[You must be registered and logged in to see this image.]

Predeo (1905)

Nazvana Predeo u popisu prilikom osnivanja Spomen-zbirke 1957, Nadeždin poklon Rihardu Jakopiču, slika predstavlja akviziciju Pavla Beljanskog od dr Jože Ilca 1956. godine. Pažnju privlači motiv drveta s plodovima, koji se javlja na više Nadeždinih slika iz 1905, s Prve jugoslovenske umetničke kolonije koja se odvijala u Sićevu i okolini, kao i drvena zgrada, što navodi na zaključak o mestu nastanka slike i okolnostima kada je poklonjena. (U radu Kolonije učestvovali su i Ivan Grohar, Paško Vučetić, Ferdo Vesel, Ivan Meštrović i Emanuel Vidović; na izložbi u prostoru Narodnog muzeja u Beogradu od 29. februara do 14. marta 1907. učestvovalo je jedanaest slikara i jedan vajar). Na poleđini ove slike (preko predela Srbija) nalazila se nalepnica Riharda Jakopiča na kojoj je upisan naziv Pokrajina, iz vremena kada je izlagana na Drugoj samostalnoj izložbi u Ljubljani 1910. godine. Takođe je izlagana na Nadeždinim retrospektivama (1959 – Beograd, Ljubljana; 1965, 1973 – Beograd); ovom slikom kao hronološkim početkom kolekcije, prema zamisli Beljanskog, započinje postavka Spomen-zbirke. Slikana gustom pastom, dugim potezima koji prate oblik i konfiguraciju terena, ne zadržavajući se na detaljima, ova slika se, više od većine Nadeždinih slika, karakteriše kompozicionom čvrstinom. Tri horizontalna plana (crveni tla i zgrade, zeleni vegetacije i bledo plavi neba) presečeni su jednostavnim vertikalama triju stabala na kojima se, kao kontrapunkt celokupnog aranžmana, ističu sitni ovali zrelog voća. Krajnja nezainteresovanost za perspektivu i insistiranje na kontrastu jarko crvenog i zagasito zelenog govore o potpunoj artikulisanosti Nadeždinog stava prema kolorističkim odnosima, koji ovde definitivno preuzimaju ulogu graditeljskog faktora slike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nadežda Petrović, Anđa pod jabukom, 1907 - 1908
Fotografije njene sestre Anđe koje su kompozicijski aranžirane, osmišljene i zalaze
u sferu umetničke fotografije.

Izložba u čast velike Nadežde Petrović

Narodni muzej u Beogradu i Medija centar „Odbrana“ odaju počast Nadeždi Petrović
povodom 100 godina od njene smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izložba ove značajne umetnice, čiji je autor Ljubica Miljković, otvara se u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije, 19. novembra u 13 sati.

Sedamdeset tri slike iz Narodnog muzeja u Beogradu, što je četvrtina opusa rodonačelnice moderne u Srbiji, odlično upućuju u sva njena stvaralačka razdoblja od 1898. do 1913, istovremeno i u tokove secesije, simbolizma, ekspresionizma, impresionizma i fovizma kod nas i u svetu.

Nadežda Petrović nije samo slikala, izlagala i pratila zbivanja na evropskoj likovnoj sceni nego se trudila da svestranom delatnošću doprinese napretku čovečanstva. Bila je slikar, učiteljica crtanja u Višoj ženskoj školi, pokretač likovnih manifestacija, likovni kritičar, autor pozorišne drame, jedna od osnivača i prvi sekretar Kola srpskih sestara (1903), član Društva srpskih umetnika Lada (1904-1906) i Srpskog umetničkog udruženja (1907).

Organizovala je rad (1905) i izložbu (1907) Jugoslovenske umetničke kolonije – prve te vrste kod nas. Kao sekretar Odbora za organizaciju umetničkih poslova Srbije i jugoslovenstva (1913), učestvovala je u osmišljavanju programa zahvaljujući kojem su osnovani Umetničko odeljenje Ministarstva prosvete (1919), Muzej savremene umetnosti i Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić (1928), Akademija likovnih umetnosti (1937) i Galerija fresaka (1952). Bavila se likovnom kritikom i, prva među Srpkinjama, fotografijom.

Burni istorijski događaji sprečili su je da otvori svoju školu slikanja. Redovno je pratila preglede savremene umetnosti u Nemačkoj, Austriji i Bijenale u Veneciji. Posetila je više puta Italiju i boravila u Rimu (1907) i Parizu (1910-1912). Izlagala je samostalno u Beogradu (1900) i Ljubljani (1910).

Učestvovala je na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi (1904), Prvoj izložbi Lade (1906) i Prvoj izložbi Srpskog umetničkog udruženja u Beogradu (1908), Izložbi Društva Medulić "Nejunačkom vremenu uprkos" u Zagrebu (1910), Jesenjem salonu (1910. i 1912), izložbi u Ruskom umetničkom i književnom društvu (1910) i Salonu Internacionalne unije (1911) u Parizu, izložbama u Šantijiu (1911) i Lionu (1911), Svetskoj izložbi u Rimu (1911) i Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu (1912).

Pored svestranih obaveza povezanih sa umetnošću, Nadežda se posvetila i aktivnostima humaniste. Nosila je pomoć narodima pod turskom okupacijom i predvodila proteste protiv aneksije Bosne i Hercegovine (1908). O pravima Srba i ostalih porobljenih slovenskih naroda govorila je na skupovima kod nas i, zahvaljujući znanju francuskog, nemačkog i ruskog, u inostranstvu.
Umrla je od tifusa u vojnoj bolnici u Valjevu, 3. aprila 1915. godine. Dostigla je vrhove u svemu čemu se iskreno i strastveno predavala. Zaista je, kao što su ocenile *Niške novine*, „stekla pravo na večan pomen među nama i [...] dala primer za ugledanje.“

Izložba će biti ootvorena od 19. novembra do 24. decembra 2015. godine.

b92.net

Nadežda Petrović - Srpkinja koja je pripadala kosmosu

Miljana Kralj | 20. decembar 2015. 14:36
Izložba posvećena našoj slikarki sa rekordnih 13.000 posetilaca, nudi odgovore na i danas aktuelne teme. Ljubica Miljković: Mnogi kvazievropejci ne vole svoj narod

NADEŽDA je bila svoja, a pripada svima. Nije se odrekla vrednosti tradicije, odredila je svoje vreme i najavila ono koje dolazi. Uspešno je spojila naizgled suprotnosti i to potvrdila ne samo delom nego i uverenjem iznetim u prikazu Prve jugoslovenske umetničke izložbe: “Umetnost prava i istinska mora biti nacionalna umetnost i pored svih internacionalnih osnova, koje joj se postavljaju pri njenom stvaranju.”
Na ovaj način, Ljubica Miljković, autor izložbe “Nadežda Petrović. Povodom 100 godina od prava na večni pomen”, koju je u Domu vojske za mesec dana videlo više od 13.000 posetilaca, opisuje neumornu slikarku, koja nas je zadužila velikim nasleđem. Prema mišljenju ovog višeg savetnika Narodnog muzeja, iz čije zbirke je izloženo 73 dela rodonačelnice naše moderne, rekordna poseta je i dokaz da ljubitelji umetnosti vrlo dobro znaju prave vrednosti, ali i osećaju obavezu da odaju počast Nadeždi za ono što je činila za južnoslovenske narode i čovečanstvo u celini.
I novi susret sa Nadeždinim delom, nažalost godinama nedostupnim zbog višegodišnje rekonstrukcije Narodnog muzeja, otvorio je pitanja koja su i vek posle njene smrti prisutna na našoj likovoj sceni. Jaz između tradicionalista i onih koji se priklanjaju svetskim tendencijama, dubok je i danas, iako ga je ona sa lakoćom prevazilazila, istovremeno bila i patriota i kosmopolita.
- Da bi neko bio dobar Evropejac mora prvo da bude rodoljub - objašnjava Ljubica Miljković. - Zamislite da Kinez, Japanac, Francuz, Nemac, Englez, Italijan ili pripadnik bilo koje nacije ne voli svoj narod. Zdrava ljubav prema sebi ne isključuje ljubav prema drugima, ali bolesna mržnja prema svom narodu ne obećava ljubav prema drugim nacijama. Mnogi kvazievropejci ne vole svoj narod nesvesni da tako dokazuju da su daleko od evropskog duha. Taj problem je uvek tinjao, a razrešila bih ga parafrazirajući Marka Aurelija: Nadežda je imenom bila Srpkinja, a kao čovek pripadala je kosmosu.
VIŠE OD ĐOKONDE ZA Narodni muzej Nadeždin “Autoportret” jeste isto što i Leonardova “Mona Liza” za Luvr - smatra naša sagovornica. - Pritom, Nadežda je kao umetnik, pokretač Jugoslovenske umetničke kolonije i organizator njene izložbe u Narodnom muzeju, jedna od osnivača Kola srpskih sestara, sekretar Odbora za umetničke poslove Srbije i jugoslovenstva, član Društva srpskih umetnika Lada, likovni pedagog, likovni kritičar i borac za prava potlačenih nacija učinila više od Đokonde koju znamo samo po zagonetnom osmehu. Sve ostalo pripada njenom tvorcu, genijalnom italijanskom slikaru.
Istovremeno sa umetnicima u svetu (1905), ona je uradila ekspresionističke slike koje bi mogle da se nađu u svim svetskim muzejima i antologijskim pregledima ovog pravca, podeseća naša sagovornica. Odlično je bila obaveštena o svemu što se dešava u umetničkim centrima Evrope, pisala o aktuelnim tendencijama svoga doba i iznela stav da srpski umetnici nisu završili “traženja u impresinizmu”.
- Zato se prva u Srbiji priklonila slikanju svetlosti - kaže Miljkovićeva. - Njene “Dereglije na Savi” (1907), po pikturalnosti, odblescima sa vode, atmosferi i svežini postupka, mogla bih jedino da uporedim sa Moneovom “Impresijom rađanja sunca” (1872). Ova starija je odredila naziv ovom pokretu u svetskoj umetnosti, a mlađa svedoči o njegovoj rasprostranjenosti i trajanju, odnosno neslućenim mogućnostima. Odlaskom u Pariz, Nadežda je svojim pikturalno raskošnim i koloristički zvonkim predelima i portretima obogatila tada aktuelni fovizam.
Ljubica Miljković je uz Nataliju Cerović, autor i nedavno objavljene knjige-kataloga posvećena 110-godišnjici Lade, umetničkog udruženja u čijem je osnivanju učestvovala i Nadežda Petrović:
- Konzervativniji članovi Lade odbili su Nadeždine dve slike, a primili dve studije za Drugu jugoslovensku umetničku izložbu u Sofiji. Uvređena, ona je povukla sva dela i napisala: “Izveštavam odbor srpske Lade da od danas prestajem biti član toga odbora zbog nepravilnog postupka žirija prema meni kao članu Umetničkog saveza. U isto vreme javljam, da neću učestvovati sa srpskom grupom Lade na drugoj Jugo-Slovenskoj izložbi u Sofiji.” Isto je učinio i Paško Vučetić, smatrajući da je naneta nepravda “najoriginalnijem slikaru na Balkanu.” Po svemu sudeći, Nadežda nije istupila iz članstva nego samo iz uprave Lade.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nadežda je, priča sagovornica, učestvovala u svim burnim istorijskim događajima koji su usledili, a Društvo više skoro da nije ni priređivalo izložbe. Nastavilo je sa izlagačkom delatnošću kada nje više nije bilo. Ipak, ni iz jednog antologijskog pregleda vrhunskih dometa Lade nisu izostavljene njene slike.

- Smatram da su svi članovi Lade odlično razumeli Nadeždine poruke. I umetničke i političke. Sve su i dalje aktuelne, odnosno svevremene kao i njeno stvaralaštvo - kaže Miljkovićeva, navodeći samo jednu: “Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć [...]Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba i drugih Slovena[...] Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se [...]Na zajednički posao, prigrlimo opštu stvar kao svoju rođenu.”
Udruženje Lada, po njenim rečima, ne neguje samo umetnost nego i najviše moralne vrednosti. Njeni članovi bili su dobrovoljci u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, a tokom Drugog svetskog rata nisu izlagali:
- Uvek su osećali obavezu da ne prekinu nit trajanja i zato održavaju redovne i jubilarne smotre širom Srbije. U čast sto deset godina Lade želeli smo da katalogom objedinimo izložbe osnivača u Narodnom muzeju, akademika u Galeriji SANU i savremenika u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Pošto je druga odložena za sledeću godinu, rešili smo da domete osamnaestoro akademika povežemo sa uzletima članova čija dela, kao i njihova, brižno čuva Narodni muzej i odredili im zajedničko ime svevremenici. Knjiga pokazuje najlepše lice Lade, odnosno vrhunske domete srpske umetnosti preko osnivača, svevremenika i savremenika od kojih su mnogi već zaslužili večnost - zaključuje Ljubica Miljković.
[You must be registered and logged in to see this image.]
“ŽENA SA SUNCOBRANOM” U SVETSKOJ ANTOLOGIJI
NA pitanje da li smo uspeli da delo Nadežde Petrović na pravi način predstavimo svetu, Ljubica Miljković odgovara:
- Umetnici koji potiču iz finansijski nemoćnih država po pravilu nisu dobro zastupljeni u inostranstvu. Međutim, mi ne zaboravljamo svoje velikane. Nadeždina dela bila su u svim antologijskim izborima koje smo predstavljali u svetu, poslednji put u Hagu i Bukureštu. Uvek su nailazila na dobar prijem. Narodni muzej je njenu retrospektivu priredio u Novoj pinakoteci u Minhenu, što jeste veliko priznanje. Ugledni nemački likovni kritičari imali su samo reči hvale. Zato nije čudo da su njenu sliku “Žena sa suncobranom” (1907) odabrali za istoriju impresionizma u svetu.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Stablo u šumi (1902), Narodni muzej u Beogradu

Umetničko obrazovanje unapređuje u Minhenu sve do 1903. godine nakon čega se vraća u Srbiju koju potresaju burna politička zbivanja. Nadeždina ljubav prema narodu, duboka osećanja koja je gajila prema domovini i snažan temperament usmerili su je ka političkom aktivizmu. Iste godine slikarka je, na jednom od najvećih ženskih mitinga do tada, održala jednoipočasovni govor pred više hiljada žena. Tada je osnovana patriotska i humanitarna organizacija „Kolo srpskih sestara“ čiji je Nadežda bila sekretar.



"Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, studiranju rana i previjanju, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primimo i negujemo. Pa ipak, sve ide sa oduševljenjem i zadovoljstvom. Svi mi doista izgledaju da su mi braća, i njihovi uzvici: sestro, sestro! – istinski su i čine me ponositom što im mogu pomoći."

Svi možemo izginuti, ali naše spomenike moramo sačuvati.

Nacionalne teme svedoče o Nadeždinom zalaganju za slobodu i očuvanje identiteta srpskog naroda.

Pored slikanja, fotografskim aparatom je beležila prizore i događaje oko sebe, iako je malo poznato da je i fotografija strasno privlačila umetnicu. Za doprinos koji je bezuslovno dala domovini tokom Prvog i Drugog balkanskog rata, odlikovana je Ordenom za hrabrost i Ordenom Crvenog krsta.

Borbe vođene na ovom položaju bile su više nego ogorčene i očajne, borbe za istrebljenje. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici….64 oficira izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ranjenika kao što rekoh, imali smo na 4 000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda.

Za života, poštovana je prvenstveno kao rodoljub, politički aktivista i predani borac za bolju budućnost srpskog naroda. Vrednost umetničkog doprinosa Nadežde Petrović prihvaćena je posthumno, kada su shvaćeni težina i važnost njenog rada koji je srpsku umetnost izveo na put modernizma.

Autor; Gordana Milanović

Nadeždine strasti i prkosi

Roman “Jedan mogući život” Ivanke Kosanić, prva romasirana biografija 
najveće srpske slikarke 20. veka.


[You must be registered and logged in to see this image.]



Autoportret Branka Popovića / Autoportret Nadežde Petrović / "Valjevska bolnica"

I DOK je sa zanosom unosila jaku crvenu i žutu boju na nebo iznad dva velika, već naslikana šatora, u sjaju poslednjih vatrenih umirućih zraka sunca, u nejasnoj silueti čoveka koji se kretao prema njoj, prepoznala je Branka Popovića!

Ovim susretom Nadežde Petrović, dok stvara svoje poslednje delo, sa bliskim prijateljem, srodnom dušom i umetničkim saborcem, nadomak Prve rezervne bolnice pored Valjeva, u jeku Kolubarske bitke i epidemije tifusa, otpočinje Ivanka Kosanić roman “Jedan mogući život” (“Agora”), prvi u našoj književnosti čija je glavna junakinja žena koja je obeležila srpsko slikarstvo 20. veka.
- Pokušala sam da između redova te ogromne dokumenarne građe o njenom životu i stvaralaštvu, činjenica zabeleženih u biografijama, studijama, novinskim tekstovima, pismima, zapisima i likovnim kritikama, nagovestim kakva je zapravo bila Nadežda - kaže za “Novosti” niška književnica koja je svoj prethodni roman posvetila Jeleni Dimitrijević, svetskoj putnici, putopiscu, dobrotvorki, prvoj ženi u našoj književnosti kojoj je objavljeno jedno prozno delo (“Pisma iz Niša o haremima”).

Autorka je svoje aluzije i slutnje o Nadeždinoj mogućoj intimi, uplela u fikciju, koju je isprepletala oko poznatih i manje znanih činjenica iz burnog, bogatog, kratkog i tragičnog života slikarke i rodoljuba.

 Vodila je neku vrstu “povišenog života”, u svoj posao i poduhvate unosila je tu povišenu energiju, a sa velikom srčanošću zalagala se i za ideale u koje je verovala, sporila se sa zlom - objašnjava Kosanićeva, dodajući da je Nadežda sva bila između strasti i prkosa.
Bez obzira na to što se čini da se, posle jednog veka od njene smrti, sve zna o slikarki koja je promenila čitavo shvatanje umetnosti kod nas i patriotkinji koja je položila život na oltar otadžbine, najzagonetniji je ostao upravo njen intimni život. U tom delu, autorka Nadeždine romansirane biografije, kaže da je u pomoć prizvala fikciju, posebno opisujući odnose sa muškarcima iz njenog okruženja, od kojih je, tvrdi, ključni i najdublji bio upravo sa Brankom Popovićem.

 Nigde se doslovno ne navodi, ali može da se između redova pročita, kako je njihova biliskost bila specifična - priča Ivana Kosanić. - Zajedno su putovali po Evropi, bili su dva srodna bića, ona je pisala kritike o njegovom slikarstvu, a on o njenom. Pišući o tome kako je Nadežda prvi umetnik koji je kod nas izašao u prirodu, Popović je naziva i našim Kurbeom.

Ivanka Kosanić navodi i jedno svedočenje po kome je Branko Popović navraćao u Sićevačku koloniju upravo da bi se video sa Nadeždom. I njihov poslednji susret uoči slikarkine smrti u Valjevskoj bolnici bio je autentičan, kao i to da je uz veliko Popovićevo angažovanje, prvi put posthumno, u punom sjaju predstavljen opus Nadežde Petrović, na izložbi u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” 1938. godine (tragično će život okončati i ovaj slikar i arhitekta - naći će se na spisku 105 intelektualaca i uglednih građana, koji su bez presude streljani, posle oslobođenja Beograda, ali se time Kosanićeva ne bavi u ovoj knjizi).

- Verovala je da nju bolest ne može potpuno da slomi - piše, između ostalog, u poslednjem poglavlju “Jednog mogućeg života”. - Ali, kada je mahnula Branku, a zatim, gledala kako njegov kamion nestaje kao senka u daljini, ona je osetila neko neraspoloženje, psihičku malaksalost koja se prostire na noge i ruke...

BUNTOVNI MEŠTROVIĆ

NEIZBEŽNO, jedan od likova je Ivan Meštrović, sa kojim je Nadežda, kaže Ivanka Kosanić, bila bliska na drugačiji način, nego sa Brankom Popovićem: - Oboje su bili prkosni, pružali otpor i protivili se stvarima sa kojima se u svom vremenu nisu slagali - opisuje sagovornica. - Taj prkos je išao iz dubine talenta, a takvih buntovnika sa razlogom, kao što su bili Meštrović i Nadežda, nažalost, danas više nema.


novosti.rs

Ispred svog vremena: 149 godina od rođenja Nadežde Petrović


 Autor:Ljubica Sokić


[You must be registered and logged in to see this image.]


Delo Nadežde Petrović zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove
 jedinstvene žene, koja je rođena na današnji dan pre 149 godina u Čačku.


Nadežda Petrović je najznačajniji srpski slikar s početka veka. 
Iako je tematski ostala verna 
nacionalnom, stilski se potpuno okrenula savremenim tokovima 
evropske umetnosti. 
U odnosu na ostale naše umetnike išla je znatno ispred svog 
vremena – sigurno da je i to jedan od razloga što od svojih 
savremenika nije bila dobro shvaćena u jednoj tradicionalno-
patrijarhalnoj srpskoj sredini.


[You must be registered and logged in to see this image.]





Ceo tekst



nova.rs