Bukowski Charles

Inspekcija

bio je to mali prasnjavi grad u istocnom
Teksasu
pun divljih curana.
tek sam ozenio
kcerku
i dosli su u njenu
kucu da vide
ko sam.
sva rodbina i
djavo bi ga znao
ko jos.

sad se to okoncalo
i sjedio sam na
ivici kreveta
natezuci pivsku
flasu
a moja zena stajala
tu.

"dopao si im se",
rekla je.

"jel?"

"ocekivali su nekog gradskog
momka, ne
tebe."

"a?"

"vise si popio
viskija od svakog,
cak i od ujka
Pola, a nisi
cak ni trepnuo."

"dobar viski"

"prihvacen si', rekla je moja
zena."nece nas
gusiti."

"zar je trebalo?"

"otjerali su tvog
predhodnika. . ."

"mog predhodnika?
stani malo. . ."

"bili smo vjereni."

"znam li ga?"

nasmijala se.

"osim toga, nisi se
bunio kad su koristili
rijec'camuga'."

"mislio sam da se
obracaju meni.
j***s ga, duso, ja sam
camuga."

otisao sam u
kuhinju i uzeo
jos jedno pivo.
sav se viski
popio.

kad sam se vratio
stajala je
tamo i
smjeskala se.

"al znas ",
rekla je,"sta
ih je najvise
dojmilo?"

"ne, reci mi. . ."

"ono kad si se pojavio
u tim odvratnim prljavim
farmerkama!"

"jel?"

"o, da!
sad te nece
otjerati!"

prosao sam
smotru.

parada je mogla da
pocne.

KRAVE NA ČASU UMJETNOSTI



lijepo vrijeme

je kao

dobra žena

ne dešava se uvijek

a i kada se

desi ne traje zauvijek.

muškarac je

mnogo stabilniji:

ako je loš

mnogo su veće šanse

da će ostati takav

ili ako je dobar

mogao bi

izvisiti,

ali žena

je izmijenjena

zbog

djece

godina

seksa

mjesečine

odsutstva ili

prisustva sunca

ili dobrih vremena.

žena mora biti pažena

održavana u

ljubavi

gdje muškarac može postati

jači

kad postane omražen

RADIO SA PETLJOM



desilo se to na drugom spratu u ulici Colorado

znao bih se napiti

i zafrljaciti radio kroz prozor

dok je svirao i, naravno,

razbio bi staklo na prozoru

a radio bi ostao tamo na krovu

i dalje svirajući

i rekao bih svojoj ženi

ah, kakav divan radio!

i već slijedećeg jutra bih skinuo prozor

sa štoka

i nosio ga ulicom

do staklara

koji bi ga nanovo uramio.

nastavio sam bacati taj radio kroz prozor

svaki put kad bih se napio

i ostao bi tamo na krovu

i dalje svirajući-

čarobni radio

radio sa petljom,

i svako jutro bih nosio prozor

nazad staklaru.

ne znam tačno kako se završilo

no sjećam se

da smo konačno iselili.

dolje je bila jedna žena koj je radila u

vrtu u svom kupaćem kostimu,

baš je kopala motikom,

a svoju je stražnjicu digla u zrak

i ja bih obično sjedio pored prozora

i gledao odsjaj sunca preko cijele te stvari

dok bi muzika svirala

ZALJUBLJENA SAM



ona je mlada, rekla je

ali pogledaj mene

imam lijepa koljena,

i pogledaj moje zglobove, ja imam lijepe

zglobove

o moj bože

mislio sam da sve štima,

i sad opet ona

svaki put kad nazove, da poludiš,

rekao si mi da je gotovo

rekao si mi da je završeno

slušaj, dovoljno dugo sam živjela da bih postala

dobra žena,

zašto ti treba loša žena?

treba da budeš zlostvaljan, je li?

ti misliš da je život isprazan ako te neko

zlostvalja

je li?

reci mi, je li to to? Je li želiš da se prema tebi odnose kao

prema govnetu?

a moj sin, moj sin je namjeravo te upoznati.

rekla sam svom sinu

i napustila sve svoje ljubavnike

stala sam na sred jednog kafića i zavikala

ZALJUBLJENA SAM!

i sada si napravio budalu od mene...

žao mi je, rekoh, veoma mi je žao.

pridrži me, rekla je, hoćeš li me molim te pridržati?

nikad prije nisam bio u ovakvoj situaciji,

ti trougli...

ustala je i zapalila cigaretu, sva se

tresla. Hodala je gore - dolje, divlje i ludo. Imala je

malo tijelo. Njene ruke su bile mršave, veoma mršave i kada je

vrisnula i počela me tući držao sam je

za ruke i dospio do očiju: mržnja

stoljećima duboka i istinita. Pogriješio sam

pa mi je pozlilo. Sve stvari koje sam naučio su propale

nije bilo luđeg živog stvorenja od mene

i sve moje pjesme su bile

laž.

POVUCI KONAC, LUTKA SE MIČE



svaki čovjek bi trebao da shvati

da sve može nestati veoma

brzo:

mačka, žena, posao,

prednja guma,

krevet, zidovi, soba;

sve naše potrebštine

uključujući i ljubav,

ostataci prašine pjeska -

i svake druge date stvari,

koliko god izgledalo nepovezano:

smrt dječaka u Hong Kongu

ili sniježne mećave u Omahi...

može biti vama nepotrebna.

sav vaš razbijeni porcelan na

kuhinjskom podu, vaša djevojčica će ući

a vi ćete stajati, pijani,

na sredini a ona će pitati:

moj bože, šta se događa?

a vi ćete odgovoriti: ne znam,

ne znam...

Sa engleskog preveo: Semir Avdić

Mase

svi ti ogorceni, bedni, usamljeni ljudi sto se
osecaju uskraceno, iznevereno od sveta, oni okrivljuju
zivot, okrivljuju okolnosti, okrivljuju druge,
dok su u stvari
oni
totalno neprimamljivi, pokorno neoriginalni,
kukavni i nepokretni, utonuli u samosazaljenje,
nista ne rade kako treba, i dalje se osecaju jalovo,
sireci zemljom svoje jadikovke, svoje mrznje -
bezivotnih ociju u sredistu nicega, ti milioni ljudskih
gresaka, iduci iz dana u dan i noci u noc kroz
svoje kastrirane nagone,
sto vredja samu zemlju, vredja sve zivo,
ta pustos
uzas sve te
pustosi.

Nasmijano srce

tvoj zivot je tvoj zivot.
ne daj da utone u bolesnu vlagu
pokornosti.
budi na oprezu
uvijek postoje izlazi.
negdje ima svijetla.
mozda nema mnogo svijetla, ali
bolje i to nego
mrak.
budi na oprezu.
bogovi ce ti ponuditi
sanse.
spoznaj ih, ostvari ih.
ne mozes da pobijedis smrt, ali
mozes pobijediti smrt
u zivotu,
ponekad.
i sto cesce
to cinis
bice vise svijetla.
tvoj zivot je tvoj zivot.
znaj to dok ga
imas.
ti si cudo.
bogovi cekaju da uzivaju
u
tebi.

Pa da...
znam ja tu ženu...
Ona ni iz čega napravi tortu
Ona je Ona
Takva
Savršena, ili prepuna mana
to meni nije važna strana
Volim sve na Njoj
I sve što je Njeno
Sve što kaže ili napiše
Moja Duša od toga diše
Ona
I sve je to drugima smešno
Meni sve što je Ona čudesno
Zašto
Znam, To je Ljubav
Jedina...
Frensis
Samo budi tu kraj mene
Nema druge ljubavi
Ti si Moja
Samo jednom se ljubi
Znaš...

1992. g.

Volsebna kletva

Nikada nisam volio da zivim na ulici i
klonio sam se corbe za bijednike, vojske spasa
i svih
takozvanih utocista.

bio sam tako jezivo mrsav da sam
kad se okrenem
jedva vidio svoju sjenku
pod bljestavim popodnevnim suncem.

nije mi bilo vazno, dokle god sam sto dalje od
gomile.

a cak je i na tom dnu bilo
uspjesne i neuspjesne
gomile.

ne mislim da sam bio umobolan
mada drugi
umobolni tako
misle

ali sada
mislim:
ako me ista spaslo
bilo je to izbjegavanje
gomile.

to je bila moja
hrana

i sada
je.

smjestite me u sobu sa vise od
3 covjeka
i odmah se ponasam
bolesno,
cudno.

jednom sam
cak pitao moju zenu: slusaj, mora da sam
bolestan. . . mozda bi trebalo da odem kod
psihijatra?

Isuse, rekao sam, mozda me izlijeci
i sto cu
onda?

samo me pogleda i
zaboravili smo
citavu
stvar.

Ludaci su me oduvek voleli

I nenormalni.
Kroz celu osnovnu školu
Srednju školu koledž
Nepoželjni su se kačili
Za mene.
Likovi sa jednom rukom likovi sa tikovima
Likovi s govornim manama
Likovi s belom mrenom
Preko oka,
Kukavice
Mizantropi
Ubice
Voajeri
I lopovi.
Kroz sve fabrike i
Klošarenje
Večito sam privlačio
Nepoželjne. Odmah bi me
Našli i kačili se
Za mene. To i dalje rade.
U ovom kraju sada
Ima jedan koji me
Našao.
On stalno gura kolica
Puna đubreta-
Slomljeni štapovi, pertle,
Prazne kese od čipsa,
Kartonske kutije od mleka,
Novine, istrošene olovke...
“ej, brate kako si”
stanemo i malo
popričamo.
Onda se oprostim
Ali on me i dalje
Prati
Pored pivskih
Salona i salona ljubavi...
“ obaveštavaj me,
brate, obaveštavaj me,
hoću da znam šta se
dešava”
on je moj novitet.
Nikad nisam video
Da sa bilo kime
Razgovara.
Kolica tandrču
Iza mene
Zatim nešto
Ispadne,
I on zastane da to pokupi.
Dok to radi
Prolazim kroz glavni ulaz
Zelenog hotela na uglu
Prolazim kroz hol
Izlazim na zadnji
Ulaz i
Eto mačke
Koja kenja
Apsolutno blažena
I kezi se na
mene

SLOBODA

Pio je vino cele noci i
Stalno mislio na nju:
Nacin na koji hoda, misli i voli
I prica stvari koje lice na istinu
A nisu...
I znao je boju svake njene haljine,
Njene krpice...
Znao je oblik i krivinu svake stikle i
Noge koja ih nosi.

I ponovo nije bila tu kada se vratio,
I ponovo ce doci sa tim smradom na sebi...
I da...
Dosla je u tri po ponoci.
Gadna kao svinja sto zdere pomije.
Izvadio je kasapski noz...
vrisnula je i
nevino povukla ka zidu bedne sobe.
Bese prelepa, uprkos njenom strahu..
On iskapi vino do dna...

Ta zuta haljina koju on najvise voli..

Ponovo je vrisnula...

Podigao je noz,
Otkopcao svoj kais.
Skinuo se skroz pred njom i
odsekao sebi jaja...

Poneo ih je u rukama
Kao kajsije...
Bacio u wc solju i
Pustio vodu.

Ponovo je vristala i
Soba je postala crvena.

Boze,o Boze
sta si uradio!

Seo je drzeci tri peskira medju nogama,
Ne mareci vise da li je otisla ili ostala,
Da li nosi zuto ili zeleno,
Ili nema nista na sebi.

I drzeci se jednom rukom,
Pruzio je drugu i
Natocio sebi novu casu vina.

Prijateljski savet mnogim 
mladim ljudima

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj Bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki.
Pretplati se na Saturday Evening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem.
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiju i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Za Starog Druga


Bio je samo
machor
zrikav,
prljavo-bele boje
i bledo plavih ochiju.

Necu da vas zamaram prichom o
njemu
tek da kazzem
da je imao mnogo malera
i bio dobar stari
drushkan
i umro je
kao shto ljudi umiru
kao shto slonovi umiru
kao shto pacovi umiru
kao shto cvetovi umiru
kao shto voda isparava i
vetar
prestaje da duva.

Pluca su mu otkazala
proshlog ponedeljka.
Sad je pod ruzzama u
bashti
i chuo sam
pochasni marsh
kako svira za njega
u meni
shto znam da
ne mnogi
ali neki od vas
mozzda
zzele da
znaju.
To je
sve.

Poslednje reci

Reči su došle i otišle
ja sedim bolestan.
telefon zvoni, mačke spavaju.
Linda usisiva.
ja čekam na život,
čekam na smrt.

voleo bih da mogu izjaviti nešto hrabro.
to je prljavi trik,
ali stablo napolju to ne zna:
posmatram ga kako se njiše na vetru
obasjano poslepodnevnim suncem.

nemam više ništa reći.
sad samo čekam.
svako se s time suočava sam.

oh, nekad sam bio mlad,
oh, nekad sam bio neverovatno
mlad!

RAZGOVOR U POLA ČETIRI UJUTRO

U pola četiri ujutro
otvaraju se vrata
i stopala prolaze hodnikom
noseći telo
neko kuca
i ti spustiš pivo
i javiš se,

bog te, kaže ona,
spavaš li ikad?

i ulazi
kosa joj je u viklerima
a ona u svilenom negližeu
sa pticama i zečevima

i donela je svoju bocu
kojoj veličanstveno dodaješ
dve čaše;
muž joj je, kaže na Floridi
a sestra joj šalje novac i haljine
i već trideset dva dana traži
posao.

kažeš joj da si agent za džokeje i
pisac ljubavnih i džez pesama,
i nakon nekoliko pića
ona se ne trudi da pokrije
noge
krajem negližea
koji stalno klizi

to uopšte nisu loše noge,
u suštini jako dobre noge,
i ti brzo ljubiš
glavu punu viklera

a zečevi počinju da
namiguju, i daleko je Florida
a ona kaže da ustvari nismo
neznanci jer me već videla
u hodniku

i na kraju
ima vrlo malo toga
da se kaže.

SREĆA

ono što stvarno
deprimira
je posmatranje ljudi
dok piju kafu
i čekaju. zarazio bih
sve njih
srećom. potrebna im
je. potrebna im je
više nego meni.

sedim po kafeima
i posmatram ih kako
čekaju. izgleda
da i nema šta drugo
da se radi. muve
šetaju gore - dole po
prozorima
a mi pijemo našu
kafu i pretvaramo se
da ne gledamo
jedni u druge. čekam
zajedno sa njima.
izmedju pokreta
muva
ljudi prolaze.

Ne svraćajte, ali ako već svratite...

da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.

O BOLU

moja prva i jedina supruga
slikala je
i govorila mi
o tome:
"sve je to tako bolno,
svaki potez je
bol...
jedna greška i
čitava je slika
upropašćena...
ti nikad nećes razumeti taj bol..."

"slušaj, dušo",
rekao sam joj,
"što ne šljakaš nešto lakše -
nešto što će da ti
godi?"

samo me pogledala
i mislim da je to bila prva njena
spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo
zajedno.

takve stvari obično
započnu
negde.

Nista nije djelotvorno kao poraz

Uvijek nosi notes sa sobom
kamo god ides, rekao je,
i ne pij previse, pice otupljuje
osjetila,
budi nazocan kad se cita, zapazi stanke u dahu,
i kad ti citas
budi uvijek umjeren
ne istici previse, gomila je bistrija nego sto ti
pretpostavljas,
i kad nesto napises
ne salji smjesta,
stavi u ladicu dva tjedna,
onda izvuci i pogledaj
stvar, i preuredjuj, preuredjuj,
PREUREDJUJ ponovno i ponovno,
ucvrsti retke kao vijke sto drze luk
mosta od 5 milja,
i drzi notes uz krevet,
nadoci ce ti misli nocu
i te ce misli nestati i biti izgubljene
ako ih ne zapises.
i ne pij, svaka budala moze
piti, mi smo ljudi
knjizevnosti.

za covjeka koji uopce nije mogao pisati
on je bio otprilike kao i svi
ostali: mogao je zacijelo
govoriti
o tome.

Literarna romansa

Upoznah je preko dopisivanja ili poezije ili magazina
I poche mi slati neke vrlo vruce pjesmice o pozhudi i silovanju
Sve to, pomijeshano sa povrshnim intelektualizmom,
nekako me zbunilo, te sjedoh u kola i odvezoh se na sjever
Kroz planine i kanjone i autoputevima,
ne spavajuci, trijezneci se, tek razveden,
besposlen, ostario, umoran, zheleci samo da prespavam
narednih pet ili deset godina; Konachno pronadjoh motel
u prijaznom mjestashcu pokraj prashnjave ceste
Sjedoh tako, paleci cigaretu,
ramishljajuci: ti mora da si lud,
I pojavih se, kasnech sat
na ljubavni sastanak, a ona stara, ofucana
skoro pa ko ja, ne bash privlachna,
pokloni mi tvrdu, oporu jabuku,
koju prezhvakah preostalim zubima;
Umirala je od nepoznate bolesti,
neshto poput astme, i reche mi,
Zhelim ti povjeriti tajnu, a ja rekoh,
Znam: ti si djevica, 35ogodishnjakinja.
Izvadila je biljezhnicu, deset ili dvanaest poema:
Njeno zhivotno djelo, moradoh prochitati
I trudih se biti ljubazan
No poeme bijahu vrlo loshe.
Odvedoh je nekud, na boks mech,
Kashljala je u dimu dvorane
gledajuci okolo naokolo
u sva ta lica
te u borce na ringu,
stiskajuci shaku
Tebe nishta ne uzbudjuje, je li? pitala me,
Ali sam se ja pravo uzbudio te noci u brdima.
Sretosmo se josh tri ili chetiri puta
Posavjetovah je u vezi sa poemama
dok mi je zabijala jezik duboko, do pola grla
No, kad je ostavih
josh je uvijek bila djevica
i vrlo losha spisateljica.
Mislim da ako zhena sjedi prekrshtenih nogu
35 godina
isuvishe je kasno
i za ljubav
i za
poeziju

Okoncanje bola

cujem cak i planine
nacin na koji se smeju
plavim padinama
dole u vodi
ribe placu
i sva je voda
njihove suze.
slusam vodu
u propalim nocima
i tuga toliko raste
da je cujem u budilniku
postaje rucka na komodi
postaje papir na podu
postaje kasika za cipele
kartica od perionice
postaje dim cigarete
koji se penje
kapelom tajnih vijuga...

to malo znaci

sasvim mala ljubav
nije tako losa
ili sasvim mali zivot

ono što se meri
je cekanje na zidove

roden sam za ovo

roden sam da mamim ruze
duz avenija mrtvih.

LJUBAVNA PJESMA

sve zene
svi njihovi poljupci
razliciti nacini na koje vole i
razgovaraju i traze

njihove usi sve one imaju
usi i
grla i haljine
i cipele i
automobile i bivse
muzeve.

vecinom
zene su veoma
tople podsjecaju me na
tost namazan puterom
koji se
istopio.

vidi im se u
ocima: bile su
uzete bile su
prevarene. nisam bas siguran
sta da ucinim za
njih.

ja sam
pristojan kuvar i umijem da
slusam
ali nikad nisam naucio da
igram - u to vrijeme bio sam

zauzet nekim drugim stvarima.
ali uzivao sam u njihovim razlicitim
krevetima
puseci cigarete
gledajuci u
plafone, nisam bio zao ni
neposten. samo
ucenik.

znam da sve one imaju ta
stopala i bose prelaze preko sobe dok
posmatram njihove stidljive zadnjice u
tami. znam da im se svidjam, meke ne cak i
vole
ali ja volim tek
poneku.

neke mi daju narandze i vitaminske
pilule; druge tiho pricaju o
djetinjstvu i ocevima i
predjelima; neke su gotovo
lude ali nijedna od njih nije
besmislena; neke lijepo
vole, neke manje
lijepo; najbolje u seksu nisu uvijek
najbolje u drugim
stvarima; svaka ima ogranicenja kao sto
i ja imam ogranicenja i mi brzo
upoznajemo
jedno drugo.

sve zene sve
zene sve
spavace sobe
tepisi
fotografije
zavjese, to je
nesto kao crkva osim
sto ponekad ima
smijeha.

te usi te
ruke te
laktovi te oci
sto gledaju, njeznost i
zelja drzale su me
drzale.

Ne dozvoli

ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.
ni mlade djevojke
ni stare djevojke,
ni mladi ljudi
ni stari ljudi,
ni oni izmedju,
niko od njih.
ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.

radije
gradi na pijesku
gradi na deponiji
gradi na sengrupimastoljeca
gradi na grobljima
gradi cak i na vodi,
ali ne gradi na
ljudima.

oni su losa opklada,
najgora moguca opklada.

gradi negdje drugdje
bilo gdje
samo ne na ljudima,
bezglavoj, bezdusnoj
masi
sto kvari
stoljeca,
dane,
noci,
gradove,
narode,
zemlju
stratosferu,
kvari svjetlost
kvari
sve sanse
ovdje,
totalno ih kvari
tada
sada
sjutra.

bilo sta,
u poredjenju sa ljudima,
temelj je vrijedan
trazenja.

bilo sta.

PUT

usmrćeni u sporednim ulicama sveta

promrzli pod zastavama

taoci svojih žena

odgajani u mrak

rigamo u zapušene šolje

u bednim sobama punim bubašvaba i miševa

nije čudo što retko pevamo

danju ili u podne ili noću

besmisleni ratovi

besmisleni godine

besmisleni ljubavi

i pitaju nas:

zašto pijete toliko?

eto, izgleda da su dani

stvoreni da

budu straćeni

godine i ljubavi stvorene su da

budu straćene

ne možemo da plačemo, i to pomaže

smejanu

to je kao izbacivanje

snova, ideala,

otrova

ne tražite od nas da pevamo,

smejanje je naša pesma

jer sve je samo užasna šala.

Isus bolje da se smejao na krstu,

to bi okamenilo njegove ubice.

sada ima više ubica nego ikad

i ja pišem pesme za njih.

Fusnota o stvaranju masa

Neki ljudi su mladi i ništa

više a

a neki ljudi stari i ništa

više

a neki ljudi ni stari ni mladi

i samo to.

i da muve nose

odeću

i sve zgrade izgore u

znatnoj vatri,

da se nebo zaljulja kao trbuh

striptizete

i sve atomske bombe

zaplaču,

neki bi ljudi bili mladi i nishta

vishe a

neki ljudi stari i ništa

više

a ostali bi bili isti

ostali bi bili isti.

ono nekoliko drukčijih

dovoljno brzo uklanja

policija, ili njihove majke,

njihova braća, ostali; i

oni sami.

sve što ostaje ono je što

vidiš.

teško je.