INTERVJU: VOJO STANIĆ
Andrić je ponekad i sa sobom bio na Vi

Umetnik priča o važnosti podsvesti, slici kao posebnom doživljaju, imenima
slika i ljudi, dosadnoj istini i kreativnoj laži, vidovitosti slikara, Vinsentu van
Gogu, Emiru Kusturici..


[You must be registered and logged in to see this image.]

Beograd će od 18. septembra biti bogatiji za 47 slika Voje Stanića. Umetnik iz
Herceg Novog dobio je poziv iz Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) da
izloži svoje nove slike u Beogradu.

Rođen je 3. februara 1924. u Podgorici. Akademiju likovnih umetnosti, odsek
vajarstvo, završio je u 1951. u Beogradu.

Dosad je imao oko 70 samostalnih izložbi i više od 150 zajedničkih. Član je obe
akademije Crne Gore: CANU I DANU.

Iz braka s Nadom, vajarkom, ima sina Tomu (55), pijanistu.




Kakve reakcije Beograđana očekujete na predstojećoj izložbi?

Najviše me interesuje kako će da dožive moje slike. Ne mislim samo na kritičare, već na sve. Jer, kritičar je svaki čovek koji stane pred sliku, kao što sam ja kritičar svake knjige koju čitam, pa i najboljim piscima sveta.

Kad ste počeli da slikate?

Kad sam u crno-beloj tehnici umetničkih slika prvi put video radove Vinsenta van Goga. Iz tih slika je, po onome što sam video, izbijao spektar boja. To sam doživeo kao da je neko, u tamnom prostoru, otvorio vrata i oslobodio skrivenu blistavu svetlost koja je preplavila tamu. Bilo je to 23. decembra 1954. Kasno sam počeo da slikam, pa zato toliko i trajem. Stid me koliko imam godina, iako za to nisam kriv.

Ko vas je uputio na studije umetnosti?

Nikad nikome nisam dozvoljavao da presudno utiče na moje odluke. Na akademiju u Beograd sam otišao po svojoj volji. Studirao sam vajarstvo, ali uvek sam nešto crtao i skicirao, pa mi je to bilo presudno pri izboru umetnosti.  

Šta je bio vaš prvi radni zadatak?

Bio sam nekoliko godina nastavnik u Umetničkoj školi u Herceg Novom. Bilo mi je to dosta mučno, jer nisam imao osećaj da nekoga nešto mogu da naučim. Ali u toj školi je bila opuštena i duhovita atmosfera. Bio je doživljaj biti u tom društvu. Tako sam više naučio od njih, nego oni od mene. Od mene su jedino mogli da nauče da puše.

Još pušite?

Pušim ceo život. I to, što kažu, „k’o Turčin”, bez prestanka, u istom ritmu.

Sve vaše slike su sa istog prozora...

Moj atelje je na tavanu kuće. Prozor je okrenut ka Šetalištu pet danica, znači ka ljudima, nebu, suncu, moru, barkama... To je moj prozor u svet, svet koji se menja, a uz sve to, moja slika je uvek dokument ličnog doživljaja. Ne znam šta će da se dogodi sa slikom koju stvaram. Poželim jedno, a naslikam drugo, treće... U tome je čar moje umetnosti.

Zašto „krstite” slike jednom rečju?

Zato što se umetnost ne objašnjava, ona se doživljava. Svako ima svoj utisak o slici. Meni imena slika služe samo za obeležavanje. Tako je i s našim imenima. Mi smo imenima samo obeleženi. Sve ostalo o nama je više procena drugih, a manje lični stav. Zato se i kaže: „Onakav si kakvog te vide, čuju i dožive”. To je velika istina.

Kad ne govorite istinu?

Često. Lažem da bih bio zanimljiviji. Istina je dosadna, a laž je kreativna. Uvek je drugačija. Na primer: šta će nama istina da na Mesecu ima samo kamenja, a toliko je pesama ispevano o mesecu i mesečini, večitoj temi zaljubljenih. To je lepo čuti, a ne priču o kamenju.

Jesu li slikari i vidoviti?

Ponekad mogu da budu. Evo mog primera. Kad je istoričarka umetnosti Mondejl videla moju sliku „Strah”, na kojoj ljudi i kuće padaju na sve strane, pitala me: „Da li je ovo slika zemljotresa koji se dogodio 1979?” Kad sam joj rekao da sam to slikao pet godina ranije kazala je: „Zašto niste obavestili ljude o tome – ako ste to predosećali?” Rekao sam joj prostu istinu: „Niko pametan mi ne bi verovao”.

Šta mislite o crnogorskoj pameti?

Svaki Crnogorac misli da je pametniji od svakoga. Tako, ponekad, mislim i ja. Samo za razliku od mnogih ja znam šta znam, a šta baš i ne, kao i koliko sam za neke stvari glup. Na primer: ništa ne znam o mobilnom telefonu, kompjuteru...

Nije li to i zbog lenjosti?

Lenjost je moja glavna karakterna osobina. Zato sam slikar. O svemu mogu da odlučim sutra ili nikad... Nigde ne žurim. To je bio i ostao moj životni stav.

Mislite li o prošlosti i budućnosti?

Postoji samo sadašnjost. Mi smo svedoci prošlosti, a to proteklo vreme ne bi trebalo da merimo godinama, već sećanjima. Bogatiji smo što ih više imamo. Budućnost ne znamo, o njoj samo maštamo, kao što sad maštam o mojoj sledećoj izložbi u Beogradu.

Šta vam je važnije: svest ili podsvest?

Meni je u umetnosti, pa i u životu, važnije ono šta mi šalje podsvest. Uvek sam, pri slikanju, slušao instinkt, jer umetnost je intuicija.

Koliko ste poznavali Ivu Andrića?

Vrlo površno, iako smo se i porodično družili. Dolazio je na moju barku sa ženom Milicom. Obilazili smo obale Boke sa svih strana, ali uvek je, nekako, bio zatvoren. Verovao sam čak da je, ponekad, i sa sobom bio na Vi, a ja sam, oduvek, sa svima, voleo da budem na Ti.

Kad ste na Ti sa Emirom Kusturicom?

Kad dođe u Herceg Novi. Bude tu sat-dva i ode. Upravlja helikopter. Uvek žuri. Mnogo radi. Javi mi se, pogleda nove slike, i odleti. Duže smo razgovarali kad je u martu prošle godine umrla moja Nada. Nisam tada bio uz nju. Odneli su me u Podgoricu na operaciju vezanih creva, a kad sam se vratio kući nje više nije bilo. I još nisam bio na groblju, na Savini! Slab sam. Ni uz pomoć štapa ne mogu da pređem više od 50 metara. Odlazak do Nade ću srediti tako da, kad odem na groblje, ne moram više da se vraćam! Ali, ne žurim. Živeću još onoliko koliko mi je suđeno, a posle ću biti mrtav milijardu godina.

Najteže je biti genije

Šta slika mora da ima?

Slika mora da ima celovitost, bez obzira koliko je sitničavo rađena. Opasnost vreba iz tih sitnica koje mogu da odvuku pažnju. Čini mi se da bi jednostavan savet bio dovoljan: „Dok radiš detalje misli na celinu”. To izgleda lako, ali ono što izgleda lako često je najteže. Najteže je biti genije, ali – njemu je to lako!

Slavko Trošelj
politika.rs

Čuvati ono malo duše


Susret Voja Stanića i Abdulaha Sidrana na Filmskom festivalu u Herceg Novom.
I pre susreta međusobno se prepoznali po delima, viziji, snovima.


[You must be registered and logged in to see this image.]



KADA bi čovek sa drugog kontinenta doputovao u Herceg Novi samo da zaviri u prostor u kome radi Vojo Stanić i vidi uživo ono što ovaj genije slika, to dugačko putovanje imalo bi smisla.






NA Kanli kulu preksinoć ni igla nije mogla da se udene, na premijeri filma „Dečaci iz ulice Marksa i Engelsa“, crnogorskog reditelja Nikole Vukčevića, koju je pratilo 1.500 gledalaca.

- Aplauzi za vreme i posle projekcije najbolji su znak da nismo izneverili očekivanja - kaže Nikola Vukčević, čiji film će biti prikazan na festivalu u Nišu, a u bioskopsku distribuciju ulazi od septembra. - Ogroman posao je raditi film u zemlji koji nema adekvatan Zakon o kinematografiji, a jedina je u regionu koje nema filmski centar. Uz sve to se radi sa budžetima koji ne bih ni spominjao.


novosti.rs