Oko dva po ponoći osetim neke sasvim neobične snage u sebi, mogao bih zidove pomicati, odgovarati na najteža pitanja, rešiti problem društva i naroda. Ali to je baš čas kada nikakva snaga ne treba. Oko dva po ponoći sve zaspi…

Savremenici ako su srodni duhom, to je najveći rod, najbliža svojta.

Lepo kaže jedan veliki rabin njihov: Jevreji žive i traju procesom ugljena pod zemljom, koji nastaje strahovitim pritiskom, razvija zato strahovite energije, koje se posle pretvaraju u svetlost i toplotu…

Nisam mogao razumeti – što se u ovoj palančici nesrećnoj neprestano čini kako ljudi mogu stalno ogovarati i ponižavati i prezirati svoje savremenike! Pa s kim živiš onda, idiote, i kakav ti je život, ako je sve oko tebe gadno i nisko i smešno! Nisi onda sigurno ni ti bolji.

Reci mu da uvređeno srce ne sluša, uvređeno srce je gotov rat. I reci mu da čovek nikada ne zna šta se zapravo s njim događa. Jer, po božjoj volji, događa se često ono što čovek ne vidi, što je sakriveno u onom što čovek vidi. Znaš priču iz Talmuda: Uplašio se Adam baš kao sada Branko, pa i ti, kad je video da zalazi sunce; veli, u tami će sve propasti. A Bog mu dade dva kamena: jedan se zvao tama, a drugi senka smrti; i rekao mu da ih tare jedan o drugi. Iskočila vatra, sine. I iskočila radost za Adama.

Znaš li ti, Milane – reče jedared Branko svome drugu, u jeku velikog rada za maturu – znaš li, šta sam ja od ove Tise naučio: da ne budem usplahiren, da nemam onu uzverenu, plahu ambiciju koja jednako meri i računa.

Frau Roza, kao i njen sin, imala je vrstu poštovanja za ljude sa kojima bi se vezala dobročinstvom.

Branko je poslao prepis svoje pesme Svega sam željan Pavlu. Ovaj naslov je dirnuo Pavla, ali se ubrzo uverio da je pogrešno očekivao jadikovku. Bila je to valjda najveselija na svetu pesma jednog pukog siromaška koga sirotinja ne boli ni u jednom plemenitom centru bića. Nalazila se u pesmi svega jedna donekle melanholična strofa, gde je bio istaknut problem čudnog dodira: s jedne strane ponos spiritualnog čoveka, kojem ništa ne može blizu: a s druge strane ponos društvenog čoveka, koji zavisi od tako bednih stvari, da se duh ne može njima baviti.

Završavala se pesma pobednom strofom, kako je Branko u šali objasnio Pavlu, pobednom strofom jednog ćoravog čoveka. Kaže se u toj strofi: da čovek mora biti kao savršena grčka skulptura, sve sadržati i imati, samo nemati spoljne oči, koje su izvor praznih želja i taštih misli.

“Ђакон Богородичине цркве” Исидоре Секулић






Ceo tekst

pulse