Оливера Марковић




Биографија

Рођена је као Оливера Ђорђевић. Имала је само девет година када је у Нишкој Бањи основала "позоришну групу" у којој је била главна глумица, редитељка, аутор текстова и управница.
Академију је уписала 1948. године и студирала код Мате Милошевића. Била је члан Београдског драмског позоришта од 1951. године. Током каријере остварила је преко 150 улога у позоришту и снимила више од 50 филмова.
Била је и позната певачица, нарочито руских романси.
Оливерин син Горан Марковић је филмски и позоришни режисер. Њен први супруг и отац Горана је глумац Раде Марковић. Други супруг јој је такође био глумац Душан Булајић. Умрла је у Београду, 2. јула 2011. године у 86. години живота.
1. октобра 2011. одржан је програм посвећен Оливери Марковић у Народном позоришту у Београду.




Остварила је улоге у следећим филмовима:

Сумњиво лице (1954)
Шолаја (1955)
Последњи колосек (1956)
Само људи (1957)
Влак без возног реда (1959)
Дилижанса снова (1960)
Друг председник центарфор (1960)
Рат (1960)
Парче плавог неба (1961)
Велика турнеја (1961)
Узаврели град (1961)
Др (1962)
Козара (1962)
Сибирска леди Магбет (1962)
Мушкарци (1963)
Човјек са фотографије (1963)
Радопоље (1963)
Пут око света (1964)
Службени положај (1964)
Мушки излет (1964)
Тврђава силеџија (1967)
Пре истине (1968)
Сунце туђег неба (1968)
Низводно од Сунца (1969)
Хајдучка времена (1977)
Срећна породица (1979)
Национална класа (1979)
Мајстори, мајстори (1980)
Петријин венац (1980)
Рад на одређено време (1980)
Идемо даље (1981)
Мој тата на одређено време (1981)
Живети као сав нормалан свет (1982)
Балкан експрес (1983)
Велики транспорт (1983)
Грозница љубави (1984)
У затвору (1985)
И то ће проћи (1985)
Шест дана јуна (1985)
Miss (1986)
Развод на одређено време (1986)
Обећана земља (1986)
Већ виђено (1987)
Догодило се на данашњи дан (1987)
Заборављени (1988)
Пут на југ (1988)
Браћа по матери (1988)
Балкан експрес 2 (1988)
Последњи круг у Монци (1989)
Урош блесави (1989)
Бољи живот (1989)
Сабирни центар (1989)
Празник у Сарајеву (1991)
Тесна кожа 4 (1991)
Жикина женидба (1992)
Тито и ја (1992)
Велика фрка (1992)
Булевар револуције (1992)
Боље од бекства (1993)
Биће боље (1994)
Дневник увреда 1993 (1994)
Вуковар, једна прича (1994)
Урнебесна трагедија (1995)
Одисејев поглед (1995)
Рањена земља (1999)
Сељаци (2001)
Мртав ладан (2002)
Кордон (2002)
Мали свет (2003)
Пад у рај (2004)


Позориште

Позната је по улогама у:

"Мачка на усијаном лименом крову" Тенеси Вилијамса
"Вучјак" Мирослава Крлеже
"Лов на вештице" Артура Милера
"Пигмалион" Бернарда Шоа
"Добри човек из Сечуана"
"Мајка храброст" Бертолда Брехта

Серије

Невен
Грлом у јагоде (1976)
Бољи живот (1987 — 1990)
Заборављени (1988)
Срећни људи (1993 — 1996)
Отворена врата (1995)
Породично благо (2001)

Snimila je veliki broj gramogfonskih ploca.

Награде

1964. - Златна арена у Пули за улогу у филму Службени положај
1983. - Златна арена у Пули за улогу у филму Балкан експрес
1987. - Награда Славица
1997. - Добричин прстен, за животно дело
2007. - Статуета златни ћуран у Јагодини, за животно дело










СЕЋАЊЕ: Оливера Марковић

Очи и глас југословенског и српског филма

"Више од 50 филмова, на десетине телевизијских серија и незаборавних интерпретација ромаси, о позоришту и њеним позоришним улогама да и не говорим, чине плодну и блиставу каријеру глумице Оливере Марковић. Бескомпромисне даме, мајке и супруге, велике глумачке звезде која је веома рано пружила знаке отпора устаљеном начину комуницирања са публиком.

Што даље од бомбастичних новинских наслова и текстова, неколико прецизних и кратких изјава на тему „одгајање детета (редитељ Горан Марковић) и брачни живот (била је супруга Радета Марковића)”, срочених тако да не остављају простора за потпитања. Шармантно, ведро, али чврсто и јасно. Оливера је на новинарско задирање у интиму, са лакоћом умела да стави тачку и да сву новинарску знатижељу, мудро окрене ка њеном позоришном, филмском и телевизијском стваралаштву.



А имало се ту о чему причати. Већ до 1961. године Оливера Марковић је у своју уметничку биографију уписала већ 10 филмова, међу којима су били и „Сумњиво лице”, „Само људи”, „Последњи колосек”, „Влак без возног реда”, „Дилижанса снова”... Њене крупне, тамне очи, биле су и враголасте и смерне, тврде када треба и ватрене. Оливера је непогрешиво умела да глуми својим очима и да ликовима које је тумачила подари и душу, али и тајну – ону женску, недокучиву. И то је публика волела, обожавала и памтила дуго и заувек, отимајући од Оливере њен глумачки живот и присвајајући га као своје власништво.

Памте се Оливерине филмске улоге у „Узаврелом граду” и „Козари” В. Булајића, у „Великој турнеји” Ж. Скригина, у „Сибирској Леди Магбет” А. Вајде, „Човеку са фотографије” В. Погачића, али и у филмовима њеног сина Горана - „Национална класа”, „Мајстори, мајстори”, „Већ виђено”, те у Карановићевом филму „Петријин венац” и Балетићевом „Балкан експресу”. Памтиће се и њен „естрадни живот, године када је својим гласом и интерпретацијама руских романси угрожавала славу Ђорђа Марјановића, Радмиле Караклајић и Лоле Новаковић...

 У сећању ће остати и њена изјава да је волела италијанску глумицу Ђулијету Масину, Фелинијеву музу, јер је она „диван пример глуме у којој је обиље живота – све је на граници комичног и трагичног, као код ненадмашног Чарлија Чаплина”. Оливера је била наша Ђулијета. И више од тога..."

( Д. Лакић - pilitika.rs )



Између великих улога и руских романси


"За моју генерацију, кад смо дошли на студије у Београд и пошли у престоничка позоришта, Оливера Марковић је била оличење женствености. Да је то била пука привлачност једног привлачног женског бића, било би недовољно – а више смо осећали, него знали, да је она и изузетно даровита глумица.

Са својим колегама исте генерације, 50-их година прошлог века, била је синоним Београдског драмског позоришта. После кратког, али болног периода обавезних догми социјалистичког реализма, пуног сценског сивила, БДП је донело боје нових слободнијих форми.

Колико је Оливера била значајна у том периоду, говори да је свим својим жаром и страшћу 1956. године одиграла нашу прву Меги у „Мачки на усијаном лименом крову”. У комаду Тенесија Вилијамса није било довољно имати облине привлачног мачкастог бића, већ донети оно изворно декадентно тадашњег новог таласа америчке драматургије. „Мачка” је написана по постулатима Сигмунта Фројда, који је такође гледан попреко у нашем раном социјализму, по угледу на СССР у доба Стаљина.

Оливера Марковић је на сцени Београдског драмског позоришта ишла из улоге улогу. Свака је имала топлину њеног глумачког израза, али другачије портретисана њеним способностима трансформaције: Каролина Ријечка сакарактеристикама необуздане девојке од истарског камена, Шоова поетична Елиза Дулитл из „Пигмалиона”, драматична Маргетићка коју је волео и њен писац Крлежа, народска и бистра Драга Машин, која је завела једну крунисану главу, али зато и главу изгубила.

За шире масе Оливера је била незаменљива интепретаторка руских романси. Са њеним слухом и карактеристичним алтом, није случајно у пуном сјају заиграла и велике улоге које траже музикалност. Тако је била је једна од најбољих Бориних Коштана,  Шен-Те у Брехтовом „Добром човеку из Сечуана” и Мајка Храброст. У Бертолтовим улогама ваљало је знати шта је стил епског позоришта и каква је улога сонга, који се пева сасвим другачије од романси. Уз романсу се пати, уз сонг се и мисли.



Немали је опус Оливере Марковић на филму и на телевизији. Међу филмским улогама истиче се њена успешна сарадња са великим пољским редитељем Анджејем Вајдом у насловној улози „Сибирске леди Магбет”, по Љесковљевој причи.

У раном Оливерином периоду најчешћи партнер био јој је њен супруг Раде Марковић, све док су били у браку. Свака позоришна средина у једном тренутку има такве брачне парове сличног  дара и стила , као у Енглеској Вивијан Ли и Лоренс Оливије, или у САД брачно-глумачки пар Лантових, а да не говоримо у Русији о Константину Сергејевичу Станиславском и Марији Петровној Лилиној.



Из њиховог брака родио се Горан Марковић, који је растао у позоришној атмосфери и постао један од наших најбољих редитеља, како филмских тако и позоришних. За њих све троје је карактеристично да су, што је у уметности ретко, готово без промашаја, Горан је оба родитеља позивао у своје пројекте.  Заслуге за  успехе има пре свега онај који га ствара без обзира на порекло, али није неважно да је Горан од малих ногу, поред родитеља глумаца, схватио да је уметност нешто озбиљно, што поред дара захтева рад и залагање. И Оливера и Раде били су не само велики уметници, већ и велики радници."

( Јован Ћирилов, politika.rs )

Beograd: Izložba o Oliveri Marković u Galeriji 73






Video sa izlozbe o Oliveri Markovic

video: novosti.rs
foto: kurir.rs

Spomen-ploča Oliveri Marković

Spomen-ploča Oliveri Marković biće otkrivena 3. maja na kući na Banovom brdu,
na uglu ulica Pere Todorovića i Osogovske, u kojoj je živela poznata dramska umetnica.



Prema želji sina Olivere Marković, poznatog pozorišnog i filmskog reditelja Gorana Markovića,
na spomen-ploči će pisati: “U ovoj kući je živela dramska umetnica Olivera Marković (1925–2011),
rođena i umrla na Čukarici”.

Spomen-ploča biće otkrivena na rođendan Olivere Marković, istaknute filmske, pozorišne i
televiizijske glumice, dobitnice Dobričinog prstena za životno delo i niza drugih priznanja,
koja je preminula u julu 2011. u Beogradu u 87. godini.

Opština Čukarica, kako je saopštila, želi na taj način da izrazi zahvalnost svojim poznatim
sugrađanima, koji su bili poštovane i rado viđene komšije, ponos Čukarice.

Slična spomen-obeležja biće u narednom periodu postavljena i na kuće drugih poznatih ljudi
koji su svojim radom, talentom i ljudskim kvalitetima zadužili opštinu Čukarica.


b92.net

Olivera Markovic i Bata Stojkovic u seriji "Grlom u jagode"

    

Ciganski tabor

Ja se oprastam, cigani, sa vama
u novi zivot odlazim od vas
takav je udes dosudjen nama
sad zbogom, cigani, zadnji je cas

Nas zivot ciganski sav svet ocara
ko pesma ta sto pevam ja
uz nezan osmeh i plac gitare
pun suza pogled tvoj meni sja


U novi zivot odlazim sada
cigansku cergu napustam ja
zbogom ostajte, kulise sive
ah, zbogom, ljubavi ciganska

Olivera Markovic Filmografija