Isidora Sekulić: Pisma iz Norveške

Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji božijoj, koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečije prirode.
Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad udjes u šumu, ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nesto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noć, u času crnog mraka, kad ni najblizi sused ne moze da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.  A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele i daljine.
...
Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćes me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu moze da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zasto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nesto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.
...
Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćes me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu moze da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zasto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nesto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.
...
Engleski pesnik Šeli je pisao da su san i smrt deca tamne noći. Na severu, kad nastanu mesecima dugi dani ili bele noći, bogme se i san i smrt dešavaju pri osvetljenju, Mučno je to. Severno osvetljenje ne samo da čoveku svetli, ono čoveka gleda i vidi kao neko natprirodno oko. Čovek se i na to strasno zagleda, i samo  g l e d a. Vid živi u čoveku odeljenim životom, i to užasno muči. Čovek se divi, boji se i muči se. Jesu li te raskošne boje na nebu vazdušne varke, ili su to neke stvarne – mi, ljudi, neobično volimo i cenimo reč stvarno – neke stvarne objektivnosti. Mali čovek, čovek s juga naročito, koji tu severnu svetlost ne  s h v a t a, oseća pod njom i pred njom neku raskošnu, neku uzaludnu svečanost. Šta je to? Možda će malo posle početi novo stvaranje sveta. Možda se to mi, ljudi, preobražavamo.
...
Jezgrovito je misliti: kakav je to trenutak kad se silesija žive vode odjedared ukoči, kad trenutno isčeznu sve boje, na prečac otme huknjava i trasak koji se kilometrima daleko čuju. I kakav će biti trenutak kad će se odjedared protegliti, poplaveti, i procuriti sve strašne klice, kad će opet skočiti i prorikati vodene energije. Kakve su to metamorfoze, kakva su to vaskrsenja!

Najbolja zbirka pripovedaka Isidore Sekulić, Kronika palanačkog groblja je obeležena fatumom prolaznosti i smrti. Njeni junaci su snažne ličnosti koji pobeđuju u mnogim životnim borbama, ali se njihov život završava porazom pred smrt i zaboravom. U ovoj zbirci se posebno izdvaja pripovetka Gospa Nola.

Pripovetka Gospa Nola sažima i opisuje život krepke, kršne žene, Nole poreklom iz Hercegovine. Još u ranoj mladosti, gospa Nola se izdvajala od ostalih devojaka po svom fizičkom izgledu. Bila je muškobanjasta, pomagala ocu i družila se sa muškarcima, kojima je bila najbolja prijateljica. Svog muža Tošu je očarala svojim stavom i karakterom, i zato ju je oženio. Kada se udala nije se uopšte promenila. I dalje je bila skromna, ozbiljna, stabilna, istinoljubiva, ali postala je još vrednija i plemenitija. Pomagala je crkvi, sirotinji, svojim radnicima.

Gospođa Nola nije mogla da se ostvari, ali zato se trudila da pomogne drugima i njihov život učini srećnijim. Pošto nije imala dece, odgajala je tuđu, nezbrinutu decu. Ona im je omogućila sve i brinula se za njih kao da su joj rođeni. Taj njen trud se nije isplatio. Nijedno od njene posvojčadi nije pronašlo svoj pravi životni put i postiglo nešto u životu. Samo je Švaba Hans koga je ona skoro protiv volje prihvatila, iako najslabiji, najneugledniji među njima, iako je od svih najmanje obećavao, samo je on našao svoj put i postao nešto. Nije se ni isplatilo ni sve što je činila u životu da bi porodicu svog muža spasila od neizbežne propasti. Svoj život je posvetila drugima i proživela ga za njih, ali joj niko nije vratio istom merom i niko se nije žrtvovao za nju.

Pripovetka Gospa Nola Isidore Sekulić govori o promašenosti života, ali ipak ne odzvanja fatalistički, već iskreno humanistički. Ona govori o prolaznosti koja ne može da poštedi nikoga, pa ni takve jake ličnosti, kao što je bila gospa Nola. Priča o gospa Noli je uvek aktuelna, jer govori o večnim temama, o čoveku i životu uopšte.

Stefan Tanasijevic

A brat mi je bio nestaško i mali divljak. Podizao je Skadar na Bojani i
zaziđivao moje lutke, tražio mravima rtenjaču, prezao skakavce u kola od
karata, i više išao na glavi nego na nogama.

Sedela sam dakle po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i
svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo
kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka
sa fizionomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njima
grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve
jedan kao drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima
glave na oba ramena. Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo
namršteno ćutanje zaleđenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da
vode, tamo su, kao oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i
umiljato se plavile dobre oči skandinavskih belih sokolova.

Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, 
pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.

Ja sam to zvala buretom, ali u stvari je to bila jedna grdna kaca,
rasušena, razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez
ikakva opredeljenja polagano trunula i propadala. Bočne duge se još
nekako i držale, ali se rasušile i isprepucale. Dole nije bilo dna, a
dno , okrenuto naviše kao krov, sve se izrešetalo, svaka se daska mogla
pomeriti , a mnogo glavnih dasaka nijen više ni bilo.
Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između
dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu i kao
kamen tvrdu pečurku, razmicala lišće gustog i ugasitozelenog korova, i
volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine.

Isidora Sekulić – “Bure”

" Kako reci ukratko u cemu je sustina genija francuskog? Iz politicke istorije znamo
 da je taj genije tezio uvek slobodi i drustvenoj pravdi.A iz istorije umetnosti znamo
 da je ostvarivao najsavrseniju lepotu.U Parizu stoji jedna znamenita skulptura velikog
 francuskog vajara Rodena.Taj Mislilac predstavlja coveka iz primitivnog doba covekove istorije
.. predstavlja dakle gromadu tela, misica i surove snage , nesto sto je jace od medveda i sekire, i
 u cemu je odjared ustala misao, duh, ideja o zadatku coveka, sinula iskra razuma i fantazije, kako 
bi se u svim celijama puti organizovao jedan silan i blagorodni napor.Taj napor, postepeno, oblagorodice
 oblik tela, pokrete udova, formu lobanje i lica, izraz oka i jezika.To jest, napor taj , tamo 
negde daleko i nekada, vezace apstraktnu misao za savrseno lepu formu.Eto, to je sustina
 francuskog genija, napor ka najvisem i najtezem , uvek nov i sve veci napor i rad da 
se uspostavi prisna veza izmedju ideja slobode , pravde i lepote"

" U Francuskoj, u  Parizu, kao nekada u Rimu, brinu se brige celog covecanstva.Francuska je,
sem ostalog i nacija uzurbanog i trajnog rada.Gde drugi malaksavaju, ili ostavljaju zadatke 
potomstvu, Francuska bdi, i ne da ni drugima spavati.Anatol Franc, govoreci negde o socijalnom 
naporu ljudstva, o naporu da se pomogne svima koji stradaju u mraku sirotinje i nekulture, 
sravnio je Tolstoja i Zolu, rekavsi da su bili na dva kraja sveta istovetne radionice.Samo, 
dodao je, dok je Tolstojeva dusa postala mesto rezignacije, Zolina je bila i ostala mesto 
neumornog rada."

" Analiticki trenutci " - " Francuski genije ", 1925.

Spisateljica, stoik, samotanjak



ena o kojoj su svi govorili sa poštovanjem, čak i oni koji je nisu voleli. Večiti samotnjak koji o svemu zna mnogo.
„O Isidori Sekulić, osim nekoliko sasvim istinskih podataka, nema nijedne anegdote“, zabeležio je Ljubiša Kozomara u Borbi 1958, verovatno u tekstu povodom njene smrti. Morali bismo se složiti sa njim – ne bih mogla ni jednu zabavnu, usputnu priču o Isidori ovde da vam napišem jer je svaka priča koja govori o njoj inteligentna i jasna priča sa poukom, priča o jednom izuzetnom životu, ne samo nesvakidašnje spisateljice, već i velike osobe.
Uprkos popularnom mišljenju da je bila usedelica, Isidora je bila udata, doduše kratko i nesrećno jer joj je muž rano umro od tuberkuloze. Baš to bolest je bila kob koja ju je pratila kroz ceo život, odnevši joj prethodno celu porodicu i ostavivši je samu da se bori sa slabim zdravljem i konstantnim migrenama. Verovatno je to ono što je uticalo na njenu ličnost i oblikovalo je, učinivši je tako samotnom, zatvorenom i postojanom.





O Isidori mnogi imaju šta da kažu – neki je pamte kao prijatelja, neki kao komšinicu, neki kao saradnika i koleginicu pisca, a neki kao neprijatelja. Ipak, simpatično je da svi imaju da kažu gotovo isto o njoj. Da je bila stoik, da je bila donekle hladna, ali izuzetno burnih osećanja prema nauci, književnosti i znanju, da je retko sa kime bila bliska, ali da je imala savšene manire koje je pokazivala tako što je svakog (sem novinara) vrhunski ugošćavala. Posete je primala gotovo uvek četvrtkom u svom specifičnom stanu, koji je ličio malo na apoteku, imao malograđansko uređenje i bio oskudan, ali u isto vreme i prepun knjiga (uvek otvorenih) i sa prelepom, raskošnom baštom i slikom Njegoša, Mocarta i Šopena da pozdravi posetioce u predsoblju. Čak i oni koji je nisu voleli je ne kritikuju i ne kude, jer se ne može reći da nije bila korektna. Kao što je i sama navela, nikome nije bila dužna za života; otplatila je čak i sama svoju sahranu. Od malena bila je ona sa nosem u knjizi kojoj je otac čitao latinski umesto priča pred spavanje. Vodila je dugačke monologe (ali nikad bez poente!) i radom lečila sve boljke. Čak iako svoju nije imala, porodicu kao pojam, je cenila iznad svega. Veliki paradoks je da je možemo posmatrati kao veliku feminističku figuru, ženu koja je mnogo putovala, radila i pomakla mnoge granice, dok je, u isto vreme, tvrdila da je ženi bitno mesto u kući, da feminizam nema smisla i da svaka žena mora biti ili kuvarica ili spremačica (pri čemu je sebe svrstavala u drugu grupu).


........................

..............

Promišljajući (i razmišljajući) o Balkanu, sada već daleke, 1940. godine, Isidora Sekulić je zapisala:



”Poluostrvo, naročito kad je vitko i vretenasto, dakle mnogo
otrgnuto od zgrudvanog kontinenta i zgrudvanog ljudstva, to je zaista
zaseban svet. Po svemu zaseban: po klimi i egzistenciji živih bića; po
čudnim putevima, koji sa stena padaju u mora i galije; po duhu i
kulturi, po veri, po društvu i politici. Zato što je takvo poluostrvo
mnogo obliveno morem, i čuvano mnogim moreuzima, teško prodire u njega
čovek, običaj, ideja i roba, ali kad uđe, onda samo teško može natrag i
napolje. Poluostrva mnogo apsorbuju, rezervoari su. Na poluostrvima
stoga, izvode se mnoge promene, vrši se u toku vremena veliki broj
eksperimenata, teorijskih i praktičnih, u oblasti čiste misli, kulturnog
rada, državnih ustrojstava, političkih metoda. Treba se setiti
Skandinavije: njen mir traje više od sto godina, međusobni politički
sporazumi ostvareni su na osnovi razuma i prijateljstva – da li su
zbilja tamo na dalekom severu išli za Platonom! – njihove
kulturno-društvene tekovine jedinstvene su. Setiti se treba Italije:
raskidana na onoliko država i raznih državnih uprava koliko cela Evropa
nije imala, a ipak sa humanizmom i umetnošću od koje je sva zemlja
muzej, a muzeji svih drugih zemalja puni i ponosni. Setiti se treba
Balkana: sa antičkom Grčkom i srednjovekovnom Vizantijom na njemu, sa
najčudesnijim produktima staroga i srednjega veka…

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

" Od malena je volela putovanja, a vremenom je postala čuvena upravo 
po putopisima. Celog života živela je skromno da bi mogla da putuje. 
„Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Za svako putovanje
 dugo i brižljivo sam se spremala. Moj otac Danilo, kada je trebalo da idem 
u Italiju, rekao mi je da moram godinu dana pre toga da učim, jer ću se tamo
 susresti sa dvadeset vekova. Učila sam, ne jednu, nego dve godine. Čitala 
sam sve na šta sam naišla: književnost, ostalu umetnost, geografiju, istoriju, 
na kraju sam o Italiji više znala od kustosa koji su me vodili.” (Vlajnić, „Bazar”,
 14. marta 2014). Kao nastavnica, raspuste je provodila putujući po Evropi, 
severnoj Africi, Bliskom Istoku. Bila je poliglota i prevodilac. "


Dr Ivana B. Spasović, Seminarski rad : 


 MANjE POZNATA ISIDORA SEKULIĆ – ISIDORA KAO UČENICA, NASTAVNICA, JAVNI RADNIK

O Isidori mnogi imaju šta da kažu – neki je pamte kao prijatelja, neki kao komšinicu, neki kao saradnika i koleginicu pisca, a neki kao neprijatelja. Ipak, simpatično je da svi imaju da kažu gotovo isto o njoj. Da je bila stoik, da je bila donekle hladna, ali izuzetno burnih osećanja prema nauci, književnosti i znanju, da je retko sa kime bila bliska, ali da je imala savšene manire koje je pokazivala tako što je svakog (sem novinara) vrhunski ugošćavala. Posete je primala gotovo uvek četvrtkom u svom specifičnom stanu, koji je ličio malo na apoteku, imao malograđansko uređenje i bio oskudan, ali u isto vreme i prepun knjiga (uvek otvorenih) i sa prelepom, raskošnom baštom i slikom Njegoša, Mocarta i Šopena da pozdravi posetioce u predsoblju. Čak i oni koji je nisu voleli je ne kritikuju i ne kude, jer se ne može reći da nije bila korektna. Kao što je i sama navela, nikome nije bila dužna za života; otplatila je čak i sama svoju sahranu. Od malena bila je ona sa nosem u knjizi kojoj je otac čitao latinski umesto priča pred spavanje. Vodila je dugačke monologe (ali nikad bez poente!) i radom lečila sve boljke. Čak iako svoju nije imala, porodicu kao pojam, je cenila iznad svega. Veliki paradoks je da je možemo posmatrati kao veliku feminističku figuru, ženu koja je mnogo putovala, radila i pomakla mnoge granice, dok je, u isto vreme, tvrdila da je ženi bitno mesto u kući, da feminizam nema smisla i da svaka žena mora biti ili kuvarica ili spremačica (pri čemu je sebe svrstavala u drugu grupu).

I sad zamislite sliku tog perioda oko rata, sliku sveta gde je fridžider bio luksuz, zime jake i osamljene, gde su posete lične i nenajavljene, a pisma glavna komunikacija, gde vlada patrijarhat, gde se smatra da umetnost vidi u apsolutno, a nauka u čudovišno! I u takvom, muškom svetu, kad joj je pružen antikomunistički apel sa naredbom: „Potpisujte!“, Isidora je odgovorila: „Ja ovo neću potpisati. Ovo je izrazito politički dokument, a mi žene u Srbiji nemamo politička prava. Vi, dakle od mene ne možete zahtevati da kao žena potpišem jedan takav politički tekst.“ Na taj način ne samo da je jedina odbila da stavi svoj potpis na dokument i time ugrozila svoju bezbednost, već je i pokazala dovitljivost i spremnost da surovu realnost pretoči u svoju korist. Može se, možda reći, da je ceo svet pretočila u svoju korist. Ona je putovala, putovala svuda po Evropi u kojoj jedino nije posetila Španiju i SSSR. Znala je šest živih i dva mrtva jezika i znala je ko igra u fudbalskoj reprezentaciji i kada. To je, priznaćete, čak i za današnje standarde, nesvakidašnja žena. A, ipak, ona bira da bude osamljena, samostalna figura, stoik.

Možda je upravo u tome caka. Možda, da nije bila tako sama, ne bi ništa ni uradila. Možda da nije toliko često mislila i pričala o smrti, pripremivši se za nju kao za samo još jedno putovanje, ona ne bi napisala sva divna dela koja danas svedoče o njoj. Ono što je sigurno je da, da nije bila takva, ne bi ostavila takav utisak na svoje savremenike, na mlade pisce koji su je redovno posećivali pred smrt i na današnje generacije koje je i dalje gledaju kao posebnu figuru srpske književnosti, mada, možda ne dovoljno.

Iza nje ne ostaju samo njena velika dela, već i njena velika figura i njene velike reči iz kojih se može mnogo naučiti.

„Treba ovo naše postojanje ispuniti sadržajem. Opravdati ga. Inače je apsurd.“ 18. 7. 1950.

Delo bez kritike živi, a kritika ne živi ni sa delom,
ni bez njega.

Isidora Sekulić

Nije bila srećna, osporavali su joj znanje i pamet, a bila je najumnija Srpkinja svog doba i prva žena akademik

U serijalu Znamenite žene Srbije pisali smo o Dijani Budisavljević, Milevi Marić, Dragi Mašin, Ljubici Obrenović... Danas saznajte životnu priču Isidore Sekulić. Srbija proslavlja 140 godina od njenog rođenja.

"Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole".



Ovako je u svom poslednjem intervjuu govorila Isidora Sekulić, prva velika žena srpske književnosti, prvi predsednik Udruženja književnika Srbije i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Malo toga od privatnih detalja danas je sačuvano o devojčici rođenoj u bačkom Mošorinu. Roditelji Danilo i Ljubica, braća Predrag i Dimitrije, detinjstvo u Zemunu, Rumi i Novom Sadu... „Spoljašnja biografija spisatejice je tako oskudna da u njoj najvažniji deo čine službeni, radni podaci“, beleži književni istoričar Jovan Deretić“. Tradiciju oskudnih privatnih podataka s početka života kasnije je nastavila i sama Isidora: „Ja sam dete svoga oca po svemu. Ne volim tuđ nos gde mu mesto nije; ne vidim smisao, a vidim odvratnost da čovek pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik ogovaranjima i indiskretnostima... Smrt je ćutanje; pred smrt treba ćutati...“

U mladosti zainteresovana za pedagogiju, Isidora se školuje u Srpskoj preparandiji u Somboru, pa na Višem pedagijumu u Pešti, gde studira matematiku i prirodne nauke. Kao nastavnica matematike radi u Pančevu, Šapcu i Beogradu, a 1922. godine doktorira u Nemačkoj. Vreme okupacije 1915. i 1941. provodi u Srbiji, povučeno, a tek krajem Drugog svetskog rata aktivnije se uključuje u javni život. Postaje prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Još za života smatrana je najobrazovanijom i najumnijom Srpkinjom svog vremena. Govorila je više jezika, poznavala više kultura, pored književnosti njeno polje interesovanja bili su i muzika i slikarstvo, o kojima je pisala kao vrhunski poznavalac. Uvek zainteresovna za folozofiju, u jednom od intervjua izjavljuje da je pre rata redovno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, drugi francuski. Ratno stanje donelo je samo tu promenu što za francuski više nije imala para.

Pisac, prevodilac i tumač književnih dela svoje stavove najbolje je izražavala u esejima. Od 12 tomova njenih "Sabranih dela", devet čini esejistička proza. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću...

Prvu kritiku objavila je tek u 33. godini života i od tada nije prestala da piše. Svojom prvom knjigom pripovedaka "Saputnici" iz 1913. godine javlja se kao sasvim formiran pisac koji svojom lirsko-meditativnom prozom najavljuje doba moderne srpske proze. Njenim delom bave se tadašnja dva najveća književna kritičara Jovan Skerlić i Antun Gustav Matoš.

Urednik Srpskog književnog glasnika i najcenjenije ime srpske kritike upućuje prve kritike Isidorinom delu. Problematičnim vidi subjektivizam, lični i intimni ton. Kao i sve žene-pisci, smatra Skerlić, i Isidora isključivo govori o sebi, ne može da izađe iz sebe. U doba Prvog balkanskog rata, kada pati i strada ceo narod, ona na sedamnaest strana opisuje svoju glavobolju. Matoševa prva pomisao o radu Isidore Sekulić jeste da se iza nje krije „muškarac rafinovane, ženske osećajnosti što nas mistifikuje ženskim pseudonimom, ali zamera joj "aljkav" stil, koji naziiva "ples riječi". Poredi je sa Isidorom Dankan, plesačicom koja je u to vreme bila popularna i osvajala umetnički svet svojom ekscentričnom igrom. Isidora Sekulić nije osvojila masu, ali je ostala jedinstvena pojava u srpskoj književnosti.

"Izuzev službenih podataka, jedina stavka u njenoj biografiji koja privlači pažnju jesu njena putovanja... I tu su, uglavnom, bili svi njeni neposredni kontakti sa svetom", piše Jovan Deretić u "Istoriji srpske književnosti". A Isidora je proputovala  Norvešku, Englesku, Nemačku, Francusku, govorila je da Rusiju malo poznaje jer je posetila samo Moskvu, Petrograd i još neke gradove. "Zakačila" je i malo severne Afrike, bila u Alžiru, Maroku. Posetila je i Malu Aziju, tursku Bursu i još nekoliko mesta.

Svima poznat ishod jednog od njenih putovanja jesu čuvena "Pisma iz Norveške", a malo je poznato koliko se ona za svako putovanje temeljno spremala. Kada joj je otac, njen uzor, rekao da za putovanje u Italiju mora da uči godinu dana pre puta jer će se tamo susresti sa dvadeset vekova, da nje dovoljno samo to što zna italijanski, Isidora je učenju italijanske književnosti, umetnosti, geografije, istorije posvetila dve godine. Tako je, kaže, o Italiji više znala od kustosa koji su je vodili.

Potpuno posvećena svome radu, teško je podnosila kritike. Negativan stav Milovana Đilasa o njenom tekstu o Njegošu duboko ju je potresao, u nervnom rastrojstvu spalila je drugi deo knjige. Kao jedina žena u Upravnom odboru Srpskog književnog glasnika zapamćena je po čestim trzavicama u saradnji, čiji su uzrok bili i njena ponekad teška narav i visoka očekivanja od saradnika. Sačuvane su tri njene ostavke na članstvo u Upravnom i Književnom odboru. Najveći mir nalazila je sama, među knjigama.

Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu. Ratovi, zbegovi, lutanja, razaranja, građenja na ruševinama, to je naša istorija. Pa i onda kada smo stvarali, sve je išlo vrtoglavom brzinom, slamalo je ljude (...). A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede, a narod mali, pa mali. Mali zbog svog uskog, nekulturnog nacionalizma.

Esej „Problem malog naroda“

Retko govoreći o privatnom životu, sačuvana je i jedina njena izjava o braku sa poljskim lekarom Emilom Stremnickim: "Za mene je brak imao smisla jedino radi dece, a kako ja nisam mogla zbog svoje bolesti imati dece - udala sam se za Stremnickog, jer je on bio blizu smrti i jer je to od njega radi trebalo..."

Dr Vladeta Jerotić kao mlad lekar upoznao ju je preko Miodraga Pavlovića, književnika i lekara, u koga je Isidora imala veliko poverenje. Jerotić, koji pokušava da joj pomogne u lečenju glavobolje, svedok je i njenih uspomena na roditelje. O ocu je, kaže, govorila uvek sa poštovanjem i odanošću, kao o visokoobrazovanom čoveku koji je proputovao svet i znao jezike, a "o majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca."

I sama je u intervjuu govorila da je sa majčine strane nasledila tuberkulozu, "jer su tamo svi tuberkulozni", a sa očeve strane ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Tvrdila je da je već od četiri godina patila od nesanice.

"Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke... Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije bila lekar" - beleži dr Jerotić, koga je oduševljavala Isidorina obaveštenost o svemu. "Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa.

U posveti knjige "Zapisi", koju je poklonila Miodragu Pavloviću, Isidora otkriva i svoj odnos prema životnoj zaostavštini: "Pavloviću, dobar deo ovih zapisa, to su fragmenti iz mojih pisama pisanih kod kuće u svet i iz bela sveta kući, prijateljima i dušmanima, po povodu smisla i po povodu besmisla, na raznim jezicima, iz serija raspoloženja i neraspoloženja, pisanih nekada mene radi a nekada drugih ljudi radi... Nisam ostavljala kopije pisama svojih ni originale tuđih. Spaljivala i karte, reprodukcije slavnih dela, svoj "muzej", recimo: 25 slika Van Goga. Tabula rasa! ali, kad je čovek do kraja dosledan! Neke fragmente svoje, eto vodila sam, prevodila, slagala, doterivala čak! i, eto, štampala. Najzanimljivije sam ipak, dosledno, prećutala: kad, kome, zašto su pisana bila pisma...

Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji božijoj, koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečije prirode.

Iz "Pisama iz Norveške"

Penzionisana je 1931. godine. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabrana je 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru, gde je živela, podignut joj je spomenik 2015. godine.

"Hvala Gospodu što mi je život težak, trudan i otrovan. Poći ću u smrt istrošena i iskidana, neću umreti kao brav... Svako vam dobro od Boga."


Olgica Kravljača

Žena

"A kad pominjem Skerlića ne mogu a da se ne setim meni uvek drage Isidore Sekulić, od koje ne prestajem učiti.
Čitam njene eseje iz stranih i domaćih književnosti i uvek nalazim dobre i mudre opservacije. Ovog puta imam
u vidu njeno bavljenje genijalnim Geteom (Goethe), koji je, nesporno, bio fini, veoma ugladjen gospodin svog
vremena, ali i čovek koji je stalno radio na svom usavršavanju. Tako u jednom od svoja četiri eseja posvećena
Geteu, pod naslovom „Gete potpun čovek", Isidora beleži: „Na prvi mah je čudno, ali je sušta istina; da baš
veliki pisci pišu jedno isto, jer pišu ono što čini suštinu čovečanskog. Gete je možda po preimućstvu genij
koji nije stvorio ništa na sasvim novu temu, niti na sasvim nov način, iako je bio skroz originalan tvorac
u svima pravcima, i skroz originalan čovek kao čovek. Ali, origanalan bez ičega nenormalnog ili nadnormalnog,
originalan u normalnosti najvišeg mogućnog stepena. Ta visoka originalnost u punoj normalnosti značila je
za Getea: živeti i raditi tako kako bi se postalo potpun čovek, ein vollständiger Mann. Taj je izraz, tu definiciju,
Gete ispisao bezbroj puta u romanima svojim, u ogledima i u pismima, pa i u biografskom napisu o čuvenom
Vinkelmanu: 'Živeo je kao čovek, otišao je sa sveta kao potpun čovek' . Ali tu sad treba istaknuti razliku
izmedju reči: der Mensch i der Mann. Gete je upotrebio, za Vinkelmana, izraz der Mann, imajući na umu
čoveka muškog i muževnog, zbor karakternih i umnih sposobnosti koje u čoveku znače ne samo muškarca,
nego i borca, trpioca, junaka. Najveća osetljivost duha, i najveća otpornost karaktera, to je čovek za koga
se može kazati ein Mann. Rad talenta u tvorcu koji ujedno živi svoj život čoveka, to je lična originalnost
u tipu čovečnom, to je ein vollständiger Mann". "

( blog b92, V. Petrovic )