Klaudije Ptolomej (II vek)

Iz Aleksandrije, poslednji od velikih helenskih astronoma, sakupio je celokupno dotadasnje astronomsko znanje i objavio ga u svom kapitalnom delu Veliki zbornik astronomije. Ovo delo ce pod nazivom Almagest u Evropu mnogo vekova kasnije doneti Arapi. U Zborniku Ptolomej je prihvatio geocentricni sistem pa je govorio je da su zvezde zakacene za nebesku sferu, da se Zemlja nalazi u njenom centru, a da Sunce i planete (tzv. lutalice) kruze oko Zemlje. Neravnomerno kretanje planeta po nebeskom svodu (jer one prave petlje, ponekad idu "unazad") objasnio je kretanjem po epiciklima. Epicikl je kruznica po kojoj se krece planeta, a centar kruznice se krece oko Zemlje.

Nikola Kopernik (1473-1543)

Poljski svestenik i astronom, je smatrao da priroda funkcionise na najjednstavniji moguci nacin. Shvatio je da bi citav Ptolomejev pogled na svet bio jednostavniji ako se na mesto Zemlje stavi Sunce.

Ovu tezu je objavio 1543. u svom kapitalnom delu De revolutionibus orbium caelestium (O kretanjima nebeskih svetova). Kopernik je znao da se ovakvo ucenje suprotstavlja crkvenoj nauci pa je verovatno i zbog toga svoje delo posvetio papi. U narednih 70 godina knjiga se slobodno citala, izazivajuci simpatije, prihvatanja i odbacivanja. A 1616. godine knjiga je zabranjena. Odluka o zabrani skinuta je tek u XIX veku.

Johan Kepler (1571.-1630.)

Nemacki astronom. Rodjen je blizu Stutgarta, u Nemackoj. Rastao je u siromasnoj protestanskoj porodici kao jedno od sedmoro dece. Kao veoma nadaren uspeo je da dobije stipendiju za teoloski univerzitet. Tamo se sreo sa Kopernikovim idejama.

1594. godine Kepler dobija svoj prvi posao. Radio je kao profesor matematike u Gracu. Za to vreme pise delo Cosmographical Mystery (1595) u kome jasno i glasno brani Kopernika.

Zbog protestantske vere, Kepler je bio primoran da napusti Grac, te odlazi u Prag. To je grad u kome je sreo danskog astronoma Tiha Brahea, koji se bavio astronomskim posmatranjima i imao uvazeno mesto na danskom dvoru. (U to vreme bio je obicaj da matematicari i astronomi budu kraljevi savetnici u donosenju politickih odluka, jer su se bavili astroloskim predskazanjima, dok su za uzvrat dobijali od kralja sredstva za obavljanje svojih naucnih radova).

Brahe i Kepler se nisu dobro slagali. Bilo je poznato da je Brahe prznica i ohol covek. Medjutim, Brahe umire 1601. godine i svi njegovi, za to vreme izuzetno precizni, posmatracki podaci ostaju Kepleru na analizu. Izucavajuci Braheove podatke o kretanju Marsa Kepler 1605. godine zakljucuje da je Marsova orbita elipticna i da je Sunce u jednoj od ziza te elipse.

1609. godine Kepler objavljuje svoju teoriju o elipticnim putanjama pod nazivom Nova astronomija (New Astronomy), koja sadrzi 70 poglavlja. U toj knjizi objasnio je prva dva zakona o kretanju planeta.

Treci zakon je objavio tek 1619. godine u delu Harmonices Mundi. To je bio pocetak nove ere u astronomiji.

1621. godine Kepler je objavio Epitome Astronomiae. To je njegovo najuticajnije delo koje govori o heliocentricnom sistemu.

Posle toga je dovrsio Rudolphine Tables, proracune koje je Tiho zapoceo pre mnogo godina.

Kepler je umro 1630. godine.

Тихо Брахе

( Кнудструп, 14. децембра 1546 – Праг, 24. октобра 1601), је био дански астроном. Студирао у Копенхагену, Лајпцигу, Ростоку и Аугсбургу. Након двадесет четири године астрономских посматрања у Данској, наставио је рад у Бенатки поред Прага. Тихо је био ужаснут када је открио да су Алфонсинске таблице, стандардни извор за планетска кретања, погрешне за читавих месец дана, а Кеплерове за неколико месеци. Године 1572. Тихо је приметио нову звезду у сазвежђу Касиопеја, тако сјајну да се видела и по дану. Касније је утврђено да се радило о супернови. Следеће године објавио је књигу De Stella Nove, пуну чињеница које су потврдиле постојање нове звезде, што је било у супротности са Аристотеловом тврдњом да се небески свод не мења (да су звезде некретнице непроменљиве). Године 1577. утврдио је да је комета примећена те године појава која се налази на најмање шест пута већем растојању од оног између Земље и Месеца, што је био нови ударац Аристотеловој догми. Тихо Брахе умро је 1601. године у делиријуму, понављајући Не дозволите да мој живот изгледа протраћен. Кеплер је служио као његов помоћник и, након његове смрти, објавио његове астрономске опсервације. Знатно је побољшао прецизност таквих опсервација, и тако прибавио материјал на основу кога је Кеплер поткрепио Коперникову теорију о револуцији. Након што је Кеплер проширио своје законе изведене за Марс и друге планете и њихове сателите, приказао је Тихова посматрања у облику таблица, називајући их Рудолфовим таблицама (названих у част цара Рудолфа II); након што је у штампарији избио пожар Кеплер је побегао са рукописом и преселио се из Линца у Улм како би довршио ово дело и испунио последњу жељу Тиха Брахеа. Кеплер је књигу лично продавао на Франкфуртском сајму књига 1627. године.

Едмунд Халеј

(29. октобар 1656. – 14. јануар 1742.) је био енглески астроном и геофизичар. Био је директор Гриничке опсерваторије и краљевски астроном, по ком је назив добила Халејева комета. Први је утврдио да су комете уочене 1682., 1601. и 1531. исто тело које се периодично појављује. Израдио је први каталог сјајних звезда јужног неба и прву метеоролошку карту. Као један од секретара Краљевског друштва (британска академија наука у то време) охрабривао је Исака Њутна да објави своју чувену књигу "Математички принципи филозофије природе", и побринуо се за њено штампање, које је помогао и сопственим финансијским средствима.

Nil Armstrong



Nil Armstrong  (Neil Alden Armstrong) je rodjen 5. avgusta 1930. u gradu Vapakoneta (Ohajo). Od 14 godine radio je kao raznosač u jednoj lokalnoj farmaceutskoj fabrici. Pri kraju srednje škole koju je za završio 1947. pohodio je časove letenja u gradskom avioklubu. Te iste 1947. upisao je Perdju univerzitet koji prekida posle dve godine zbog odlaska u armiju. Služio je u vazduhoplovnim snagama SAD. Godine 1950. poslat je u Koreju gde je učestvovao u borbenim letovima aviona F9F-2 sa nosača-aviona "Eseks". Obavio je 78 borbenih misija. Za vreme jedne od njih, oboren je, ali je uspeo da skoči iz aviona i posle prizemljenja u džungli evakurian.

Dve godine kasnije, 1952. demobilisan je i vraća se na Perdju univerzitet koji je završio 1957. sa stepenom tzv. bačelora za nauku avijacione tehnike (što je ekvivalentno zvanju izmedju pogonskog i diplomiranog inženjera). Iste godine počinje da radi u Luisovoj laboratoriji za razvoj avionskih motora u Los Andjelesu, da bi 1956. prešao u Centar za proučavanje tehnike raketnih avionskih letova u vazduhoplovnoj bazi "Edvards", u Kaliforniji (sada ovaj čuveni Centar nosi ime Čarlsa Drajpera). Tamo je leteo na avionima F-100A, F-100C, F-101 i F-104A. Učestovao je u eksperimentalnim letovima aviona X-1B, F-105, F-106, B-47 i KC-135.



Juna 1958. Armstrong je izabran u grupu vazduhoplovnih astronauta koja se pripremala u ovkiru programa MISS ("Čovek u kosmosu što je moguće ranije"), koji je posle odluke da se svi programi čovekovog leta u kosmos prebace pod nadležnost NASA-e prekinut.

Oktobra 1958. pristupa grupi pilota koji su leteli na čuvenom raketnom avionu X-15. Od 30. novembra 1960. do 26. jula 1962. Armstrong je obavio sedam letova na X-15, dok je tokom jednog od njih (aprila 1962.) dospeo do visine od 63 km.

Aprila 1960. Armstrong je uvršten u tajnu grupu od sedam vojnih astronauta koji su trebali da učestvuju u program vojnog kosmoplana "Dajna sor" (Dyna-Soar), ali je i ovaj projekat kao neperspektivan dve godine kasnije ugašen.

Septembra 1962. Armstrong pristupa drugoj grupi astronauta NASA-e skupa sa pilotima koji će kasnije, kao i on, steći legendarnu slavu – Jang, Mekdivit, Vajt, Konrad, Borman, Lavel i Steford. Ova grupa je ubrzo, sa astronautima prve grupe (iz 1958.) počela obuku u okviru programa "Džemini" (Gemini) i "Apolo" (Apollo). Prema oceni njihovog šefa, Donalda Slejtona, bila je to najbolja grupa astronauta koja je ikada odabrana u SAD.

Prvi let u kosmos, Armstrong je obavio kao komandant misije "Džemini-8", 16. marta 1966. skupa sa astronautom Dejvidom Skotom (David Scott). Zbog velikog broja problema, misija je morala biti prekinuta manje od 11 časova posle lansiranja (trebala je da traje 3 dana), ali je osnovni cilj – prvo spajanje u kosmosu – postignut. Armstrong je tada spojio "Džemini-8" sa bespilotnom letelicom "Ejdžina" (Agena). Zbog naglog rotiranja spojenog sistema, u poslednji čas Armstrong je uspeo da odvoji brod, ali kako su problemi nastavljeni doneo je odluku da aktiviranjem svih raketnih motora na brodu – uključujući i kočećih – zaustavi opasno rotiranje broda. Ono je na kraju zaustavljeno, ali je to takodje značilo da se brod mora znatno pre vremena vratiti na Zemlju.

Ubrzo zatim, Armstrong je pristupio pripremama u mesečevom programu "Apolo". Istina, kao komandant jedne od rezervnih posada. Kako je tadašnje pravilo u NASA-i bilo da rezervne posade lete u trećoj misiji od one u kojoj su dubleri, bilo je jasno da će pre ili kasnije posada Armstronga krenuti u kosmos, samo se nije znalo hoće li to biti upravo prva misija na Mesec. Takodje, u osvit "Apoloa" rukovodioci NASA-e su imali tri kandidata za prvog čoveka na Mesecu – medju njima nije bilo Armstronga. Onda je posle tragedije na Kejp Kenediju januara 1967. kada su poginuli astronauti prve misije "Appolo", medju kojima je bio i prvi kandidat za let na Mesec Virdižl Grisom (Virgil Grissom), došlo do serije rotacija posada i sleda dogadjaja koji su izbacili posadu Armstronga za prvu mesečvu misiju "Apolo-11". Pored Armstronga, u posadi su bili pilot komandnog modula (CSM) nazvanog "Kolumbija" Majkl Kolins (Michael Collins) i pilot mesečevog modula (LM) "Orao" Edvin Oldrin (Edwin Aldrin).



Šesnaestog jula 1969. "Apolo-11" je lansiran prema Mesecu. četiri dana kasnije Armstrong i Oldrin su sleteli na Mesec, posle čega je Armstrong kročivši na površinu Meseca postao prvi čovek koji je stupio na tle jednog drugog nebeskog tela.  Njegove prve reči na Mesecu - "Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo", za koje mu je ideju dao slavni Artur Klark, ušle su, kao i sam Nil Armstrong u istoriju. Na površini Meseca, izvan LM-a Armstrong je proveo 2 časa i 17 minuta i prevalio hodajući, ili bolje rečeno skakućeći po njoj oko hiljadu metara. Misija je uspešno završena posle 8 dana, 3 časa i 18 minuta, privodjenjem komandnog modula "Apola-11" na talase Pacifika.



Po povratku na Zemlju, Armstrong, Kolins i Oldrin su posetili mnoge zemlje sveta. Beograd je imao izuzetnu priliku da ugosti prve osvajače Meseca, dok je uvaženi gospodin Milivoj Jugin, koji je izveštavao sa Kejp Kenedija i iz Hjustona tokom istorijske misije "Apola-11" organizovao susret sa astronautima u studiju TV Beograd.



Do 1971. Armstrong je radio kao zamenik rukovodioca jednog departemnta u NASA-i, da bi avgusta 1974. napustio Kosmičku agenciju i prešao u privatni biznis. Pored toga, od 1971. do 1979. radio je kao profesor na univerzitetu Sinsinati, dok je od 1980-1982. bio u Savetu direktora kompanije "Kardvel" (Cardwell) u Ohaju. Od 1982. do 1992. bio je predsednik kompanije "Kompjuting tehnolodžis" (Computing Technologies) u Virdžiniji, a istovremeno do 1999. radio je u Savetu direktora kompanije "Iton" (Eaton).

Posle tragedije šatla "Čelandžer" (Challanger), januara 1986. Armstrong je radio u komisiji koja je analizirala uzroke nesreće, da bi 2000. bio izabran u Savetu direktora kompanije EDO koja je proizvodila elektroniku za aviokosmičku industriju.

Na našem sajtu smo već javili da je pre nekoliko nedelja Armstrongu ugradjen bajpas. Problemi u radu srca prvog čoveka sa Meseca prvi put su registrovani februara 1991. kada je, tokom skijanja doživeo blaži srčani udar. Bilo je to takodje u vreme razvoda od supruge Dženet sa kojom je bio u braku od sredine pedesetih i sa kojom je imao dva sina.

Iako je "tehnički" otišao u penziju 2002. Armstrong je nastavio da radi, putujući po svetu, držeći predavanja o značaju kosmičkih istraživanja (bio je, izmedju ostalog, član Kraljevske akademije Maroka). Bio je često u društvu dece i unučadi, puno je čitao, pisao (istina, njegovu autorizovanu autobiografiju "Prvi čovek" napisao je 2005. novinar Džejms Hansen), igrao golf, čak je obavio nekoliko letova za komandama starih aviona.

Nil Armstrong je jedan od najvećih junaka mog detinjstva. O njemu sam pročitao sve materijale do kojih sam mogao doći u tim ranim sedamdesetim godinama prošlog veka, kada me je kosmos zauvek prigrlio. Sećam se serijala italijanske novinarke Orijane Falači o prvim ljudima sa Meseca, u kome je zebre koje su se kupale u jezeru Kosmičkog centra u Hjustonu okarakterisala kao najhumanijim bićima na koje je tamo naišla. Takodje, opisa gospodina Jugina kada se prvi put sreo sa Armstrongom.

Sa Armstrongom lagano, jedan za drugim životnu scenu napuštaju heroji jednog izuzetnog vremena, heroji generacija rodjenih krajem 50-ih i početkom 60-ih kojima je kosmos bio ljubav i inspiracija, vremena istorijskih legendarnih kosmičkih misija, jednod od najslavnijih perioda u istorji čovečanstva. U njemu, lik Nila Armstronga ostaje zauvek.





mojaastronomija.

JURIJ GAGARIN
(1934 - 1969)


Jurij Gagarin je rođen u selu Klušino kod Gžatska (danas u Smolenskoj oblasti, Rusija) 9. marta 1934. Njegovi roditelji, otac Aleksej Ivanovič Gagarin i majka Ana Timofejevna Gagarina, su radili na kolhozu. Jurij je bio treće od četvoro dece, a njegova starija sestra Zoja ga je učila dok su mu roditelji radili. Dok je bio mlad, Jurij je bio zainteresovan za svemir i planete, i maštao je o putovanju svemirom.

Do kraja 1942. selo su okupirali nacisti, a jedan nemački oficir je obesio Jurijevog mlađeg brata Borisa o drvo i ostavio ga da umre, ali ga je majka spasila. Boris se od toga nije potpuno oporavio, a nekoliko godina kasnije je okončao sebi život vešanjem. Gagarinovu majku Anu nemački vojnik je teško povredio kosom, a otac Aleksej je pretučen kada je pokušao da sabotira mlin u kom je radio i bio je trajno onesposobljen. Cela porodica je bila poreterana iz svog doma, pa su morali sebi da iskopaju primitivno sklonište da bi preživeli. Stariji brat Valentin i sestra Zoja poslati u okupiranu Poljsku ka robovska snaga i nisu se vratili sve do kraja rata.



Od 1949. do 1951. išao je u školu u mestu Ljuberci pokraj Moskve. Njegov nastavnik matematike i nauke je leteo u sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu za vreme rata, što je moglo da ostavi jak utisak na Gagarina. Nakon toga se upisao u tehničku školu u Saratovu. Dok je bio tamo, učlanio se u oblasni aeroklub i naučio je da leti u avionu Jak-18, a taj hobi mu je oduzimao mnogo vremena. Nakon završetka srednje škole, upisao se u vojnu Pilotsku školu u Orenburgu. Tu je upoznao Valentinu Gorjačevu, sa kojom se oženio 1957. Nakon diplomiranja, postao je pilot aviona Mig-15 i raspoređen je u vojnu bazu Luostari u Murmanskoj oblasti. Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što je bilo prednost u malom kokpitu Vostoka. Dobio je čin poručnika 5. novembra 1957. a 6. novembra 1959. je unapređen u starijeg poručnika.

U 1960, nakon velike potrage i procesa selekcije, Jurij Gagarin je odabran sa još 19 pilota za sovjetski svemirski program. Uz druge potencijalne kosmonaute, Gagarin je bio podvrgnut rigoroznim eksperimentima sa ciljem da se testira njegova fizička i psihološka izdržljivost. Takođe je prošao i intezivnu obuku za predstojeći let. Od 20 odabranih kosmonauta, samo su Gagarin i German Titov ušli u najuži krug zbog svojih izvrsnih učinaka tokom obuke, kao i zbog svojih fizičkih osobina, pošto nije bilo mnogo mesta u Vostoku, a obojica su bila niska. Konačna odluka, koja je donesena u najvišim nivoima Komunističke partije Sovjetskog Saveza, je možda donesena zbog Gagarinovog skromnog porekla i vesele ličnosti, nasuprot Titovu, koji je bio poreklom iz srednje klase.



Gagarin je 12. aprila 1961 postao prvi čovek koji je poleteo u svemir u Vostoku 1. Pošto je bila velika verovatnoća da misija ne uspe i Gagarin pogine, napravljena su tri saopštenja za štampu, jedan u slučaju uspeha i dva u slučaju neuspeha. Kontrolori na zemlji su tek nakon 25 minuta ustanovili da je dostigao stabilnu orbitu. Vostokom 1 je upravljano automatski, pošto medicinsko osoblje i konstruktori letelice nisu bili sigurni kako će ljudsko biće reagovati na bestežinsko stanje, pa su ručne kontrole bile zaključane kako Gagrin ne bi sam upravljao letelicom (šifra za otključavanje kontrola je bila postavljena u Vostok 1 u slučaju da se desi nešto nepredviđeno). Automatski sistem je podesio Vostok 1 u položaj za uljkučivanje povratnih raketa otprilike nakon 1 sata leta.

Rakete su se uključile iznad zapadne obale Afrike, blizu Angole, oko 8000 km od predviđenog mesta za sletanje i gorele su oko 42 sekunde. Zbog ograničenja u pogledu mase nije bilo rezervnih raketa. Kapsula je imala zalihe za 10 dana koje će omogućiti život i prirodno opadanje orbite u slučaju da rakete ne odrade kako je planirano.

Nakon paljenja raketa za povratak, Vostokov modul sa opremom je neočekivano svežnjom žica ostao privezan za kapsulu za povratak. Dve polovine letelice je trebalo da se odvoje 10 sekundi nakon gašenja raketa za povratak, ali se to nije desilo ni posle 10 minuta. Letelica se naglo okretala pre nego što su žice izgorele i modul se namestio u pogodnu visinu za ulazak.

Gagarin je iskočio padobranom na visini od 7 km i bez problema se spustio na zemlju. Kako su pravila Međunarodne aeronautičke federacije zahtevale da se pilot mora spustiti sa svojom letelicom, Sovjetski Savez je insistirao da je Gagarin sleteo sa Vostokom i Međunarodna aeronautička federacija je priznala let. Nekoliko godina kasnije je otkriveno da je Gagarin iskočio iz Vostoka. Gagarin je tokom leta unapređen u čin majora.



Nakon leta, Gagarin je odmah postao poznata i slavna ličnost širom sveta i putovao je po Italiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Kanadi i Japanu da bi promovisao sovjetski uspeh. U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva je unapređen 12. juna 1962, a 6. novembra 1963. je dobio čin pukovnika. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. Kasnije se vratio u Zvezdani grad i radio je na dizajnu svemirske letelice koja se mogla koristiti više puta. Na tim projektima je radio 7 godina.

Kasnije je Gagarin postao zamenik direktora za obuku u Zvezdanom gradu. U isto vreme pokušao je da se prekvalifikuje u pilota lovca. Na dan 27. marta 1969. Gagarin i njegov istruktor Vladimir Serjegin su poginuli u MiG-15UTI na rutinskom letu blizu Kiržača. Nije poznato šta je izazvalo pada, ali je istraga iz 1986. pokazalo da je turbulencija nastala kada je presretač Su-11 koristio komoru dogorevanja, mogla da izazove da Gagarinov avion leti nekontrolisano. Vremenski uslovi su takođe bili loši, što je moglo doprineti nemogućnosti Gagarina i instruktora da se isprave pre nego što su pali.



U svojoj knjizi „Dve strane meseca“ (eng. Two Sides of the Moon), Aleksej Leonov priča da je leteo helikopterom u toj oblasti tog dana kada je čuo dva glasna praska u daljini. Njegov zaljključak je da je avion Suhoj (koji je on identifikovao kao Suhoj Su-15) leteo ispod minimalne dozvoljene visine, bez saznanja o tome zbog groznih vremenskih uslova, prošao je na 10 do 20 metara od Jurijevog i Serjeginovog aviona dok je probijao zvučni zid. Rezultujuća turbulencija je izazvzvala nekontrolisana okretanja MiGa. Leonov veruje da je prvi prasak koji je čuo bio od aviona koji je probijao zvučni zid, a da je drugi od pada Gagarinovog aviona.

Nova teorija, koju je 2005. izneo prvobitni istražitelj nesreć, tvrdi da je prethodni pilot ili posada aviona slučajno ostavila otvorenu kabinu, što je dovelo do gubitka kiseonika, pa Gagarin i Serjegin nisu mogli da upravljaju avionom.

Gagarin i Serjegin su sahranjeni jedan do drugog u zidu Kremlja na Crvenom trgu u Moskvi.

CHARLES MESSIER
(1730 - 1817)



Šarl Mesije se rodio 26. juna 1730. u istočnoj Francuskoj kao deseto od dvanaestoro dece u porodici. Od dečačkih dana počinje da se interesuje za astronomiju. Zabeleženo je da je u četrnaestoj godini posmatrao jednu kometu, a zatim i pomračenje Sunca od 25. jula 1748. Kad je napunio 21 godinu zaposlio se u Parizu kod tada poznatog astronoma Nikole Delila zbog svog lepog rukopisa, te je precrtavao mape. Delil ga je međutim uveo i u osnove astronomije i on je po je Delilovim proračunima 1757. počeo je da traga za Halejevom kometom. Pojava ove komete se očekivala 1758. ali u to vreme to je bila samo naučna pretpostavka. Mesije je 21. januara 1759. zaista ugledao ovu kometu, ali ga je tom traganju za oko mesec dana pretekao nemački astronom amater Palic (Johann Georg Palitzch) iz Drezdena. Palic je ovu kometu ugledao Božićne noći izmedju 25. i 26. decembra 1758. Ispostavilo se da su Delilovi računi bili pogrešni i da je Mesije stoga kometu tražio na pogrešnom mestu. Svejedno, od tog doba Mesijeov život je bio neraskidivo vezan za komete. A nešto ranije, 28. avgusta 1758. Mesije otkriva u sazvežđu Bika svetlu kometoliku mrlju, koja se, kako je zatim utvrđeno, nije kretala. To je danas čuvena Krab maglina, nastala nakon eksplozije supernove iz 1054. a ovaj slučaj dovešće do Mesijeove odluke da sačini katalog "sumnjivih", kometolikih objekata. (Katalog maglina i zvezdanih jata - Catalogue de nebuleuses et des amas d` etoiles).

Svoju drugu maglinu M2 (koju je pre njega otkrio Maraldi) zabeležio je na karti na kojoj je bila prikazana putanja Halejeve komete. Posmatrao je tranziciju Venere 1761, i Saturnove prstenove. Septembra 1763. god prvi je uočio jednu novu kometu, a januara sledeće godine još jednu kometu koja je imala sjaj od 3 m kada je otkrivena. Prva mogućnost da postane član Francuske akademije nauka 1763. godine nije uspela i to je bilo veliko razočarenje za Mesijea.

Sa otkrićem novog objekta, zbijenog jata M3, njegovo prvo originalno otkriće, izgledalo je kao da je on počeo vrlo ozbiljnu potragu za objektima koji često zbunjuju “lovce na komete”. Godine 1755. on u svoj katalog dodaje objekte od M3 do M40.

Decembra 1764 postao je član Kraljevskog društva u Londonu. U prvoj polovini 1765 otkrio je zvezdano jato M41 i novu kometu. Godine 1769. odlučio je da objavi prvu verziju svog kataloga i dodao je objekte M42 do M45 (Maglina u Orionu, Praesepe, i Plejade) iste godine je otkrio još jednu kometu (Lexell) ali ova kometa ne nosi ime po njemu nego po astronomu koji je odredio njenu orbitu.

Tri noći posle prezentacije svog kataloga on dodaje nove objekte M46 do M49 (ali položaje dva objekta, M47 i M48, nije odredio dovoljno precizno pa je došlo do greške i oni su izostavljeni iz kataloga do savremenih merenja u XX veku, nisu mogli da ih nađu).

Narednih godina Mesije se manje bavio posmatranjima “maglina”. U katalog je 1772. god dodao jedino M50. Godine 1773. otkrio je i drugog sjajnog pratioca “magline” Andromeda, M110, ali iz nepoznatih razloga nije je uvrstio u svoj katalog. Još dva objekta, M51 i M52, otkrio je 1774. god. Oktobra prethodne godine otkrio je i novu kometu kada je ona imala sjaj od 4.5 m (vidljiva golim okom).

Do 1777 god. Mesije nije otkrio nijednu novu “maglinu” niti kometu. Postavio je hipotezu o planeti koja se nalazi unutar orbite Merkura, kada je zabeležio nekoliko malih objekata koja prelaze Sunčev disk juna 1777. Napomenuo je da posmatranja mogu da budu posledica atmosferskih pojava, ali verovatnije je da su to “mali meteoriti”.



Aprila 1780 godine završio je drugu verziju kataloga koja je sadržala objekte do M68. Godine 1781. broj objekata u njegovom katalogu vrlo naglo je skočio na 100, i on 1784. štampa konačno izdanje kataloga. Ubrzo po izdavanju kataloga Mesije je dodao još neke objekte, tako da je sada u njegovom licnom katalogu bilo ukupno 104 objekta (do M104).

Novembra 1781. god Mesijeov rad je prekinut jednom teškom nesrećom, kada je upao u ledenu rupu duboku nekoliko metara. Bio je teško povređen i bilo je potrebno više od godinu dana da bi se u potpunosti oporavio. Posle oporavka od ove povrede Mesije se više nije mnogo bavio potragom za “maglinama” nego je svoj rad usmerio ka potrazi za kometama.

O njegovoj strasti ka kometama govori i ova anegdota. Kada mu je umrla žena prijatelji su dolazili da mu izjave saučešće i da ga uteše, a on je jednako jadikovao, ali ne zbog smrti zene već zbog toga što mu je prvenstvo u otkrivanju jedne komete preuzeo drugi astronom. Po sopstvenim računima Mesije je otkrio 21 kometu, ali neke od tih kometa su već ranije otkrili drugi astronomi, tako da su danas "svega" 13 kometa Mesijeove [Messier's Comets]. Ovim se Mesije svrstava u najveće lovce na komete.

12 jula 1801. godine Mesije je poslednji put otkrio jednu novu kometu (tj. zajedno sa još jednim astronomom). Godine 1806. Napoleon je odlikovao Mesijea Krstom Legije časti, a za uzvrat Mesije je Napoleonu posvetio veliku kometu iz 1769. godine (koju je on otkrio) Umro je 12.aprila 1817. Jedan krater na Mesecu nosi ime Messier. Jedan asteroid nosi ime Messier.



bigforumpro.

Aglaonika

Aglaonika (grčki: Ἀγλαονίκη, latinski: Aglaonike), poznata i kao Aganika Tesalska, navedena je kao prva žena astronom u Staroj Grčkoj.



Pominje se u zapisima Plutarha i Apolonija sa Rodosa kao ćerka Hegetora Tesalskog. Smatrali su je čarobnicom, zbog njene "sposobnosti" da učini da Mesec nestane sa neba, što bi trebalo da znači da je mogla predvideti vreme pomračenja Meseca i njeno razumijevanje lunarne eklipse čini je jednom od prvih ženskih astronoma.

Agripa (astronom)

Agripa (latinski: Agrippa, živio ? - 92. po. Kr.), grčki astronom. Jedino što se o njemu zna jesu astronomska promatranja koje je napravio 92. po. Kr., a navodi ih Ptolomej (Almagest, VII, 3). Ptolomej piše da je u dvanaestoj godini vladavine Domicijana, sedmog dana bitinijskog mjeseca Metrous-a, Agripa promatrao pomrčinu dijela Plejada od najjužnijeg dijela Mjeseca.

Svrha Agripina promatranja bila je vjerojatno provjera precesije ekvinocija, koju je otkrio Hiparh.


Mjesečev krater Agrippa nazvan je po njemu.

Do danas su ljudi kumulativno proveli više od 83 godine u svemiru, od čega je stotinu dana izdvojeno za svemirske šetnje.



Naziv osobe koja putuje svemirom razlikuje se od zemlje do zemlje: u Rusiji se takav putnik naziva kozmonaut (anglikanizirana ruska riječ "kozmonavt"), što potječe od grčkih riječi "kosmos" (svemir) i "nautes" (mornar). U Sjedinjenim Državama nazivaju ih astronautima, što potječe od grčkih riječi "astron" (zvijezda) i "nautes" (mornar). Kozmonaut i astronaut su sinonimi, a odluka koja će se riječ koristiti najčešće je političke prirode. U Francuskoj je uobičajen izraz spationaut, što potječe od latinske riječi "spatium", svemir, i grčke riječi "nautes", mornar. Za razliku od SAD i SSSR/Rusije, Europa još nije razvila vlastitu letjelicu sa ljudskom posadom, no Europljani već niz godina lete u svemir zajedno sa Rusima i Amerikancima. Taikonaut je izraz koji se koristi u zapadnim medijima, a njime se označavaju kineski astronauti. Proizlazi iz riječi "taikong", kineske riječi za svemir. No i sami Kinezi svoje taikonaute uglavnom zovu astronautima, tako da se ova zbrka sa nazivima ipak nije proširila na najmnogoljudniju zemlju svijeta.

Prvi pokušaj svemirskoga leta dogodio se još u 16. stoljeću, kad je Kinez Van Hu pokušao poletjeti u svemir pomoću bambusovih štapova napunjenih barutom. Ovaj pionirski pokušaj nije donio Kini čast da postane prva zemlja koja je poslala čovjeka u svemir; tu privilegiju imao je bivši SSSR, koji je 12. travnja 1961. u svemir poslao Jurija Gagarina. Uskoro je uslijedio i prvi Amerikanac u svemiru, Alan Shepard. Trebalo je punih 17 godina da i treća nacija posjeti zvijezde; bio je to Čeh Vladimir Remek, koji je 1978. poletio u sovjetskom Sojuzu. Uslijedile su i druge nacije, koje su kroz suradnju sa Amerikancima ili Sovjetima (kasnije Rusima) slali svoje ljude u svemir. 15. listopada 2003. poletio je Šenčou 5, ponijevši sa sobom Liveja Janga, čime je Kina postala tek treća zemlja koja je samostalno poslala čovjeka u svemir. Ovdje je važno napomenuti kako se prema kineskom pravopisu prvo piše prezime osobe, a zatim ime. Na ovim stranicama svi su podaci prilagođeni hrvatskom jeziku i pravopisu, tako da su kineska imena pisana prema našim običajima.

I zrakoplovom se može u svemir: Joseph Walker još je tijekom 1963. eksperimentalnim zrakoplovom X-15 u dva navrata prešao magičnu granicu od 100 km nadmorske visine, što se službeno smatra granicom svemira.



Najmlađi svemirski putnik bio je German Titov, koji je imao samo 25 godina kad je poletio u letjelici Vostok 2. On je ujedno i prva osoba koja je doživjela tzv. "svemirsku bolest". Najstariji astronaut je John Glenn, koji je učestvovao u misiji STS-95 sa punih 77 godina. Svemir je manje-više u žiži zanimanja još od doba Sputnjika, pa je sve veće zanimanje i za svemirski turizam. Prva osoba koja je u statusu turista otišla u svemir bio je milijunaš Dennis Tito 2001. godine, a to ga je zadovoljstvo koštalo "sitnicu" od 20 milijuna dolara. Privatni sektor također je vrlo zainteresiran za svemirske letove, pa smo 2004. svjedočili prvom komercijalnom letu u svemir letjelicom SpaceShipOne. Ne treba zaboraviti niti opasnosti koje ovaj posao nosi sa sobom: do danas je poginulo 18 astronauta, uz još jedanaestoricu koji su poginuli tijekom vježbi na tlu.

Do danas je gotovo 700 ljudi poletjelo u svemir; trenutno se razvijaju i civilne letjelice za orbitalne letove, što će broj ljudi koji se uvrštavaju u astronaute značajno podići iznad spomenute brojke.



sfcentar.

Tiho Brahe: Najveći posmatrač predteleskopske ere



U težnji da poboljšaju bilo Ptolomejev bilo Kopernikov sistem, astronomi tog vremena najviše su imali problema sa nedostatkom pouzdanih podataka. Teleskop još nije bio izumljen, a postojeći podaci zasnovani na posmatranjima golim okom nisu bili vrlo precizni. Kasnih 1500-tih godina, danski plemić po imenu Tiho Brahe (1546-1601) latio se posla da ispravi ovaj problem.

Tiho je još kao dečak zavoleo astronomiju ali nije nailazio na podršku u svojoj porodici. O tome je morao da ćuti, kao i da krije knjigu sa minijaturnim modelom nebeskih sazvežđa iz koje je učio. Onda je 1563. odlučio da posmatra konjukciju Jupitera i Saturna, koja se te godine naveliko očekivala. Na njegovo veliko iznenađenje, do konjukcije je došlo tek čitav mesec kasnije nego što se očekivalo. Rešio je da nešto uradi po pitanju astronomskih predviđanja, te je počeo uredno da beleži i čuva rezultate pažljivih posmatranja sa položajima zvezda i planeta na nebu.

Tiho je često bio ohol, kako zbog svog plemićkog porekla tako i zbog svoje učenosti. U 20-toj godini imao je obračun sa studentom kolegom oko toga ko je bolji matematičar. U duelu sa sabljama ostao je bez vrha nosa, koji je nadomestio novim od zlata i srebra. Ugled mu je naglo porastao 1572. kada je na nebu video nešto što je nazvao "nova" (a nova), što je značilo "nova zvezda" i kada je dokazao da se objekat nalazi mnogo dalje od Meseca. Danas znamo da je Tiho tada video supernovu – eksploziju udaljene zvezde. Godine 1577., Tiho je opazio kometu i dokazao da se i ona takođe nalazi duboko u nebeskom području; drugi su, naročito Aristotel, tvrdili da su komete fenomeni koji se odvijaju u Zemljinoj atmosferi. Onda je danski kralj Frederik II odlučio da podrži Tihoov rad i uložio novac da se podigne do tada neviđena opservatorija za posmatranja golim okom. Tokom tri naredne decenije, Tiho i njegovi pomoćnici prikupili su podatke sa odstupanjima manjim od 1 lučne minute. Pošto je teleskop izumljen tek kratko nakon njegove smrti, Tihovi podaci su ostali primerci najboljih rezultata posmatranja golim okom koji su ikada napravljeni.

Uprkos odlično obavljenim posmatranjima, Tiho nikad nije uspeo da da zadovoljavajuće objašnjenje o kretanju planeta. Međutim jeste uspeo da nađe nekoga kome će to konačno poći za rukom: 1600. godine primio je na posao mladog nemačkog astronoma Johana Keplera (Johannes ili Johann Kepler)(1571-1630). Dok je Tiho bio živ, njihovi odnosi su bili prilično zategnuti.[1] Ipak na samrti 1601. godine, Tiho je zaveštao sve svoje sveske sa beleškama Kepleru i obratio mu se, preklinjući ga, da nađe sistem u kojem bi njegova zapažanja imala smisla, tako da "ne ispadne da sam straćio život".

Јохан Кеплер



Јохан Кеплер (нем. Johannes Kepler; Вајл дер Штат, 27. децембра 1571 — Регензбург, 15. новембра 1630) је био немачки астроном.

Детињство

Много података о Јохан Кеплеру и његовој породици се зна из хороскопа које је сам писао. Ти хороскопи ће имати важну улогу у његовом даљем животу, јер ће му израда истих за бројне племиће осигурати довољно средстава за бављење правим научним радом. У његовом хороскопу пише да је рођен 27. децембра 1571. у 14.30, након трудноће од 224 дана, 9 сати и 53 минута. Рођен је у немачком градићу Вајл дер Штату који је у то време имао око 200 становника.

Из хороскопа сазнајемо да му је деда Себалдус Кеплер био крзнар и градоначелник. Имао је дванаесторо деце од којих су прво троје и последње умрли док су били у колевци. Јоханов отац Хенрих био је четврто дете и остао као најстарији од преживеле браће и сестара. Био је професионални војник. Кад је Јохану било три године, отац му одлази у рат, у Холандију против протестантских побуњеника. Годину дана касније Јоханова мајка се придружује мужу и оставља децу баки.

Годину дана касније родитељи се враћају и купују кућу у Леонбергу, али ускоро отац их опет напушта и придружује се у војсци војводе од Албе. Враћа се још једном, продаје кућу и купује крчму. Тај посао му не иде и он 1588. напушта породицу, која га више никада није видела. До тада је Јоханова мајка родила седморо деце, од којих троје рано умире, а један син је био епилептичар.

Ово најкраће могуће сажимање породничног стања показује да Кеплер није имао срећно детињство, штавише, такве бурне промене морају утицати на психу детета. Његова срећа је била да су протестанти у то време настојали солидно образовати сиромашну и надарену децу. Кеплер је, као што видимо, био протестант, сиромашан и надарен, па га примају у основну школу, у којој је настава одржавана на латинском. После одлази у богословију где матурира са седамнаест година. Школу наставља на филозофском факултету у Тибингену, који такође врло брзо завршава и прелази на Теолошки факултет. Јасно је да он, иако је од најранијег детињства био јако религиозан, никада није намеравао постати свештеник, али у то сиромашно доба није било другог начина да се образује. После четири године студија теологије, управо кад је био пред завршним испитима, понуђено му је место професора Протестантске школе у Грацу. Аустријски протестанти су се обратили Тибингену, а професори су оценили да ће независни, знатижељни и пркосни Кеплер, који је јавно бранио Коперника, бити бољи професор него свештеник. Кеплер је био почашћен, али није био одушевљен — положај је био низак. На крају су знатижеља и независност тог положаја превагнули и он прихвата понуду под условом да се може вратити и завршити студије теологије.

Професор Кеплер

Предавање математике у Грацу испало је велико разочарање за њега. Прве године је имао мало студената, а друге године ни једног. Томе је допринела његова ментална формација неприлагођена педагогији. Он је имао врло бујну машту, јако спрегнуту са осећајима, тако да је њена кривудања једва он сам пратио. Често се узбуђивао због малих ствари, неразумљивих просечном ђаку. Ти исти просечни ђаци га често нису разумевали и био им је смешан.

Неуспех га је терао у очај и Кеплер је молио свог професора Местлина да га врати. Управа школе је међутим била задовољна њиме. Говорили су да то није његова кривица, и доделили су му додатна предавања — реторику и читање Виргилија. Други део његовог посла сводио се углавном на „примењену астрономију“, тј. астрологију. Морао је спремати годишње хороскопе и календаре. Кеплеру је то било занимљиво, уосталом добијао је и 20 форинти по хороскопу, што је тада била пристојна сума.

Са првим календаром/хороскопом је имао среће; предвидео је два догађаја (која су објективно била прилично извесна): Хоће ли зима бити јака и да ће Турци напасти Аустрију?

Ова два догађаја су се догодила, па се његово пророчанство испунило. У Алпима су људи умирали од хладноће, а око Беча су Турци палили и пљачкали. Тако му је „покћерка астрономије“, како је звао астрологију, неочекивано донела популарност и донекле финансијску сигурност.

Поред предавања и спремања календара, Кеплеру је остало доста времена и за креативну активност. Он није прошао кроз неку школу истраживања, и није имао прилике пратити рад неког истраживача. Да је имао, врло је вероватно да не би открио своје законе, већ би ишао стопама својих претходника.

Важно је напоменути да Кеплер није био непогрешиви истраживач. Штавише, често се каже да је он за сваки добар корак направио три погрешна. Само што би онај један био толико добар да му се опраштају сва три погрешна.

Кеплер је био вероватно најсистематичнији ум у науци уопште. Годинама је израђивао стотине страница прорачуна и никада се није задовољавао са осредњим слагањем теорије и посматрања. Ако се теорија не би тачно прилагодила унутар подручја посматрања, требало је потражити друге могућности. Колико год су првобитна рачунања тражила много времена и напора, она су морала завршити тачно. Управо како су Кеплерови успеси надвладали његове грешке, тако је карактеристично да се увек покоравао посматрањима, која су превагнула необичне плодове његове својеврсне (не)стварности.

И тако је Кеплер почео од праћења пропорција бројева и њихових квадрата тражећи подударности облика и њихових комбинација. Та метода је позната као „Питагоризирање“. Данас је „питагоризирање“ губљење времена, али Кеплер је пре око четиристотине година, полазећи управо од Питагоре и Платона, успео.

Космички пехар

Кад је Кеплер завршио рукопис „Космичке мистерије“, добио је два месеца годишњег одмора да у Виртембергу осигура објављивање. Тиме се бави његов професор Местлин, који пише одушевљену рецензију сенату универзитета и надгледа штампање.

За то време Кеплер уверава Фридриха, кнеза од Виртемберга, да се направи пехар по његовом космичком моделу. Разни мајстори би требали израдити разне делове да се тајна пехара не би открила. Знаци планета би се израдили од драгог камења: Сатурн од дијаманата, Месец од бисера, итд. Свака сфера би садржавала друго пиће, које би скривеним цевима стизало до славина. Сунце би садржавало аква-виту, Меркур бренди, Месец воду итд.

Кнез му је наложио да направи модел од бакра, уколико му се свиди добиће средства да га направи од сребра. Кеплер није имао новца за бакар па га је направио од папира разних боја, али знатно већег него што је требало да буде. Кнезу се свидело, али мајстори тако нешто нису могли израдити. Чак ни измењени модел, без пића, који је Кеплер опет направио од папира. Уместо два, Кеплер је остао шест месеци, и вратио се необављена посла. Посао се вукао још годинама; Кеплер је након неког времена написао извештај и напустио рад на пехару. Шест месеци касније понудио је модел Сунчевог система и почео се њиме интензивно бавити.
Школовање код Брахеа

Проучавајући даље своје идеје о телима и куглама запазио је да је Коперник другачије третирао случај Земље од других планета. То је потакло Кеплера, јер ако је Коперник овде погрешио и ако би се Земља третирала на исти начин као и све друге планете, његова необична теорија би се могла боље ускладити са посматрањима. Зато се Кеплер дао на одређивање тачне стазе Земље. За ово су му била потребна најтачнија посматрања, па је одлучио замолити Тиха Брахеа да му уступи своје књиге са мерењима.

Велика удаљеност од Граца, где је Кеплер живео, до Данске можда би га спречила да отпутује код Тиха, али Тихо се посвађао са многим људима у Данској и бојећи се да му не узму његове инструменте напустио је Данску 1597. године и населио се у Чешкој пред крај XVI века. Кеплер је у међувремену побегао из Граца због верских прогона и дошао у Праг 4. фебруара 1600. године. Тако је Кеплер могао контактирати Тиха. Али Тихо Брахеу није падало на памет да Кеплеру само уступи мерења, он је захтевао да му се Кеплер придружи као асистент и са њим проводи мерења.

Пошто је Брахеов старији асистент Лонгомонтанус имао проблема са Марсом, њега добија амбициозни Кеплер. Овај изјављује да ће одредити параметре путање за осам дана (чак су пале опкладе). Посао је трајао шест година. Срећна је околност што Кеплер почиње са Марсом, јер је он, укупно гледано, најпогоднији за откриће елиптичности.

Кеплер тада под Брахеовом, не баш нежном руком, пролази своју прву школу мерења. Десет месеци колико су провели заједно (од укупно 18) било је довољно да Кеплер заврши школовање. То је могло трајати и краће да Кеплер није ишао два пута у Грац, како би довео жену. У међувремену, Брахе предлаже цару Рудолфу II да узме Кеплера у службу.

Два дана након Брахеове смрти, 6. новембра 1601, Кеплер је именован за Царског математичара. Имао је 30 година. На самртној постељи Тихо Брахе је заклињао Кеплера да не заборави систем који је он заступао, да се Сунце окреће око Земље, а да се све остале планете окрећу око Сунца. Кеплер је обећао да то неће заборавити, премда је био свестан да се овај систем само незнатно разликује од Коперниковог система. У својим каснијим радовима он се савесно држао обећања.

Важно је напоменути да је Брахе имао врло неугодну нарав и сватко ко је радио са њим је сваки дан био обасипан бујицом увреда. Тиме Кеплерово придржавање обећања још више добија на тежини и одлично је сведочанство Кеплеровог карактера (и неизмерног поштовања Тиха Брахеа), као и чињеница да је 25 година после своје велике планетарне таблице Рудолфове таблице посветио успомени на Тиха Брахеа.



wikipedia

SVEMIRSKA DRAMA Prva šetnja svemirom nije prošla bez problema


Možda niste čuli za Alekseja Leonova ali on je podjednako značajna ličnost u svemirskoj istoriji baš kao Nil Amstrong i Jurij Gagarin. Ovaj sovjetski kosmonaut je prvi čovek koji je "šetao svemirom".

Šezdesetih godina prošlog veka SSSR i SAD vode bespoštednu trku za osvajanje svemira. Sovjeti imaju prednost i nameravaju da je zadrže.

Nakon Gagarinovog podviga Sovjeti su rešili da njihov čovek bude prvi koji je prošetao svemirom. Za prvog "svemirskog šetača" odabran je Aleksej Leonov jer je "imao dobre ocene i umeo je da slika".

Deset sedmica pre američkih kolega, 18. marta 1965, tokom misije Vostok 2, Aleksej Leonov je u skafanderu napustio letelicu, za koju je bio vezan pet metara dugom sajlom, i obavio šetnju u trajanju od 12 minuta i 9 sekundi, čime je postao prvi "svemirski šetac" u istoriji.


Izlazak u svemir nije prošao bez problema


Povratak u letelicu pokazaće se prilično komplikovanim. Njegov skafander se naduvao, zbog razlike u pritisku i više nije mogao da uđe natrag u letelicu.

Bez čekanja dozvole kontrolnog centra, Leonov je odlučio da smanji pritisak u kombinezonu i uspeo da brzo uleti u komoru. Bio je potpuno mokar, i za samo nekoliko trenutaka izgubio je šest kilograma.

Živahan i raspoložen, Leonov, kome je danas 80 godina, upitan za trenutnu krizu u odnosima između Moskve i Vašingtona, Leonov je odgovorio: "Između astronauta nikada nije postojala granica. Onog dana kada taj koncept bude dopro do svesti političara naša planeta će izgledati drugačije".

Kako bi odao priznanje Leonevu britanski reditelj Stenli Kjubrik je snimak njegovog otkucaja srca u svemiru integrisao u svoj čuveni film "Odiseja u svemiru 2001".


VIDEO > Prva "šetnja svemirom":



blic