Историја српског штампарства

Већи део историје српског штампарства у ствари је историја о рвању културе с тешким историјским приликама. Век настанка штампарства подударио се с почетком најмрачнијег периода српске историје - падом српских земаља у вековно турско ропство. То је била велика опасност и за Европу. Док се слагала Гутенбергова Библија (1453), султан Мехмед Освајач заузео је престоницу Византије - Константинопољ. Тада је већ био поробљен југ српске државе, од Егејског мора до Косова. И сам Гутенберг био је свестан драматичне опасности, па је пре завршетка Библије, крајем 1454, објавио тзв. Турски календар, који је у облику песама позивао хришћанску Европу на отпор Турцима. У тој књизи помиње се и сурови поход султана Мехмеда на Србију 1454, када је турска војска пустошила Српску деспотовину све до границе Угарске.

У години објављивања Библије (1455) пао је главни српски привредни и рударски центар - Ново Брдо - и поробљено је Косово, раније централна област српске државе. То је био почетак краја: 1459. године освојена је цела Србија и њена престоница Смедерево, 1463. покорена је босанска краљевина, а на ред је дошла Херцеговина; њен последњи остатак - град Нови (касније Херцег Нови) - пао је 1481. Последњу деценију 15. века, кад почиње српско штампарство, дочекала је неосвојена од Турака само Стара Црна Гора, тј. планински део Зете, где су се до пред крај века одржали обласни господари Иван Црнојевић и његов син Ђурађ Црнојевић.

Те околности одредиле су и карактер раног српског штампарства. Војнички отпор Срба био је задуго сломљен, а мисија штампарства била је отпор духовном поробљавању, одржавање духовне и етничке самосвести. Штампане су само православне верске књиге, јер је најважнији био отпор програмској турској исламизацији и очување православне цркве и вере. По речима једног од старих штампара, намена књиге је била - будући да је српска нација разорена и поробљена - да се одрже у вери поданици Турака, како би Турска империја у свакој прилици која се укаже имала много унутрашњих непријатеља. У неке књиге уткивани су и информативни или поучни садржаји, а касније је и посебно објављен један мали српски буквар (1597).

Вођен побожношћу и жељом да се српска православна црква одупре турском уништењу, последњи господар Зете (односно Црне Горе) Ђурађ Црнојевић, по речима једног књижевног историчара "нашао је однекуд срчаност, надахнућа и далековидости да наручи српска слова и да на своме Цетињу заснује штампарију". Његови штампари, са свештеником Макаријем "од Црне Горе" на челу, успели су 1494-1496, пре него што је под турском силом нестала и држава и штампарија, да објаве пет црквених књига српском варијантом старословенског језика. Управо се навршава пет стотина година откад је - 4. јануара 1494 - објављена прва од њих, Октоих првогласник, као прва књига на словенском југу штампана ћирилицом. Као и три године раније ћириличке књиге из Кракова, и књиге са Цетиња штампане су унцијалним типом ћирилице (тзв. устав), и тај је избор имао трајан типолошки значај. Цетињска штампарија, ослоњена на словенску рукописну традицију и истовремено на тековине ренесансе (нарочито у орнаментици), имала је висок технички квалитет и служила је као узор каснијим штампарима.

После пада Црне Горе српско штампарство морало је тражити спољна уточишта и ослонце. Мисија штампања православних књига настављена је најпре у румунским војводствима, првенствено у Влашкој. Тамо је почев од 1507. године штампар Макарије, вероватно онај исти са Цетиња, штампао црквене књиге бугарске редакције - која се употребљавала у Румунији. Ове изванредне књиге показују јасне везе са цетињском штампом и имале су велики утицај, не само у румунском него и у каснијем српском штампарству. С њима је почела плодна симбиоза српске и румунске штампе, која ће добити нови импулс каснијим сељењем штампарије из Горажда у Румунију и која представља једну од низа светлих страница у историји српско-румунских културних и духовних веза.

Главна инострана база српског штампарства била је Венеција, где је Божидар Вуковић, родом из Подгорице у Црној Гори, штампао српске књиге између 1520. и 1540, а његов син Виценцо Вуковић и други настављачи продужиће век штампарије до близу краја 16. века; једна књига објављена је и у 17. веку (1638). Суочени с турском опасношћу, тада су Венеција и Ватикан у извесној мери толерисали и српске књиге и уопште делатност снажне православне дијаспоре у Венецији. Њен основ чинило је Братство Грака, којему су се придружили и Срби, а Божидар Вуковић био је једно време и управник (гасталд) Братства. Као истакнут трговац, штампар и јавна личност, којој је племићки чин признао Карло В Хабзбург, Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на скадарском језеру, где је по својој жељи и сахрањен. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другде на европском истоку, све до Балтика.

Истовремено је заснована и друга важна грана српске штампе, коју је водио други Божидар - Божидар Горажданин - и његови потомци из рода Љубавић. Он је, боравећи у манастиру Милешеви, послао своја два сина у Венецију, где су набавили опрему и започели, а можда и довршили штампање своје прве књиге - Служабника из 1519. или 1520. године. Затим су штампарију пренели у Горажде, на реци Дрини. То је била прва штампарија у Турској империји, а укупно је под Турцима радило осам српских штампарија, али врло краткотрајно: Горажде 1520-1523, Рујно под Златибором 1536/37, Грачаница 1538 /39, Милешева 1544-1546, Београд 1552, Милешева (опет) 1557, Скадар 1563 (у тесној вези с Венецијом и штампаријом Вуковића), а последњу је у Мркшиној цркви (у околини Ваљева или јужно од њега) водио 1562-1566. године монах Мардарије, раније (1552)штампар у Београду.

Стицајем околности све су ове штампарије радиле у доба владавине султана Сулејмана Величанственог (1520-1566), који је освојио Београд и Угарску (с Будимом) и у два маха допирао својим походима до Беча. Исламска култура Турске царевине није прихватила штампарство, а турске власти у Сулејманово доба нису формално забрањивале српску црквену штампу, али јој нису пружали ни реалну могућност опстанка. Зато је осам поменутих штампарија у Турској штампало само једанаест књига. Сигурно ни једна од тих штампарија није основана с циљем да штампа само једну или две књиге, него су се невољно гасиле, не издржавши неповољне услове под теретом турске власти и у разореном српском друштву. Ни обнова Српске патријаршије 1557. године није донела никакво оживљавање штампарског рада.

Једино се штампарија из Горажда није угасила, него је пренесена у Румунију, где су њеном опремом штампане књиге од 1545. до после 1580. године. Штампали су их Мојсије из Дечана - ранији штампар Божидара Вуковића, Димитрије Љубавић - унук Божидара Горажданина и румунски штампар ђакон Кореси. У Румунији су штампане и две књиге за потребе српске цркве, 1580. и 1648. године. Ова друга је истовремено последња из циклуса књига старословенског језика српске редакције. Немајући више снаге за сопствену штампу, и да би осигурала аутентичност православне књиге, српска црква оријентисала се у следећем периоду на руске штампане књиге, што ће отворити врата руској редакцији и њеном уделу у токовима српске језичке културе.

Свети Ћирило и Методије

Само око четрдесет познатих издања завештале су нам старе српске типографије, али је њихов историјски и културни значај изузетан. Оне су помогле српској цркви да издржи критично најразорније доба турске најезде, до времена када се с обновљеном Патријаршијом опет донекле консолидовала. Њиховом заслугом је аутентична словенска православна књига заузела своје место у култури штампарства и одржала га до времена када су, с историјским закашњењем, узеле маха руске штампане књиге, постајући главни ослонац духовне и језичке културе коју су засновали Ћирило и Методије. Као драгоцено наслеђе, те су књиге чуване и поштоване у српским и другим црквама, служећи не само својим текстом у богослужењу него и својом ликовном опремом као узор примењене уметности.

Почев од последње трећине 16. века, прилике у Отоманској империји биле су безнадежно неповољне за штампање српских књига. иако је већина Срба живела у границама те државе, српске књиге штампане су искључиво ван њеног подручја све до друге половине 19. века. После мрачног и мучног 17. столећа, из кога су остале само две већ поменуте српске књиге, извесна ренесанса наступила је у 18. веку, пошто је српска књига стекла ново тржиште у земљама Хабзбуршког царства, где је сада живео велики део Срба. Међутим, тамошње власти, у нади да ће Срби, остављени без просвете, и српска православна црква лишена неопходних књига - лакше попустити притиску да приме црквену унију с Римом, одбијали су упорно понављане молбе поглавара српске цркве да се дозволи оснивање српске штампарије.

Довијајући се, српски митрополити су успели да штампају неколико важних књига (сад већ руском редакцијом црквенословенског језика) у Римнику у Влашкој (1736, 1755, 1761) и у Јашију у Молдавији (1765). Други излаз, такође заобилазан и сасвим недовољан, нађен је у бакрорезним издањима, која су уз материјалну потпору цркве, издавали сами уметници бакроресци (Христифор Жефаровић у петој деценији 18. в., Захарије Орфелин у каснијем периоду). Публиковање српских књига добило је јачи замах од 1761, када је венецијански штампар Димитрије Теодосије, Грк, отворио и ћирилски одсек своје штампарије.

Штампајући православне црквене књиге, он је, да би отклонио неповерење српског свештенства према књигама које долазе из католичке средине, на насловну страну стављао податак да је књига штампана у Москви, Кијеву или Санкт Петербургу. Упркос својој материјалној нетачности, те су тврдње биле близу истине. Наиме, Теодосије је за потребе српске цркве прештампавао руске црквене књиге. За десетак година из његовог предузећа изашло је преко четрдесет књига намењених Србима. Аустријске власти најзад су схватиле да је забрана оснивања српске штампарије контрапродуктивна јер отвара врата неконтролисаном руском утицају, а такође и пословној добити иностране (венецијанске) фирме, уместо да те приходе убере нека аустријска. Године 1770. бечком штампару Јозефу Курцбеку одобрено је монополско право на штампање српских књига. Дајући такву привилегију бечком предузетнику, који уз то није био Србин, аустријска власт је осигурала чврсту контролу над српском књижевном продукцијом. У конкурентској утакмици Курцбек је био у повољнијем положају него Теодосије, који је ипак успео да објави још неколико књига намењених Србима, и уз то монументално дело Србина Захарија Орфелина Историја Петра Перваго, намењено руским читаоцима и писано руским језиком. После смрти Димитрија Теодосија његов наследник Пане Теодосије наставио је да издаје поред осталих и српске књиге.

Све до 1786. године Курцбекова штампарија је српске књиге штампала искључиво црквеном ћирилицом тј. старим, из средњег века наслеђеним типом ћирилских слова. Тек тада изашло је из те штампарије прво издање штампано модерном ћирилицом тзв. грађанском азбуком, обликованом према стилу латиничких штампаних слова и уведеном у Русији почетком 18. века по наређењу Петра Великог. Сами српски писци, а и штампарије ван аустријске територије, показали су се много мање конзервативним. Тако је још 1754. изашла у Санкт Петербургу Историја о Черној Гори црногорског митрополита Василија Петровића, 1768. У Венецији Славено-сербски магазин Захарија Орфелина, 1772. у истом граду његова већ поменута биографија Петра Великог, а 1783. у Лајпцигу Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића - да поменемо само најзначајнија дела.

Године 1790. Емануел Јанковић и Дамјан Каулици поднели су, независно један од друга, молбе да им се дозволи оснивање српске штампарије у Новом Саду, али су наишли на одбијање бечких власти. Међутим, 1792. године, после смрти Курцбекове, његову ћирилску штампарију, заједно с њеним монополом, откупио је српски ентузијаста и новинар Стефан Новаковић. Он је, после финансијског неуспеха, 1796. продао то предузеће будимској штампарији Пештанског универзитета, веома развијеној фирми која је објављивала књиге на многим језицима и која је затим деценијама држала монопол на штампање српских публикација у хабзбуршким земљама. Само у ретким случајевима понеки аутор успевао је да штампа своје дело другде, у Аустрији или ван ње.

Преокрет је настао тека 1832. године, када је у Београду, под владом кнеза Милоша Обреновића, прорадила Књажевска српска печатња (касније Државна штампарија, данас Београдски издавачко-графички завод) Добро опремљена и агилна, та нова установа одмах је преузела на себе знатан део књижевне продукције међу Србима. Ускоро затим, и црногорски владар, владика и песник Петар II Петровић Његош постарао се да његова мала и сиромашна земља стекне своју штампарију. Монопол штампарије Пештанског универзитета тако је изгубио смисао. Већ 1836. Павле Јанковић добија привилегију за отварање српске штампарије у Новом саду, а 1841. слично одобрење издато је Јовану Каулицију. занимљиво је да је први био синовац Емануела Јанковића, којем је 1790. била ускраћена таква дозвола, а други син Дамјана Каулиција, који је тада доживео исту судбину.

У периоду који је следио највећи део српских публикација штампао се у три града: Будиму и Новом саду на територији Хабзбуршке монархије и Београду у Србији. Гашењем активности будимске штампарије у Мађарској буни 1848. године тежиште издавачко-штампарске активности дефинитивно се устаљује на српском етничком земљишту. Ослобођена бирократске стеге Србима углавном ненаклоњене Аустрије, српска књига нагло напредује. Док су у првој деценији 19. века, по Српској библиографији Стојана Новаковића, изашле само 194 српске књиге, а у четвртој деценији 386, у шестој деценији тај број је био 670. Удео књига штампаних у Србији брзо се повећава, да би у другој половини седме деценије премашио половину.
Био је отворен пут за даљи нормалан развој српског штампарства. као и у другим земљама, он се рачвао у два смера: повећање обима продукције уз истовремено усвајање техничких иновација. Тај су тренд прекидали, враћајући историју за извесно време далеко уназад, само несрећни историјски догађаји: Први и Други светски рат и садашње санкције Савета безбедности.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Живот и прикљученија



izvor Vikipedija

Матрица (графика)
Матрица, клише или штампарска форма је било која површина на којој се механичким, термичким или хемијским деловањем дефинише садржај који се штампа. У поступку штампе, на матрицу се наноси боја која се под притиском преноси на папир, односно површину која се штампа. Да би нека површина била употребљена као матрица, материјал од кога је сачињена мора омогућити чување свих квалитета садржаја и после вишеструког излагања процесу штампе.

Офсет штампа
Равна (офсет) штампа примењује се као индиректна штампа, што значи да се боја са форме не преноси директно на подлогу, него се претходно преноси на гумену покривку (која је постављена на офсетни цилиндар) а затим са ње на материјал за штаму. Код равне штампе штампајући и не штампајући елементи се налазе у истој равни а међусобно се разликују по својим физичко-хемијским карактеристикама. Штампарска форма је тако одрађена да су штампајуће површине пријемчиве за боју а да одбијају воду, док не штампајуће површине примају воду, а после влажења одбијају боју. Средство за влажење (вода) се прво наноси на форму, прекрива у танком слоју лиофобне, не штампајуће елементе, док боја која се на форму наноси након воде прекрива само лиофилне, односно штампајуће елементе.
Постоје технике равне, високе и дубоке индиректне штампе. Поступак равног офсета је данас најраспрострањенији поступак штампања, она покрива 85 % штампарске делатности у целом свету.
Штампарске машине за равну офсет штампу припадају групи ротационих машина, то значи да су елементи уређаја за остваривање притиска у штампарској јединици цилиндри, чије је основно кретање ротационо. Савитљива штампарска форма се причврћује на цилиндар који је у контакту са офсет (гуменим) цилиндром, тако да се отисак са форме преноси на гумени цилиндар а са њега на материјал за штампу.
Процес штампе у техници равног офсета одиграва се тако да на форму која је причвршћена на цилиндар форме, помоћу система ваљака за влажење се прво наноси средство за влажење, које се задржава само на хидрофилним не штампајућим елементима док штампајуће површине остају суве, затим се на овакву површину штампарске форме наноси боја која приања само на штампајуће површине које нису прекривене водом. Даље се боја са штампајућих површина форме преноси на гумени цилиндар са кога се врши отискивање. Значи три главна елемента офсет штампе су:
Цилиндар носилац штампарске форме изнад кога су уређаји за влажење и боју.
Цилиндар носилац гуменог омотача који на себе прима штампајуће елементе и преноси на трећи сегмент (садржи компресибилни слој ).
Цилиндар за притисак.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Поступак офсет штампе


Гумени цилиндар остварује неколико важних функција:
• гумена пресвлака ублажује евентуалне неравнине на папиру • обезбеђује равномерну расподелу притиска на целој контактној површини и ствара услове за једнакост отиска као целине • обезбеђује значајну уштеду у боји (боје које се користе у себи садрже више пигмената, имају велики вискозитет и високу покривну моћ ) • омогућава штампање на врло танким папирима


МАН Роланд пресс
Штампарска форма за равну офсет штампу састоји се из једног дела у облику плоче, која може бити израђена од литографског камена, цинка, алиминијума (монометалне плоче) или од комбинације неколико метала (полиметалне плоче), затим од пластичне или папирне фолије... Штампарска форма за равну офсет штампу израђује се директним или индиректним поступком. Директним поступком штампарска форма се израђује на литографском камену (писањем и цртањем), затима на пластичним и папирним фолијама (снимањем на апаратима и камерама са електростатичким поступком копирања), осветљавањем помоћу ласерских зрака, писањем и куцањем. А индиректним поступком се штампарска форма израђује коришћењем копирних предложака (негатива или позитива) и копирањем на моно или полиметалне плоче. За индиректан поступак добијања штампарске форме, потребно је израдити монтажну форму (табак ).
[You must be registered and logged in to see this image.]

Неке од предности офсет штампе:
Постојан висок квалитет слике — оштрија и чистија штампа слова зато што се гумени покривач прилагођава текстури штампајуће површине
Могућност коришћења широког спектра штампајућих површина, сем глатког папира (на пример дрвета, тканина, метала, коже, грубог папипа)
Брза и лака израда штампарских плоча
Дужи животни век плоча него код директних лито преса — зато што не постоји директан додир плоче и штампајуће површине.
Прва литографска офсет штампарска преса је направљена у Енглеској око 1875. године и била је дизајнирана за штампање на металу. Преносни цилиндар је био покривен посебно третираним картоном који је преносио штампану слику са лито камена на површину метала. Неких пет година касније, картонски прекривач преносног цилиндра је замењен гумом, која је и данас најчешће коришћен материјал.
Прва особа која је употребила офсет пресу за штампање на папиру је вероватно био Американац Ајра Вашингтон Рабел (Ира Wасхингтон Рубел) 1903. године. Идеју је добио случајно, када је приметио да када год у преси током рада није постављен лист папира, камен штампа слику на гумом обложен цилиндар утиска и следећи утисак има слику са обе стране: директну лито слику са предње и и слику са гуменог покривача на задњој страни. Рабел је потом приметио да је слика на задњој страни много много оштрија и јаснија него директна лито слика зато што је мекана гума могла боље да утисне слику у папир него тврди камен. Убрзо је одлучио да направи пресу која је сваку слику са плоче штампала прво на гумени прекривач па потом на папир. Браћа Чарлс и Алберт Харис (Цхарлес анд Алберт Харрис) су у исто време независно посматрала процес и убрзо потом развила офсетну пресу за Харрис Аутоматиц Пресс Цомпанy.
Харис је своју офсетну пресу засновао на ротирајућој леттерпресс машини. Користила је металну плочу савијену око цилиндра на врху машине која је додиривала ваљке за мастило и воду. Преносни (офсетни) цилиндар је био постављен директно испод и у додиру са цилиндром за плочу. Цилиндар за притисак испод њега је притискао папир на покривач да би се слика пренела на лист (погледајте дијаграм). Док се овај поступак у основи и данас примењује, усавршавање је довело до двостране штампе и мержног улагања (wеб феединг, коришћење ролни уместо листова папира).
Током 1950-тих је офсет штампа постала најполуларнији облик комеријалног штампања и било је много побољшања на плочама, мастилу и папиру, чиме су предности ове технике — брзина израде и трајност плоча — доведене до врхунца. Данас се главнина штампе, укључујући и новине, врши овим процесоm

Дубока штампа (графика)
Дубока штампа је графичка метода штампе, где се слика урезује у површину која се назива матрица или плоча. Садржај који се штампа дефинише се удубљењима у матрици која се пуне бојом, да би се касније у штампи под пресом боја пренела на површину на којој се штампа. То је супротан поступак од високе штампе, где удубљења остају бела, а површина је та која се боји. У дубоку штампу спада и колографија, где се матрица припрема лепљењем елемената разних текстура на саму површину матрице. Дубока штампа потиче из раног 15. века, од појаве бакрореза.
Принцип
За дубоку штампу се углавном користе бакарне и цинкане плоче, а удубљења се праве ецовањем, резбарењем, гребањем итд. Поступак дубоке штампе карактеришу удубљени штампајући елементи матрице (штампарске форме, клишеа). Нештампајући елементи матрице леже на константно уздигнутом нивоу. Пре самог процеса набојавања плоче, припремамо папир за дубоку штампу, потапајући га у каду са водом да одстоји пре штампања најмање 15 минута. За дефинитивне отиске дубоке штампе користе се квалитетни папири веће грамаже (250-300 г/м²). Целокупна површина матрице се пре штампе набојава, тј. на њу се наноси штампарска боја у коју се, за разлику од високе штампе, додаје ланено уље. Процес наношења боје на плочу обавља се гумом - ракелом, или специјалним графичким тупфером. Пре штампања се одговарајућим материјалима (новински папир или флис папир, импрегнирана газа) са нештампајућих елемената одстрањује боја, тако да боја на крају остаје само у удубљењима. Тако припремљену плочу полажемо на графичку пресу, преко ње стављамо претходно наквашени а потом осушени папир(папир се суши између листова новинске хартије или за то специјално израђених упијајућих табака папира), а потом све прекријемо филцом (специјална тканина која належе између плоче и ваљака пресе) и пропустимо отисак кроз пресу. Високи притисак пресе и адхезионе силе између материјала на који се штампа, узрокују преношење боје из удубљења на папир.
Технике дубоке штампе
Од избора материјала и начина обраде матрице директно зависи и квалитет садржаја будућег отиска. Према начину обраде матрице за дубоку штампу, технике се деле на механичке, хемијске, термичке и колаграфију. Технике дубоке штампе се у пракси често комбинују.
Механичке технике
Матрица је сачињена од материјала који омогућава лаку манипулацију механичким поступком - дубљењем или гребањем. Технике су бакрорез, сува игла и мецотинта.
Бакрорез
За бакрорез се углавном користи бакар, али може послужити (мање или више ефикасно) и неки други мекани материјал, као што је алуминијум, цинк или пак плексиглас. Обрада је слична као код дрвореза, површина се издубљује одстрањивањем вишка материјала уз помоћ специјализованог алата, али је квалитет штампе другачији, с обзиром да се ради о радикално другачијем материјалу. Плоче у бакрорезу су глатке, немају своју текстуру, и омогућавају далеко прецизнију обраду него што је то случај са дрветом.
Сува игла
Сува игла је врло атрактивна и популарна графичка техника непосредног урезивања линија у површину металне плоче. Овом техником се постиже отисак са врло сочном графичком сликом, компонованом од изражајних контраста и баршунастих линија. Графички поступак је директан, непосредан и економичан. Ова техника налази своју примену и као допуна при обликовању и корекцији у другим техникама дубоке штампе, бакропису, бакрорезу, итд. Класичан материјал је бакрена или цинкана плоча која се гравира оштро брушеним и различито профилираним челичним иглама.
Јачим или слабијим притиском игле остварује се дубља или плића линија. Изражајност зависи и од угла гравирања: угао од 90 степени даје већу сочност отиску јер ствара линију са двоструком браздом. Због осетљивости добијених бразди на притисак пресе, ова техника није погодна за остварење великог тиража.
Гравирање сувом иглом је познато још у XV веку. Као самостална техника се појављује око 1480. године. У почетку, она је служила као почетна фаза у бакрорезу. Због немогућности високог тиража, малобројни су примери први радова овом техником. Уметници зато најчешће користе суву иглу у комбинацији са другим техникама. Такве примере налазимо код Рембранта (1606—1669), Жака Калоа (1592—1635), Франциска Гоје (1746—1828). Примере употребе чисте суве игле налазимо рецимо код Огиста Родена (1840—1917), Џејмс Мек Нил Вистлера (1834—1903) или Жака Вилона (1875—1963).
[You must be registered and logged in to see this image.]

Пример технике суве игле Огист Роден, Виктор Иго (1885)

Мецотинта

Изум ове технике приписује се аматеру Лудвиг вон Сиегену(1609-1680), који први почиње са назрнчавањем плоче њихалицом и рулетима. Принцип рада је следећи: на бакарној плочи се ручном механичком методом, уз помоћ специјалне алатке која се зове берсо или њихалица, формира густа текстура која се касније глачалицом или шабером глача на оним местима која касније у штампи не требају бити дубоко црна. Плоча се "назрнчава" све док се не добије одговарајућа густина текстуре, а распон текстура је од оних које дају светло сиву до најдубље црне (мецотинта омогућава највећи валерски кључ од свих техника дубоке штампе), тако да је плоча у основи тамна, а касније се глачањем извлаче светлије партије. Прво се извлачи средњи тон сиве боје, по чему је ова техника и добила назив (меззотинт, меззо - средњи тоналитет). Што се плоча више изглача, то ће на том месту на отиску тон бити светлији, и тако све док плоча не буде потпуно глатка (да сија). Глатке партије не задржавају боју и оне су на отиску потпуно беле. Мецотинта се штампа под пресом за дубоку штампу уз употребу квалитетног папира велике грамаже (250-300 г/м²), и квалитетног филца за саму штампу. Цео поступак унапред умногоме одређује изглед дефинитивног отиска. Мецотинта је препознатљива по дубоком валерском кључу, великим тамним површинама, из тог разлога су је уметници користили пре проналаска фотографије како би репродуковали позната уметничка дела, јер је могла савршено да пренесе квалитет слике не нарушавајући њену естетску вредност. Данас се ретко користи у графичарској пракси због саме припреме која изискује доста времена и напора. Од уметника који су у савременој уметности наставили да се баве овом техником издваја се Јапански графичар Yозо Хамагуцхи. На нашим просторима познати уметник по овој техници је Емир Драгуљ, чији је рад доведен до савршенства.
Хемијске технике
Удубљења се постижу деловањем киселине на неблокиране површине металне плоче. Овај процес се назива ецовањем или нагризањем. Плоча се заштити са свих страна премазом отпорним на киселину (лаком), те се касније "отвара" на оним местима где је потребно начинити удубљења. Тако припремљена, плоча се потапа у раствор киселине, и оставља да киселина нагриза метал. Кад је плоча нагризана до одређене мере премешта се у суд са водом ради неутрализације киселине. Потом се премаз скида са плоче и она улази у процес штампе. Постоји више начина на који се плоча може селективно блокирати, односно отворити за деловање киселине, па постоји и више техника: бакропис, акватинта, мека превлака, резерваж.

Ravno stampanje

Litografija
Litografija je najcesci oblik ravnog stampanja, postupak gdje se potvrde izvlace iz jedne povrsine koja nije niti urezana, niti reljefna, vec potpuno ravna. Crtez se povlaci na povrsinu iz litografskog kamena.
Ovu tehniku je izumio Alois Senefelder 1798. godine, a temelji se na principu da se masnoca i voda medjusobno odbijaju.
Umjetnik crta na teskoj ploci od vapnenog kamena, plosnatoj i dobro izbrusenoj, koristeci specijalnu veoma masnu tintu ili posebni pastel koji se sastoji od voska, sapuna i cadje. Kamen se zatim tretira sa razlicitim kemijskim mjesavinama koje fiksiraju masnocu na crtezu i povecavaju poroznost praznih prostora, tako da kad se postavlja voda, masnoca je odmah odbije, ali je slobodna povrsina prihvaca. Zatim se po kamenu prelazi veoma masnom tintom. Ova prianja samo na masnocu crteza ali je odbijena od mokrog i praznog dijela. Tako se mogu napraviti stampe ravne matrice.
Umjetnik moze isto tako napraviti crtez na specijalnom litografskom papiru i kasnije ga dati litografskom strucnjaku da ga prenese na kamen.
Crtez se izvodi u svakom slucaju sa pastelom za litografiju, ali raditi na papiru dozvoljava slobodu i spontanost koje je tesko postici direktno na kamenu.

Литографија је графичка техника равне штампе која као подлогу користи литографски камен са равном површином. На глатку и обрађену површину камена се наноси цртеж, масном литографском кредом, литографским тушем или неким другим масним средством (уљани пастел, оловке за цртање по стаклу, сапун...). Површина камена за литографију је порозна, рупичаста, а зрнаста структура лако прима на себе литографску креду и туш.
Након хемијске обраде раствором азотне и фосфорне киселине тако изведеног цртежа, површина камена исцртана масним материјалом прима штампарску боју, док површина која није била заштићена и на коју је деловала киселина боју одбија. Код набојавања, камен се мора стално и равномерно квасити водом. На набојани камен се поставља папир, а након тога се приступа штампи уз помоћ литографске штампарске пресе, кроз коју се камен креће хоризонтално уз константни вертикални притисак.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Offset
Danas je offset najupotrebljenija tehnika stampe, iako se pretezno koristi u industrijskoj proizvodnji, a ne umjetnickoj. Offset se moze definirati kao moderni razvoj litografije. Litografski kamen je zamijenjen jednom metalnom plocom, na kojoj se jednim fotografskim postupkom prenosi slika. Nakon toga ploca se prelazi tintom i zatim se ovlazuje. Zatim se slika stampa na gumenoj matrici, koja se koristi za stampanje na tisuce kopija na papiru.

Serigrafija
Boja se nanosi na platno veoma tankog tkanja, tradicionalno svila, medjutim, danas se koriste sinteticka platna, napeta na razboju i postavljena iznad lista papira ili predmeta odredjenog za primanje stampe. Platno koje sluzi kao matrica pripremljeno je tako da tinta filtrira kroz njegovo tkanje samo u nekim dijelovima, a ne svugdje, stvarajuci na taj nacin crtez. Prednost ovog sistema je da slika nije obrnuta, kao kod vecine tehnika stampanja, i umjetnik nije prisiljen koristiti tintu.

Vojno izdavaštvo i štamparstvo u Velikom ratu

"Vojska bez svog lista je kao čovek bez govora" rekao je još u pretprošlom veku, 1879. godine Jovan Dragašević povodom pokretanja časopisa "Ratnik", prvog institucionalizovanog vojnog lista u Srbiji.

Štamparstvo i izdavaštvo su, bez sumnje, uvek bile važne delatnosti u funkcionisanju svake vojske. U toku borbenih dejstava dobijale su još veći značaj, a kad je u pitanju odbrambeni rat, onda su vojne štamparije nezaobilazne u strategiji odbrane.

Vojno izdavaštvo i štamparstvo u Kraljevini Srbiji delilo je doslovno sudbinu Srpske vojske i naroda sve vreme Velikog odbrambenog rata, od 1914. do 1918. godine.

Iako nedovoljno istražena, zna se da je ova oblast odigrala značajnu ulogu tokom Prvog svetskog rata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zato je uz podršku Uprave za tradiciju, standard i veterane Ministarstva odbrane Srbije i uz pomoć Vojnog arhiva Srbije, Vojne štamparije, Vojnog muzeja i drugih kulturnih institucija realizovana ova emisija koja je istražila i gledaocima u pola sata predstavila značaj i delovanje vojnog štamparstva tokom herojske četvorogodišnje epopeje Srpske vojske i naroda.

Kada je 14. jula po starom kalendaru počeo Prvi svetski rat, budući da se znalo da će prestonica, koja je u prvoj vatrenoj zoni, biti bombardovana, pristupilo se hitnoj evakuaciji. Duboko u unutrašnjosti sprovode se dve koncentracije, jedna vojna i druga politička. Prema odluci Generalštaba Kragujevac postaje sedište Vrhovne komande, a po odluci Vlade Niš postaje prestonica zemlje.

Po naređenju generala Stepe Stepanovića male privatne štamparije, koje su bile lako rasklopive i ponovo sklopive, stavljaju se u službu vojske i odbrane otadžbine.

Tako, recimo, vlasnik male beogradske štamparije "Mlada Srbija", Vladimir Anđelković prenosi svoju štampariju u Valjevo. Isto tako štamparske radionice u Kragujevcu, Čačku Nišu i drugim gradovima rade u okviru Štamparije Vrhovne komande.

Sve ispravne štamparske mašine bile su potrebne, kao i štamparski radnici, koji su uglavnom bili mobilisani i po trupama.

A valjalo je svakodnevno štampati neophodan vojni materijal, razne brošure za vojnike, lekarska uputstva za suzbijanje bolesti, razna naređenja i upute.

Takođe, gotovo bez prekida je štampan "Ratni dnevnik", zvanično glasilo Vrhovne komande, a pod uredništvom Ratnog pres biroa.

Usled žestine rata Srpska vojska se povlači, sa njom i mnoštvo naroda, a male štamparije se, gde se to stiglo, rasklapaju i sele ka jugu.

Snažna neprijateljska ofanziva utiče da od 18. oktobra 1915. godine zvanično prestaje i rad štamparske radionice Vrhovne komande.

Šestog novembra u Niš su ušle bugarske okupacione snage, a za Srpsku vojsku i mnoge izbegle počinje put golgote preko Albanije.

Mnogi zauvek ostaju na ovom putu. Ipak, organizovano se kreću prema jugu i pristižu krajem godine na obalu. Iznureni, izgladneli, umiru i od hrane. Uz velike nedaće prebacuju se na ostrvo Krf.

Na ovom grčkom ostrvu Srpska vojska se oporavlja, reorganizuje i već početkom 1916. godine inicira se nabavka jedne štamparske mašine u Italiji sa odgovarajućim slovima i materijalom.

I danas zadivljuje i izaziva duboko poštovanje visoka svest vojnog i državnog rukovodstva o nasušnoj potrebi da se ponovo pokrene štamparstvo i izdavaštvo.

Tako, tamo daleko, na grčkom ostrvu, srpsko vojno štamparstvo i izdavaštvo nastavlja svoj život.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Potreba za štampanjem vojnog materijala je sve veća. Takođe, valjalo je, kao u ogledalu istorije, zabeležiti sve, radi budućih pokolenja koja će prema tome suditi o herojskim životima svojih predaka i učiti o svojoj prošlosti i svom identitetu.

Ali, sve vreme oskudeva se u ispravnim štamparskim mašinama, hartiji.

Zato fascinira podatak da je u 1817. godini u štampariji Vrhovne komande u Solunu odštampano 365 brojeva "Ratnog Dnevnika".

Sve do potpunog oslobođenja vojno štamparstvo i izdavaštvo pratilo je sudbinu Srpske vojske, učestvovalo u svim njenim bitkama, pobedama, izgnanstvu, i najzad se sa svojom vojskom vraća u oslobođenu otadžbinu.

Posebno je zanimljiva i priča o štamparskoj mašini napravljenoj u Torinu oko 1900. godine.

Uz životopis o ovoj nevelikoj mašini ide generacijama, za sad još nepotvrđena, priča da je bila deo štamparske radionice na Krfu koja je radila za potrebe Srpske vojske, a potom u Solunu. U štamparskim krugovima je zato i danas zovu "Solunka".

Autor emisije Milica Bajić Đogo, montaža Ljubomir Plavljanić, režija Lela Janić, snimatelji Milan Stanić, Petar Vujanić, Milan Ilkić.