Марк ТвенИз Википедије, слободне енциклопедијеСкочи на: навигација, претрага Марк Твен

Марк Твен

Датум рођења: 30. новембар 1835.
Место рођења: Флорида (САД)
Датум смрти: 21. април 1910.
Место смрти: Рединг (САД)

Самјуел Лангхорн Клеменс (енгл. Samuel Langhorne Clemens; Флорида, САД, 30. новембар 1835. - Рединг, САД, 21. април 1910), познатији под псеудонимом Марк Твен (Mark Twain), је био амерички књижевник.

У опсежном животном делу остварио је широку лествицу осећаја и мисли, од пуне животне радости до потпуног безнађа.

Након детињства проведеног на обалама Мисисипија учио је за типографа, радио као пилот на речном броду, ишао у потрагу за златом у Калифорнију, путовао по Средњем истоку и Европи.

Његов живот пун пустоловина, успеха и славе помућује смрт његових жена и ћерки, што изазива песимизам и тешки очај његових последњих радова.

Био је добар пријатељ Николе Тесле.

Његови најпознатији јунаци су дечаци Том Сојер и Хаклбери Фин.

[уреди] БиографијаСамјуел Лангхорн Клеменс је рођен је 30. новембра 1835. године у месту Флорида у Мисурију. Када му је било четири године с родитељима се преселио у место Ханибал, где је похађао основну школу. Након смрти оца 1847. године кренуо на штампарски занат. Касније је радио као штампар у Кеокуку (Ајова), Њујорку, Филаделфији, Пенсилванији и другде по САД-у. Потом је био кормилар на пароброду на реци Мисисипи све до почетка Америчког грађанског рата 1861., када је на кратко као добровољац приступио коњици Конфедерације. Касније те године придружио се брату у новооснованом територију Невада где је радио у руднику сребра. Године 1862. постаје извјеститељ новина Територијал ентерпрајз у месту Вирџинија Сити у Невади, а 1863. је почео писати чланке за исте новине под псеудонимом Марк Твеб. На реци Мисисипи та фраза значи "два хвата дубоко". Након пресељења у Калифорнију, тачније у Сан Франциско 1864. године упознао је америчке писце Артемуса Ворда и Брета Харта који су му пружили подршку у његовом раду. Године 1865. обрадио је бајку коју је чуо на калифорнијским златним пољима и објавио је под насловом The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. За неколико месеци дело је постало веома популарно. Године 1867. је одржао предавање у Њујорку, а исте године је посетио Европу и Палестину. Та путовања описао је у књизи The Innocents Abroad (1869.) која преувеличава аспекте европске културе, а која је импресионирала америчке туристе. Ускоро се (1870.) оженио Оливијом Лангдон. Након кратког боравка у градићу Буфало (држава Њујорк) млади брачни пар сели се у место Хартфорд у Конектикату.

Већина Твенових најбољих дела написана је током 1870-их и 1880-их у Хартфорду и за време лета на фарми Квери код места Елмира (држава Њујорк). Дело Roughing It (1872.) описује његове ране пустоловине у доба када је био рудар и новинар. Доживљаји Тома Сојера (1876.) славе детињство у граду на обали Мисисипија, док дело А Tramp Abroad (1880.) описује путовање кроз немачки Шварцвалд. Роман Краљевић и просјак (1882.) књига је за децу фокусирана на замену идентитета у тјудорској Енглеској. Живот на Мисисипију из 1883. комбинује аутобиографски приказ властитих искустава као речног пилота. Роман „Јенки на двору краља Артура“ из 1889. године сатирично је дело на тему тлачења људи у феудалној Енглеској. Доживљаји Хаклберија Фина (1884.) наставак су Доживљаја Тома Сојера и углавном се сматра Твеновим најбољим делом. У роману је реч о дечаку који бежи од свога оца на сплави реком Мисисипи с одбеглим робом Џимом. Ово дело, између осталог, даје читаоцу слику живота на реци Мисисипи пре грађанског рата.

Исте године када се појавио Хаклбери Фин, Твен је оснива фирму Charles L. Webster and Company како би објављивао своја дела и дела других писаца. Најпознатије дело које је та фирма објавила били су Лични мемоари (два свеска, 1885. - 1886.) које је написао амерички генерал и председник Јулисиз С. Грант. Лоша инвестиција у аутоматску писаћу машину довела је фирму до банкрота (1894.). Успешна предавања широм света и књига која је настала на основу тих путовања Following the Equator (1897.) отплатили су Твенове дугове. Његов рад у време 1890.-их и 1900.-их означен је растућим песимизмом и горчином, које су проузроковали његов пословни неуспех, а касније и смрт његове супруге и две њихове кћерке. Значајна дела из тог раздобља су Pudd'nhead Wilson (1894.) - роман чија радња је смештена на Југ САД пре грађанског рата и у којој се критикује расизам. Personal Recollections of Joan of Arc (1896.) је сентиментална биографија Јованке Орлеанке. Каснија дела укључују две кратке приче The Man That Corrupted Hadleyburg (1899.) и The War Prayer (1905.). Реч је о филозофским, социјалним и политичким есејима. Рукопис дела Тајанствени странац је остао некомплетан, а дело је објављено постхумно 1916. године.

Твенов рад инспирисан је неконвенционалним Западом, а популарност његових дела означила је крај доминације, у америчкој литератури, писаца из Нове Енглеске. Каснији славни амерички писци Ернест Хемингвеј и Вилијам Фокнер позивали су се на Твена као на своју инспирацију. У последњим годинама свог живота Твен је писао мање, али је често јавно говорио о многим темама. Остао је запамћен и по оделима с белим цртама која је увек носио у јавним наступима. Примио је почасни докторат Оксфордског универзитета 1907. године.

Када је преминуо оставио је за собом недовршену аутобиографију коју је 1924. године објавила његова секретарица Алберта Бигелоу Пејн. У првој половини 1990. пронађен је изворни рукопис Хаклберија Фина у Холивуду. Након дужег повлачења по суду око борбе за право власништва тај рукопис, као и други до тада необјављени материјали, додељени су јавној књижари Бафала и округа Ири 1992. године. Четири године касније (1996.) објављено је ревидирано издање Доживљаји Хаклберија Фина, које је обухватало и необјављене материјале.

При крају можда је занимљиво споменути како је Твен био и један од ретких пријатеља Николе Тесле. Марк Твен преминуо је 21. априла 1910. године у месту Рединг у Конектикату.

[уреди] Одабрана дела„Доживљаји Тома Сојера“ 1876.
„Краљевић и просјак“ 1882.
„Живот на Мисисипију“ 1883.
„Доживљаји Хаклберија Фина“ 1884.
„Јенки на двору краља Артура“ 1889.

Slucajno sam procitao ovu knjigu koju toplo preprucujem, napisana od ruku jednog od najlepsih i najduhovoitijih svetskih pisaca za decu!

Mark Tven - Tajanstveni stranac
Tajanstveni stranac je Twainovo djelo o kojem je bilo dosta sporenja. Po nekim misljenjima ono zapravo nikada nije dovrseno, po drugima cak - uopce se ne radi o Twainovom djelu! Pesimizam i ocaj kojim zavrsava prica takodjer su svojedobno bili predmetom sporenja, narocito unutar vjerskih krugova. Puno je razloga za objavljivanje ove zanimljive price, a jedan od njih je i taj koji ce nam pribliziti onespokojavajucu postaju na kojoj se zavrsio razvojni put jednoga od najvecih svjetskih humorista. A na njoj je Vrag koji je, pise Reiss, strasniji kada se smije, nego kada urla. Tajanstveni stranac je prvi put objavljen 1916. godine, sest godina poslije Twainove smrti.

Непознати Марк Твен

ЗАЉУБЉЕН У НАУКУ
Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири.

Словослагач, кормилар, војник, рудар, новинар, говорник, светски путник. Ако бисмо ма које од ових звања ставили уз име Марка Твена, не бисмо погрешили. Пре него што су га Том Сојер и Хаклбери Фин извели на пут светске славе, чувени амерички писац прочуо се по својој свестраности. Али мало ко зна да овој широкој палети занимања можемо додати још једно - научник. Премда није имао главу за цифре, писац је сате проводио над научним прорачунима покушавајући да схвати њихову огромну важност.
Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири. Све што је било ново и занимљиво некако би се нашло у Твеновом окружењу. Тако је постао један од првих уметника чији је лик овековечен филмском камером. Ово се догодило 1909. кад га је Томас Едисон посетио у његовом дому и снимио кратак филм. Тек што га је Бел избацио на тржиште, телефон је своје место добио у Твеновој кући, али је убрзо пао у немилост и постао тема једне од пишчевих бритких сатира. Иако одушевљен тако практичним изумом, бука телефонског разговора није пријала Твену.
„Кад само седите поред и не учествујете у дијалогу, телефонски разговор постаје једна од највећих чудноватости савременог живота. Јуче сам баш писао дубокоуман чланак на узвишену филозофску тему док се такав разговор водио у соби. Примећујем да се најбоље пише кад неко говори у слушалицу тик поред вас”.
На сличан начин покајао се и након куповине писаће машине. Кад је први пут угледао машину 1874. године, био је толико опчињен новом направом да је сместа купио једну по цени од 125 долара (данас 2500). Само недељу дана касније слао је писма пријатељима нудећи је на поклон, пошто је увидео како је направа „сувише напорна за ум” и заклео се да ће до краја живота писати искључиво пенкалом. Произвођач машине Ремингтон обратио се Твену молбом да га помене у својој реклами на шта му је писац одговорио:
„Молим Вас да ни на који начин не употребите моје име. Молим Вас, немојте чак ни открити чињеницу да поседујем писаћу машину. Потпуно сам престао да је користим, јер никако не могу да напишем писмо, а да ми не стигне одговор са захтевом не само да је опишем, већ и да објасним како напредујем у њеној употреби, једном речју, да им кажем све. Ја не волим да пишем писма, те стога не желим да људи знају како поседујем овај магнет за радозналце.”
Твенов немирни, стваралачки дух нагнао га је да се опроба и као проналазач. У његовом случају то није захтевало године проведене у опсежним и напорним огледима, али Твен је ипак патентирао три изума. Један од њих било је „побољшање у подесивим тракама за панталоне”, односно одевни предмет који је требало да замени трегере. Затим се ту нашла и историјска друштвена игра. Изум који је пожњео највише успеха је осушени лепак на страницама албума - само треба да се овлажи пре употребе.
Било би право чудо да љубав према науци није нашла места и у његовом књижевном стваралаштву. Мало ко то зна, али Твенове приче могле би да постану део збирке која окупља радове његових сувременика Жила Верна и Х. Г. Велса, пионира научнофантастичног жанра.
„Јенки на двору краља Артура” је роман о путнику кроз време који користи знање о науци да модерну технологију приближи становницима Артурове Енглеске. Оваква радња касније ће постати уобичајена за „алтернативну историју”, један од многих поджанрова научне фантастике.
Шест година пре него што је изашла Твенова прича „Продато сотони”, Пјер и Марија Кири запањили су свет открићем радиоактивних елемената. Ђаво који долази на разговор са јунаком Твенове приче сачињен је управо од радијума и полонијума. У настојању да опише огромне могућности ових елемената као нових извора енергије, Твен се не либи да цитира госпођу Кири и протумачи њена запажања. Та тумачења можда нису толико прецизна, ни уверљива, али нико не може Твену да припише недостатак ентузијазма. Колико је био поносан на свој научни ум, најбоље се види из речи Алберта Пејна, Твеновог дугогодишњег сарадника и биографа:
„Једном сам га затекао изузетно узбуђеног због чињенице да је сам израчунао дужину сати и минута у светлосној години. Показао ми је странице препуне бројки пуцајући од поноса, као да садрже речи неке бесмртне приче. Затим смо играли билијар, али чак ни његова омиљена игра није могла да га натера да заборави свој велики подвиг.”

 

Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade svo vreme, a samo zaista veliki ljudi ulivaju vam osećaj da i vi možete postati veliki.


-Mark Tven-

Semjuel Leghorn Klemens, poznat u čitavom svetu kao Mark Tven, rodio se 30. XI 1835. godine. Tog meseca preko neba se kretala blistava Halajeva kometa da bi se opet pojavila tek posle 74 godine. U vreme kad je ona ponovo mogla da se vidi na nebu Mark Tven je, kao što je sam predskazao, umro.




Bilo je to u aprilu 1910. Jednom prilikom on je nekom svom prijatelju kazao da je oba ta datuma odredio lično Svevišnji rekavši: "Evo ova dva neodgovorna izroda (Halejeva kometa i ja) došla su zajedno pa će zajedno morati i da se ugase".

Tven je došao na svet, kako je sam napisao "u skoro nevidljivom seocetu... U selu je tada živelo sto osoba tako da sam ja svojim dolaskom na svet uvećao broj njegovih stanovnika za jedan procenat. To je više nego što su najbolji ljudi u istoriji učini za svoj zavičaj. Možda nije skromno da o tome govorim, ali to je – tačno".

Budući veliki humorist bio je bolešljivo dete i svi su se rođaci čudili kako je uopšte preživeo prvu zimu. Kao odrastao čovek jednom je upitao svoju majku da li se mnogo brinula zbog njega kad je bio mali. "Sasvim ozbiljno mi je odgovorila:
- U početku sam se bojala da ćeš umreti. – a onda, kao da govori sama za sebe, dodala je – A posle sam se bojala da nećeš."

U jesen 1839. godine porodica Klemens preselila se u gradić Hanibal. Već u to vreme – mali Sem je imao tek četiri godine – njegova majka je govorila da joj on zadaje više briga i muke od sve njene dece zajedno – a imala ih je još četvoro.
"Dovodio me je do ludila kada je bio u kući" – govorila je – "a kada je bio napolju, svakog trenutka sam očekivala da ga donesu polumrtvog". Ubrzo po preselenju u Hanibal Sem je doživeo prvo od svojih devet davljenja. Zagazio je u reku i krenuo u dubinu iako nije znao da pliva. doneli su ga kući gotovo polumrtvog i kad su ga povratili čajem od divizme (vučjeg repa) njegova majka je kazala: "Mislim da i nije bio u velikoj opasnosti. Osobe rođene da budu obešene bezbedne su u vodi.

Kada je Sem imao pet godina, majka ga je, da bi se bar nekoliko časova dnevno odmorila od njega, dala u privatnu školu i za to plaćala 25 centi nedeljno. Već prvog dana on je prekršio dva od utvrđenih pravila ponašanja zbog čega je zaradio batine. Učiteljica, gospođa Hor, poslala ga je u dvorište da sâm nađe prut kojim će ga išibati.
"Našao sam u blatu jednu tanku grančicu... Odmerila me je prekorno i nazvala me punim imenom: Semjuel Leghorn Klemens. Kasnije sam shvatio da ne treba da očekujete ništa dobro kad vas učiteljica nazove punim imenom. Rekla je da će poslati drugog dečaka, nekog ko ume bolje da izabere. I sad se ražalostim kad se setim koliko se lica ozarilo od nade da će im biti poveren taj zadatak. Dobio ga je Džim Danlop i kad se vratio sa šibom, shvatio sam da je u tome pravi stručnjak.

Doživljaji Toma Sojera (odlomak) - Mark Tven





Da je Tom bio veliki i mudar filozof kao pisac ove knjige, on bi shvatio da je rad - ono što činiš pod moranje, a da je igra sve ono na šta nisi primoran. I tada bi on razumeo zašto je pravljenje veštačkog cveća ili, recimo, okretanje oštračevog tocila - "rad", a kad ti brajko, zapneš iz petnih žila da oboriš "svih devet" kegli na kuglani ili da se uspentraš na vrh Monblana - to ti je samo "zabava".


Ima u Engleskoj bogataša koji teraju čitavo leto putnička kola sa četiri konja, i to iz dana u dan, dnevno prevale nekih dvadeset ili trideset milja - i to samo zato što ih to preimućstvo staje velike novce. Ali, da im neko samo ponudi platu za tu službu, služba bi im se pretvorila u "rad" i smesta bi je se odrekli.

Pseudonim

Izraz "mark tven" Sem Klemens prvi put je čuo među brodarima na Misisipiju koji su ga upotrebljavali kad su htjeli da saopšte da je na određenom mjestu voda duboka dva hvata (3,65 metara), što omogućava bezbjedan prolazak brodova. Kada bi neko od lađara uzviknuo pomenuti izraz, ono "mark" ticalo se oznake na vodomjernoj letvi, a "tven" (engl.twain, zastarjeli oblik riječi two) na dva hvata (eng.fathom - nautička jedinica za dubinu, oko 1,83 metra).

A kako je došao do tog pseudonima, pisac je, u knjizi "Život na Misisipiju", ovako objasnio:
"Bio je jedan čovjek, kapetan Isaija Selers, koji je javljao novosti sa rijeke listu "Nju Orliens Pikejn". On nije imao književničkih sklonosti ni sposobnosti, a obično je bilježio kratke članke i vijesti o rijeci i potpisivao ih sa Mark Tven.... U vrijeme kada je telegraf donio vijest o njegovoj smrti, živio sam na obali Pacifika. Bio sam neiskusni novinar i trebalo mi je nešto kao "nom de ger" (fr. nom de guerre - ratno ime). Zato sam zaplijenio napušteno ime starog pomorca i učinio sve što sam mogao da ostane ono što je bilo u njegovim rukama - znak, simbol i garancija...

Imao je osam ili devet godina kada je počeo da doživljava avanture o kojima je kasnije pisao. Tada je to bio već očvrsnuo dečak, ne baš visok za svoje godine, ali jak i žilav. Imao je čitavu đubu riđoplave kose, sivoplave oči i očaravajući osmeh zbog koga je bio omiljen među decom.
Pišući o nastanku romana "Doživljaji Toma Sojera" Tven kaže da su gotovo sve ličnosti iz knjige postojale u njegovom životu kao što su i mnogi doživljaji u njoj istiniti. Tom Sojer, to je on sâm
Sem je, kao i Tom Sojer, jednom vešto privoleo druge dečake da umesto njega okreče ogradu. Lik Haklberi Fina rađen je prema dečaku Tomu Blankenšipu, sinu gradskog pijanca. "Bio je neznalica, neopran, pothranjen, nemiran, ali je imao dobro srce. Uživao je neograničenu slobodu u svemu. On je bio jedina zaista nezavisna ličnost – bilo da se radi o deci ili odraslim osobama – u našem gradu i stoga stalno i nekako spokojno srećan na čemu smo mu svi ostali zavideli. voleli smo ga i uživali u njegovom društvu."
Tetka Pola iz romana u stvari je Semova majka. Tomov brat Sid je karikatura njegovog rođenog brata Henrija. Beki Tačer, Tomova ljubav u romanu, bila je Semova simpatija Lora Hokins. I tako redom.

Sem je imao 11 godina kada mu je umro otac ostavljajući porodicu gotov bez ikakvih sredstava za život. Dečak se ubrzo zaposlio kao štamparski šegrt u jednom lokalnom listu. Kasnije je radio za svog najstarijeg brata Oriona koji je u Hanibalu pokrenuo list koji nije dugo izlazio. Godine 1853. sem napušta kuću i grad da bi uglavnom radio kao štamparski pomoćnik.
"Kada sam bio dečak" – piše Mark Tven u svojoj "Autobiografiji" – "ja i moji drugovi imali smo samo jednu želju: da postanemo lađari". Vođen tom željom Sem je dospeo na rečni parobrod "Pol Džons" koji je krstario Misisipijem. Za to je glavnom krmanošu morao da plati 500 dolara – sto odmah, a "ostalo kad budem zaradio".
Tako je počelo višegodišnje Semovo drugovanje s velikom, moćnom i voljenom rekom opisano u njegovoj knjizi "Život na Misisipiju".

Sem i njegov brat Orion istovremeno su oboleli od "srebrne groznice" pa su zajedno pošli da potraže sreću i bogatstvo u novootkrivenim Humboltovim rudnicima. "Za mesec dana rada stekli smo kolibu punu kamenja koje, pokazalo se, nije baš ništa vredelo". Međutim, iz tog vremena i tih rudnika potiču prve Semove novinske reportaže. Svoje dopise i humorističke crtice o životu u rudarskim naseljima Sem je slao mnogim listovima. Honorari koje je povremeno dobijao bili su jedva dovoljni za goli život. Najzad je, 1862. godine, od "Enterprajza", najvećeg lista u državi Nevadi, stigla ponuda da postane redovni dopisnik s platom od 25 dolara mesečno. Iako uplašen da nije dovoljno dorastao tom poslu, Sem ga ipak prihvata jer prosto nije bio u mogućnosti da ga odbije. O tome Mark Tven piše: "Sumnjam da bih u to vreme odbio i da mi je neko ponudio novac da sa hebrejskog originala prevedem Talmud".
Od tada pisanje postaje njegov život.

Mark Tven se zaljubio u devojku koja će mu kasnije postati žena, još pre no što ju je video. Dogodilo se to za vreme krstarenja brodom "Kveker siti" kada mu je Čarls Langdon, jedan mladi putnik, pokazao sliku – minijaturu svoje sestre Olivije.
"Bilo je to pre 40 godina" – napisao je Tven kasnije – "ali od tog dana ona je uvek bila u mojim mislima i mom srcu".
Februara 1870. Sem i Livi su se venčali. U novembru su dobili prvo dete, sina Langdona, u martu 1872. kćerku Suzan, Suzi, dete puno mašte koje će otac čitavog života obožavati. Tuga je zamenila radost kada im je sin umro od difterije. Druga kćerka Klara rođena je u junu 1874. Bebi je bila potrebna dojilja čija je ličnost zaprepašćivala Sema.
"Nikad nije bilo dojilje kao što je ona" – pisao je – "U čarapama je bila visoka preko metar i osamdeset. Držala je glavu visoko kao carica. Bila je zdrava kao dren, imala je apetit krokodila, a njeno varenje bilo je kao drobilica kremen-kamena. Proždirala je sve što bi joj došlo pod ruku, ubacivala je u sebe najneverovatnije moguće kombinacije: svinjetinu, pitu od limuna, kuvano povrće, sladoled, zelene jabuke, škembiće u sirćetu, sirovu repu, spirajući sve to potocima kafe, čaja, rakije, viskija... Pušila je cigare, cigarete, na lulu, kašljala ko magarac, psovala ko kočijaš. Kada bi se popela na sprat nabokana kao što je gore rečeno i sa zadahom koji bi i sa razdaljine od 15 metara usmrtio svako dete, naše je bilo oduševljeno, srećno, debelo, zadovoljno i – ošamućeno".
Treća kćerka Džin rođena je 1880. godine.

Istog leta kad je Mark Tven počeo da piše "Doživljaje Toma Sojera" Klemensovi su kupili imanje u Hartfordu, u državi Konektikatu, i prionuli da grade kruću. Bila je još nedovršena i puna majstora kada se u septembru porodica smestila na drugom spratu. Jedan novinar, ne Tven, ovako ju je opisao: "To je najčudnija zgrada za stanovanje ikad podignuta". Kuća je imala tri kule od kojih je najviša bila osmougaona i dizala se uvis
15 metara, pet balkona, prostranu verandu, pokriven prilaz za kočije i čitavu šumu dimnjaka. To je jednim delom ličilo na parobrod, drugim na srednjovekovno utvrđenje, trećim na časovnik s kukavicom.
U prizemlju i na dva sprata kuće bilo je 19 soba i pet kupatila (s tekućom vodom, što je u to vreme bila prava retkost). U trpezariji, iznad svakog kamina, bio je prosečen prozor dok su dimnjaci bili izvedeni postrance, sa obe strane ognjišta. "Klemens je voleo da istovremeno posmatra plamen i snežne pahuljice", piše Džastin Kaplan u svojoj knjizi "Gospodin Klemens i Mark Tven".
Keti Liri, koja je trideset godina radila kod Klemensovih, kaže za kuću "Bila je zaista divna i nikad pre nje tako nešto nije postojalo. Kada sam prvi put došla, primetila sam da se kuhinja nalazi u prednjem delu kuće, što mi se učinilo čudno. Ali, gospodin Klemens je imao običaj da kaže da su kuhinju smestili u pročelje kako bi posluga iz nje mogla da posmatra parade i cirkuske povorke a da ne istrčava u prednje dvorište".
Ova kuća Klemensovih u Hardfordu bila je poznata pod imenom "Neslana šala Marka Tvena''

Godine 1876. Mark Tven je počeo da piše "Doživljaje Haklberi Fina" da bi ih dovršio tek 1883, a izdao 1885. Svi kritičari, s retkim izuzecima, dočekali su knjigu neprijateljski. Gradska biblioteka u gradu Konkordu proterala je "Haka" sa svojih polica jer je pružio "rđav primer omladini". Kasnije je i narodna biblioteka u Bruklinu izbacila i "Toma Sojera" i "Haklberi Fina".
Priznanja su kasnije ipak stigla. Tako je u proleće 1907. Oksfordski univerzitet dodelio Tvenu titulu počasnog doktora književnosti.

Nesreće su dolazile istovremeno sa priznanjima. Godine 1896. umrla je u 24. godini njegova kći miljenica Suzi. Osam godina kasnije Tven će izgubiti, posle 33 godine zajedničkog života, i svoju ženu Livi.
"Bila je moj život i otišla je, bila je moje blago, a sad sam siromah" – napisao je kasnije. Poslednja tragedija u Tvenovom životu dogodila se decembra 1909: izgubio je i kćerku Džin. "Kako sam siromašan ja koji sam jednom bio tako bogat!" – jadikovao je.

Četiri meseca kasnije hitno su pozvali njegovu kćerku Klaru, koja je s mužem trenutno boravila u Evropi, da se vrati u Ameriku. Tven je ležao na samrti.

"Zbogom, draga moja, ako se sretnemo..." Te njegove poslednje reči bile su upućene Klari koja je kasnije ovako opisala taj trenutak: "A Halejeva kometa opet je blistala na nebu kao što je blistala i prilikom njegovog rođenja".

Adam je bio samo čovjek; to sve pojašnjava. Nije htio jabuku zbog jabuke, već zato što je bila zabranjena.

Mark Tven

Kada sam imao 14 godina, otac mi je bio tolika neznalica da sam jedva podnosio tog starca u svojoj blizini. Kad sam napunio 21, ostao sam zapanjen koliko starac može naučiti za sedam godina.


-Mark Tven-

SLAVA MARKA TVENA

Jedan mladi pisac jadao se Marku Tvenu kako nema više povjerenja u svoj književni dar.
“Da li se vama ikada desilo da se tako osjećate?”, upitao je slavnog pisca.

“Da”, rekao je Tven. “Jednom mi se, poslije već petnaest godina pisanja, iznenada javilo osjećanje da sam potpuno lišen književnog dara.”

“Pa šta ste onda uradili? Prestali ste da pišete?!

“Ne. Nisam mogao. Već sam bio slavan.”

Mark Tven "Otrovne misli"



Čim otkrijete da ste na strani većine, hitno morate učiniti nešto sa sobom.

Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade svo vreme, a samo zaista veliki ljudi ulivaju vam osećaj da i vi možete postati veliki.

Radi kao da ti novac nije neophodan, pleši kao da te niko ne gleda, voli kao da nikad nisi bio nesrećan.

Bolje je zaslužiti priznanje i nemati ga, nego ga imati a ne zaslužiti ga.

Čovek je stvorenje načinjeno na kraju radne nedelje, kada se Bog već umorio. I uopšte, čemu je trebalo celi ovaj globus stvarati u hitnji za svega šest dana? Da se utrošilo malo više vremena, svet bi bio kako valja, pa se sad ne bi trebalo toliko popravljati i poboljšavati. Slično se dešava kad na brzinu sklepaš kuću, pa u žurbi zaboraviš zahod, ili spremište za metle i to onda moraš naknadno dograditi, bez obzira koliko te koštalo novaca i živaca.

Stvoriti čoveka bila je krasna i dovitljiva zamisao, ali dodati ovcu bila je tautologija.

Adam je bio samo čovek - a to objašnjava sve. On nije uzeo jabuku zbog nje same, nego zato što
mu je bila zabranjena. Da mu je bila zabranjena zmija, on bi verovatno i nju pojeo.

U prvoj polovini 1990. godine pronađen je izvorni rukopis Haklberi Fina u Holivudu.Nakon dugog povlačenja po sudu ,oko borbe za pravo vlasništva,tj rukopis,kao i drugi do sada ne objavljeni materijal,dodeljen je Bufalo i Eri Kouni,javnoj biblioteci u New Yorku,1992.godine.
1996. godine,objavljeno je revidirano izdanje,Haklberi Fina,uključujući i neobjavlene materijale.

Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh na jednu misao; i rekoh u sebi, idem da napišem to pismo - i onda ću videti da li ću moći da se pomolim bogu. I da vidite čudo, odmah sam se osetio lako kao pero, i moja zabuna je bila prošla. Uzeh list hartije i olovku, zadovoljan i uzbudjen, i sedoh i napisah:

Gospodjice Votson, vaš odbegli crnac Džim nalazi se ovde, dve milje naniže od Pajskvila, a uhvatio ga je g. Felps, i on će vam ga predati ako pošaljete nagaradu.
Hak Fin

Laknulo mi je i prvi put u životu osetio sam se potpuno očišćen od greha, i sad sam znao da ću moći da se molim bogu. Ali to nisam učinio odmah, nego sam spustio hartiju na zemlju i zamislio se - mislio sam kako je dobro što se sve tako desilo, i kako je malo trebalo da se izgubim i odem u pakao. I nastavio sam da mislim. Mislio sam o našem putovanju niz reku; i za sve vreme bio mi je Džim pred očima, na danu i noći, nekad na mesečini, nekad u buri, a mi plovimo, i razgovaramo, i pevamo, i smejemo se. Ali nekako nisam mogao da se setim ničega što bih mogao da mu zamerim, nego sasvim obratno. Gledao sam ga kako drži moju smenu posle svoje, umesto da me zove, kako bih ja mogao duže da spavam; gledao sam ga kako se raduje kad sam se ja ono vratio iz magle; i kad sam ga ponovo našao u ritu, tamo gde je bila krvna osveta; i u mnogim sličnim prilikama; i kako mi je uvek govorio dijete, i ugadjao mi, i kako je za mene činio sve čega bi se setio, i kako je uvek bio dobar; i nazad se setih kako mi je bio zahvalan kad sam ga spasao rekavši onim ljudima da na splavu vladaju velike boginje; i kako je rekao da sam ja največi prijatelj koga je stari Džim ikad imao na svetu, i jedini koga sada ima; a onda se slučajno obazrem oko sebe i spazim onu hartiju.

Našao sam se između dve vatre. Podignem hartiju, i zadržim je u ruci. Počeh da drhćem, jer je trebalo da se odlučim, zauvek, između dve stvari, i ja sam bio svestan toga. Pomislim jedan minut, koliko da dahnem, i onda rekoh u sebi:
- Dobro, onda idem u pakao - i pocepam hartiju.

Bile su to strašne misli, i strašne reči, ali je bilo rečeno. I ja ostadoh pri tome što sam rekao; i više nikada nisam pomislio da to poreknem. Izbio sam celu tu stvar sebi iz glave; i rekao da ću uzeti na dušu i ovaj greh, pošto sam tako vaspitan, a drugi nisu. I prvo što ću da uradim, to je da Džima ponovo oslobodim ropstva; a ako setim nečega goreg, učiniću i to; jer kad sam već zapao u grehove, onda mogu ići u tom do kraja.

Nebeski Otac izumio čovjeka jer je bio razočaran majmunom

Zbirka aforizama i maksima svrstanih u skupine prema užoj temi na koju se odnose. Autor se ovdje pokazuje kao vrstan, ali ciničan promatrač ljudske naravi i iznenadnih udara sudbine, duhovito i britko izričući svoje misli o moralu, religiji, politici, književnosti, urednicima, nakladnicima, o umjetnosti, ljubavi i braku, kao i o brojnim drugim vidovima čovjekova života i svijeta u kojem živimo. On se pritom uglavnom ruga ljudskim slabostima, a često i posve brutalno šiba ljudski karakter (Zvonimir Obran)


PAR SAVJETA ZA POČETAK


Uvijek slobodno priznajte pogrešku. To će iznenaditi i smesti mjerodavne, pa ćete moći počiniti još poneku.

Svoju dužnost izvrši danas, a pokaj se sutra.

Čim otkrijete da ste na strani većine, hitno morate učiniti nešto sa sobom.

Sve što vam je u životu potrebno su neznanje i samosvijest. Ako to posjedujete, uspjeh vam je zajamčen.

Nikad nemoj odbiti nekome učiniti uslugu, osim ako ti je na štetu. Isto tako, nikad nemoj odbiti ponudu za piće, bez obzira na eventualnu štetu.

Uvijek postupi ispravno - to će neke razveseliti, a neke iznenaditi.

Primarna je dužnost svakog čovjeka da misli o sebi. Tek kad obavi sve primarne dužnosti može se posvetiti manje važnim stvarima i misliti na druge ljude.

Ne odbacujte svoje iluzije! Kad ih nestane, možda još postojite, ali prestajete živjeti.



Nekoliko je djelotvornih obrana od iskušenja, ali najsigurnija je - kukavičluk.

Razumni i inteligentni ljudi katkad postupaju kao i svi ostali: brižno i zdušno skrivaju od svijeta svoje pravo mišljenje, a otkrivaju lažno za opću uporabu. 

Ako želite pokvariti dobar odnos s nekim, ispričajte mu njegovu priču onako kako ste je vi čuli.

Nikad nemojte nekoga pohvaliti i onda mu odmah prigovoriti.

Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade cijelo vrijeme, a samo zaista veliki ljudi ulijevaju vam osjećaj da i vi možete postati velik.

Lakše je ostati van opasnosti, nego iz nje izići van.

Čini dobro uvijek kad možeš, a naplati uvijek kad misliš da ti to može uspjeti.


Radi kao da ti novac nije neophodan, pleši kao da te nitko ne gleda, voli kao da nikad nisi bio nesretan.

Nije baš najbolje trošiti svoje ćudoređe tijekom tjedna; to ga čini potrošenim za nedjelju.

Potpuni duševni mir i sreća mogući su jedino ako iz života izbacimo - sumnju.

Pametno je pročitati prognozu vremena prije nego što počnete moliti za kišu.

Pametnije je potražiti nego pretpostaviti.

Bolje je uzeti nešto što ti ne pripada, nego da neiskorišteno leži zaboravljeno.

Nikad nemoj uzeti ono što nije tvoje - ako to ne možeš odnijeti.

Bolje je zaslužiti priznanje i nemati ga, nego ga imati a ne zaslužiti ga.

Neka vam naklonost uvijek bude na strani slabijeg u borbi - to je velikodušnost; ali kladite se uvijek na jačega - to je biznis.
Svakoga tko ima nešto vrijedno za reći, čut će se ako to govori dovoljno često.

Uzleti govomištva pogibeljna su stvar jer su krila na kojima se leti u oblake govorničkog oduševljenja načinjena od voska...

Htio bih vam još reći - a mislim da ovo zbori mudrost - ako ne nađete način kako doživjeti sedamdesetu idući putem koji nije neugodan, nemojte inzistirati. Idite bilo kojim putem...

(Twainov govor prigodom svojeg sedamdesetog rođendana, 1905.)

Prevod Krsto A. Mažuranić

e novine