Sve čari Srbije

Клисура реке Градац




Врела поред 30 километара дугачког тока Градца кроз клисуру толико су бистра да са њих може да се пије вода. Клисура је маркантних димензија, са честим вертикалним одсецима, већим бројем подземних и површинских облика крашке ерозије и бројним меандрима спада у ред најживописнијих клисура у Србији. Велике површине под шумом на простору око клисуре део су њеног изворног амбијента. Последњих година забележено је и присуство видри, за које се претпостављало да су ишчезла са ових простора. Ту су и пастрмке, ракови и чак 110 аутохтоних врста риба. Клисура Градца јединствена је и по томе што крије више од 70 пећина, а стално се откривају нове. Клисура реке Градац, налази се на територији Општине Ваљево, од кога је удаљена 1 км у правцу југа.



Клисура је један је од најтрактивнијих простора у овом делу Србије. Маркантних димензија, са честим вертикалним одсецима и динамичном морфологијом, већим бројем поџемних и површинских облика крашке ерозије и бројним меандрима спада у ред најживописнијих клисура у Србији. Велике површине под шумом на простору око клисуре, део су њеног изворног амбијента, а чисте воде Градца, њен највећи украс. Посебну драж овом подручју дају и мање амбијенталне целине са специфичним и врло вредним пејзажним карактеристикама и станишта већег броја ретких биљних и животињских врста.



У претежно мешовотим листопадним шумама овог подручја своја станишта има велики број птица, као што су на пример: зеба, мишар, јастреб, кокошар; многе врсте глодара: јеж, пух орашар, шумски пух, веверица, риђа волухарица, а од ловне дивљачи: срна, дивља свиња, зец, лисица, куна златица, куна белица, препелица, јаребица, камењарка. Последњих година забележено је и присуство веома ретке врсте сисара – видре, за коју се претпостављало да је ишчезла са ових простора. Присуство видре указује на богат и разноврстан живи свет у води. У реци живи 10 аутохтоних и 1 интродукована врста риба (проточна пастрмка, липљан, клен…). Посебну вредност подручја чини и хидролошки феномен Градачко врело.



Поред природних лепота, ово подручје се одликује бројним културним споменицима, који сведоче о присуству човека на овим просторима од палеолита, преко римског периода и средњег века до данас. О прошлим временима сведоче: манастир Ћелије, Леличка воденица, Висока пећина, Каструм, остаци средњовековног утврђења у атару села Бранеговић…док бројни видиковци данас омогућују да се погледа и даље и шире, у околину клисуре.



Због особених пејзажних карактеристика и природних реткости и вредности, подручје клисуре реке Градац заштићено је као предео изузетних одлика.

Ресавска пећина



Ресавска пећина налази се на подручју Горње Ресаве, неких 20 километара удаљена од РесавскаДеспотовца.Смештена је у кречњачком брду познатом као Бабина Глава, на ободу крашког поља Дивљаковац. Ресавска пећина је уређена за посетиоце у дужини од неких 800 метара. Бетонском стазом пролази се кроз многобројне дворане смештене на два нивоа, повезане стрмим металним степеницама. Фантастични облици пећинског накита носе имена која буде машту: "Стопало слона", "Обешена овца", "Кристална дворана", "Предворје историје", "Љубавна чежња"...

Ресавска пећина спада у најстарије пећине у Србији. Процењује се да је Ресавска пећина стара око 80 милиона година, а старији пећински накит који се у њој може видети стар је око 45 милиона година. Њено стварање започело је пре великог леденог доба хемијским и механичким радом реке понорнице у кречњачкој геолошкој подлози.



Ресавска пећина је од давнина била позната чобанима, који су се у њу сакривали од невремена, заједно са стадима оваца. Један од чобана открива пећину 1962. године планинарима из Свилајнца, да би већ исте године она била детаљно испитана од стране тима спелеолога из Новог Сада, на челу са др Јованом Петровићем. Радови на уређењу пећине трајали су пуних десет година. Ресавска пећина је отворена за посетиоце 22. априла 1972. године, и од тада представља једну од незаобилазних туристичких атракција овог краја.



Како стићи до Ресавске пећине?

Кренете пешке или ауто - стопом од Деспотовца до села Стрмостен, удаљеног од Деспотовца 15 километара. Од села имате још три километра до мотела "Лисине", а затим још десетак минута хода до планинарског дома, који ради само са групама, али је значајан оријентир. На 20 минута хода од дома налази се Бук водопад, који се сматра за највећи водопад у Србији, а на неких сат времена хода је и Ресавска пећина.



Шта видети у Ресавској пећини?

Пећински накит почиње од самог улаза у Ресавску пећину, и појављује се у три боје, што зависи од од минерала кроз који пролази вода. Генерално, боје пећинског накита су жута (глина), бела (кристал калцијума) и црвена (оксид гвожђа).



Посете су могуће само организовано, уз пратњу водича, и могу се видети две галерије. Горња галерија садржи четири дворане. Прва је дворана колонада, названа тако по жућкастим калцитним стубовима који повезују под и таваницу. Затим долази дворана Кошница, у којој се, са леве стране, могу видети три сталагмита налик на кошницу. Између друге и треће дворане налази се канал црвених бреча. Ово је једина пећина у Србииј у којој постоји црвени бреч. Са десне стране канала налази се слепи тунел дуг 25 метара који није уређен за посетиоце.



Трећа дворана носи назив "Предворје историје", јер је у њој пронађен алат праисторијског човека, заједно са огњиштем, каменом секиром, врховима копља и лобањом поларне лисице. Затим се, краћим тунелима, долази до стазе окамењених водопада, где се могу видети и два кипа од белог кристала, названа баба и деда. У четвртој, кристалној дворани, налази се пећински накит саи менима обешена овца, стопало слона, као и удубљење у зиду пећине затворено спојеним сталактитима и сталагмитима, познато под именом затвор или кавез. Одавде спиралним степеништем стижемо до пете дворане, која носи назив "Концертна дворана" или "Дворана кипова", у центру дворане је стуб високо око 20 метара а широк 13 метара, који представља најатрактивнији део пећине. Ту се налази и стуб висок 12 метара, назван "Мајка са дететом", састављен од црвеног кристала, осим дела који представља лица мајке и детета, и који је од белог кристала. Шеста, Бобанова дворана, одвојена је од пете зидом под називом "Ћеле кула", који подсећа на облике људских лобања. Између шесте и седме дворане налази се галерија звана "Менза", у којој се налази водопад од белог кристала. Одатле се улази у "Корални канал", који је седма дворана, после које долази осма дворана, позната и као "Блатна". Иза ње се налазе један сталактит и један сталагмит који расту један према другом, названи "Љубавна чежња" или "Љубавни састанак кроз хиљаду година", јер се претпоставља да ће толико времена протећи док се ова два облика не споје.



Ресавска пећина садржи много маховине и лишајева насталих од светлости рефлектора, а слепи мишеви могу се видети већ на самом улазу.

Rzav, zaboravljena reka





Sklonjena izvan vremena i puteva, jedna reka u Srbiji postoji i opstaje. U tami ere uništavanja svega što je lepo i prirodno, zračeći poput bisera – Rzav, Rzav kojeg najčešće sanjam…

Od svog izvorišta podno planine Mučanj, hrleći ka Moravici Rzav vekovima stvara useke i duboke kanjone i tek po negde odaje utisak mirne reke. Ima sreću da se ne susreće često sa ljudima, sem ono malo časnih i poštenih gorštaka iz retkih zaseoka i sela, koji ne odoše „trbuhom za kruhom“. Rzav sa svojim bukovima, vrelima, pećinama, još uvek turistički neiskorišćenim banjama, devičanski čist, posle 62 kilometara toka stiže do mog Arilja. Ovo je salmonidna voda ali deo oko Arilja je uz to i bogat belom ribom, najviše zbog blizine ušća u Moravicu. Spajanjem sa Skrapežom i Ðetinjom (kod Požege) čine Zapadnu Moravu. U svom prvom susretu sa ljudima (od Arilja) Rzav se sukobljava sa prvim negativnim uticajima, branom “Sevelj“ visokom 15-ak metara. Pogađate, ova prepreka nema riblju stazu što bi bio osnovni red svuda u svetu. Uprkos tome Rzav ostaje i opstaje manje-više onakav kakvim ga pamtimo, svi mi koji ga sanjamo…
( revirisrbije.com)

Planina Rtanj

Banja Vrdnik

Kopaonik

Hadži Prodanova pećina



Hadži-Prodanova Pećina je dobila ime po Karađorđevom vojvodi Hadži-Prodanu, koji je tokom srpskog ustanka, Hadži Prodanove bune pod njegovim vodjstvom  protiv turske odmazde 1814. godine, u pećinu sklanjao zbegove.



Hadži-Prodanova Pecina se nalazi u dolini Rašćanske reke, (pa je zbog toga zovu i "Rašćanska pećina"), na desetak kilometara od Ivanjice na putu za Guču, na nadmorskoj visini oko 600 metara. Ispitana dužina Hadži-Prodanove pećine je oko 400 metara i sastoji se od dva sprata. Ulaz u Hadži-Prodanovu pećinu je širok 3 metara, te se dalje sužava, nakon čega sledi prostrana dvorana duga oko 50 metara i široka oko 15 metara. Stručnjaci su ovde pronašli 25 novih vrsta pećinskih životinja (insekata) koje u svetu nisu poznate ili su veoma retke. Tokom istraživanja u Hadži-Prodanovoj pećini su pronađeni predmeti koji ukazuju na boravak neandertalaca - lovaca koji potiču iz perioda od 45000 do 40000 godina pre nove ere, ali i ostaci pećinskog medveda. Ulaz u Hadži-Prodanovu pećinu delimično je sakriven Adžijinom crkvom. Ova svetinja podignuta je 1909. godine i posvećena je Arhangelu Mihajlu.

Mermerna pećina




Mermerna Pećina se nalazi u selu Donja Gadimlja, na Kosovu i Metohiji, oko 20 km južno od Prištine i 360 km od Beograda, na istočnoj strani kosovske doline. Mermena Pećina je dobila ime po oblikovanom kamenu krečnjaku od koga je formirana. Ukupna dužina istraženih kanala Mermerne pećine iznosi 1.260 metara, a deo koji je pristupačan za turiste je dugačak 440 metara. Temperatura vazduha u Mermernoj pećini se kreće od 10 - 15°C, zavisno od galerije. Mermerna Pećina je sačinjena od mermernih litica nastalih metamorfozom krečnjaka, što prestavlja redak prirodni fenomen. Jedinstvenost ove pećine je, pored jedinstvenog pećinskog nakita koji je formiran u mermeru, velika koncentracija različitih oblika pećinskog nakita na malom prostoru.



U Mermernoj Pećini razlikujemo Ulaznu, Zapadnu, Severnu i Istočnu galeriju. Ulazna galerija Mermerne pećine je potpuno zapušena i nije dostupna speleološkim istraživanjima. Zapadna galerija je u obliku lavirinta sačinjenog od brojnih "slepih" hodnika. Severna galerija Mermerne pećine sadrži brojne pećinske ukrase, sa vrlo retkim aragonitskim nakitom. Istočna galerija vodi do "Dugog" i "Plavog kanala", koji je povezan sa "Dolinom suza". "Plavi kanal" je dobio ime po pećinskom nakitu plave boje. Kanali (hodnici) Mermerne pećine su ispunjeni masivnim stubovima, dok je tavanica prekrivena stalaktitima. Neki stubovi dostiži visinu do 5 metara i prekriveni su šiljcima, što takođe predstavlja specifičnost Mermerne Pećine. Pećinski ukrasi su različitih boja, od belo-kristalne do crvene, sa mnogobrojnim nijansama između ove dve boje. Mermerna Pećina je za turiste otvorena 1976. godine. Da bi bila pristupačna za turiste, iz Mermerne pećine je uklonjena velika količina nanosa i ruševina, što je uticalo na promenu mikro-klime, a posledice se još uvek istražuju. Mermerna pećina je zaštićena Zakonom kao spomenik prirode. Veliki deo Mermerne pećine je još uvek neistražen, jer su tokom njene evolucije mnogi prolazi i dvorane zapušeni blatom (muljem) i šljunkom.

Pećina Ceremošnja



Ceremošnja pećina se nalazi na severo-istočnim padinama Homoljskih planina, na nadmorskoj visini od 533 metara. Udaljena je 150 km od Beograda i 7 km od Kučeva, smestena na regionalnom putu Beograd - Kučevo. Istraženo je 775 metara pećinskih kanala pećine Ceremošnja, od čega je za turiste pristupačno 431 metara. Ulaz u pećinu Ceremošnju se nalazi na kraju doline Strugarskog potoka. Ceremošnja je druga pećina u Srbiji otvorena za turiste.



Praćenjem podzemnog toka Strugarskog potoka stiže se do "Arene", ukupne dužine 105 metara, najveće dvorane u pećini Ceremošnja i jedne od najlepših u Srbiji. Ima oblik amfiteatra, prečnika je 50 metara i visine 20 metara. Kupola je prekrivena belim krečnjakom, ukrašena je brojnim stalaktitima i providnim draperijama. Posebnu pažnju privlači 5 metara visok stalagmit "Lepa Vlajna", koji podseća na ženu obučenu u tradicionalnu narodnu nošnju.



U blizini pećine Ceremošnje se nalazi Botanički park-arboretum, u kome su prisutne biljne vrste koje nastanjuju Karpatsko-balkansko područje naše zemlje i Etno-park u kome posetioci mogu da se upoznaju sa zanimanjima, običajima i predmetima materijalne kulture stanovnika Homolja.

Carica Marija na kolenima



Početak nastanjivanja Ozrena, planinske oblasti na severu Bosne i Hercegovine krije se daleko u vekovima, o čemu svedoče preistorijske gradine, antičke crkvine i srednjovekovni stećci, ali prve pisane vesti stižu tek u doba Turaka.

Godine 1503. u tursko-ugarskom mirovnom ugovoru pominje se Maglaj, važno tursko utvrđenje koje je nekada bilo hrišćanski grad. Utvrđenje je od tada postalo upravno središte. Prvi zapisi o maglajskim Srbima potekli su iz 1529, kada se Ferdinand Harbzburški, ugarski kralj, spremao za rat protiv Turaka, pa je obećao narodnim vođama nagradu ako mu priteknu u pomoć. Tako je on pisao Jurašinu od Žepča, vojvodi Hasanu i Žarku od Maglaja, srpskom vođi.



Srbi su u ovom kraju bili brojni i napredni, pa su 1587. na temeljima starije crkve podigli manastire Ozren, posvećen svetom Nikoli, Vozuću i Gostović. Živopisanje Ozrena bio je skup posao, što govori o bogatstvu kraja. Manastir i celo područje živeli su u blagostanju sve do ratova Austrije sa Ugarima, potom i Turcima krajem 17. i u prvoj polovini 18. veka.



Pošto je Turska izgubila Ugarsku i Slavoniju, tamošnji muslimani su u povlačenju stigli i u sela oko reka Bosne, Krivaje i Spreče. Maglaj je tada dobio podgrađe sa 50 kuća, dok je pravoslavni živalj gusto naselio planinu Ozren. Odmah pošto je Austrija 1878. zagospodarila Bosnom, gradnja novih puteva i pruga, kao i nova radna mesta u preduzećima u Doboju, Zavidovićima, Gračanici, drvoprerađivačkim pogonima u Zavidovićima i Maglaju, kamenolomi u Lipcu i Ševarlijama, te prvi rudnik u Petrovu, rastakali su ozrensko stanovništvo.



Tako su i stare srpske crkve i manastiri izgubili pređašnju ulogu. Ozrenski kraj je oduvek plenio svojom lepotom, o čemu govori i predanje o imenu planine Klek. Predanje kaže da je ovuda jednom prilikom prošla i čuvena Marija Terezija, moćna carica koja je klekla zadivljena krajolikom.



Nestašni sinovi

Iz vremena kada se srpski narod okupljao oko manastira Vozuća i Gostović potiču i mnoge legende, poput one o Klisur vojvodi i sinovima Žeravici i Plamenici, koji su tuda presretali Turke, branili slabe i nejač, ali se često tukli i zbog devojaka. Središte pravoslavnog duhovnog života ostao je manastir svetog Nikole, kada je dolaskom patrijarha Makarija Školovića na čelo srpske patrijaršije u Peći počela obnova svih srpskih svetih mesta na Balkanu.


Vesti

RAJAČKE PIMNICE

Rajačke pimnice, kao jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma u Negotinskom vinogorju o kojima prvi zapisi datiraju iz 19. veka, predstavljaju važan deo srpske baštine, a kandidat su za Listu svetske kulturne baštine. Pimnice su naselja vinskih podruma u Negotinskoj krajini i omiljena su destinacija ljubitelja vina na putu po Srbiji. Vinova loza se u tom kraju gaji još od rimskog doba, a u srednjem veku, ova grana poljoprivrede bila je toliko važna da su neka domaćinstva imala čak sto hiljada čokota vinove loze. Početkom prošlog veka krajinska vina su nosila epitet najjačih u Evropi, a medalje su osvajala na izložbama u Londonu i Parizu. Proizvođači vina iz vinogorja koje se danas prostire na oko hiljadu hektara, kažu da to vino ne opija. Ono podstiče da se dobro misli, bolje govori, a najbolje peva. Od autohtonih sorti neguje se bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka.



U negotinskoj krajini bogatu vinarsku istoriju imaju sela Rajac, Rogljevo i Smedovac za koja kažu da imaju najmirisnija crvena vina, nastala iz srećnog spoja dobre zemlje, puno sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara. U tim selima, ili izvan njih, ali uvek daleko od svake vrste zagađenja, građene su pimnice. Zidane su od kamena ili od brvana, zidova debelih i do 60 centimetara. Podrumi u kojima se čuvalo vino delimično su ukopani u zemlju, kako bi se održavala konstantna temperature vazduha. Bili su pravougaonog oblika i tu se moglo smestiti nekoliko bačvi za pet hiljada litara vina, desetak buradi zapremine oko 700 litara, još mnogo manjih buradi i vinskih sprava. Na spratu su prostorije u kojima su u vreme berbe boravili vinogradari, a bile su i mesto za degustaciju vina i razna slavlja. Zbog porodičnih veza, često se u nizu zidalo po nekoliko pimnica.



Rajačke pimnice su građene od polovine 18. veka do 30-tih godina prošlog veka oko trga, gde je zbijeno 270 jedinstvenih kuća za vino.Kuće su ušorene i povezane krivudavim sokacima. Imaju dva naspramna ulaza ili prozora kroz koji se postavljao drveni oluk – gurma za sipanje grožđa u kacu. U pimnicama se odvijao ceo proces proizvodnje vina, pa se zato i kaže da su to kuće u kojima je oduvek stanovalo vino.




U selu Rogljevo ima oko 150 pimnica koje su uglavnom građene od mekog, kamenog peščara. Svaka iznad ulaza ima uklesanu godinu gradnje, pa najstarija, kamena, datira iz 1861. godine, dok su pimnice brvnare daleko starije.




Kuće za vino sačuvane su još u dva sela koja su nadomak Negotina, ali je mnogo više nestalo. U to doba, svako domaćinstvo je imalo vinski podrum koji je često bio kvalitetnije građen od kuće za stanovanje, jer je vino bilo važno i neizbežno u svim životnim ciklusima. Do pre desetak godina ovi podrumi su bili dosta zapušteni, ali sa obnavljanjem vinogradarske tradicije i vinskog turizma u Srbiji, obnavljaju se i pimnice. Rajačke pimnice godišnje poseti oko 15.000 znatiželjnika iz raznih krajeva sveta.

Vlasinsko jezero

Golubac

Manastir Žiča

 Pećka patrijaršija