богатији накит него остале жене. То траје до веридбе, односно удаје, када наступа друга фаза прелазног стања које за српску невесту у прошлости није било временски одређено. Трајало је до рођења детета, па и дуже.

Посебност положаја невесте нарочито се изражава лепотом и богатством накита. Наиме, она носи сав накит који је носила као девојка, али још богатији и раскошнији. Количина и вредност накита који се припрема за свадбу јасно говори о значају самог чина удаје и статуса невесте, када свака жена можда највише у животу блиста од среће и задовољства.

Најважнији део српског невестинског накита током 19. и прве половине 20. века је оглавље или украс за главу, који млада први пут ставља на дан венчања, а затим га носи у свечаним приликама за све време трајања статуса невесте. Рођењем првог детета невеста скида са оглавља један део накита и тим чином ставља до знања да се заувек одваја од своје дотадашње улоге. Тиме започиње трећа фаза, када невеста стиче положај удате жене, који се у оквиру заједнице највише цени.


У 19. веку на ширем подручју Балкана, где живе Срби, оглавља се одликују великом разноврсношћу облика и начина украшавања.

Најпознатија врста невестинског украса за главу је „смиљевац“. Овај украс, који има облик капе био је обавезан део ношње невесте у Шумадији, Београдској Посавини, Левчу, Ресави, Темничу, Тимоку, Поморављу, околини Јагодине, затим у ужичком, чачанском, рудничком и ваљевском крају. Заједничко свим смиљевцима је да се праве од цвећа и новца, а разликовали су се само по облику и величини. Главни украс смиљевца био је направљен од разноврсног цвећа. За украшавање је коришћен босиљак, кичица, мајчина душица, нана, рудача и највише смиље, по коме је ова својевсна капа добила име. Свеже набрано цвеће пришивано је на основу капе, а затим је та „цветна башта“ украшавана перјем из крила и репова петлова и ћурана, а код богатијих девојака и перјем пауна. Пауново перје било је посебно цењено, јер се веровало да окца на њему одвраћају зле погледе и штите невесту од урока.

Одмах по венчању невесте су мењале оглавље, па су тако прве године о благданима носиле велике венце, начињене од куповног цвећа искићене разним перјем. Друге године, или по рођењу првог детета, невесте су носиле тзв. подсмиљке, који имају изглед мањег венца на коме нема више смиља, већ другог цвећа, а после тог периода млада удата жена почиње да носи мање декоративно оглавље под називом "конђа".
Обичај је био да се са смиљевца поскида новац који су жене чувале као драгоценост, или су њиме украшавале оглавља које су носиле као удате жене.

У источној Србији су невесте осим смиљевца често носиле оглавље под називом "трвељи са превезом". Трвељи су биле две јако дебеле плетенице уплетене од праве женске косе са додатком вуне, или туђе косе.Те плетенице су се везивале тако што се најпре спусте између уха и образа, а затим се врате испод уха и вежу на потиљку. Трвеље су невесте украшавеле цвећем, перлама, шљокицама, украсним иглама и низовима новца. Преко трвеља стављен је превез у виду правоугаоног комада тканине, који је захватао половину темена и спуштао се до половине леђа. Превез је кићен нискама новца, бојеним перјем, пауновим пером, прапорцима и ланчићима са привесцима. Сви ти украси осим декоративне имали су и апотропејску улогу, да заштите невесту од злих утицаја.

Крајем 19. и почетком 20. века, под утицајем грађанске ношње, венчана капа постаје фес, вес или весић. Фес је био сашивен од црвене чоје, а око њега су се обавијале витице и превеза, односно уврнута танка марама са прстеном у средини. Преко феса се носила танка прозирна црвена марама, дувак, која је покривала лице, главу и леђа. За причвршћивање феса коришћене су игле са различитим украсима, а имућније младе стављале су иглу од сребра, или позлаћену у облику храстовог листа под називом „челенка“.

Веома декоративну врсту оглавља носиле су невесте у Мачви, у виду тешке капе зване „наниз“, са свих страна искићене сребрним новцем. Ова капа продужавала се низ плећа и преко груди и била искићена смиљем и понекад ружом. Дан после венчања младе у Мачви су носиле оглавља под називом „конђа“ и „обрадач“, богато декорисана комплетом накита познатим као укови и куке. Уков се састојао од три или пет уковица, или округлих филигранских плочица спојених ланчићем у виду гирланди, а кука од три спојене плочице са алкама на крајевима кроз које су се провлачиле две игле.

У Војводини су невесте носиле високе округле капе „кофире“ прављене од картона и обложене вештачким цвећем и трешњама. На врху ове капе стајало је закачено пауново перје са огледалцем у средини. Омиљено оглавље, посебно имућних војвођанских невеста, била је и капа златара или злаћанка.Ове капе имале су издужен облик са два пара трака. Израђиване су од свиле, атласа, сатена или броката обично беле, жуте или плаве боје. Цела површина капе украшена је златовезом са мотивима срца, лале и љиљана. Златара се украшавала и стакленим камењем, шљокицама и стакластим перлицама.

У невестински накит за главу спадале су и наушнице, или минђуше које су биле различитих облика и декорације. Минђуше су рађене у техници филиграна и украшене разним врстама полудрагог камења. Минђуше, као обавезан део накита невести, осим украсног карактера имале су и магијска својства, наиме веровало се да могу да заштите онога ко их носи.

Невесте у Србији некада су обавезно китиле врат и груди огрлицама познатим под именом гердани, ђердани или нанизи. Посебно омиљени били су ђердани или дукати са нанизаним аустријским, турским и српским сребрним или златним новцем, нанизани на вунени гајтан, текстилну и кожну траку, па и сребрни ланац. Овакве оглице од новца имале су понекад и оквир у средини за већу пару, која је представљала лепо украшени привезак.


Сврха накита за врат и груди била је приказивање материјаног стања девојке, што је био један од основних критеријума у избору брачног партнера.

Веома значајан и декоративан део женског невестинског накита биле су различите врсте појасева са копчама, пафтама, које су у 19. веку биле такође обавезан део народне ношње. Веома популарне су бадем копче, које, како сам назив каже, имају облик бадема. Ове и копче других облика, израђене су у техници филиграна и гранулације, а међу њима су познате пиротске копче у облику плоче од сребра украшене биљним мотивом и птицама. Леп детаљ невестинске одеће чинили су и кожни појасеви украшени металним плочицама, или окованим полудрагим камењем, најчешће ахатом. Овај појас у народу се звао „окованик“.

Српске невесте носиле су наруквице и прстење, који су имали значење амулета. Нарочиту магијску снагу имао је прстен, који је по народном веровању штитио од злих духова. Кроз прстен је невеста требало да погледа свог младожењу када је са сватовима долазио по њу, како би јој био веран у браку. У церемонији венчања млада и њен супружник стављају бурму један другом на руку, коју потом носе целог живота, као симбол трајне, нераскидиве везе.

Извор: Здрава Србија

Nakit kod Srba

Nakit za glavu:


U narodnom nakitu Srba,izuzetna paznja posvecivana je kicenju i ukrasavanju glave koja tokom 19.-og i prvoj polovini 20.-og veka zadrzava dominantno mesto.Osim kosi posvecivana je paznja dodatnim ukrasima pod kojim se podrazumeva nosnja na glavi koju cini i nakit tj.”oglavlje”.

Najznačajniji su nam :

Venac - vence od prirodnog cveća nosile su devojke kao simbol mladosti,dok su na glavi neveste imali simbol venčanja.

Kruna - kruna je relikt srpske srednjovekovne tradicije ciji se koreni nalaze u vladarskom nakitu inpirisanom vizantijskim dvorkim nakitom.

Počelica - vrsta nakita koja se nosi na čelu,najčesce su bile sastavljene od 28 do 32 pločice,ukrasene dekorativnim motivima i dragim kamenjem.Predstavljale su obrednu i obaveznu nosnju neveste.

Smiljevac - najrasprostranjenija mladina kapa na sirem podrucju Srbije.

Mindjuše - nevestinski nakit nošen u probušenom lobulusu.

Nakit za vrat i grudi:


Obuhvata one nakitne vrste koje su se zatvarale kopcama ili navlačile preko glave i nosile oko vrata.Poznate su pod nazivom djerdani,nanizi,struke. Razlikovale su se : oglice od novca,ogrlice sa privezcima,nagrudnici (nose se preko grudi i kače za odelo).

Nakit za struk:

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nakita .Koristili su se pojasevi sa kopcama,pojasevi od perli,pojas sa metalnim članovima i dr.

Nakit za ruke:

Tipičan i najuočljiviji ukras ženskih ruku jesu narukvice.Odlikuju se raznim oblicima i raznovrsnošću materijala od koga su izradjivane(zlato,srebro,bronza,staklena pasta,kost).Zatim prstenje koje je imalo mnogostruku ulogu za čoveka:da ga ukrasi,da ukase na njegovu važnost,da ga sačuva od zla da, posluži kao pečat ili da ga mistično spoji sa drugom ličnošću.


maksilora.

Izrada nakita u Pirotu i okolini zasniva se na tradicionalnim srednjevekovnim uticajima, trajući neprekidno do početka XX veka, dajući srpskoj kulturi autohtone komade nakita koji su u tipologiji poznati kao "pirotski". Koliko je bio razvijen ovaj zanat u Pirotu govori i podatak da je 1896. god. grad imao 33 "čuvene" kujundžije. Usled industralizacije, tržište preplavljuju jeftini fabrički proizvodi sa Zapada, tako da se broj kujundžija početkom XX veka smanjuje i 1914. god. je u Pirotu registrovano samo 5 radionica, a potpuno se gube u periodu između dva svetska rata.


Za izradu nakita kujundžije koriste sve poznate tehnike izrade — livenje, livenje na priboj, iskucavanje, cizeliranje, graviranje, emajliranje, filigran, granulaciju, posrebrivanje, pozlatu, tordiranje i druge, koristeći ih na srebru, alpaku, zlatu, bronzi, mesingu, bakru, ukrašavajući ih umetanjem odnosno fasovanjem staklene paste, poludragog i dragog kamenja, sedefa i korala.

Kod udatih žena najizrazitije zone ukrašavanja su glava, vrat, grudi, ruke i pojas, dok je nevestinski nakit najkompletniji i najbogatiji, jer mu se pridaje zaštitna uloga u novosklopljenoj zajednici.

Na selu se nakit kupovao uglavnom nevestama i najčešće je vezan za oglavlje. Nakit se nabavljao kod zanatlija — kujundžija u Pirotu ili na daleko čuvenom pirotskom panađuru.

U dugu kosu koja se spuštala niz leđa uplitao se "kacak", dugačak perčin od kozije dlake ili mnoštvo sitnih parica.

Zabratke i šamije su ukrašavane velikom ukrasnom iglom "konđuša", "čulumka" ili keračeska. To su veoma dugačke igle, često i do 40 cm, masivne bikonične glave, gusto posute sitnim granulama, a po sredini, u donjem delu glave i u podnožju puceta, venčićem od krupnih granula. Vrh se kupasto završava filigranskim žičanim navojem u kome se stavljao pamuk natopljen mirisom. Neke igle su umesto velikih granula imale ufasovanu staklenu pastu crvene, plave ili zelene boje ili su pak bile ukrašene kratkim lančićima sa privescima. Druge karakteristične igle za ukrašavanje, a pre svega za pričvršćivanje kape ili marame su igle sa sedam pera "sedmoperke", zrakasto razuđenog oboda, sa tri loptaste granule i ufasovanim kamenom plave ili crvene boje u sredini. Ove igle se pojavljuju isključivo na pirotskom prostoru i smatraju se autohtonim nakitom

Kao nakit glave korišćene su i "dzvezde", sastavljene od dve ažurirane rozete, spojene lančićima, i "ven'c" od niske sitnih metalnih pločica sa visuljcima u vidu parica. Ukošnjaci su bili iz jednog ili tri dela, sastavljeni od pločica različitog oblika sa lančićima i privescima. Iznad desnog uva, u šamiju ili kosu su stavljani ukošnjaci "gronće" i trouglaste naušnice "mamlije", a trodelni spojeni lancima "skopčalcima" nosili su se na potiljku, ali su često krasili i grudi.

Kao ogrlice zatvorenog tipa javljaju se nanizi od nepravilno rezanog sedefa, zatim novca raznih veličina i manista ćilibara.


Narukvice su izrađivane kao otvorene i zatvorene. Otvorenom tipu narukvica pripadaju grivne "medenjače", masivne, proširenih i zaobljenih završetaka u vidu luka, sa dve simetrične kupaste rozete. Sredina je ukrašena kanelurima, emajlom, krstom idr. Takođe treba istaći grupu srebrnih ili posrebrenih narukvica zatvorenog tipa, na šarnir sastavljenih od pravougaonih ili kvadratnih livenih ažuriranih pločica (5—11), sa stilizovanom biljnom ornamentikom. Ovde spadaju i narukvice od dve dekorativne pravougaone ploče, međusobno spojene lančićem.

Prstenje je posebna grupa nakita koja se odlikuje raznovrsnim tipovima u zavisnosti od namene. Najčešći prsten je tkzv. "medenjak", stolovati, glomazan i masivne glave, izrađivan od bronze ili srebra, u tehnici livenja, ažuriranja, granulacije, ređe emalja, koje se u XVII i u XVIII veku nosilo kao oznaka vladarskog i društvenog položaja, dok se u XIX veku javlja kao venčano prstenje. U grupu stolovatog prstenja spadaju i ahatni prsteni koji kao osnovni ukras ima poludragi kamen karneol ili ahat i svrstava se u svečano, skupoceno i nevestinsko prstenje. Treba istaći i filigransko prstenje, od srebra, fine obrade sa maštovito izrađenom glavom, ukrašene granulama, ufasovanom staklenom pastom različite boje ili poludragog kamena.

Pojas u odevanju muškaraca ima simboličko značenje, kao na primer srebrni pojas sastavljen od pravougaonih i kružnih pločica, ukrašenih granulama i rozetama i podsećaju na srednjevekovne vlastelinske i plemićke pojaseve "kovanike".


Pafte, "pavte" ili "čiprazi" u Visoku, kojima je zakopčavan tkani uski pojas, tkanica, ili leden kolan, u XIX veku su veoma glomazan nakit. Izrađivane su od srebra, alpaka, ređe mesinga i sedefa u tehnici iskucavanja, livenja, filigrana. Javljaju se u nekoliko oblika od kojih su "strelaste" pafte najrasprostranjenije, zatim "bademaste", okrugle, sedeflije, pevac pafte. Sastavljene su od dve krilne i jedne srednje ploče — cveta, koja je ovalna, vertikalno postavljena i zalemljena za jednu od krilnih ploča preko kuke. Ponekada su se u unutrašnjosti centralnog dela nalazili inicijali majstora kujundžije, koji ih je izradio, godina izrade, a često i mesto izrade Pirot, na primer: Todor N. Kostić, DK 1892, TG 1896, VP 1901, PK 1893, AC 1910. Ornamentika na njima je floralna, sa predstavama divljih ruža, nautove vreže. Česta je predstava ptice (golub i paun) uokvirena u medaljon simetrično postavljen u sredinu oba krila kao i na središtu spojnice "cveta" pafte. Ima ih i sa predstavom svetaca Sv. Đorđa i Sv. Dimitrija, kao i likova cara Lazara i carice Milice. Pirotske pafte se po veličini razlikuju od onih iz radionica drugih gradova, pa se mogu smatrati autentičnim.

Ukrašavanje i nakit Piroćanki je u skladu sa građanskim kostimom koji sjedinjuje više kultura. Simbol ženske građanske nošnje je plitka čojana kapa crvene boje — fes sa kićankom ili tepelukom i bareš trakom. Tepeluci su izrađivani od srebra, ponekad sa pozlatom u tehnici iskucavanja i filigrana. Bareš traka je jednobojna ili dezenirana marama ili somotska traka različitih boja koja je omotavana oko fesa i na potiljku pričvršćivana iglama čije su okrugle ili valjkaste glave od mesinga, staklene paste, sedefa ili ćilibara. Na bareš traku je po sredini stavljen stolovati prsten ili igla "grana" u obliku cvetne grane s listićima. Ovu iglu u kompletu sa minđušama, brošem i prstenom, koji tipološki odgovaraju jedni drugima, je nevesti poklanjala mladoženjina porodica na dan veridbe.


Osim niski novca, nošeni su lančići sa raznim privescima i medaljonima sa slikom, bogate filigranske izrade, često sa pozlatom, ukrašavani ugrađivanjem poludragog kamenja ili staklene paste, kao i zlatnim novčićem. Osim ovih privezaka javlja se privezak na lancu poznatiji kao kolje, izveden u formi rozete od belog i žutog zlata ispunjena brilijantima ili dijamantima. Privezak čini komplet sa prstenom izrađenim u istom stilu. Biser predstavlja omiljeni ukras kod žena, tako da se grudi žena ukrašavaju dužim ili kraćim nanizima bisera. Veoma skup nakit je sat sa lancem, čija je kutija ne često bila gravirana i ukrašena dragim kamenjem. Grudi su još krasile broševi različitog oblika i ukrašavanja.

Narukvice raskošne filigranske izrade zatvorenog tipa sastavljene iz delova ili na prelom su veoma zastupljene u ženskom nakitu. Ovoj grupi pripadaju i narukvice od dve pravougaone ploče, često filigranske, spojene sa nekoliko redova lančića i ukrašene staklenom pastom. Prstenje prati tipologiju igle grane, minđuša i broša, a nosi se i prstenje kupaste glave ili ahatno, sa varijetetima, zlatarske ili bižuterijske izrade. Oko struka je nošen filigranski pojas sastavljen iz više pločica, ežder, sa kopčama u obliku mašne ili leptira.


Muško ukrašavanje se sastoji od sata sa lancem "ćustek", često srebrne filigranske izrade, zatim brojanice od ćilibara ili sedefa, pribora za *********, burmutica i neka amajlija doneta sa hadžiluka. Od prstenja najviše je zastupljeno stolovato i janjevsko mesingano prstenje sa četvrtastom glavom i linearnim urezima ili naznačenom godinom, inicijalima vlasnika. O pojasu se krajem XIX veka nosi lepo ukrašeno oružje sa priborom, lule i duvankese, dok trgovci i poslovni ljudi nose pojas od kože "silav", sa tajnim pregradama za čuvanje novca.

U narodu ovog kraja nakit je veoma cenjen i poštovan, jer predstavlja najistaknutiji deo nošnje, pa je često i tema narodnog usmenog stvaralaštva. Njime je isticana ekonomska moć i društveni položaj, a cenjen je i zbog magijskog svojstva koje mu se pripisuje.


Autor teksta Saška Velkova, kustos Muzeja Ponišavlja