Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 26 Nov - 0:15
Valentina Terješkova
Valentina je rođena davne 1937. godine. Detinjstvo je provela u rodnom Jaroslavu, starinski lepom gradiću. Kao devojčica, najviše vremena je provodila u igri sa dečacima. Volela je više da se nadmeće sa njima, nego da se druži sa svojim vršnjakinjama. Kroz detinjstvo je pratio nadimak “hrabra mala”, jer je sa visokog mosta volela da skače u vodu.
Bila je "hrabra mala" koja je izrasla u "hrabru veliku"
Valentina je oduvek težila nepoznatom. Imala je ogromnu želju da se bar na kratko otisne iz svakodnevnice, da napusti dobro utabanu stazu i krene u nekom nepoznatom pravcu. Odlučila je da krene na putovanje svemirom, koji su pre nje uspeli da vide jedino muškarci. Kada su je upakovali u beli kosmonautski kostim počela je da ruši sva ograničenja koja je ljudski um mogao zamisliti u susretu sa tajanstvenim beskrajem. Ona se prošetala svemirom, a njeno ime se prošetalo celom zemaljskom kuglom.
Oduvek je bila zagledana u kosmos. Oduvek se pitala koliko se tajni tamo krije. Radoznalost ju je i bodrila na njenom putovanju u nepoznato, u svet beskraja čiji je deo želela da bude. Čovečanstvu je 1963. godine zbog ove hrabre žene zastao dah. Ona je tada uskočila u svemirsko prostranstvo i samim tim ispunila i svoju najveću želju. Tri dana koja je provela u vasioni spadaju u podvige koji su obeležili dvadeseti vek. Za to vreme ona je preletela dva miliona kilometara. Nakon leta u nepoznato, država joj dodeljuje zvanje heroja SSSR-a, a ona će završiti i Politehničku akademiju i dobiti čin pukovnika.
Bila je dugo na čelu Komiteta sovjetskih žena, ali je postala i simbol borbe za ženska prava. Po povratku iz svemira odlučila je da stane na ludi kamen i svoj život je provela kraj supruga kosmonauta. Njihovo venčanje je takođe prenosila televizija, a među zvanicama je bio i tadašnji predsednik države. Dvanaest meseci kasnije Valentina je dobila naslednicu koja nije krenula neobičnim putem kojim je koračala njena majka. Naslednica je otišla u lekare, a ime i delo njene majke otišlo je u istoriju.
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 26 Nov - 0:26
ЕВА ПЕРОН
Марија Ева Дуарте де Перон (шп. María Eva Duarte de Perón), најчешће позната по деминутиву-надимку од миља Евита (7. мај 1919 — 26. јул 1952) је била прва дама Аргентине и друга жена председника Хуана Перона.
Рођена у предграђу Буенос Ајреса, била је пето дете у породици. У петнаестој години почела је путовати по Буенос Ајресу и суочила се с великим тешкоћама због недостатка образовања и веза. Ипак, касније је почела добијати улоге као глумица у радио-драмама и сапуницама. Тадашњег генерала Хуана Перона упознала је на добротворној свечаности одржаној поводом погинулих у земљотресу на северу земље. Венчали су се крајем октобра 1945. године. Убрзо након објаве брака, сви филмови и серије у којима је глумила Евита били су цензурирани и забрањени. Активно је учествовала у синдикатима, основала је своју фондацију која је помогла сиромашнима изградивши на хиљаде домова и школа широм Аргентине. Осигурала је здравствену заштиту и за најбедније слојеве друштва и била је велики борац за права жена. Иако се вежу и бројне контроверзе на рачун њеног живота, пре него што је постала прва дама Аргентине, остаће запамћена као једна од најпопуларнијих првих дама (али и најмоћнијих жена) у историји, с великом харизмом коју је имала међу радничком класом, женама и сиромашним слојевима.
Freja Stark (Freya Stark) je Parižanka koja je život provela istražujući i pišući o svojim putovanjima. Među prvima je putovala ka jugu arapskih pustinja, a iza sebe je ostavila gomilu knjiga u kojima je opisala svoja putovanja ka Bliskom istoku i Avganistanu. Rođena je 31. januara 1893. godine i za stotinu godina, koliko je živela, uspela je da uradi mnogo toga. Iako je rođena u Parizu, odrastala je u nekoliko domova u Engleskoj i Italiji. Pre nego što se upustila u avanturu sa neistraženim putevima radila je kao medicinska sestra.
Ona je, definitivno, pomerala granice. Njena stopala su uspela da dodirnu područja koja su bila neistražena i netaknuta
Novembra 1927. godine Freja se ukrcala na brod za Bejrut, odakle njena putovanja prema Istoku i počinju. Tako je sve počelo. Tu je sve počelo. Ova dama avanturističkog duha koristila je širok dijapazon prevoznih sredstava, a među njima je bilo i raznih životinja, uključujući kamilu i magarca. Do 1931. godine uspela je da završi svoju maršrutu na zapadu Irana, te da obiđe oblasti u koje, pre njenog, nijedno zapadno stopalo nije kročilo. Svoja istraživanja je opisala u knjizi “The Valleys of the Assassins” 1934. godine.
Uvek je pisala o svojim putovanjima. Ostavila je mnoštvo pisanih tragova za sobom
Međutim, tu se njena namera za pomeranjem granica nije završila. Nešto kasnije Freja se probija do zaleđa Južne Arabije koju je pre nje posetilo svega nekoliko zapadnih istraživača. No, ipak, niko se pre nje nije usudio da zađe u neistražene odaje tako duboko. Ona je prva to učinila, a njene nesvakidašnje avanture ostale su zabeležene u knjigama koje je napisala.
Ni Drugi svetski rat nije mogao da prođe bez njenih ideja i stavova
Za vreme Drugog svetskog rata Freja se pridružila britanskom ministarstvu informisanja, te je svojim idejama doprinela stvaranju propagandne mreže koja je imala za cilj da ubedi Arape da podrže saveznike ili barem ostanu neutralni. Ta ratna iskustva su detaljno opisana u njenim delima “Pisma iz Sirije” i “Istok je zapad”.
Udala se u pedesetčetvrtoj godini za britanskog istoričara i administratora Stjuarta Perouna (Stewart Perowne). Dok je plovila bračnim vodama nije pisala o putovanjima i istraživanjima, ali je zato uspela da objavi kolekciju najraznovrsnijih eseja. Nisu mogli da imaju dece. Rastali su se, ali ne i razveli, nakon svega pet godina braka. Freja je doživela stotu. Tek tada je napustila svet. Nakon silnih putovanja kojima je ispunila svoj život otišla je na put sa kojeg nema povratka. Oči je sklopila u svom domu u severoistočnoj Italiji, željna mira na nekom mestu koje do sada nije posetila.
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 2 Dec - 11:49
Žene u nauci: Izmislile i korset i papir
Prva žena čije je ime zabeleženo u istoriji naučnih otkrića jeste Enheduana (2285-2250. p.n.e), ćerka kralja Mesopotamije i osnivača sargonske dinastije. "Ukras neba", kako su je zvali, bavila se filozofijom prirode i astronomijom. Od njenih radova, nažalost, ostali su samo prevodi pesama i reljef sa imenom.
U starom Egiptu žene su mogle da stiču imovinu nasleđem i da njom raspolažu, kao i da sklapaju ugovore o braku i razvodu. Ta prava su im omogućavala da se obrazuju, pre svega u oblastima matematike i astronomije, a neke od njih su se bavile isceliteljstvom i medicinom. Izvesna Kleopatra je ostavila prvi rukopis o kozmetici, koji su kasnije, kaže Popovićeva, neki nepravedno pripisali čuvenoj istoimenoj kraljici.
I u drevnoj Indiji žene su proučavale prirodne nauke i filozofiju. U Vavilonu je živela Tapeti Belatikalim alhemičarka koja je razvila uspešnu proizvodnju parfema. Kineska carica Ši Don (oko 105. p.n.e) zajedno sa svojim dvorjaninom Cai Lunom razvila je prvu tehnologiju dobijanja papira od kore drveta, a skoro dve hiljade godina pre toga druga vladarka Si Ling Či otkrila je postupak dobijanja svile.
Kolevka evropske nauke, antička Grčka beleži imena mnogih žena koje su se bavile filozofijom prirode: Aglaonika, Hiparhija, Teano i Temista, koju su zvali "ženski Solon". Saznanja o njima stigla su posredno, preko Platonovih radova. Tih godina Tales iz Mileta, matematičar i filozof prirode, međutim, govorio je da je zahvalan sudbini iz tri razloga: "prvo što sam se rodio kao čovek, a ne kao životinja, zatim kao muškarac, a ne kao žena i treće kao Grk, a ne Barbarin." Zanimljivo je da je i Aristotel smatrao da su žene inferiorne i smatrao ih je deformisanim muškarcima.
NOBELOVKE
NOBELOVU nagradu, simbol najvećih naučničkih otkrića, do sada je dobilo 46 žena i 762 muškarca. Svega pet žena je dobilo ovu nagradu za tzv. tvrde nauke: za fiziku Marija Kiri i Marija Gepert Mejer, za hemiju - Marija Kiri, Irena Žolio Kiri, Doroti Hodžkin i Ejda Jonat. Deset žena je nagrađeno za fiziologiju i medicinu, jedna za ekonomiju, dok je najviše dobitnica za književnost i mir. Zanimljivo je da je najstarija dobitnica Nobelove nagrade, Rita Levi Montalčini, 2009. napunila sto godina i - još uvek je profesionalno aktivna.
Pitagorina učenica i supruga Teano, posle njegove smrti je sa njihovim ćerkama prenosila njegovo učenje širom Grčke i Egipta i tako postavila temelje Aleksandrijske škole. I u Platonovoj akademiji bilo je žena. Aglaonika (oko 200. p.n.e.) je među prvim astronomima predvidela i izračunala pomračenje meseca, zbog čega su je nazvali vešticom iz Tesalije.
Margaret Kevendiš (1623-1673), vojvotkinja od Njukasla i dvorskoa dama na dvoru Čarlsa Prvog je u svom delu "Razmatranja o eksperimentalnoj filozofiji" iznela svoju teoriju o atomima. Sa druge strane Lamanša živela je markiza Emili di Šatle Lomon, poznata kao ledi Njutn, bliska prijateljica Voltera i Fridriha Velikog. Napisala je "Elemente Njutnove filozofije" i prevela njegove "Principe", a za svoj rad o prirodi vatre samouka astronomkinja i matematičarka dobila je nagradu Francuske akademije nauka.
Među "damama iz salona" je i Ejdi Lavlejs Bajron, koja je svojim radovima značajno doprinela razvoju informatike. Nikada nije upoznala čuvenog oca, koji je napustio nju i majku neposredno posle njenog rođenja, ali je, kako kažu, nasledila njegovu originalnost i nekonvencionalnost.
Astronomija je tih godina bila porodični posao koji zahteva strpljenje, duga osmatranja noćnog neba i ozbiljne proračune, pa su mnoge žene imale znanja o njoj. Navodno je Celzijus izjavio da mu se čini da je sudbina svih astronoma da imaju učene sestre. Prva žena u istoriji moderne astronomije je Sofija Brahe, desna ruka svoga brata Tiha Brahea. Njihova zajednička osmatranja omogućila su Kepleru da izvede proračune o putanjama planeta. Najpoznatija astronomkinja u 18. veku u Evropi bila je Karolina Heršel iz Hanovera. Ona je napustila karijeru operske pevačice i pridružila se braći Vilijamu i Aleksandru u astronomskim istraživanjima. Sama je otkrila osam kometa.
Tih godina žene su počele profesionalno da se bave matematikom, a svakako najpoznatija žena u istoriji matematike je Ruskinja Sofija Vasiljevna Kovalevska. Pošto joj roditelji nisu dozvolili da studira u Nemačkoj, jer u Rusiji u to doba nije mogla, udala se i sa mužem Vladimirom emigrirala. Bio je to jedan od mnogobrojnih brakova iz računa, ali zahvaljujući tome matematika je najviše profitirala. Bila je prva žena profesor i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu, a po njoj su dobili ime jedan krater na Mesecu i jedan asteroid.
Jevrejka Emili Neter, koja je bila diskriminisana po polu, nacionalnosti i političkim stavovima , uspela je, ipak, da da značajan doprinos osnovi Ajnštajnove opšte teorije relativnosti, a ostavila je značajne radove iz teorije grupa i algebre.
Marija Sibila Merjen, prva žena entomolog, svoje interesovanje za nauku razvila je crtajući cvetne dezene za svilene tkanine. Kasnije je opisala životni ciklus insekata, a njeni originalni crteži sačuvani su zahvaljujući njenoj ćerki Doroteji. Sličan "naučni put" prošle su i Madlen Frans Baspor, ilustratorka kraljevskih vrtova i En Vorsli Rasel, čiji se crteži gljiva i danas nalaze u Britanskom muzeju.
Zanimljiva je životna priča Žan Vilpre Pauer, koja je u Pariz došla da izuči krojački zanat, ali je upoznala bogatog trgovca Džejmsa Pauera, udala se i preselila na Siciliju. Ćerka obućara i samouka zoološkinja konstruisala je tri akvarijuma za proučavanje morskih životinja. Ana Frojd ostala je u senci svoga oca Sigmunda, ali se danas smatra osnivačem dečje psihoanalize.
Žene se nisu bavile samo teorijom, prevođenjem i komentarisanjem naučnih otkrića. Osmislile su brojne naučničke instrumente, podmornički teleskop i lampe, korset, prototip mašine za pranje rublja, kompjuterske jezike...
Kao paradigmu ženskog uspeha u nauci, Marija Kiri, je nesumnjivo najslavnija naučnica na svetu. I pored toga što je za svoj rad nagrađena Nobelom, njena ćerka Irena Žolio Kiri ostala je u senci slavnih roditelja. Nezaobilazna je i Mileva Marić Ajnštajn koja je učestvovala u naučnom radu njenog supruga Alberta. Njen zajednički rad sa Ajnštajnom, može se razumeti iz pisma koje je Mileva pisala svojim drugaricama još na početku veze sa Ajnštajnom: naivno je verovala da su njih dvoje "ejn stejn" ("jedan kamen")...
Султан Ахмед I је остао упамћен по ПЛАВОЈ ЏАМИЈИ, а његова жена султанија Косем као прва и најмоћнија владарка Османског царства. Била је грчког порекла, а касније преобраћена у ислам.
Владавином Селима II отпочео је период дуг око 130 година, познат као Султанат жена, у коме је више жена тј. валида султанија имало веома велику моћ и утицај на државне послове.
После смрти мужа Косем је задесила иста судбина као и њене предходнице. За разлику од харема у палати Топкапи који се звао још и Кућа весеља, стара краљевска палата на трећем брду, Ески сарај, био је дом тзв. Куће суза, харема у ком су живеле жене и деца ранијих султана. Кад би султан умро, све његове жене и конкубине прелазиле би у Кућу суза са свом својом децом која не би настрадала у уобичајеним братоубилачким чисткама које су се дешавале сваки пут кад би дошло до смене на престолу, и тамо би остајале до краја живота.
Како је њен син Мурат IV проглашен за наследника Косем се враћа у палату Топкапи.Влада као намесник свога сина од 1623. до 1632.године. Једино Косем и касније њена снаја Хатиџе Турхан су заиста владале царством. Косем је била на састанцима Дивана ( Порта) чак и после 1632.године.Када син Мурат IV умире 1640.године наслеђује га брат Ибрахим, али је он био ментално нестабилан, па Косем влада више него син.Да би се одржала на власти,одлучује да пусти јаничаре, да убију Ибрахима. На савету Дивана је представила свога унука Мехмеда IV, који је имао само шест година за наследника.Њена жеља да буде владар царства док Мехмед не дође на власт, је осујећена од стране Мехмедове мајке ( жене Ибрахима) Хатиџе Турхан, која је наредила да се Косем задави.
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sub 29 Dec - 15:01
MARIJA TEREZIJA - Kraljica i carica
Marija Terezija (njem. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; 13. maj 1717 —29. novembar 1780) je bila jedini ženski vladar habzburških posjeda i posljednji član dinastije Habzburg. Vladala je kao nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Galicije i Lodomerije, kao vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjačence i Gvastale i kao vladarka Austrijske Holandije i brojnih grofovija. Brakom je bila carica Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, njemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane i kratko vojvotkinja Lotaringije.
Postala je vladarka posle smrti svoga oca, cara Karla VI, u oktobru 1740. godine. Otac joj je Pragmatičkom sankcijom iz 1713. godine omogućio da naslijedi njegove teritorije koje su se inače mogle naslijeđivati samo po muškoj liniji i od strane muškaraca. Po njegovoj smrti Saksonija, Pruska, Bavarska i Francuska, koje su Karlu VI obećale da će podržati Mariju Tereziju pri nasljeđivanju njegovih kruna, povukle su svoja obećanja. Pruska je napala Austriju, što je izazvalo osam godina dug sukob poznat kao Rat za austrijsko nasljeđe.
Marija Terezija je podsticala i sprovodila raznovrsne i mnogobrojne reforme uz pomoć svojih ministara. Reformisala je obrazovanje i finansiranje, podsticala trgovinu i razvoj poljoprivrede, što je značajno ojačalo Austriju. Ipak, nije dopustila vjersku toleranciju, a putopisci iz 18. vijeka njen su režim smatrali netolerantnim i praznovjernim. Za vladavinu Marije Terezije svojstvena su apsolutistička i centralistička nastojanja povezana s germanizacijom. Oduzela je jezuitima školske poslove i cenzuru. S druge strane, torturu i parnice protiv vještica stavila je pod svoju kontrolu, što je ubrzo dovelo i do konačne likvidacije tog srednjovjekovnog krvavog nasleđa. Nastojala je pod pritiskom novoga doba spriječiti prekomjerno iskorišćavanje kmetova, određujući maksimum njihovih obaveza prema gospodarima, tako da feudalac nije više smio da traži od svojih podanika namet prema vlastitom nahođenju, već je morao da se drži takozvanog urbara Marije Terezije. Uvela je opštu školsku obavezu, tako da su sva djeca od 6—14 godina morala ići u školu. Podsticala je razvoj manufaktura u Austriji.
Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu Francu I, a kasnije sinu Jozefu, koji su formalno bili njeni savladari u Austriji i Češkoj, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih posjeda. Kritikovala je i nije odobravala mnoge Jozefove odluke. Opirala se podjeli Poljske, ali je bila prisiljena odobriti je. Imala je šesnaestero djece među kojima su bili francuska kraljica, napuljska kraljica, parmska vojvotkinja,i dva cara Svetog rimskog carstva. Marija Terezija nije posjedovala intelekt svojih sinova, ali su je ipak karakterisale osobine cijenjene kod monarha: dobrodušnost, razumnost, odlučnost, te, najvažnije od svega, spremnost da prizna svoju grešku i mentalnu superiornost svojih savjetnika. Kao mlada vladarka koja je morala voditi dva dinastička rata, vjerovala je da njen interes mora biti interes njenih podanika; kao iskusna vladarka shvatila je da interes njenih podanika mora biti njen interes.
Od njene djece sinovi Jozef II i Leopold II bili su neposredni nasljednici prijestola, a kći Marija Antoaneta završila je pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI
Djetinjstvo
Drugo, ali najstarije preživjelo dijete Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, i Elizabete Kristine od Braunšvajga-Volfenbitela, Marija Terezija se rodila rano u jutro 13. maja 1717.godine, nedugo nakon smrti svoga jedinog brata Leopolda. Rođenje ženskog djeteta izazvalo je veliko razočarenje kod cara i stanovnika Beča. Istoga dana krštena je kao Marija Terezija Valpurga Amalija Kristina (nem. Maria Theresia Walburga Amalia Christina). Opisi njenog krštenja ističu da je novorođenče imalo prednost nad svojim rođakama, Marijom Jozefom i Marijom Amalijom, kćerkama Karlovog starijeg brata i prethodnika Jozefa I,što je potvrđivalo da će careva novorođena kćerka preuzeti mjesto prijestolonasljednice, iako je car Karlo VI sa svojim bratom i ocem potpisao sporazum kojim je obećao da će prednost pri nasljeđivanju, u slučaju izumiranja muške linije, imati kćerke Karlovog starijeg brata Jozefa.
Marija Terezija je ličila na svoju majku i mlađu sestru, Mariju Anu. Bila je krupna i snažna, krupnih plavih oči, svijetle kose i širokih usta.
Pitanje nasljedstva
Dinastija Habzburg,koja je još u 17. vijeku brojala mnogo članova, bila je u opasnosti od izumiranja u trenutku rođenja Marije Terezije. Njen otac je bio posljednji muški član dinastije Habzburg, čiji je stariji (španski) ogranak izumro 1700. godine. Međutim, Karlu sin nije bio potreban samo da bi spasio dinastiju; habzburški posjedi su se ravnali prema salijskom zakonu koji je sprečavao žene i potomke u ženskoj liniji da naslijede prijesto. Car Karlo VI je stoga četiri godine prije rođenja Marije Terezije izdao Pragmatičku sankciju, kojom je želio osigurati prijestolja svojoj najstarijoj kćeri u slučaju izumiranje loze po muškoj liniji. Ženskoj lozi je nasljeđivanje hrvatskog trona bilo dozvoljeno već 1712. godine. Većina evropskih država priznala je valjanost sankcije i Marijino Terezijino pravo na tron, ali neke će povući svoju odluku nakon Karlove smrti.
U mladosti, Marija Terezija je uživala u pjevanju i streličarstvu. Otac joj je branio jahanje, ali je naučila osnove za potrebe svog krunisanja u Ugarskoj. Careva porodica je uživala u izvođenju opera, uključujući i Mariju Tereziju. Obrazovali su je jezuiti. Njeno poznavanje latinskog jezika bilo je smatrano dobrim, ali njeno obrazovanje je generalno bilo loše. Slabo obrazovanje imalo je za posledicu nedostatak manira i formalnog govora kojima su se odlikovali njeni prethodnici. Naime, govorila je, a često i pisala, bečkim Njemačkim kojim su govorile njene dvorjanke i sluškinje. Razvila je blizak odnos s groficom Marijom Karolinom fon Fuks-Molard, koja ju je učila bontonu. Iako je proveo cijelu svoju vladavinu trudeći se da osigura svojoj kćerki habzburški prijesto, car Karlo VI se do kraja života nadao da će dobiti sina i nikada nije pripremio Mariju Tereziju za ulogu vladara.
Pitanje braka Marije Terezije bilo je od izuzetne važnosti. Od izbora njenog muža zavisilo je koja će dinastija naslijediti dinastiju Habzburg. Njen prvi verenik bio je lotarinški princ Klement, koji je trebalo da dođe na carski dvor 1723. godine. Umjesto Klementa, na dvor su stigle vijesti o njegovoj smrti od boginja. Klementov stariji brat, princ Franc Stefan, bio je pozvan na carski dvor, ali car je i dalje razmatrao druge mogućnosti, poput udaje kćeri za Karla, mlađeg sina španskog kralja Filipa V i njegove uticajne supruge Elizabete, prije nego što je objavio veridbu Marije Terezije i Franc Stefana.
Dana 12. februara 1736. godine udala za lotarinškog vojvodu Franca Stefana,koji je od svoje petnaeste godine živio na dvoru cara Karla VI. Franc Stefan je pristao po vjenčanju vojvodstvo Lotaringiju zamijeniti za veliko vojvodstvo Toskanu, koje je trebao dobiti nakon smrti posljednjeg člana dinastije Mediči, kako bi se postigla ravonoteža u Evropi nakon Rata za poljsko nasljeđe. Za razliku od mnogih osoba svoga vremena, Marija Terezija je uistinu bila zaljubljena u svoga supružnika, ali brak je patio zbog Francove nevjere. Marija Terezija je postala velika vojvotkinja Toskane 9. jula 1737. godine kada je njen muž naslijedio to veliko vojvodstvo. Sljedeće godine, po otpustu Franca iz vojske, car Karlo VI poslao je kćerku i zeta u Firencu kako bi trijumfalno ušli u grad. U Firenci su ostali kratko, pošto ih je Karlo VI ubrzo pozvao nazad, bojeći se da ne umre dok je njegova prijestolonasljednica miljama daleko. U ljeto iste godine, Austrija je trpjela poraze tokom Rusko-turskog rata. Osmanlije su povratile teritorije koji je Austrija dobila u Srbiji, Vlaškoj Bosni. Stanovništvo Beča se bunilo protiv rata zbog njegove skupoće, a Franc Stefan je bio preziran.
Car Karlo VI umro je 20. oktobra 1740. godine u Beču. Vjeruje se da je umro od trovanja gljivama.Ostavio je Austriju u teškom stanju. Državna blagajna bila je prazna zbog nedavnog rata s Osmanlijama i Rata za poljsko nasljeđe.Vojsku je činilo samo 80.000 vojnika, od kojih većina nije bila plaćena mjesecima, ali ipak bila izuzetno vjerna i odana Mariji Tereziji kao svom novom suverenu.
Marija Terezija se, kao novi monarh, našla u teškoj situaciji. Nije znala dovoljno o državničkim poslovima i nije bila svjesna slabosti očevih ministara. Odlučila je poslušati očev savjet da zadrži njegove savjetnike, a ostatak poslova povjeri mužu kojeg je smatrala iskusnijim. Obje odluke, iako razumljive, će se pokazati lošim. Deset godina kasnije, Marija Terezija se, pišući svoj Politički testament, ogorčeno prisjećala okolnosti pod kojima je naslijedila očeve krune:
„Našla sam se bez novca, nepriznata, bez vojske, iskustva i vlastitog znanja, te na kraju i bez ijednog savjetnika, budući da je svaki od njih u početku želio čekati i vidjeti kako će se stvari razvijati.
Prvo iskazivanje autoriteta nove vladarke predstavljao je formalno priznavanje njene vlasti od strane austrijskih zemalja 22. novembra 1740. godine. Bio je to detaljno isplaniran javni događaj koji je služio kao formalno priznanje Marije Terezije kao zakonitog vladara Austrije. Istog dana je u Hofburgu položena zakletva na vjernost Mariji Tereziji. Za kralja Češke krunisana je 25. juna 1741. godine u Katedrali svetog Martina, tradicionalnom mjestu krunisanja čeških monarha.
Nova vladarica nije računala na to da bi ostale evropske zemlje mogle pokušati zauzeti njenu teritoriju. Odmah je započela sebi pribavljati carsku titulu. Pošto je, kao ženu, nisu mogli izabrati za cara Svetog rimskog carstva, trudila se da osigura carsko prijestolje mužu, kojeg je već bila učinila svojim zvaničnim savladarom u Austriji i Češkoj 21. novembra 1740.godine. Najveća prijetnja ovom planu zauzimanja carskog prijestola, kao i njenim naslijeđenim krunama, bio je bavarski vojvoda Karlo Albert, muž njene starije rođake Marije Amalije.
Fridrih II, kralj Pruske,čiji je otac priznao Pragmatičku sankciju, uvjeravao je Mariju Tereziju da su njegove namjere u potpunosti časne. Njenom mužu Francu je čak napisao pismo kojim mu je obećao svoj glas pri biranju cara. U decembru je poslao izaslanike u Beč sa zahtjevom da mu Marija Terezija prepusti Šlesku, rudama bogatu austrijsku teritoriju koja se graničila s Pruskom. Marija Terezija je odbila bez razmišljanja. Pruska je do tada već bila zauzela Šlesku (Šleziju). Velika Britanija je Mariji Tereziji ponudila 12.000 vojnika u slučaju da svi mirovni pregovori propadnu. Austrijske trupe koje su se borila protiv pruske vojske brojale su 6.000 vojnika, a predvodio ih je general Maksimilijan Uliz Broun.
Budući da je Austriji falilo iskusnih vojnih komandanata, Marija Terezija je oslobodila maršala Vilhelma Rajnharda fon Niperga, kojeg je njen otac zatvorio zbog njegovog slabog učinka u ratu s Osmanlijama. Niperg je preuzeo komandu nad austrijskom vojskom u martu. Uz podršku kraljice Marije Terezije baron Franc Trenk osniva 1741. godine Trenkove pandure. Austrijanci su pretrpjeli veliki poraz aprila iste godine. Francuska je za to vrijeme planirala uništavanje austrijske države i podjelu njene teritorije između Pruske, Bavarske, Saksonije i Španije. Beč je bio u panici pošto nijedan od savjetnika Marije Terezije nije očekivao da će ih Francuska izdati. Džordž II, kralj Velike Britanije, i sam Franc molili su Mariju Tereziju da pregovara s Pruskom, na što je ona nevoljno pristala. Britanski kralj je ponudio Glogov, Svebodzin i Grinberg, za šta Marija Terezija nije znala. Fridrih je odbio ovu ponudu i ušao u alijansu s Francuskom u junu.
Do jula su propali svi pokušaji da se spriječi rat. Moris Saksonski je već bio prešao Rajnu i ušao u Sveto rimsko carstvo, a Saksonija je napustila Austriju i pridružila se Francuskoj. Palatinat se udružio s Kelnom i Bavarskom, a britanski kralj Džordž II je svoj Braunšvajg-Lineburg proglasio neutralnim.
Marija Terezija se okrunila za ugarskog kralja 25. juna 1741.godine nakon nekoliko mjeseci provedenih u pregovorima s ugarskim plemstvom i učenja jahanja koje je bilo potrebno za ceremoniju. Kako bi zadovoljila one koji su njen ženski pol smatrali najvećom preprekom vladanju, Marija Terezija je nosila titule muškog roda. Tako je zvanično bila nadvojvoda Austrije (a ne nadvojvotkinja), kralj Ugarske (a ne kraljica) i kralj Češke (a ne kraljica). Nijedan pisac iz 18. vijeka nije ovakvu upotrebu titula nazvao neprimjerenom ili nemogućom Dana 26. oktobra iste godine, bavarski vojvoda Karlo Albert je osvojio Prag i proglasio se kraljem Češke. Prodao je pruskom kralju Fridrihu II grofoviju Glac po sniženoj cijeni u zamjenu za njegov glas pri izborima za cara, te je bio izabran za cara Svetog rimskog carstva 24. januara 1742. godine. Istog dana vojska Marije Terezije je zauzela Minhen, carev glavni grad. Dana 11. juna 1742. godine u Berlinu je potpisan sporazum koji je okončan sukob Austrije i Pruske. Francuske trupe su napustile Češku u zimu iste godine. Dana 12. maja 1743. godine Marija Terezija se okrunila za kralja Češke u Katedrali svetog Vida.
Planovi Francuske su propali kada je Karlo Albert umro u januaru 1745. godine. Francuzi su pregazili Austrijsku Holandiju u maju, a 13. septembra Franc je izabran za cara Svetog rimskog carstva, te je Marija Terezija tako postala carica. Pruska je priznala Franca za cara, a Marija Terezija je priznala gubitak Šleske u decembru 1745. godine. Rat se nastavio još tri godine, a okončan je sporazumom 1748. godine kojim je ponovo priznat austrijski gubitak Šleske, a Marija Terezija je još morala predati Parmu.
Porodični život
U rasponu od 20 godina Marija Terezija je rodila 16 djece od kojih je 13 preživjelo djetinjstvo. Prvo dijete, Marija Elizabeta (1737—1740), rodilo se malo prije prve godišnjice braka Marije Terezije i Franc Stefana. Djetetov pol je opet uzrokovao veliko razočarenje, a razočarenja će uzrokovati i sljedeća dva rođenja, pošto su nakon Marije Elizabete uslijedile još dvije djevojčice, Marija Ana i Marija Karolina (1740—1741). Car Karlo VI nije dočekao rođenje unuka koji se rodio dok se Marija Terezija borila da sačuva svoje teritorije. Svoje prvo muško dijete, Jozefa, nazvala je po svetom Jozefu, kojem se tokom trudnoće molila za sina. Najdraže dijete Marije Terezije, Marija Kristina, rodila se na njen 25. rođendan, četiri dana prije pobjede nad austrijskom vojskom u Chotusitzu. Još petero djece se rodilo tokom Rata za austrijsko nasljeđe: Marija Elizabeta, Karlo Jozef, Marija Amalija, Leopold i Marija Karolina (1748—1748). Tokom ovoga perioda za Mariju Tereziju nije bilo odmora; rat i rađanja su se morali odvijati istovremeno.Petero djece se rodilo tokom primirja između Rata za austrijsko nasljeđe i Sedmogodišnjeg rata: Marija Ivana, Marija Jozefa, Marija Karolina, Ferdinand i Marija Antoaneta. Svoje posljednje dijete, Maksimilijana Franca, rodila je tokom Sedmogodišnjeg rata, u 39. godini života. Marija Terezija je često izjavljivala da želi ići u bitke, ali je bivala spriječena neprestanim trudnoćama.
Majka Marije Terezije, carica Elizabeta Kristina, umrla je 1750.godine. Četiri godine kasnije umrla je grofica Marie Karoline von Fuchs-Mollard, učiteljica Marije Terezije. Marija Terezija je iskazala svoju zahvalnost grofici Fuks tako što je naredila da bude sahranjena u Carskoj kripti zajedno s Habzburgovcima kao jedina osoba koja nije pripadala toj dinastiji.
Nedugo nakon što je završila rađanje mlađe djece, Marija Terezija se suočila sa zadatkom pronalaženja bračnih partnera za stariju djecu. Bračne pregovore je vodila zajedno s ratnim kampanjama i državnim poslovima. Djecu je tretirala s ljubavlju, ali ih je koristila kao pijune u dinastičkim igrama, a njihovu sreću je žrtvovala za dobrobit države. Bila je brižna majka i pisala je svojoj djeci najmanje jednom sedmično, te je vjerovala da ima autoritet nad njima, makar oni bili carevi i kraljice. Marija Terezija je teško oboljela od boginja kratko poslije svoga 50. rođendana. Marija Terezija je preživjela, ali njena snaha, Marija Jozefa Bavarska, koja ju je zarazila, nije. Marija Terezija je prisilila svoju kćerku, nadvojvotkinju Mariju Jozefu, da se moli s njom na nezapečaćenom grobu carice Marije Jozefe. Nadvojvotkinja Marija Jozefa, koja se spremala poći u Napulj i udati se za napuljskog kralja, dobila je simptome boginja dva dana kasnije i ubrzo umrla. Mlađa sestra, Marija Karolina, ju je zamijenila i postala napuljska kraljica. Marija Terezija je sebe krivila za kćerkinu smrt do kraja života budući da tada nije bio poznat koncept produžene inkubacije, te se vjerovalo da se Marija Jozefa zarazila boginjama pored nepropisno zatvorenog groba bratove supruge.
U aprilu 1770. Marija Terezija je udala svoju najmlađu kćerku, Mariju Antoniju (kasnije poznatu kao Marija Antoaneta), za budućeg francuskog kralja Luja XVI. Obrazovanje Marije Antonije bilo je u velikoj mjeri zanemareno, pa se Marija Terezija trudila obrazovati kćerku što je moguće bolje kada je francuski dvor izrazio interesovanje za nju. S Marijom Antoanetom je bila u konstantnom kontaktu i insistirala je da zna za sve aktivnosti svoje kćerke, te ju je često kritikovala zbog njene lijenosti i nemogućnosti da zanese. Nije voljela povučenost sina Leopolda, a Ferdinanda je kritikovala zbog neorganizovanosti, Mariju Amaliju zbog slabog poznavanja francuskog jezika i oholosti, te Mariju Karolinu zbog njene političke aktivnosti. Jedino dijete koje nije konstantno kritikovala bila je Marija Kristina, koja je uživala majčino potpuno povjerenje, ali koja ipak nije uspjela zadovoljiti majčina očekivanja u jednom pogledu: nije rodila nijedno dijete osim kćerke koja je umrla nedugo nakon rođenja. Jedna od najvećih želja carice Marije Terezije bilo je imati što je više moguće unučadi, a u trenutku smrti imala je tek oko 20 unučadi, od kojih su sve najstarije preživjele kćerke bile nazvane po njoj.
Kao i svi članovi dinastije Habzburg, Marija Terezija je bila rimokatolkinja i to vrlo pobožna. Vjerovala je da je jedinstvo u vjeri neophodno za miran život društva i kategorično odbijala ideju vjerske tolerancije. Bez obzira na svoju religioznost, Crkvi nikada nije dozvolila da se miješa u stvari koje je ona smatrala prerogativom monarha, a Rim je držala na pristojnoj udaljenosti. Kontrolisala je izbor nadbiskupa, biskupa, i opata.
Njena pobožnost se razlikovala od pobožnosti njenih prethodnika budući da su na nju uticatale jansenističke ideje. Aktivno je podržavala prelazak stanovništva na rimokatoličanstvo tako što je obezbjeđivala penzije preobraćenicima. Međutim, deo srpskog stanovništva nezadovoljan preobraćavanjem se iselio u Rusiju u oblasti Nova Srbija i Slavenosrbija. Tolerisala je grkokatolike i isticala njihovu jednakost s rimokatolicima.
Pored svoje predanosti hrišćanstvu, Marija Terezija je bila poznata i po svom asketskom načnu življenja, pogotovo tokom svog 15 godina dugog udovištva.
Reforme
Marija Terezija je bila konzervativna po pitanju državnih stvari kao i po pitanju vjerskih, ali je svoja lična uvjerenja stavila po strani i po savjetu svojih ministara učinila značajne reforme koje su ojačale austrijsku vojnu i birokratsku efikasnost. Zadužila je grofa Fridriha Vilhelma fon Haugvica za modernizovanje carstva. Haugvic je okupio vojsku od 100.000 ljudi koji su bili plaćeni novcem ubiranim od svake zemlje carstva. Centralna vlast je bila odgovorna za vojsku. Haugvic je Mariji Tereziji predložio oporezivanje plemstva koje nikada do tada nije moralo plaćati porez, što je ona prihvatila.
Marija Terezija je uspjela udvostručiti državni prihod između 1754. i 1764. godine iako su njeni pokušaji da oporezuje kler i plemstvo bili samo djelimično uspješni. Ove finansijske reforme su značajno popravile ekonomiju.
Godine 1760. Marija Terezija je osnovala državni savjet kojeg su čini državni kancelar, tri člana visokog plemstva i tri viteza. Državni savjet je služio kao skup iskusnih ljudi čiji je zadatak bio savjetovati monarha. Iako državni savjet nije imao nikakvu izvršnu ili zakonodavnu vlast, predstavljao je važnu razliku u strukturi vlade Austrije, kojom je vladala nadvojvotkinja Marija Terezija, i Pruske, kojom je vladao kralj Fridrih II; za razliku od Fridriha, Marija Terezija nije bila autokrat koji je vladao isključivo po svojoj želji. Pruska će ovakvu strukturu vlade usvojiti tek nakon 1807. godine. Godine 1775. Marija Terezija je uspjela balansirati budžet Austrije po prvi put u istoriji.
Puna titula
Puna titula Marije Terezije nakon muževe smrti glasila je: Marija Terezija, milošću Božijom,carica-udovica Svetog rimskog carstva, kraljica Ugarske, Češke,Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije, Volinja, itd, NadvojvotkinjaAustrije, vojvotkinja Burgundije, Štajerske, Koruške i Kranjske, velikavojvotkinja Transilvanije, markgrofica Moravije, vojvotkinja Brabanta,Limburga, Luksemburga i Gelderna, Virtemberga, Gornje i Donje Šleske,Milana, Mantove, Parme, Pjačence, Guastale, Aušvica i Zatora, princezaŠvabije, kneževska grofica Habzburga, Flandrije, Tirola, Enoa, Kiburga,Gorice, Gradiške i Namura, gospodarica Marka i Mehlina,vojvotkinja-udovica Lotaringije i Bara, velika vojvotkinja-udovica
Enigma
MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 22 Jan - 14:06
Top 10 žena koje su promenile svet
Ženski rod i njegova hrabrost i odlučnost vekovima su dovođene u pitanje, ali su zato uporedo s tim nebrojeno žena uporno osporavalo tu tvrdnju. Teško je nabrojati koje su sve žene doprinele da danas bolje živimo jer ih je veoma mnogo, ali sledećih deset su ipak ostavile najveći pečat na današnje čovečanstvo.
Florens Najtingejl (Florence Nightingale)
Majka svih medicinskih sestara, otvorila je prvu službu za medicinske sestre i uvela značajne reforme u sanitetsku službu, pokazala koliko je higijena važna za negu ranjenika i bolesnika i na taj način spasila hiljade i hiljade nevoljnika. U njenu čast, 12. maja svake godine, na dan njenog rođenja, obeležava se Svetski dan medicinskih sestara.
Nakon što je napisala čuveni roman “Frankeštajn” (Frankestain), koji je bio veoma šokantan za to vreme, pokrenula je mnoge moralne diskusije na temu nauke i poretka samog sveta u kome živimo. Uticaj njenog književnog čeda i danas se može primetiti naročito kada se pomenu teme kloniranja i genetskog inženjeringa.
Pionir istraživanja radioaktivnih elemenata i uticaja radijacije. Prva osoba koja je osvojila dve Nobelove nagrade. Zahvajući njoj razumemo štetne uticaje radijacije, ali i one korisne, poput njenog korišćenja u medicini i arheologiji.
Veliki borac za ženska prava i jedan od osnivača Socijalno-političke unije žena, obezbedila je ženama u Britaniji pravo glasa 1919. godine. Ubijena je tokom jednog od protesta. Nažalost, čak i danas, žene nemaju pravo glasa u mnogim zemljama.
Žena vizionar, američka avijatičarka i druga osoba koja je sama preletela Atlantik. Dokazala je da žene nisu samo domaćice i majke već da takođe mogu biti istraživači i avanturisti. Nestala je tokom prvog pokušaja da pređe put oko sveta 1937. godine.
Veoma sposobna prva dama, supruga američkog predsednika Frenklina Ruzvelta (Franklin Roosvelt), pomogla je osnivanje Ujedinjenih Nacija i sastavljanje deklaracije o ljudskim pravima, što će tokom decenija kasnije biti od velikog značaja celom čovečanstvu.
Žena ogromnog srca, časna sestra i misionar, naučila nas je mnogim važnim lekcijama o životu, miru, poštenju i ljubavi i zahvaljujući svojoj bezgraničnoj nesebičnosti izazivala je duboko divljenje i poštovanje širom sveta. Spasila je mnoge siromašne, gladne i bolesne od sigurne smrti i dobila Nobelovu nagradu za mir 1979. godine.
Jedna od najvećih ikona borbe za građanska prava američkih crnaca tokom pedesetih godina prošlog veka. Ova smela krojačica jednostavno nije želela da se povinuje segregacijskim zakonima i odbila je da pređe u zadnji deo autobusa i ustupi mesto belcu. Bila je kažnjena, ali njen podvig je izazvao čuveni bojkot autobusa i otvorio vrata daljoj borbi za jednaka prava crnaca i belaca.
Ćerka burmanskog (mijanmarskog) generala. Najveći je borac i aktivistkinja za prava i demokratske izbore u Burmi (Mijanmaru). Iako je tek nedavno puštena iz kućnog pritvora, gde je provela skoro deceniju, njeno dostajanstvo i volja i želja za mirnim protestima nikada nisu bili poljuljani. Dobila je Nobelovu nagradu za mir. Godine 2011. snimljen je film “Dama” (The Lady) u režiji Luka Besona (Luc Besson) inspirisan njenim životom.
O najvećoj televizijskoj divi i jednoj od najbogatijih žena sveta skoro sve se zna, ali ono najvažnije što smo naučili od Opre tokom svih ovih godina jeste da uprkos skromnom poreklu upornim radom i talentom, možemo promeniti svet. Opra je takođe jedan od najvećih svetskih humantarnih aktivista i neko ko svetu skreće pažnju na veoma važne stavke.
Nakon što je preminuo egipatski faraon Tutmozis II, na njegovo prijestolje trebao je doći njegov sin, Tutmozis III. Međutim, kako je mladić u trenutku smrti svog oca još bio dječak, vlast je preuzela njegova polusestra, a ujedno i supruga, lijepa i ambiciozna Hatšepsut, i izborila se za položaj regenta. Tvrdila je da je volja egipatskog boga sunca, Amona Ra, da sjedne na prijestolje i sebe proglasila faraonom. Vladala je puna dva desetljeća i tijekom njene vladavine egipatsko carstvo doživjelo je procvat. Značajno je ojačala egipatsko gospodarstvo financirajući trgovinske ekspedicije u više zemalja na području današnje Afrike i Azije te gradila brojne veličanstvene hramove među kojima je najpoznatiji Deir Al Bahari u gradu Luxor u današnoj državi Egipat. Kako bi opstala na vlasti, morala je zatomiti svoju ljepotu i prirodnu ženstvenost te se odjevati poput muškaraca, a nosila je i lažnu bradu. Njena smrt do dana današnjeg ostala je obavijena velom misterije no danas većina egitpologa smatra da je preminula od posljedica dijabetesa i karcinoma kostiju. Nakon što je preminula, Tutmozis III pobrinuo se ukloniti sve tragove o njenom postojanju no britanski arheolog Howard Carter otkrio je njenu grobnicu u egipatskoj Dolini kraljeva 1902. godine. Godinu dana kasnije pronađene su dvije mumije, a za jednu od njih je, tek 2007. godine, ustanovljeno kako se radi o pokojnoj kraljici Hatšepsut, što se smatra jednim od najvećih otkrića u povijesti.
Iako je otac bio pored nje, Lili (Lillie Hitchcock Coit) je drhtala od straha. Slušala je već o razornim požarima koji su umeli da progutaju cele četvrti u roku od samo nekoliko sati. Stotinu puta ranije, šćućurena u nekom ćošku stana, osluškujući vatrogasna zvona, pokušavala je da odgonetne koliko daleko je opasnost. Ovoga puta, međutim, zvonjava je bila jača nego ikada pre i dolazila je sa svih strana. Pogledala je u oca, ali čak i on, ratni veteran, bio je vidno uznemiren. Pokušao je da je smiri: “Ne brini, sigurni smo ovde u hotelu.” Ipak, dok je to izgovarao, glas mu je podrhtavao. Zaplakala je.
Tog zimskog dana 1851. godine, kada su vatrogasci obučeni u crvene košulje, noseći na glavama šlemove sa velikim brojem pet, razvalili vrata stana i nju i oca odveli na sigurno, osmogodišnja Lili prestala je da se plaši vatre. Bila je uverena da će oni, njeni heroji, uvek biti tu. Čuvaće je. Obećala je sebi, čuvaće i ona njih.
Uselili su se u kuću, nedaleko od izgorelog hotela. Otac je deo prizemlja iskoristio za svoju ordinaciju, a majka je ostatak iskoristila da napravi salon nalik onom koji su imali u staroj kući u Vest Pointu. Lili je dobila malu sobu na spratu. Najbolje od svega, znala je, bilo je to što su u susedstvu bile prostorije dobrovoljnog vatrogasnog društva “Nikerboker 5” (Knickerbocker 5).
Cisterna poput one kojom su Nikerbokeri gasili požare
Požari su bili česti tih godina u San Francisku i Lili je grabila svaku priliku da vidi hrabre Nikerbokere u borbi sa vatrom. Odrastala je maštajući da jednog dana postane jedna od njih. Napokon, sedam godina pošto su je spasili, Lili je dobila priliku da im se oduži. Vraćajući se iz škole, naišla je na Nikerbokere kako vuku cisternu za gašenje. Bilo ih je malo, a vatra je gorela visoko na brdu. Ne časeći časa, pritrčala im je, uzela jedan od kanapa i povikala: “Hajde, ljudi! Svi vucite i uspećemo!” I uspeli su. Od tog dana, niko je više nije mogao zaustaviti kad bi se čuo alarm za požar. Bila je uvek među prvima u stanici odakle su Nikerbokeri kretali u spasilačke akcije. Pa ipak, oni su je i dalje čuvali od vatre, nisu joj dozvoljavali da se previše približava opasnosti već su je puštali da ih bodri sa sigurne udaljenosti. Postala je njihova maskota i ponos: Fajerbel Lili (Firebelle Lillie). Trećeg oktobra 1863. godine proglasili su je počasnim članom svog društva. Tom prilikom dodelili su joj zlatnu značku sa uklesanim brojem pet. Lili je ovo odlikovanje sa ponosom nosila do kraja svog života.
Vremenom, izgubila je naviku da prati cisternu, ali njene veze sa Nikerbokerima ostale su jednako jake kao pre. Kad god bi se neki član društva razboleo, Lili je bila ta koja je obezbeđivala bolesničku negu. Tokom građanskog rata u Americi (1861–1865) često je putovala u Evropu i na Orijent. Bila je rado viđen gost na dvorovima Napoleona III i indijskog maharadže. Napokon, vrativši se posle rata u Kaliforniju, donela je sa sobom zavidnu kolekciju umetnina, među kojima su bili i vredni pokloni vladajućih porodica. Malo je reći da je ova kolekcija izazvala senzaciju u ondašnjem San Francisku. Međutim, nenaviknuta na salonsku atmosferu u kojoj su živeli buržuji iz njene okoline, Lili je svojim ponašanjem počela da sablažnjava okolinu. Pušila je tompuse i oblačila se kao muško da bi mogla da ide na kockarske seanse. Jednom je čak organizovala bokserski meč u svojoj hotelskoj sobi. Rado je išla u lov. Nakon udaje za brokera Hauarda Koita (Howard Coit) postala je još bogatija nego što je bila. Ipak, nikada se nije odrekla svog ekscentričnog načina života.
Jednako dobro osećala se u balskoj haljini i u lovačkom odelu
Umrla je 1929. godine ostavivši San Francisku trećinu svog imetka sa željom da se taj novac potroši na “ulepšavanje grada koji je oduvek volela”. Gradski oci svečano su 8. oktobra 1933. godine otvorili toranj Koit (Coit Tower) finansiran ovim novcem. Do danas, toranj je ostao jedna od najupečatljivijih građevina San Franciska, koja dominira gradom kao što je nekada i “Vatrena lepotica Lili”.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 28 Jan - 15:41
Sophie Scholl
“Pravu štetu čine milioni koji žele da ‘prežive’. Čestiti ljudi koji samo žele da budu ostavljeni na miru i ne žele da njihovi mali životi budu uzdrmani bilo čime većim od njih samih. Oni koji ne zauzimaju strane, nemaju ciljeve i ne vole da prave talase ili neprijatelje. Oni kojima su sloboda, čast, istina i principi samo obične reči. To je redukcionistički pristup životu: ako ga održavaš malim, držaćeš ga pod kontrolom. Ako ne praviš buku, babaroga te neće pronaći. Ali sve je to iluzija, jer oni takođe umiru, ti koji se skrivaju u čaurama samo da bi bili sigurni. Sigurni?! Od čega? Život je uvek na ivici smrti, uske ulice vode na isto mesto kao i široki bulevari, i mala sveća izgori jednako kao i plamteća baklja. Biram svoj način da izgorim.” – Sofi Šol (Sophie Scholl)
U vremenu kada je svaka sumnja u vođstvo Firera i konačnu pobedu Trećeg rajha bila vrhunska jeres u Nemačkoj, grupa mladih ljudi okupljena oko imena “Bela ruža” (die Weiße Rose) digla je svoj glas u ime istine i pravde. Svoju hrabrost platili su životima. Sofi Šol bila je jedna od njih.
Rečima su se borili protiv Hitlera - Hans i Sofi Šol, Kristof Probst
Sofi Šol rođena je 9. maja 1921. godine u Forhtenbergu. U svojoj dvanaestoj godini postala je član Hitlerove omladine (Hitlerjugend). Sofi, njena starija sestra i brat – Inge (Inge Scholl) i Hans (Hans Scholl), bili su oduševljeni organizacijom koja je slavila rađanje nove, ponosne Nemačke. Ipak, pod uticajem stavova njihovog oca, Sofi i Hans početni polet i oduševljenje zamenili su kritičkim pogledima na Hitlera i njegovu vladu. Kako su sazrevali, a nad Evropom se nadvijao crni oblak ratnog užasa, raslo je i njihovo razočaranje u nacistički režim.
Volela je da čita i da razmišlja o svetu koji je okružuje
Godine 1941, Šolovi su pročitali propoved munsterskog biskupa Klemensa fon Galena (Clemens August Graf von Galen) protiv eutanazije mentalno retardiranih u Trećem rajhu. Zgroženi zločinima protiv kojih je govorila, iskopirali su propoved u formi letaka da bi ih delili na Minhenskom univerzitetu. Takav vid borbe nastavili su i kasnije u organizaciji “Bela ruža”.
U proleće 1942. godine, Sofi upisuje studije biologije i psihologije, i tako se pridružuje Hansu, studentu medicine. Stariji brat je brzo uvodi u svoje društvo mladih ljudi koje je spajala ljubav prema umetnosti i filozofiji, ali i skepsa prema nacizmu. Tog leta, Hans i nekoliko njegovih drugara bili su poslati na istočni front da služe kao bolničari Vermahta (Wehrmacht). Letnji raspust Sofi provodi na obaveznom radu u metalurškom kombinatu u Ulmu.
U poznu jesen iste godine Hans i njegovi prijatelji vratili su se sa istočnog fronta. Zločini Nemaca, koje su imali prilike da vide, zauvek su ih promenili i ujedinili u odluci da nešto mora da se učini.
Isprva, Hans nije rekao mlađoj sestri da je sa prijateljima formirao antinacističku organizaciju “Bela ruža”. Počeli su sa pisanjem i slanjem letaka na adrese u Minhenu, ali i širom Nemačke. Sofi je ubrzo otkrila o čemu se radi i odlučila da im se pridruži.
Ukupno je napisano i štampano šest različitih pamfleta koji su kritikovali Hitlera i nacističku vladu. Prva četiri su napisali Hans i njegov prijatelj Aleks Šmorel (Alex Schmorell), dok je poslednja dva napisao profesor Huber (Kurt Huber), još jedan član organizacije. Osim pamfleta, u nekoliko navrata članovi Bele ruže ispisivali su po minhenskim zidovima poruke “sloboda” i “dole sa Hitlerom”.
Hans i Sofi su, 18. februara 1943. godine, ušli u zgradu univerziteta sa torbom punom letaka koje su, dok je trajao čas i studenti bili u učionicama, rasporedili po hodnicima. Primetivši, po završenom poslu, da im je ostalo još letaka i da bi bilo šteta ne podeliti ih, vratili su se na najviši sprat. Sofi je poslednje papire bacila da slobodno padaju na pod atrijuma. Nažalost, domar ih je primetio i prijavio Gestapu. Usledilo je hapšenje i mučno ispitivanje. Jedan od njihovih prijatelja, Kristof Probst (Christoph Probst), takođe je uhapšen i procesuiran zajedno sa njima. Suđenje je bilo nacistička farsa, a optuženi nisu imali nikakvu šansu da izbegnu najgoru kaznu. Ipak, sve vreme procesa držali su se hrabro i ponosno. Zabeleženo je da je Sofi šokirala sudije rečima: “Neko je, posle svega, morao da započne. Ono što smo napisali i rekli misle i drugi. Oni se samo ne usuđuju da se pokažu kao što smo to mi uradili. Ja mislim, sada kao i ranije, da sam uradila najbolje za svoj narod. Zato ne žalim zbog svojih dela i spremna sam da snosim posledice koje iz njih proističu.”
Sofi, Hans i Kristof osuđeni su 22. februara na smrt giljotiniranjem. Istoga dana kazna je izvršena.
Zajedno i u večnosti - grobovi Hansa, Sofi i Kristofa, nedaleko od mesta na kom su pogubljeni.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Romina
Poruka : 5505
Godina : 68
Lokacija : iza magle
Učlanjen : 09.02.2012
Raspoloženje : uglavnom dobro
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 28 Jan - 15:57
Srce jače od vatre [You must be registered and logged in to see this image.] Jovanka Orleanka na čelu francuske vojske
Jovanka Orleanka, svetica i zaštitnica Francuske, bila je ćerka seljaka iz regije Šampanja, što je neverovatan početak za budućeg vojnog predvodnika koji je verovao da se nalazi u božjoj misiji u kojoj treba da oslobodi svoju zemlju od Engleza. Politička situacija u Francuskoj je bila tada veoma nestabilna. Na čelu države je bio Šarl VI, nesposobni kralj, koji je povremeno patio od halucinacija. Više članova kraljevske porodice kontrolisalo je zemlju u njegovo ime, uključujući kraljicu Izabelu, i vojvode od Orleana, Burgundije, Berija i Burbona. Vojvoda Luj od Orleana ubijen je 1407. po naredbi svog rođaka vojvode Žan Sen Pjera. Francuska je tada utonula u građanski rat i podeljena između armanjaka (orleanista) i Burgundinaca. Maja 1413. konflikt je doveo do velike pobune u Parizu, koju je predvodio Simon Kaboše inspirisan Burgundincem Pjerom Košonom, koji će postati značajna figura u Jovankinom kasnijem životu.
Božji glas
Francusku državu potresali su neredi u vreme kada je Jovanka odrastala u idiličnoj seoskoj sredini u dolini Mez. Jovanka je imala tri godine kada je engleski kralj Henri V izvršio invaziju na Normandiju, ističući istorijsko pravo svoje porodice na francuski tron. Henri je slavno porazio francusku vojsku u bici u blizini sela Aginkort (oko 50 kilometara južno od Kalea), 25. oktobra 1415. Ovaj događaj je usitnio francusku aristokratiju i oslabio armanjačku frakciju. U to vreme Jovankina porodica obrađivala je svojih 50 jutara zemlje. Jovanka je bila dobro, vredno dete. Zajedno sa tri starija brata i sestrom pomagala je roditeljima u seoskim poslovima. Rado i često išla je u crkvu i bila veoma posvećena službi božjoj i svetoj Mariji. Pomagala je bolesnima i davala milostinju siromašnima. Negde u to vreme pojavila se nova figura na francuskoj političkoj sceni, koja će imati presudan uticaj na predstojeće događaje i čija će karijera biti blisko povezana sa životom Jovanke Orleanke. Bio je to regent Šarl Pontije, mladić naklonjen armanjačkoj frakciji iako mu je majka bila u srodstvu sa Burgundincima. Vojvoda Žan Sen Pjer od Burgundije ubijen je 1419. godine od Armanjaka i nasledio ga je Filip le Bon koji je bio saveznik Engleza. Henriju V, kralju Engleske, pridodata je 1420. i titula kralja Francuske, zahvaljujući njegovom braku sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI i regentovom sestrom. Ovo je imalo za ishod da je regent Šarl razbaštinjen, zemlja je podeljena između vojvode od Burgundije i Henrija V, a pregovore je vodio vatreno proengleski nastrojen Pjer Košon, koji je imenovan za biskupa Buvea. Godine 1422. smrt je zadesila i Henrija V i Šarla VI. Tron Engleske i Francuske preuzeo je maloletni Henri VI. U leto 1424. Jovanka je objavila da je počela da doživljava vizije i taj događaj promeniće tok njenog života i odvesti je ka konačnoj slavi. “Imala sam trinaest godina, kaže ona, kada sam čula božji glas kako usmerava moje postupke. U prvom trenutku bila sam preplašena. Taj glas se čuo oko podneva, u letnje doba u bašti moga oca...”. Glas je ponekad pratio blesak svetla pa je tako mogla da prepozna vizije kao što su sv. Mihailo, sv. Margareta i sv. Katarina. Kasnije, na suđenju, izjavila je: “Ovim sam ih očima videla, baš kao što sad gledam vas.” Jovanka je verovala da su joj sveci govorili da treba da otera Engleze iz Orleana i iz zemlje, a da zatim dovede regenta Pontijera u Rems na krunisanje. Ceo svoj život nijednog trenutka nije posumnjala u prisustvo božje sile. Ovo uverenje davalo joj je natprirodnu hrabrost i sigurnost u borbi za ostvarivanje cilja svoje misije, što je kasnije demonstrirala u životu. Jovanka je postala naglašeno pobožna. Ako bi se zatekla u polju i čula zvona, odmah bi otrčala u crkvu da prisustvuje misi. Broj Jovankinih odlazaka na ispoved povećao se u toj meri da su ljudi to počeli da komentarišu.
Pepeo u Seni
Do maja 1428. godine više nije ni najmanje sumnjala u svoju misiju, a glasovi koje je čula požurivali su je da traži prijem na dvoru. Ubrzo je dovedena pred regenta Šarla Pontijea. Uticaj koji je Jovanka imala na slabog i neodlučnog Šarla bio je trenutan. Kao i vladar, i samo kraljevstvo je bilo demoralisano i podeljeno između vlastele. Iznenada, pojavila se energična devojka spremna na akciju, čiji je put predodređen predskazanjem. Kako Jovanka nije imala nikakve sumnje u svoju misiju, Šarl, koji nije imao ništa da izgubi, zatražio je odobrenje crkvenih zvaničnika u Poatjeu da odobre Jovanki da komanduje jednom armijom. I dobio je. Njena vojska je uklonila opsadu Orleana 8. maja 1429, porazila englesku vojsku kod Pataja 18. juna, i zauzela više gradova, uključujući i Troa. Usledio je trijumfalni ulazak regenta u Rems, gde je krunisan 17. jula kao kralj Šarl VII. Jovanki i njenoj porodici kralj je darovao plemićki status 29. decembra 1429. Burgundinci su 23. maja zarobili Jovanku kod Kampinja i predali je Englezima, posle čega su joj sudili engleski i francuski sveštenici u Ruanu. Bila je optužena, između ostalog, za veštičarenje i osuđena pod krajnje sumnjivim okolnostima, naširoko orkestriranim od njenog smrtnog neprijatelja Pjera Košona, čija je vatrena naklonost prema Englezima učinila fer suđenje potpuno nemogućim. Šarl nije učinio bilo kakav pokušaj da je spase. Kad je bila osuđena na smrt, Jovanka je u prvi mah klonula duhom i pokajala se. Nedelju dana kasnije smogla je snage da povuče pokajanje i da se hrabro suoči sa smrću. Jovanka je spaljena na lomači 30. maja 1431. a njene poslednje trenutke je gledalo više od 10.000 ljudi nateranih da dođu iz grada i obližnjih sela. Dok je išla ka gubilištu nosila je kapu na kojoj je pisalo: otpadnik, grešnik, idolopoklonik. Njeno ugljenisano telo stavljeno je pred prisutne da ga vide, a zatim vraćeno na lomaču gde je izgorelo do pepela koji je zatim prosut u Senu. Pričalo se, međutim, da vatra nije progutala njeno srce. Inkvizicija ju je kasnije 7. jula 1456. proglasila nevinom, nakon što su Englezi konačno isterani iz Ruana. Jovanka je zvanično proglašena mučenicom. Po rečima Marka Tvena, bila je “daleko najizuzetnija osoba koju je ljudski rod iznedrio”. Beatifikovana je 1909. godine, a kanonizovana za sveticu 1920.
Romina
Poruka : 5505
Godina : 68
Lokacija : iza magle
Učlanjen : 09.02.2012
Raspoloženje : uglavnom dobro
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 28 Jan - 15:58
Težak put do trona [You must be registered and logged in to see this image.] Imperatorka Rusije Katarina Velika bila je jedna od najmoćnijih ličnosti 18. veka. Mnogi su je smatrali za prosvećenog monarha. Započela je reforme koje su promenile pogled sveta na njenu zemlju i pomogle da se Rusija uvrsti među vodeće svetske sile. Bila je veliki pokrovitelj umetnosti i po tome je nadmašila sve druge ruske monarhe. Katarina Velika rođena je kao nemačka princeza Sofija Avgusta Frederika, u gradu Šćećinu u Poljskoj, 21. aprila 1729. Njeni roditelji bili su Johana Elizabeta od Holštajna i Kristijan Avgust, princ od Anhalt-Cerbsta. Dvadeset prvog avgusta 1744. udala se za Petra III, velikog vojvodu od Holštajna i naslednika ruskog trona. Sofija je promenila ime u Katarina - po ruskom Ekaterina ili Jekaterina - i prihvatila pravoslavnu veru. Međutim, ovaj ugovoreni brak pokazao se kao veoma neuspešan. Katarina je vrlo brzo postala bliska sa drugim članovima dvora od kojih su mnogi bili Petrovi protivnici. Bila je vrlo obrazovana, čitala je klasike i dopisivala se sa vodećim ljudima svog vremena, među kojima su bili Volter i Didro. Uopšte, bila je dobro informisana o onome šta se događalo ne samo u Rusiji, nego i u Evropi.
Bračni razdor
Petar III bio je slabog zdravlja. Bolovao je od više bolesti. Katarina je na njega gledala kao na “stvorenje vredno sažaljenja”. Pisala je: “Volela bih svog muža, samo kada bi on to želeo ili mogao da bude i u najmanjoj meri vredan ljubavi. Ali već prvih dana braka stekla sam duboku odbojnost prema njemu. Rekla sam sebi: Ako budeš volela ovog čoveka bićeš najjadnije stvorenje na zemlji. Pazi na svaki svoj korak, što se tiče naklonosti prema ovom gospodinu, bolje misli na sebe, madam.” Godine 1762. Petar je nasledio carski presto. On i Katarina živeli su u Belom dvorcu u Sankt Peterburgu. Ali, razdor između ovog bračnog para povećavao se iz dana u dan. Svako je tkao na svom razboju pridobijajući pristalice. Petar je potpisao sporazum sa Prusijom kojim je sve okupirane teritorije vratio neprijatelju Rusije, a potom razbesneo rusku armiju namećući joj prusku disciplinu i pruske uniforme. Katarina je uzela za ljubavnika Grigorija Orlova. On je postao vođa zavere kojom je Petar svrgnut sa trona, a njegova žena ustoličena kao imperatorka Katarina II. Bio je to prevrat bez prolivanja krvi. Sedamnaestog jula 1762. Petar je umro, zvanično od bolesti, ali je verovatnije da su ga ubile pristalice njegove žene. Petar je sahranjen u manastiru Aleksandar Nevski, a Katarina nije prisustvovala pogrebu. Tim povodom štampan je ovaj proglas: “Usled nedavnih događaja, ruska država je izložena krajnjoj opasnosti, smatramo sebe pozvanim da uz pomoć Boga, i u skladu sa jasnim i iskrenim željama naših vernih podanika, podignemo na tron jedinog i apsolutnog suverena, nakon što su nam se naši verni podanici svečano zakleli na odanost.” Stupivši na presto Katarina je počela marljivo da radi kako bi unapredila rusku državu. Krenula je prvo od poljoprivrede. Urađene su studije o kvalitetu ruskog zemljišta i dovedeni strani stručnjaci koji su savetovali koje je kulture najbolje gajiti. Unapređena je i poljoprivredna tehnologija uvozom mašina iz Engleske. Građena su i proširivana pristaništa i ratni brodovi. Geolozi su istraživali rudno bogatstvo Rusije, a otvarani su i rudnici srebra. Na Katarinin podstrek, razvijale su se i druge privredne grane - proizvodnja lana, kožne robe, grnčarije i nameštaja. Cvetala je trgovina sibirskim krznima. Zanatlije iz Nemačke, Francuske i Austrije unapredile su proizvodnju porcelana. Uspostavljena je živa trgovina sa Istokom, putevi karavana protezali su se sve do Mandžurije. Rusija je izvozila kožu, krzno i lan u Kinu, a uvozila pamuk, svilu, srebro, duvan i čaj. Do 1765. ruska ekonomija je preobražena.
Veliki mecena
VeĆi deo ruske populacije je bio slabo obrazovan, pa je Katarina počela da osniva škole u svakom provincijskom gradu. Manastir u Sankt Peterburgu pretvorila je u internat za devojke - Smolni institut. Sledeća ključna oblast koja je okupirala Katarinu bila je medicina. U to vreme male boginje su bile glavni uzročnik smrti i ostavljale su za sobom na hiljade nesposobnih i unakaženih. Katarina je uvela novu praksu vakcinacije protiv zaraznih bolesti. I nju samu vakcinisao je doktor Tomas Dimsdejl, koga je ona dovela za tu namenu iz Škotske. Uz njegovu pomoć formirane su posebne bolnice za vakcinaciju, a 1763. Katarina osniva prvi medicinski fakultet u Rusiji, koji je obučavao doktore, hirurge i apotekare. Katarina je bila i veliki promoter mnogih umetnosti. Podigla je čuveni Ermitaž. Posedovala je pozorište gde su se izvodile drame i opere. Kupila je biblioteke Didroa i Voltera. Povećala je broj knjiga u carskoj biblioteci od svega nekoliko hiljada na čak 38.000 primeraka. Za vreme njene vladavine Sankt Peterburg je postao jedan od vodećih kulturnih centara u Evropi. Pisala je memoare, romane i komedije. Život ruske aristokratije u to vreme zavisio je od kmetskog rada. Takve društvene odnose Katarina nije odobravala, ali ih nije ni ukinula iz straha da bi zbog toga izgubila podršku plemstva. Ipak, izdala je više dekreta o humanom postupanju prema kmetovima, ali to nije imalo većih efekata. Moć ruskog plemstva porasla je tokom njene vladavine. Reformisala je pravni sistem. Posle Grigorija Orlova, Katarina je usmerila svoju naklonost ka još jednom znamenitom Rusu, Grigoriju Potemkinu. Uz njegovu pomoć Rusija je anektirala Krim od Turske i na taj način povećala teritoriju i bogatstvo carevine. Potemkina je proglasila za princa imperije. Godine 1754. Katarina je rodila sina Pavla, budućeg imperatora Rusije. Vladalo je uverenje da je Pavlov otac Sergej Saltikov, ruski armijski oficir i prvi Katarinin ljubavnik. Katarina je bila popularna carica i vladala je 34 godine. Umrla 17. novembra 1796. i bila iskreno ožaljena. Mada je bila poznata kao Katarina Velika, odbijala je to imenovanje rečima: “Ostavljam budućim naraštajima da nepristrasno procene moje delo.” Katarinina reputacija bila je dosta okaljana pričama o njenom razvratnom seksualnom životu. Govorilo se da je imala 300 ljubavnika i da je stradala kad je polno opštila sa konjem. Ljubav je vodila u skrivenoj sobi dekorisanoj erotskim slikama i skulpturama. Najpikantnije priče o Katarini Velikoj izmislili su francuski pisci nedugo posle njene smrti. Jedna od njih je i ona da je umrla na noćnom sudu, koji je pukao pod njenom težinom, a umrla je zapravo od šloga.
Romina
Poruka : 5505
Godina : 68
Lokacija : iza magle
Učlanjen : 09.02.2012
Raspoloženje : uglavnom dobro
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 28 Jan - 15:59
Dami dva Nobela [You must be registered and logged in to see this image.] OtkriĆe radijuma zaslugom Marije Kiri unelo je epohalne promene u medicinu. Bila je prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu, prva osoba koja je tu nagradu dobila dva puta, i jedina žena koja ju je dobila za dve različite kategorije. Marija Kiri je rođena u Varšavi, kao najmlađe od petoro dece. U školi je bila briljantan đak. Godine 1883, na kraju srednje škole, nagrađena je zlatnom medaljom za uspeh. Njena porodica je cenila obrazovanje, ali u to vreme u Poljskoj, pod dominacijom Rusije, žene nisu mogle da pohađaju univerzitet. Marija je počela da zarađuje za život dajući privatne časove, i ubrzo se povezala sa grupom mladih ljudi koji su organizovali svoje studije u neobaveznoj organizaciji poznatoj kao Pokretni univerzitet. Godine 1886. postala je guvernanta u jednoj dobrostojećoj porodici, ali je žudela za intelektualnim izazovima i istraživanjima i bila je sve odlučnija da postane polaznik univerziteta. Godine 1891. odlazi u Pariz da živi sa svojom sestrom Bronjom, koja je tamo pohađala studije medicine. Tu je prihvatila francusku verziju svog imena, Mari. Na Sorboni je studirala matematiku, hemiju i fiziku. Takođe je bila i prva žena koja je kasnije tu predavala.
Dve ljubavi
Godine 1894. Marija je tražila laboratoriju gde bi mogla nesmetano da radi na istraživačkom projektu koji je sama odabrala, merenju magnetnih svojstava legura čelika. Kolege su joj predložile da stupi u kontakt s Pjerom Kirijem na Školi za fiziku i hemiju. Taj susret je bio od presudne važnosti za njen dalji život i rad. Od prvog trenutka je bila impresionirana Pjerom Kirijem. “Izgledao mi je tako mladoliko, mada je već imao 35 godina. Bila sam očarana njegovim jasnim pogledom i naoko nehajnim držanjem njegove vižljaste figure. Njegove spore odmerene reči, jednostavnost, osmeh, u isti mah su odavale čas ozbiljno, čas mladoliko raspoloženje. Započeli smo prijateljski razgovor o pitanjima koja se tiču nauke i bila sam presrećna što mogu da ga pitam za mišljenje.” Marija i Pjer su se venčali u leto 1895. To je bio početak po svemu izuzetne veze dvoje naučnika. Zajedno su radili mnogo godina na raznim istraživačkim projektima, da bi na kraju svoje istraživanje fokusirali na novootkriveni fenomen: radioaktivnost. Imali su dve ćerke, Irenu i Evu, koje su odgajali, sprovodeći kao po kazni težak raspored, sastavljen od istraživanja i publikovanja, često u iscrpljujućim uslovima i u prvo vreme potcenjeni od francuskih akademskih krugova. Drugi francuski fizičar Antoan Anri Bekerel (1852-1908) upravo je otkrio prirodnu radioaktivnost, proučavajući uranijum. Marija je bila fascinirana ovim otkrićem i došla je do zaključka da ako se radioaktivnost nalazi u atomima uranijuma mora takođe da postoji i u drugim elementima. Započela je sistematsko istraživanje radioaktivnosti i tako je došla do otkrića torijuma. Kirijevi su istraživali supstancu poznatu kao uranov oksid, prirodni mineral iz koga su ekstrahovani uranijum i torijum. Na svoje iznenađenje, otkrili su da je on radioaktivniji nego što bi se to moglo objasniti zbirom radioaktivnosti uranijuma i torijuma koje sadrži. Ubrzo su otkrili još dva visokoradioaktivna elementa, radijum i polonijum. Polonijum je dobio ime po domovini Marije Kiri. Nepresušna reka naučnih informacija tekla je iz njihovih istraživanja, i to ne samo o novim elementima, već i o uticajima radioaktivnosti na ćelije. Došli su do jednog važnog otkrića - da su bolesne, kancerogene ćelije izložene radijaciji mnogo brže uništene nego zdrave. Ovo otkriće imaće ogromne implikacije u narednim godinama na razvoj terapija za lečenje mnogih oblika kancera, a radiološka terapija je još uvek jedno od glavnih oružja u medicinskom arsenalu. Ubrzo je ovo sudbonosno otkriće pratilo i međunarodno priznanje. Novembra 1903. Kraljevsko londonsko društvo nagradilo je Kirijeve medeljom za oblast hemije. Sledećeg meseca su za svoja otkrića dobili Nobelovu nagradu za fiziku, deleći to priznanje sa Bekerelom.
Kobni zraci
Slava u inostranstvu bila je jednaka njihovoj slavi u Francuskoj, pa je Pjer Kiri postao direktor istraživačkog centra i profesor fizike na Univerzitetu u Parizu - položaj koji je naročito ustanovljen za njega. Godine 1905, godinu dana posle rođenja Eve, njihove druge ćerke, Pjer je izabran u prestižnu Akademiju nauka, a 6. juna iste godine obratio se u svoje i Marijino ime Nobelovom komitetu u Stokholmu. Godine 1906. Pjer je poginuo kad su na njega naletela teška zaprežna kola. Sama, sa dve male ćerke koje mora da podiže, Marija dobija poziv da preuzme Pjerovo mesto profesora fizike. Bila je prva žena kojoj je ponuđen taj položaj. Godine 1908. započela je predavanje na prvom i u to vreme jedinom tečaju o radioaktivnosti na svetu. Takođe je marljivo radila na izdavanju zajedničke zbirke radova, koja je kulminirala izlaskom Traktata o radioaktivnosti, 1910. Marija je nastavila da radi na radioaktivnim elementima i 1911. dobija drugu Nobelovu nagradu, ovog puta za hemiju. Nagrada je dodeljena za njen rad na izdvajanju radijuma i proučavanju njegovih hemijskih svojstava. Ovoga puta nagradu nije delila. Godine 1914. potpomogla je u osnivanju Instituta za radijum u Parizu i bila njegov prvi direktor. Shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani objekti u telu i tako olakša rad hirurga. Za vreme Prvog svetskog rata smislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, koje su slali na front da pomogne ranjenim vojnicima. To vozilo je postalo poznato kao “mali kiri”, kako su ga od milja zvali. Marija ga je lično dovozila do linije fronta. Vozila su bila opremljena radonom, radioaktivnim gasom dobijenim iz radijuma, koji je Marija lično sakupljala i smeštala u gasne tube. Da bi sakupila sredstva za ratne potrepštine, prodala je svoju i Pjerovu zlatnu Nobelovu medalju. Marija je bila povučena, dostojanstvena i skromna i stekla je divljenje naučnika u celom svetu. Njen rad je zabeležen u mnogim dokumentima i naučnim časopisima i reflektovao se na mnoge kasnije nagrađene radove. Uvek je bila uzdržana u intervjuima i javnim obraćanjima, ali je 1921. otišla na turneju u Ameriku i tamo se, uz burno odobravanje, obraćala na mnogim skupovima. Tokom turneje, predsednik Harding, u ime žena Amerike, darovao joj je za njen institut jedan gram radijuma, “nebrojeno puta dragocenijeg od zlata”. Nikad nije izgubila interesovanje za svet prirode, kao ni uzbuđenje za otkrivanje njenih tajni. Godine 1933. branila je naučni progres od kritika dušebrižnika zabrinutih zbog moguće dehumanizacije naučnih istraživanja. “Ja sam jedna od onih koja smatra da nauka poseduje veliku lepotu. Naučnik u laboratoriji nije puki tehničar, već dete stavljeno pred prirodni fenomen koji ga impresionira kao bajka.” Četvrtog jula 1934. u svojoj 67. godini Marija je preminula od leukemije, verovatno kao posledice izloženosti visokim dozama radioaktivnosti tokom svojih naučnih istraživanja. Posle njene smrti Institut za radijum u Parizu preimenovan je u njenu čast u Institut “Kiri”. Albert Ajnštajn je jednom prigodom rekao: “Marija Kiri je jedina od svih slavnih ljudi čija slava nije ničim umrljana.”
STAZAMA MAJKE
Najstarija ćerka Marije Kiri, Irena Žolio Kiri, bila je fizičar. Godine 1935. s mužem dobija Nobelovu nagradu za hemiju za rad na sintezi novih hemijskih elemenata. Godine 1935. tela Marije i Pjera Kirija su ponovo sahranjena u pariskom Panteonu, u grobnici rezervisanoj samo za heroje Francuske revolucije. Njen lik se mnogo godina pojavljivao na francuskim banknotama i kovanicama. Element 96, kirijum (Cm), dobio je ime po Mariji i Pjeru Kiriju.
Romina
Poruka : 5505
Godina : 68
Lokacija : iza magle
Učlanjen : 09.02.2012
Raspoloženje : uglavnom dobro
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 28 Jan - 16:02
Ćerka boga sunca [You must be registered and logged in to see this image.] KLEOPATRA VII jedna je od najvećih svetskih političkih i romantičnih heroina. Bila je poslednja vladarka dinastije Ptolomeja koja se odupirala beskrajnom širenju Rimskog carstva.Rođena je u Aleksandriji 69. godine p. n. e, kao ćerka Ptolomeja HII, poznatog kao Ptolomej Aulet. Dinastija Ptolomeja je bila makedonskog porekla, ali su vladali Egiptom kao faraoni. Kleopatra je govorila egipatski i smatrala sebe ćerkom egipatskog boga Sunca Ra. Kada je Kleopatrin otac umro, 51. godine p. n. e, ostavio je egipatsko kraljevstvo Kleopatri i njenom mlađem bratu Ptolomeju DžIII. Kleopatra je sa sedamnaest godina nasledila egipatski tron. Nasledstvo se u Egiptu sticalo po majčinoj liniji pa se na isti način nasleđivao i presto. To je u praksi značilo da je Kleopatra morala da se uda za jednog od svoje braće koji je bio prvi u naslednoj liniji - njeni otac i majka su takođe bili brat i sestra. Tako se udala za Ptolomeja, koji je imao samo dvanaest godina. Mada je muški vladalac trebalo da bude važniji, Kleopatra je uredila da se samo njeno ime i portret pojavljuju na egipatskim kovanicama. Tim činom je pokazala da se ne obazire na tradiciju Ptolomeja. Kada je Kleopatra postala kraljica, dinastija Ptolomeja bila je saveznik Rimljana već dva veka. Međutim, Rimska imperija, koja je neprekidno rasla, preuzimala je sve veću kontrolu nad Egiptom. Ptolomej HII bio je primoran da plaća danak Rimljanima da bi ih zadržao izvan svog carstva. Egipatske teritorije, uključujući Kipar, Siriju i Kirenaiku (današnja Libija), bile su izgubljene, njima su zagospodarili Rimljani, a anarhija i glad pretili su da ugroze egipatsko carstvo. U razdoblju od 51. do 49. godine p. n. e, višegodišnje uzastopne suše su prouzrokovale lošu žetvu u Egiptu, a do izlivanja Nila, koje je od presudnog značaja za đubrenje i navodnjavanje zemljišta, nije došlo. Baš u to vreme, sledbenici Ptolomeja HIII primorali su Kleopatru da se odrekne vlasti i napusti zemlju. Radeći na svoju ruku, Ptolomej je zabranio izvoz žitarica iz Aleksandrije, čime je razbesneo Rimljane.
Put do trona
Četrdeset osme godine pre nove ere Julije Cezar osvaja Aleksandriju. Kleopatra to koristi da bi se vratila na presto. Uspeva da se probije kroz neprijateljske redove kako bi direktno pregovarala sa Cezarom. Njeni motivi nisu sasvim jasni. Možda je time pokušavala da spase dinastiju Ptolomeja, a možda je samo imala za cilj da sačuva Aleksandriju. Cezar je bio zvanični arbitar između Kleopatre i Ptolomeja, ali je favorizovao Kleopatru. Posle kratkog rata, Ptolomej HIII bio je ubijen, a Cezar je ustoličio Kleopatru na tron. Da bi osigurala dinastiju, udala se za još mlađeg brata Ptolomeja HIV, ali bilo da je u pitanju politička proračunast ili istinska ljubav - ili možda oboje - postaje Cezarova ljubavnica. Legenda kaže da je Kleopatra “urolana” u tepih i da su je tako odneli Cezaru na njihov prvi sastanak. Njena lepota bila je predmet mnogih diskusija. Novčići sa njenim likom pokazuju ženu kukastog nosa i muškobanjastog izgleda. Paskal je rekao: “Da je Kleopatrin nos bio kraći, lice celog sveta bilo bi drugačije”. Cezar i Klaopatra dobili su sina koga su nazvali Ptolomej Cezar, poznatijeg pod imenom Cezarion, ili mali Cezar. Međutim, Cezar je odbio da prizna Cezariona za svog naslednika. Umesto njega imenovao je svog nećaka Oktavijana. Kleopatra i Cezarion su 45. godine p. n. e. krenuli iz Aleksandrije u Rim, gde ih je zatekla vest da je Cezar ubijen. Kad su se vratili u Egipat, Ptolomej HIV je iznenada umro i Cezarion je postao suvladar sa svojom majkom. Pričalo se da je Kleopatra možda čak i ubila svog brata da bi osigurala tron za sebe. Posle Cezarove smrti, Rim je bio podeljen između pristalica vodećeg senatora Marka Antonija i Oktavijana. Marko Antonije je krenuo u Aleksandriju da bi osigurao Kleopatrinu lojalnost prema Rimu - i zaljubio se u nju. Rimski istoričar Plutarh ovako je opisao prvi sastanak: “Pojavila se ploveći uz reku Sidnus, u barci pozlaćene krme, raširenih purpurnih jedara, dok su srebrna vesla udarala u ritmu flauta, frula i harfi. Ona je ležala pod baldahinom od zlatnih tkanina, obučena kao Venera na jednoj slici, a prelepi mladići, kao preslikani Kupidoni, stajali su sa obe strane i hladili je. Njene služavke su bile obučene kao morske nimfe i gracije... Mirisi su se širili od barke do obale.”
Ujed zmije
Antonije i Kleopatra su se venčali 36. godine p. n. e, uprkos činjenici da je on imao zakonitu ženu u Rimu. Ovaj događaj je rasplamsao bes u rimskom Senatu koji je rastao sve više kako je Marko Antonije poklanjao deo po deo imperije (Krit, Kipar, Kirenu, Palestinu i Tarsus) Kleopatri i njenoj porodici. Kleopatra je sa Markom Antonijem dobila blizance, koje je on priznao i dao im imena Aleksandar Helios (Sunce) i Kleopatra Selena (Mesec). Aleksandar Helios je bio krunisan za kralja Imperije Seleukida, a Kleopatra Selena je postala kraljica Kirenaike i Krita. Kleopatra je kasnije rodila još jedno dete Marku Antoniju, Ptolemeja Filadelfosa, koji je imenovan za kralja Sirije i Male Azije kad je imao samo dve godine. Ako je Kleopatra nekad sanjala o širenju egipatske imperije, san je sad počeo da se obistinjuje. Između 32. i 31. godine p. n. e. Marko Antonije se razveo od svoje rimske supruge Oktavije, primoravajući tako ceo svet i Rim da priznaju njegovu vezu sa Kleopatrom. Kad je Marko Antonije naložio da se stavi Kleopatrino ime na rimski novac, time je zapravo stavio tačku na svoju odanost Rimu. Oktavijan je objavio rat. Egipatska vojska je bila poražena na obali Grčke u čuvenoj bici kod Aktiuma, 31. godine p. n. e. Godinu dana kasnije, Oktavijan je došao u Aleksandriju i porazio Marka Antonija. Marko Antonije je izvršio samoubistvo tako što se probo svojim mačem i izdahnuo na Kleopatrinim rukama. Sahranjen je sa svim kraljevskim počastima. Kleopatra je pala u Oktavijanovo zarobljeništvo i odlučila da sebi oduzme život. Najveći broj izvora tvrdi da je kao način samoubistva izabrala ujed zmije, a kako predanje govori jedna otrovnica - verovatno kobra - prokrijumčarena je u njene odaje u korpi punoj smokava. Egipćani su verovali da smrt prouzrokovana ujedom zmije osigurava besmrtnost, što bi jednako dobro objasnilo i Kleopatrin izbor načina na koji je sebi oduzela život i trajnost ove legende. Imala je 39 godina. Kleopatra je bila poslednja vladarka Egipta iz makedonske dinastije i njena smrt je označila kraj jednog važnog perioda egipatske istorije.
Romina
Poruka : 5505
Godina : 68
Lokacija : iza magle
Učlanjen : 09.02.2012
Raspoloženje : uglavnom dobro
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 28 Jan - 16:03
Svetica i grešnica [You must be registered and logged in to see this image.] Isus Hristos i Marija Magdalena
Marija Magdalena jedna je od najpoznatijih i najvoljenijih ličnosti u jevanđeljima Novog zaveta, koja propovedaju reč Isusovu. Dok su izvorni dokumenti o njenom životu malobrojni, lik Marije Magdalene kao grešnice, koja tuguje i ožalošćene figure, koja je svedok Hristovog raspeća, inspirisala je hrišćansku umetnost tokom vekova. Marija Magdalena, čije ime govori da je verovatno poreklom iz grada Magdale na zapadnoj obali Galilejskog mora u današnjem Izraelu, opisana je u jevanđeljima kao Isusova sledbenica i svedok njegovog raspeća. Svetica i grešnica, prikazivana je kasnije, u nekim romanima i filmovima, kao ljubavnica i žena Isusa Hrista. Tokom 2000 godina hrišćanstva, lik Marije Magdalene bio je neiscrpna inspiracija. Mnoge crkve, kapele, škole i druge institucije posvećene su upravo njoj. Među koledžima, najznačajniji su Magdalenin koledž u Oksfordu i Magdalenin koledž u Kembridžu. Dostojno mesto dobila je i u vizuelnoj umetnosti. Među slikarima koji su je ovekovečili bili su El Greko, Đoto, Mikelanđelo, Rembrant, Ticijan i drugi.
Najdraži učenik
Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj. Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana 42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici. Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu - pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve odnose na jednu jedinu Mariju. Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki, pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.” Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje, učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju. Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju Mariju Magdalenu kao osobu koja je Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista. Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću, postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra, pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što čini pravu stvar.
Crveno jaje
Prema jevanđelistima Matiji, Marku i Luki, Marija Magdalena prati Isusa na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim. Kad je Isus razapinjan, ona stoji blizu krsta sve dok njegovo telo nije skinuto i položeno u grobnicu u obližnjem vrtu. Kasnije je grobno mesto nađeno prazno. Iako se jevanđelja razlikuju po tome šta se uistini zbilo, Marija Magdalena je, po svima, prvi zabeleženi svedok vaskrsnuća. Ona je videla viziju vaskrslog Hrista kako joj se obraća. Jevanđelista Jovan kaže: “Isus reče: ’Ne zadržavaj me, jer se još nisam vratio svom Ocu. Umesto toga idi mojoj braći i reci im, vraćam se svom Ocu i Ocu vašem, svom Bogu i vašem Bogu.’ Marija Magdalena se vratila sledbenicima noseći novosti: ’Videh Gospoda’! I ispriča im šta je rekao.” Postoje dve teorije o poslednjem prebivalištu Marije Magdalene: po jednoj, ona je otišla u Efes, grad u današnjoj Turskoj, i sahranjena u Konstantinopolju; po drugoj, bila je odbačena i plovila je brodićem, koji je našao utočište u južnoj Francuskoj. Tamo je živela kao isposnica u pećini i umrla u 72. godini. Sledeći tradiciju po ovom drugom predanju, rimokatolici duboko poštuju njene relikvije u jednoj crkvi pokraj Marselja, gde je podignuta gotska bazilika sredinom trinaestog veka. Mada su Magdalenine kosti bile razbacane tokom francuske revolucije, njena glava se čuva kao svetinja u jednoj pećini u La San Bomu. Ime Marije Magdalene različito je tumačeno posle njene smrti. Na jednoj strani, postalo je simbol pokajanja i dubokog poštovanja u svetu, a na drugoj, korišćeno je za naziv po zlu čuvenih Magdaleninih azila u Irskoj, gde su tzv. posrnule žene imale tretman robova. Priče koje nisu ušle u Bibliju kažu da je ona bila bogata žena uvaženog porekla. Pošto je bila svedok Isusove smrti i vaskrsnuća, pozvali su je na gozbu, koju je priredio imperator Tiberije Cezar. Kada se susrela sa njim, u ruci je držala obično jaje i uzviknula: “Hristos je vaskrsao!” Tiberije se nasmejao i dobacio da je Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih verovatno isto kao da se jaje u njenoj šaci oboji u crveno. Pre nego što je završio rečenicu, jaje u njenoj ruci postalo je jarko crveno. Marija Magdalena nastavila je zatim da propoveda jevanđelje u imperatovom domu. Danas, mnogi pripadnici pravoslavne crkve završavaju službu deleći jaja obojena u crvenu boju pozdravljajući: “Hristos vaskrse!” Jaje je simbol novog života i Hristovog izlaska iz grobnice.
Romina
Poruka : 5505
Godina : 68
Lokacija : iza magle
Učlanjen : 09.02.2012
Raspoloženje : uglavnom dobro
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Pon 28 Jan - 16:05
Prva baka Evrope [You must be registered and logged in to see this image.] Kraljica Eleonora
Eleonora je rođena u Akvitaniji, danas delu Francuske, 1122. godine. Postala je prva kraljica Francuske, a kasnije i kraljica Engleske. Dvojica njenih sinova, Ričard i Džon, takođe su postali kraljevi Engleske. Bila je čuvena po svojoj lepoti, harizmi i moći, kao i po svojim burnim brakovima, naročito sa svojim drugim mužem, kraljem Henrijem II, rodonačelnikom dinastije Plantageneta u Engleskoj. Eleonora je bila unuka Gijoma IDž od Akvitanije (1070-1127), koji je bio jedan od prvih i najpoznatijih trubadura - francuskih poeta liričara, koji su na svoje stihove komponovali muziku. Godine 1137, nakon što su njen mlađi brat i oba njena roditelja umrli, Eleonora je nasledila francusku grofoviju Akvitaniju, ogromnu teritoriju koja se širila od reke Loare sve do Pirineja na jugu, najveće i najbogatije provincije koja će postati deo moderne Francuske. Ovo nasleđe ju je učinilo najbogatijom ženom Evrope. Za razliku od mnogih muškaraca i većine žena svoga doba, Eleonora je bila vrlo obrazovana. Čitala je i govorila latinski i dobro poznavala muziku i literaturu. Uživala je u jahanju, sokolarenju i lovu. Iste godine kada joj je umro otac, udala se u svojoj 15. godini za luckastog i nauglednog Luja VII, kralja Francuske. Bio je slab, duboko religiozan čovek, i nikakva prilika naspram prekrasne Eleonore, koja je činila napore da civilizuje svoje razuzdane vitezove. Priređivala je predstave šaljivih suđenja, gde bi se u ulozi sudija našle dame koje su sedele na tribinama i slušale vitezove duge kose obučene u lepršavu odeću, kako stihovima izražavaju divljenje prema ženama i izvode dvorske rituale. Bilo je to vreme velikih krstaških pohoda protiv Saracena i Turaka u Svetoj zemlji. Kada je imala 19 godina, Eleonora je velikodušno stavila na raspolaganje hiljadu svojih vitezova da se pridruže drugom krstaškom pohodu. Jedna priča kaže da se pojavila pred biskupom Bernardom na Vezileju obučena kao Amazonka. Galopirala je kroz masu na belom konju pozivajući prisutne da se pridruže krstašima.
Moćna imperija
Tokom krstaškog pohoda, umorna od svog muža, Eleonora se upustila u vezu sa mladim i zgodnim Rejmondom, upravo imenovanim princom od Antioha i svojim ujakom. Podržavala je Rejmondovu strategiju ponovnog zauzimanja Edese, da bi se zaštitilo zapadno prisustvo u Svetoj zemlji, nasuprot pohoda na Jerusalim koji je naložio Luj. Kralj je zahtevao da ga Eleonora prati u Jerusalim. Puna besa, Eleonora se javno odrekla braka, ali je bila primorana da ide sa Lujem. Pohod na Jerusalim je propao i poraženi par se vratio u Francusku ploveći na različitim brodovima. Rejmond je u bici ubijen. Eleonora i Luj su tražili od pape poništenje braka, ali je on to odbio. Iako je Eleonorin brak sa Lujem trajao još neko vreme, i pored toga što su dobili i drugu ćerku, njihova veza je bila okončana. Brak je razveden 1152. zbog “tehničkih razloga” i Eleonorini ogromni posedi vraćeni su pod njenu kontrolu. Nije prošlo ni godinu dana, a Eleonora se udala za Anrija od Anžuja, dvadesetogodišnjaka koji je bio 11 godina mlađi od nje, a koji je dve godine kasnije postao kralj Henri II od Engleske. Ovoga puta Eleonorin temperament i bogatstvo naišli su na sebi ravnog. Njene zemlje prešle su u ruke engleske krune, i zajedno sa njegovim engleskim posedima učinile su kralja Henrija mnogo moćnijim od kralja Luja, što je uzrokovalo neprijateljstvo između dve zemlje. U sledećih 13 godina Eleonora i Henri su dobili pet sinova i tri ćerke. Kroz svoj savez i ratni plen stvorili su impresivnu imperiju. Međutim, kako su im deca rasla, u njihovoj vezi su započele svađe izazvane dobrim delom Henrijevim nebrojenim ljubavnicama tokom dugog perioda kada je Eleonora bila zaokupljena materinstvom. Ali ni Eleonora nije bila anđeo. Jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika bio je i Henrijev otac, koji je upozoravao sina da se njome ne ženi. Henri je 1169. poslao Eleonoru u Akvitaniju da tamo uvede red kao vojvotkinja. Ona je rešila da tamo podigne svoj vlastiti dvor, odbijajući da bude pion u rukama feudalnog kralja. Uspostavila je svoje sudstvo, delila pravdu kako je ona smatrala da treba, bila je mecena i ustoličila je svog omiljenog sina Ričarda. Njena vojvodska palata u Poitou postala je središte prefinjenosti i civilizacije, gde su trubaduri, muzičari i učenjaci bili uvek dobrodošli. Tamo su, 1170, Eleonora i njena najstarija ćerka Marija od Francuske, napisale Ljubavni kodeks od 31 člana, opisujući ženske ideale koji su bili daleko ispred shvatanja dvanaestog veka i viteškog doba. Eleonora je takođe bila sponzor “ljubavnog suda” gde su muškarci, koji su imali ljubavne probleme, mogli da postavljaju pitanja damama koje su donosile sud. Kako su joj deca odrasla, a dinastičke zadjevice izbijale na videlo, Eleonora je povela tri svoja sina u pobunu protiv oca. Pobuna je, međutim, ugušena, a Eleonora je, sada stara 50 godina, bila lišena slobode. U različitim engleskim utvrđenjima provešće sledećih 15 godina. Godine 1189. Henri je umro. Do tada, već su umrla trojica njenih sinova i Henrijev naslednik je postao Eleonorin omiljeni sin, Ričard I, poznat kao Lavlje Srce.
Nadživela decu
Kad je Ričard krenuo u treći krstaški pohod Eleonora je postala regent. U njegovom odsustvu ugovorila je Ričardov brak sa Berengarijom od Navare. Rizikovala je život da Berengariju dovede u Grčku na venčanje, preživevši pri tom brodolom. Imala je više od 70 godina kada je krenula na taj put. Takođe je osujetila pokušaj svog sina Džona da preuzme tron svom starijem bratu. Godine 1192. Ričarda je na povratku u Englesku zarobio rimski imperator Anri VI i zatražio otkup. Ogromna suma zatražena je da bi ga pustili na slobodu. Eleonora je neumorno prikupljala novac, koji se postepeno slivao kroz poreze, konfiskaciju 25 odsto ličnog vlasništva u celom kraljevstvu i crkvenog blaga. Ričard je oslobođen 4. februara 1194. Kada je čuo tu vest, Filip od Francuske je napisao upozorenje Džonu: “Čuvaj se, đavo je na slobodi.” Zašavši u osamdesete godine, Eleonora je nadživela svog sina Ričarda i videla kako njen mlađi sin Džon postaje kralj Engleske. Bila je jedan od velikih političkih lidera srednjovekovne Evrope, umrla je 1204. u biskupiji Fontevrol. Svoje ćerke udala je za kraljeve i vojvode. S pravom su je zvali “baka Evrope”. Nadživela je svoje muževe i osmoro od svoje desetoro dece.
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Uto 29 Jan - 20:46
Mileva Marić-Ajnštajn (19. decembar 1875, Titel, Austro-Ugarska, danas Srbija - 4. avgust 1948, Cirih, Švajcarska), srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.
Biografija
Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austro-Ugarske) kao najstarija od troje dece porodici oficira austro-ugarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku (rođenu 1883) i brata Miloša (rođenog 1885)
Obrazovanje
Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci. U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek pet žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila 1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka. Uprkos obećavajućem početku njenih studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Iako je i Milevin i Albertov prosek bio manji od potrebnih 5,0, Albertov prosek 4,9 je bio zaokružen na 5,0, ali za Milevinih 4,0 je najviše zaslužna slaba ocena 2,5 iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.
Brak sa Ajnštajnom
U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Liserl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Liserl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patetnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu. Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa bivšom devojkom, pa je njihov brak zapao u krizu. Da bi vratio mir, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910. Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe je imao novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental. Ova kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih. Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je Zorka doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala da Albertu pruži razvod 1918, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine savijanju svetlosti u gravitacionom polju za pomračenje Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.
Nakon razvoda
Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom. Iako je postao slavan zbog terorije relativiteta, Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu za fiziku za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu, a Albert je novac prepustio Milevi. Mileva je uložila novac u tri stana u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. Ova decenija je za Milevu bila jako teška: Albert i Elza su zbog nacista emigrirali u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci. Mileva je zbog dugova nastalih zbog Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć. Ajnštajn je preuzeo vlasništvo nadkućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Milevi je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj je pokušao da produži boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio je da će izbaciti Eduarda iz testamenta. Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvetila se. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. i sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Za njen grob šira javnost je sanznala 2003. zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra "Nikola Tesla" iz Sent Galena. Njen grob nema spomen ploču, a iznad njenih ostataka,leže ostaci još nekoliko ljudi.
wilipedija
Mileva Marić, Ajnštajn iz senke
Anica Dobra kao Mileva Maric u filmu o Mileni Maric:
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Čet 7 Mar - 9:35
Nakon jedanaest dana jahanja, uz vojnu pratnju, dolazi u Chinon gdje je bio smješten Karlo VII. Budući kralj odlučuje Ivanu staviti na kušnju, preoblači se u građansku odjeću, a svog suradnika oblači u plemićko ruho te on biva Ivani predstavljen kao Karlo VII. Međutim, Ivana je prozrela ovaj plan i u okupljenima prepoznala Karla VII. te mu se poklonila. Kralj ju je primio u privatnu audijenciju, na kojoj mu je ona kazala tajnu poruku koju "samo Bog može znati", i ta je tajna ostavila itekakav dojam na kralja, iako nitko nije čuo što je Ivana zapravo rekla kralju. Jedan dvorski sluga kasnije je tvrdio da se tajna poruka odnosila na molitvu koju je kralj Karlo VII. izrekao u privatnosti svojih odaja na blagdan Svih svetih te godine.
Međutim, kako bi dodatno preispitao vjerodostojnost Ivaninih tvrdnji Karlo VII. šalje Ivanu u Poitieres kako bi je ondje ispitali teolozi i prelati. Nakon tri tjedna ispitivanja crkveni oci izriču povoljan sud o njoj. Potom joj Karlo VII. povjerava misiju oslobođanja Orléansa od engleske vojske. Ponuđen joj je mač dofena, ali ga ona odbija i traži da joj se donese Božja slika pred kojom je molila molitvu upućenu Djevici Mariji.
Na čelu demoralizirane francuske vojske Ivana kreće put Orléansa. Njezinim dolaskom francuske snage napuštaju strategiju obrane koja je do tada karakterizirala francuske branitelje. Pod Ivaninim vodstvom francuske snage napadaju (4. svibnja) i zauzimaju isturenu utvrdu Saint Loup, a narednog dana i drugu isturenu utvrdu Saint Jean le Blanc. Drugog dana Ivana traži od ratnog vijeća da joj odobri još jedan napad, ali vijeće zapovijeda zatvaranje gradskih vrata kako bi se spriječila moguća bitka.
Ona nije poslušala zapovijed već je sa svojim pristašama prisilila gradonačelnika da otvori gradska vrata i krenula u napad. U tom će napadu osvojiti još jednu vanjsku utvrdu (sv. Augustina). Te večeri isključena je iz ratnog vijeća i zapovjeđeno joj da ne napada neprijatelja dok ne stignu pojačanja. Ivana se tome usprotivila i zatražila organizaciju napada na glavno uporište engleske vojske zvano Les Tourelles. Vijeće to nije odoborilo - ali što je Ivana zamislila to je i sprovela u djelo - krenula je u napad u kojem je ranjena tako što ju je strijela pogodila u vrat. Nakon saniranja rane vratila se u borbu kako bi prevodila završni napad i tako razbila opsadu Orléansa.
Novi ratni uspjesi i Ivanino zarobljeništvo
Iznenadna pobjeda podigla je moral francuskoj strani i počelo se s planiranjem novih vojnih akcija. Nakon te pobjede uspijeva uvjeriti Karla VII. da joj povjeri suzapovjedništvo nad vojskom kojom je zapovijedao vojvoda Jean II. od Alençona. Uz to, uvjerava dofena da joj da kraljevsko dopuštenje za njezin plan osvajanja mostova na rijeci Loire kao preduvjetu za oslobođenje Reimsa u kojem se kralj imao okruniti. To je bio hrabar plan jer Reims se nalazio duboko u neprijateljskom teritoriju i ranija dva pokušaja njegova oslobađanja završila su neuspjehom. Vojvoda Jean II od Alençona podržao je Ivanin plan tako joj se odužujući što mu je u bici kod Jergeaua spasila život jer ga je na vrijeme upozorila na iznenadni topnički napad.
Na putu ka oslobođenju Reimsa svaki grad koji se našao na putu vojske koju je predvodila Ivana Orleanska predao se bez otpora. Tako je bilo i s Troyesom koji se predao bez borbe nakon četverodnevne opsade. To se pokazalo sretnim slučajem jer je francuskoj vojsci ponestalo zaliha hrane, pa se tako Ivanina vojska na vrijeme opskrbila. Reims je svoja vrata francuskoj vojsci otvorio 16. srpnja. Ceremonija krundibe održana je odmah narednog jutra. Tijekom ceremonije krunjenja Ivana je cijelo vrijeme bila uz kralja. Nakon što je Karlo VII. pomazan i okrunjen zamolila ga je da je otpusti iz vojne službe jer je njezina misija završena. Kralj nije pristao na to, dijelom i zbog protivljenja vitezova kojima je davala duhovnu snagu u borbama te ih tako vodila iz pobjede u pobjedu.
Iako su Ivana i vojvoda od od Alençona potom zahtijevali hitan napad na Pariz, kralj to nije odobrio. Poslušavši dvorske savjetnike odlučio se pregovarati s Englezima. Mir nije trajao dugo jer je vojvoda Philip prekršio dogovor jačajući obranu Pariza dovodeći još snaga u sam grad. Francuska je vojska potom krenula u napad i pri tome osvojila nekoliko gradića u okolici Pariza. Napad francuske vojske na Pariz započeo je 8. rujna. U bitci je Ivana ranjena samostrelom u nogu, ali je nastavila zapovijedati vojskom do kraja dana. Naredno jutro Karlo VII. naredio je vojsci povlačenje.
Sukobi se nastavljaju tek u proljeće 1430. kada Ivana sa svojom vojskom kreće u pomoć mjestu Compiégne kojeg opsjeda burgundijska vojska. Do bitke dolazi 24. svibnja, a zapovjednik obrane grada (unatoč francuskim vojnicima koji su se povlačili prema gradskoj utvrdi) zapovijeda zatvaranje gradskih vrata. Ostavši među posljednjima na bojnom polju, smatravši da joj tako nalaže čast, pred zatvorenim vratima našla se i Ivana sa svojim vojnicima. Burgundijski vojnici obaraju se s konja i vezuju, a ostale vojnike ubijaju.
Prema ondašnjem običaju njenoj je obitelji ponuđeno da Ivana, kao ratni zarobljenik, bude oslobođena u zamjenu za određen novčani iznos. Kako njezina obitelj nije imala novčanih sredstava za otkup Ivanine slobode, a Karlo VII. nije pokazao interes da je spasi, ostala je u zarobljeništvu. Pokušala je nekoliko puta pobjeći, jednom prilikom skočivši s tornja visokog 21 metar – nekim čudom, nije slomila niti jednu kost, samo je izgubila svijest na neko kraće vrijeme. Nakon toga je premještena u burgundijski grad Arras. Kada su engleske vlasti zatražile njezino izručenje vojvoda Philip Burugndijski predao ju je engleskim vlastima primivši od Engleza kao novčanu naknadu sto tisuća zlatnih funti.
Iako je suđenje bilo politički motivirano, kao paravan engleske su vlasti organizirale i financijski potpomagale crkveno suđenje u sjedištu engleske okupacijske vlasti gradu Rouenu. Engleski vojvoda od Bedforda tvrdio je kako pravo na francuski tron ima njegov rođak Henrik VI. Kako je je Ivana omogućila da se Karlo VII. okruni za francuskog kralja prikazivanje Ivane kao nevjernice i vještice značilo je rušenje vjerodostojnosti okrunjenog kralja. Za glavnog suca u procesu izabran je biskup Pierre Cauchon od Beauvaisa. Na samom suđenju učinjen je niz povreda važećih propisa, a jedna od značajnih je bila ta što Ivani uskraćeno pravo na zakonskog zastupnika ili savjetnika. Uz to, crkveni bilježnik Nicolas Bailly, zadužen za prikupljanje svjedočanstva koji bi teretili Ivanu, nije uspio naći uvjerljive dokaze o njezinoj krivici za bilo što od onoga za što su je teretili.
Na suđenju je optužena da je lažni prorok, čarobnica i heretik te da je naređivala počinjenje ratnih zločina nad engleskim vojnicima. Zapisi sa suđenja svjedoče o njezinu iznimnom intelektu te da nije se dala uplesti u razne retoričke i religijsko-filozofske zamke. Čak i sami članovi optužbenog tima, pa čak i inkviztior Jean LeMaitre, bili su pod pritiskom engleskih vlasti jer su primali prijetnje smrću ukoliko proces ne završi kako bi to odgovaralo Englezima. Koliko je engleskim vlastima stalo i do samog suda svjedoči i činjenica da je, prema sudskom nalogu, Ivana morala biti u tzv. svećeničkom pritvoru gdje su na nju trebale paziti časne sestre. Engleske su je pak vlasti držale u vojnom zatvoru gdje su na nju pazili engleski vojnici koji su je tijekom sudskog procesa u tamnici vjerojatno i silovali.
Pred porotu je prvi puta izašla 21. veljače 1431. kada je zatražila da se "predstavnici francuske strane" pozovu na suđenje, ali to je odbijeno. Tražila je i da se papi uputi zahtjev da se umiješa u suđenje, ali glavni sudac ni to nije dopustio. Sudsko ju je vijeće (29. svibnja 1431.) proglasilo krivom. Spaljena je narednog dana točno u podne na glavnom gradskom trgu. Obukli su je u odjeću koju su tada nosili heretici osuđeni na smrt, a na kojoj su bili ušiveni crveni vragovi. Vezana je za visoki stup i tada je zatražila da dva svećenika (Martin Ladvenu i Isambart de la Pierre) stoje ispred nje i drže raspelo, a prema vlastitoj želji na njezinim je prsima visio i mali drveni križ. Kada je spaljena engleske su vlasti raščistile zgarište i javno izložile njezino spaljeno tijelo kako nitko ne bi mogao tvrditi da je živa pobjegla. Posmrtni ostaci spaljeni su još dva puta kako bi se spriječilo ljude da skupljaju njezin pepeo i posmrtne ostatke relikvije. No, ni to nije zadovoljilo krvnike koji su i ono što je ostalo nakon ovakva zvjerskog pogubljena bacili u rijeku Seineu. Kada je spaljena bilo joj je svega 19 godina.
Suđenje je postuhmno ponovljeno (1456.), nakon čega ju je papa Kalikstus III. (7. srpnja 1456.) proglasio nedužnom po svim točkama optužnice. Papa Benedikt XV. službeno ju je proglasio sveticom 16. svibnja 1920. Njezina mladost i nasilna smrt učinili su je najvećom francuskom mučenicom i važnom osobom u povijesti i kulturi Europe. Od Napoleona pa sve do današnjih dana francuski političari svih političkih boja rado se referiraju na nju. Brojne ulice u Francuskoj nose njezino ime i trgove krase njezini spomenici. Mnogi poznati pisci i skladatelji načinili su radove kojima je ona tema ili inspiracija - Shakespeare, Voltaire, Schiller, Verdi, Čajkovski, Mark Twain, Bernard Shawa, Berthold Brecht i dr.. Njezin život i djelo inspiracija su i koriste se u mnogim filmovima i pjesmama pa čak i video igrama.
6 stvari koje možda niste znali o Ivani Orleanskoj
1. U moderna vremena neki doktori i znanstvenici Ivani su "dijagnosticirali" mnoge poremećaje – od epilepsije do šizofrenije.
Ivana je počela dobivati vizije i čuti glasove kada joj je bilo 12 ili 13 godina, što je ona protumačila kao znakove od Boga. Za vrijeme suđenja ona je svjedočila da su joj anđeli i sveci govorili kako mora redovito odlaziti u Crkvu i pobožno živjeti, a kasnije i Francusku spasiti od invazije Engleza. Ona je tvrdila da je njene vizije često pratila jarka svijetlost te da je glasove čula jasnije kada je bila u blizini zvonika. Na temelju ovih detalja neki stručnjaci nagađaju da je Ivana patila od mnogih neuroloških i psiholoških problema koji izazivaju halucinacije i priviđenja, uključujući i migrene, bipolarnost i lezije na mozgu. Jedna druga teorija smatra da se zarazila kravljom tuberkulozom (koja može uzrokovati napadaje i demenciju) pijući nepasterizirano mlijeko i brinući se za krave dok je bila mala djevojčica.
2. Dok je bila na čelu francuske vojske, Ivana Orleanska nije aktivno sudjelovala u bitkama.
Iako se je spominje kao neustrašivu ratnicu i smatra je se heroinom Stogodišnjeg rata između Francuske i Engleske, ona se nikada nije borila niti uzela nekome život. Umjesto toga, ona bi pratila vojnike kao neka vrsta inspirativne maskote, držeći u rukama svoju zastavu umjesto oružja. Ona je bila zadužena i za okvirno osmišljavanje vojne strategije, usmjeravajući trupe i predlažući diplomatska rješenja Englezima (koja su sva oni odbili). Unatoč tome što se držala podalje od "žiže" bitke, bila je ranjena najmanje dva puta – već smo spomenuli – strelicom u rame (neki povjesničari tvrde iznad dojke i ispod ramena, a drugi između vrata i ramena, ne zna se točno s koje strane) i samostrelom u bedro.
3. Ivana Orleanska imala je nadaleko poznat temperament.
Jednom kad je preuzela kontrolu nad francuskom vojskom, ova tinejdžerka nije se libila kritizirati i vikati na cijenjene vitezove radi prostačenja, lascivnog ponašanja, izostajanja s mise ili ignororanja njenih zapovijedi. Neke plemiće je čak optužila da su beskičmenjaci u komunikaciji s Englezima. Prema zapisima s njenog ponovnog suđenja, Ivana je jednom pokušala ošamariti škotskog vojnika (Škoti su bili na strani Francuza u Stogodišnjem ratu) koji je jeo ukradeno meso. Ona je, navodno, otjerala i sve ljubavnice i prostitutke koje su putovale s njom za vojskom, usput udarajući nekoliko njih. Osobni napadi na nju i na njenu čednost dok je bila zarobljena (pogrdna imena, proste ponude i pošalice da bi se trebala vratiti svojim kravama) dovodili su je do bijesnog ludila. Da je imala "kratki fitilj" dokazuju i prijepisi sa suđenja: kad ju je jedan od tužitelja s jako istaknutim seoskim naglaskom upitao koji jezik govore njezini glasovi, ona mu je bijesno odgovorila da govore francuski, i to puno bolje nego što on to čini.
4. Suprotno popularnom vjerovanju, Ivana Orleanska nije spaljena jer je proglašena vješticom.
Nakon pada u neprijateljske ruke 1430. godine, Ivani Orleanskoj sudilo se na crkvenom sudu u engleskom uporištu u Rouenu. Protiv nje je podneseno 70 optužbi, od prakticiranja magije do krađe konja, no do svibnja 1431. godine one su se istopile na samo 12 optužnica - većina njih se odnosila na nošenje muške odjeće i tvrdnju da ju je Bog direktno kontaktirao. Kad joj je ponuđena kazna doživotnog zatvora u zamjenu za priznanje krivice, Ivana je potpisala dokument u kojem je priznala svoje navodne grijehe i obećala da će se promijeniti. Nekoliko dana kasnije, vjerojatno zbog prijetnji nasiljem ili silovanjem od njenih čuvara, Ivana je ponovo odjenula mušku odjeću i rekla svojim tužiteljima i sucima da su joj se glasovi ponovo javili. Ta dva čina osigurala su joj osudu "ponovljenog heretika" zbog čega je poslana na lomaču. Njene posljednje riječi bile su: "Isuse, Isuse, Isuse!" A zbog čega je odbačena optužba da je čarobnica i vještica? Bila je djevica. Pod crkvenim zakonom, da bi bila smatrana vješticom neka žena mora imati pravi spolni odnos s vragom. Dakle, djevice nisu mogle biti vještice, a Ivanu su detaljno pregledali i utvrdili da zaista jest bila djevica.
5. Od 1434. do 1440 godine Ivanina braća su predstavljala dvojnice kao svoju sestru, tvrdeći da se spasila od lomače.
Jedna od nekoliko žena koje su se predstavljale kao Ivana Orleanska nakon njene smrti, Claude des Armoises zaista je nalikovala Ivani i navodno je sudjelovala u vojnim kampanjama odjevena u mušku odjeću. Ona i Ivanina braća, Jean i Pierre, smislili su plan u kojem se Claude nakon navodne smrti predstavila ljudima u Orleansu, pretvarajući se da je pobjegla svojim neprijateljima i udala za viteza Roberta des Armoisesa. Trojac je uživao u veličanstvenim prijemima za "Djevicu Orleansku" diljem zemlje i inozemstva (postoje stotine dokumenata da se pojavljivala u Metzu, Arlonu u Belgiji, Koelnu u Njemačkoj i Orleansu nakon 1436.) sve dok Claude konačno nije priznala njihovu prijevaru kralju Karlu VII.. Unatoč upetljanosti u prijevaru (što su "muzli" sve do 1940. godine), Jean i Pierre odigrali su ključne uloge u nagovaranju pape Kalikstusa III. za ponovljenim suđenjem.
6. Ivana Orleanska bila je inspiracija za vječno popularnu frizuru bob, koja je nastala u Parizu 1909. godine.
Glasovi koji su tinejdžerki govorili da se obuče u mušku odjeću i otjera Engleze iz Francuske kazali su joj i da odsiječe svoju dugačku kosu. Ona je od onda nosila "paž" frizuru popularnu među francuskim vitezovima one ere, sve dok joj glavu nisu obrijali prije njezinog smaknuća. Godine 1909. frizer (podrijetlom Poljak) poznat kao Monsieur Antoine, jedan od najtraženijih francuskih frizera, počeo je svojim klijenticama kratiti kosu u bob frizuru, navodeći Ivanu Orleansku kao inspiraciju. Frizura je već onda postala popularna, vrhunac je dosegla u 20-im godinama prošlog stoljeća.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Čet 11 Apr - 19:04
Наша прва жена архитекта – Јелисавета Начић
Дама од лепих степеница У до тада искључиво мушку професију закорачила је смело. Већ после треће награде добијене на конкурсу за цркву у Тополи и неколико изведених објеката у Београду показала је да је архитектонска професија у њој добила истакнутог члана.
Рођена је 1878. године у Београду. Вредна и упорна, током школовања увек је била одличан ђак. Прва је жена која се уписала на Технички факултет Велике школе у Београду давне 1896. године. Међу првима је завршила Архитектонски одсек Техничког факултета Велике школе и тако постала један од првих српских архитеката школованих у Београду. Наиме, исте године кад је Начићева уписала Технички факултет, на њему је отворен и посебан архитектонски одсек. До тада су студенти ради студија архитектуре одлазили у иностранство. Углавном као државни питомци, бирани су међу онима који су с успехом завршили инжињерски одсек у Београду и при том испољавали извесне уметничке склоности за архитектуру. Јелисавета Начић
Прва жена архитекта у Србији, по стицању дипломе, с двадесет два пролећа, 1900. године постављена је за цртача – техничког приправника у Министарству грађевина. Године 1902, након положеног државног испита, добила је место архитекте у Инжињерско-архитектонском одсеку Београдске општине. У тадашњој Србији место у државној служби добијали су само они који су одслужили војни рок. Како жене нису могле да служе војску, то је значило да су та места била намењена превасходно мушкарцима. Иако је као свршени архитекта на почетку каријере морала да ради као цртач, то је није обесхрабрило, већ је стрпљиво чекала своју шансу. Угледавши распис конкурса за израду идејног решења за пројекат цркве у Тополи, схватила је да јој се указује жељена прилика да покаже своје умеће. У изузетно јакој конкуренцији, на конкурсу је освојила треће место. Успех на том такмичењу убрзо јој је донео нове наруџбине. Ипак, њена каријера трајала је само шеснаест година. За време Првог светског рата она је, као и њен познати колега Јован Илкић, одведена у логор Нежидер у Мађарској. Упркос тешким условима, боравак у логору донео јој је и лепе тренутке. Ту се заљубила у професора Луку Лукајиу, албанског интелектуалца и родољуба, а потом за њега и удала. Логор је преживела, али се више никада није вратила својој професији. Умрла је у Дубровнику 1955. године.
С Теразија на Калемегдан
Јелисавета се бавила и архитектуром и урбанизмом. Радила је на урбанистичком уређењу Малог Калемегдана по идејној скици Димитрија Т. Лека. Такође јој је поверена израда детаљног плана и надзор над извођењем урбанистичког уређења Теразијског платоа. План је био разрада првонаграђеног конкурсног решења Веселина Лучића. Извођењем овог плана Теразије су добиле нов изглед с две коловозне траке калдрмисане дрвеном коцком, кружну ронделу и два бочна цветњака. Подигнута је и ограда око скверова, с „гранитним соклом и постаментима, између којих су били украсни делови од ливеног гвожђа у слободним мотивима сецесије”. Стабла старих кестенова су посечена, а уместо њих посађени јасенови. Заслугом инжењера-баштована Шарла Леруа, међу украсним биљем нашло се место и за стабла банана. Решење Теразија с цветним алејама опстало је све до 1949. године. Том приликом Теразијска чесма премештена је у Топчидер, близу конака кнеза Милоша, где ће и остати све до 1975. године кад ће је после нове реконструкције Теразија вратити на њено првобитно место.
На Теразијама је планирано и постављање фонтане с Мештровићевом статуом „Весник победе”. Статуу с групом фигура познати вајар радио је у великој сали Основне школе код Саборне цркве коју је Јелисавета пројектовала. Ово наводи на закључак да је Мештровић ценио рад Начићеве и с њом сарађивао око израде пројекта за уређење Теразија у вези с израдом фонтане. Сама фонтана, започета 1914. године, није завршена због рата. Скулптура „Победника”, део композиције планиране за постављање на Теразијском платоу, наишла је на згражавање ондашњег света који се противио да се статуа нагог мушкарца постави на градском тргу. Уместо на Теразијама, постављена је на западном углу Београдске тврђаве у Горњем граду у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта, 8. октобра 1928. године. Данас је познати симбол Београда. Поред плана за уређење Малог Калемегдана Јелисавета је за то место пројектовала и Мало степениште – постоји и данас, пењемо се њиме на Калемегдан са стране француске амбасаде. Ово необарокно степениште са чесмом саграђено је на почетку 20. века. Изабравши тесани рипањски камен зелене боје, она је ово степениште учинила посебно упечатљивим. Пројектом зграде Основне школе код Саборне цркве, касније назване „Краљ Петар Први”, у истоименој улици показала је свој неспорни дар и пуну пројектантску зрелост. Школа је подигнута у раздобљу од 1905. до 1907. године на месту некадашње основне школе на Варош капији. Иако је зграда урађена у духу академизма с примесама ренесансе и барока, Јелисавета Начић нарушила је нека од академских начела правилности како би зграду што боље прилагодила положају. Из тог разлога определила се за разуђену основу зграде с дубоко засеченом фасадом и крилима према Грачаничкој, Улици краља Петра и порти Саборне цркве. Највише пажње поклонила је угаоној фасади коју је складно украсила и завршила високом атиком с балустрадама. На њој је, између прозорских лукова првог спрата, предвидела постављање рељефних портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Водећи рачуна да поред неопходних садржаја потребних за одвијање наставе испуни и одговарајуће хигијенске захтеве за правилан рад школе, пројектом ове зграде, како је у то време приметио архитекта Жарко Крстић, грађење школских објеката постављено је „на једну стручно солидну основу” с усклађеним техничким и хигијенским захтевима. То је један од најважнијих и најуспелијих јавних објеката које је Начићева извела.
План и црква Александра Невског
И као што је основна школа била једна од првих зграда наменски грађених за ту сврху у Србији, тако су и раднички станови првенац у београдском градитељству. Блок радничких станова, који се налази између улица Ђуре Ђаковића, Комнен Барјактара, Генерала Махине и Херцег Степана, састоји се од два низа објеката насталих у различито време. Јелисавета Начић пројектовала је низ објеката с фронтом из улица Ђуре Ђаковића и Гундулићевог венца. Изведени 1910. и 1911. године, били су почетак планиране, али не и до краја спроведене акције Београдске општине да реши несташицу јефтиних станова за сиромашније становништво. Важно је напоменути да је то први случај на Балкану да се приступило грађењу условних станова намењених за смештај радника и да их је радила прва Српкиња, архитекта Београдске општине. Други низ објеката настао је 1924. године и добро се уклопио с првобитним, образујући тако складну блоковску целину. У композицији ових једноспратних безорнаментних зграда истичу се вешто моделовани кровови с надстрешницама и фасадним забатима.
Због славолука у логор
У близини ових станова налази се још једно Јелисаветино дело, овог пута из области сакралне архитектуре: Црква Александра Невског у Француској улици број 39. Почела је да се гради 1912. године по Јелисаветином пројекту у српско-византијском стилу. Први светски рат прекинуо је градњу цркве. Касније је настављена по измењеном пројекту. Од првобитног плана остао је, писао је Слободан Богуновић, „тролисни облик основе с три апсиде... и једним кубетом изнад наоса”. Грађевински радови завршени су 1929. године, а иконостас, преграда између олтара и осталог дела цркве, украшена по нарочитом и утврђеном реду и распореду иконама, постављен је 1930. године. Он није рађен посебно за ову цркву, већ је био предвиђен за задужбину Карађорђевића на Опленцу, па је поклоњен Цркви светог Александра Невског. Овде се чувају и многе реликвије из 19. и 20. века (иконе, култни предмети, књиге), као и велика слика с ликом светог Александра Невског, дело великог пољског сликара Јана Матејка настало око 1890. године. Као општински архитекта пројектовала је 1912. године и Павиљон за туберкулозне болести, оштећен за време Првог светског рата и порушен 1919. године. То је била прва болница за туберкулозне болести у Србији. Јелисавета Начић пројектовала је и прву кружну пећ и друга постројења за израду опеке коју је општина изградила у „Прокопу” код земљаног мајдана. Овај објекат данас не постоји, срушен је за време Првог светског рата. Срушена је и кућа Арсе Дреновца која се налазила на углу Косовске и Кондине улице, као и кућа М. Протића у дворишту Бирчанинове број 13. Времену и пролазности одолевају кућа књижара Марка Марковића на углу Капетан-Мишине и Јованове 45-а, изграђена 1904. године, и кућа З. Арсенијевића у Ломиној улици број 46. Пројектовала је и малу спомен-цркву у Штимљу на Косову коју је саградила Нака Спасић, председница Кола српских сестара. Године 1913. Јелисавета Начић пројектовала је и Теразијски славолук, постављен на Теразијама у част повратка српске војске из балканских ратова. Остало је предање да су је због натписа „Још има неослобођених Срба”, исписаног у једном делу тог славолука, окупатори прогнали за време Првог светског рата у логор Нежидер. Први светски рат прекинуо је њен плодан рад. Ипак, све до прогона у логор 1916. године, радила је на обнови непријатељском артиљеријом оштећених зграда у Београду. Након повратка из логора ова храбра, упорна и даровита жена, која је у ондашњем патријархалном окружењу својим радом успела да избори место признатог и уваженог стручњака, никада се више није вратила свом позиву. У историји српске архитектуре остаће упамћена по лепоти дела која је оставила и чињеници да је радом и упорношћу стално померала границе бивајући у много чему прва. [You must be registered and logged in to see this image.] Politikin Zabavnik
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Sub 13 Apr - 15:30
Draga Ljočić
Prva srpska lekarka
Prva Srpkinja postala je lekar u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije, a za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine bila je jedini lekar u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu
Samo petnaest godine posle prve žene na svetu koja je stekla diplomu lekara. Tek krajem šeste decenije XIX veka u svetu su ženama dozvoljene studije medicine. Prvi im je vrata otvorio Cirih, a prva žena koja je stekla diplomu lekara 1863. godine bila je Švajcarkinja Morgan. Samo petnaest godina kasnije, u Cirihu je studije medicine završila i prva Srpkinja, gospođica Draga Ljočić, u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije. Draga Ljočić rođena je 1855. godine u Šapcu, u porodici trgovca, pomalo svojeglavog. Pamti se da je ovaj voleo sudnice i parničenja, i da je jednom, kad je izgubio parnicu sa izvesnom bogataškom šabačkom porodicom, organizovao javnu „sahranu pravde”. Možda i zbog te svojeglavosti, u vreme kad se od ženske dece očekivalo samo da znaju da kuvaju i vezu, on je ćerku kao obdareno dete, posle osnovne škole poslao u Beograd, gde je završila Višu žensku školu, a zatim se upisala na Veliku školu, tadašnji univerzitet. Tu je provela godinu dana na prirodnjačkom odseku, a zatim se 1872. uputila u Cirih na studije medicine. Po izbijanju srpsko-turskog rata 1876. godine Draga, međutim, iako je bila nadomak diplome, ostavlja fakultet da bi se pridružila srpskoj vojci. Kad je rat završen, okončava studije i 1879. godine vraća se u Srbiju kao lekar. Ali i pored svih zasluga u ratu, u Srbiji je nailazila samo na odbijanje i nepriznavanje, na zidove koje su dizale njene muške kolege. Ministarstvo unutrašnjih dela, pod čijom se upravom tada nalazila zdravstvena služba, nije htelo ni da čuju da pravo lečenja povere jednoj ženi, pa im se Draga Ljočić obratila molbom u kojoj je, između ostalog, pisalo: „Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I, ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli, i to ću ispuniti”. I tako je počela njena najznačajnija borba koja će joj obeležiti život – borba za priznanje. Ubrzo je ustanovljena komisija koja je dobila zadatak da reši njenu molbu. Vladan Đorđević, Mladen Janković i Đorđe Klinkovski, sve sama ugledna imena srpske medicine, dobila su nalog da Dragu ispitaju i teoretski i praktično iz gotovo cele medicine. Draga je sa odličnim uspehom prošla sve njihove testove, pa je komisija bila stavljena pred svršen čin - i da su hteli, nisu mogli da je obore. Njihov izveštaj sadržavao je povoljno mišljenje o stručnosti kandidatkinje. Pa ipak, zbog tadašnjeg stanja u zakonodavstvu, zbog nedostatka želje da se on izmeni, prva srpska lekarka nije mogla da dobije pravo da kao lekar radi u državnoj službi. I to samo zato što je žena. Kasnije je u Beogradu radila kao lekar u upravi Monopola i kao privatni lekar. Bila je jedan od osnivača Materinskog udruženja, i vatreni borac za žensku ravnopravnost, zahtevajući da žene dobiju pravo glasa. Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1915. godine - u dva Srpsko-turska rata, u Srpsko-bugarskom ratu, Prvom i Drugom balkanskom ratu i Prvom svetskom ratu, kada je sa srpskom vojskom doživela sve strahote prelaska Albanije. U toku prvog srpsko-turskog rata radila je kao sanitetski poručnik. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine previjala je ranjenike i, pošto je većina lekara bila upućena na front, jedno vreme bila je jedini lekar u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, kao i u bolnici za velike boginje i u ustanovi za ranjenike u Velikoj školi. Draga je bila udata za novinara Aranđela Rašu Miloševića, sa kojim je imala dve ćerke, ali i velikih problema kao supruga političkog protivnika režima. Zbog učešća u neuspeloj Timočkoj buni Raša Milošević je, naime, bio prvo osuđen na smrt, a zatim pomilovan i upućen u Beogradsku tvrđavu na izdržavanje desetogodišnje robije. Povodom sedamdesetogodišnjice života, Dragoj Ljočić je, kao svojoj slavnoj prethodnici i ženi koja je po mnogo čemu obeležila ne samo srpsku medicinu s početka 20. veka, već i borbu za ženska prava, u Beogradu 1925. godine Društvo ženskih lekara priredilo svečanu akademiju, koja je završena rečima: „Zbog svega toga će ime Drage Ljočić živeti i onda kad nje više ne bude bilo”. Prva srpska lekarka umrla je devet meseci kasnije, 5. novembra 1926. godine. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. U Beogradu danas jedna ulica nosi ime dr Drage Ljočić.
M.H.com.
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 8 Sep - 13:22
Eleanor Roosevelt (11.10. 1884. - 7.11. 1962.) je američki aktivistica za ljudska prava i diplomat, poznata po tome što je bila supruga predsjednika SAD Franklina Delana Roosevelta.
Rođena je u uglednoj njujorškoj aristokratskoj familiji te se godine 1905. udala za svog dalekog rođaka Franklina Delana Roosevelta. Njihov brak je proizveo šestoro djece, ali se Eleanor od Franklina skoro razvela nakon što je saznala za njegove vanbračne veze. Na kraju su zbog djece i Franklinove bolesti te političkih ambicija odlučili ostati u braku.
Kada je Franklin izabran za predsjednika, Eleanor Roosevelt je odlučila iskoristiti svoj položaj Prve dame da se aktivno uključi u politiku, i to s liberalnih pozicija. Zalagala se za prava američkih crnaca i njihovo pravno izjednačavanje s bijelcima, a za vrijeme drugog svjetskog rata se suprotstavila svom mužu kada je on naredio interniranje građana japanskog porijekla u logore.
Nakon smrti muža bila je aktivna u politici Demokratske stranke, a godine1961 ju je predsednik Kennedy imenovao za ambasadoricu SAD u UN.
Eleanor Roosevelt je bila poznata kao jedna od najboljih streličarki svog vremena.
izvor:wikipedija
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 8 Sep - 13:23
Iako je bila gluvonema i slepa Helen Keler je uspela da postane jedna od najobrazovanijih žena sveta .
Mark Tven, veliki američki pisac, opisao je Helen Keler kao jednu od dve najzanimljivije ličnosti 19. veka. Stekla je fakultetsko obrazovanje, naučila da čita na četiri jezika i bila istaknuta spisateljica. Helen Keler je zaista bila izuzetna žena, a posebno ako se zna da je gotovo od rođenja bila slepa i gluvonema.
Rodila se 1880. godine u mestu Taskumbiji, u Alabami. Bila je zdravo dete sve do godinu i po dana svog života, kada je bila pogođena bolešću koja joj je oduzela vid i sluh. Kako nije videla ni čula, bilo je logično da neče ni progovoriti. Uprkos tom ogromnom hendikepu, Helen je naučila da se izražava klimanjem glave i da prepoznaje predmete pre svega superosetljivim opipom. Veoma rado je tumarala po štalama, gladila stoku i skupljala jaja.
Voda je oslobodila
Kada je imala šest godina, bilo je potpuno jasno da je Heleni bio potreban izuzetan učitelj. Izbor je pao na En Saliven, koja je i sama bila skoro potpuno slepa. LJubazna, saosećajna, pronicljiva i veoma strpljiva, En je ipak zaključila da je Helen teška učenica. Pisala je svojim prijateljima: „Helen je krupna, zdrava i neobuzdana kao mlada ždrebica... vrlo raspaljive ćudi i samovoljna... Kako ću je nadzirati i disciplinovati, a da joj ne slomim duh...?’’
Ipak se prihvatila podučavanja. Prvo ju je naučila da čita Brajevim pismom za slepe. Kada su na takav način mogle komunicirati, En je odlučila da je vreme da Helen nauči da govori. Helen bi „slušala’’ tako što bi stavila ruku na grlo ili usne njene učiteljice. Iako je Helen dobro napredovala, En je zaključila da će joj biti potrebna pomoć još nekog specijaliste. Tako je Helen upisana u školu za gluve „Horas men’’ u Bostonu. Posle prvog časa Helen je rekla: „Sada više nisam nema.’’ To su bile njene prve izgovorene reèi. Prolazile su nedelje, meseci i godine, a Helen se trudila da svojim osetljivim prstima uhvati titranje grla, jezika i usana svoje nastavnice. Stavljajući srednji prst na Enin nos, kažiprst na usne, a palac na grkljan, mogla je da „čuje’’ šta joj nastavnica govori. Ali, to je bio spor i težak posao i Helen bi èesto plačući zaspala. Umela je da pada u očajanje, ali je ipak bila uporna.
Do preokreta je došlo potpuno neočekivano. En je pričala Helen o vodi, a da bi joj je i pokazala odvela ju je do pumpe i izlila joj bokal vode u ruku, sričući joj reč v-o-d-a. Helen je kasnije opisala taj događaj: „Na neki mi je način otkrivena tajna jezika. Saznala sam da voda znači ono nešto divno sveže što mi teče po ruci. Tako oživotvorena reč mi je probudila dušu, pružila joj svetlo, nadu i radost. Oslobodila je!
Misliti rečima a ne osećajima
Sada je En mogla „govoriti’’ svojoj učenici u ruku. Iako je Helen do tada već znala neke reči nije ih mogla sklapati u rečenicama. Morala je pre toga da nauči da misli rečima, a ne osećajima koje je primala čulom dodira. Kada je Helen odrasla, mogla je razgovarati s drugim ljudima. Govor joj je bio spor, a glas grlen, tako da je ipak više volela da svoje misli iznosi brzim pokretima prstiju. Kao odrasla, Helen je sa En putovala po celoj Americi, držala je predavanja o svom životu i pomagala svakom ko je bio u sličnoj nevolji. Bila je i podstaknuta da se obrati još širem krugu ljudi putem pisane reèi. Brajevom azbukom je napisala knjigu „Priča o mom životu’’, koja je ubrzo postala bestseler.
Zvuči neverovatno, ali Helen je postala vrsna jahačica, plivačica, jedriličarka i biciklistkinja. Uživala je u šalama i duhovitostima Marka Tvena čitajući ga vršcima prstiju. I Enriko Karuzo je „izlio svoj zlatni glas’’ na njen dlan. Jaša Hajvec, virtuoz na violini, svirao je specijalno za nju, dok je ona prstima lagano dodirivala njegov instrument. Helen je umrla 1968. godine u 87. godini. Ceo život je posvetila pomaganju gluvonemih slepaca za koje je rekla da su to najusamljeniji ljudi među svima na svetu, da su oni ti koji bulje u mrak u kojem jedino mrak bulji u njih!
KRALJ MRAZ
napisala Helen A. Keler
Kralj Mraz živi u prelepoj palati daleko na severu, u zemlji večitog snega. Palata, toliko divotna da se rečima ne da opisati, izgraðena je pre mnogo vekova, na posedima Gleèer-kralja. Čak i na maloj razdaljini, može nam se lako pričiniti kao planina, sa vrhovima ustemljenim ka nebesima, ne bi li dosegli poslednji poljubac odlazećeg dana. Kada pridemo bliže, trebalo bi da uvidimo da smo u zabludi. Ono, što nam je izgledalo kao planinski vrhovi, u stvarnosti su hiljade blistavih spirala. Nema nićeg lepšeg od graðe te led-palate. Zidovi su majstorski napravljeni od masivnih komada leda, završavajući u kulama, nalik liticama. Ulaz u palatu nalazi se na kraju lučnog hodnika i budno ga čuva dvanaest belih medveda-vojnika. Ipak, deco, morate posetiti kralja Mraza čim vam se ukaže prilika i videti svojim očima tu predivnu palatu. Stari kralj će vas ljubazno dočekati, jer on voli decu, i njegovo najveće zadovoljstvo je da ih čini srećnim. Treba da znate da kralj Mraz, kao i svi drugi kraljevi, ima veliko blago, puno zlata i dragog kamenja; ali on je darežljivi stari monarh, i teži da na pravi naèin upotrebi svoje bogatstvo. Gde god da ide, on učini puno divnih dela; gradi mostove nad potocima i rekama, providne kao staklo, ali èesto snažnije od èelika; trese šumsko drveæe dok zreli lešnici padaju u krila nasmejane dece; onda, da bismo manje tugovali za svetlim licima cveća, on boji lišće u zlatno, purpurno i smaragdno, i kada završi svoj posao drveće je dovoljno lepo da nas teši do ponovnog dolaska leta. Ispričaću vam kako se kralj Mraz dosetio da farba lišće, a to je jedna veoma, veoma čudna prica...
Jednog dana, dok je kralj Mraz nadgledao svoje ogromno bogatstvo i razmišljao šta da sa njim učini, pao mu je iznenada na pamet njegov stari sused, veseljak Deda Mraz. ''Poslaću njemu blaga svoja'' reče kralj sebi u bradu. ''On je onaj pravi, kome ću sa zadovoljstvom da ih razdam, jer zna gde siromasi i unesrećeni žive, a njegovo staro, dobro srce uvek se brižno o njima stara.'' Zato je sazvao slatke male vile, što pomažu u njegovom domaćinstvu, pokazao im vrčeve i vaze sa blagom, i naredio da ih odnesu u palatu Deda Mraza najbrže što mogu. Vile su obećale da će tako i učiniti, te nestadoše dok trepneš, vukući za sobom vaze i vrčeve najbolje što su mogle, gunðajući ponekad zbog preteškog zadatka, jer one su bile zaludne i više su volele da se igraju nego da rade. Nakon nekog vremena, došle su do velike šume, ali gladne i umorne, namerile su da se malo odmore i potraže lešnike, pre nego nastave put. Pomislivši da bi neko mogao da ih pokrade, sakrile su vrčeve sa blagom meðu debelo, zeleno lišće raznolikog drveća, sve dok nisu bile sigurne da niko ne može da ih pronaðe. Onda su se bacile u potragu za lešnicima, pele se na drveće, zavirujući radoznalo u prazna gnezda, igrajući se žmurke, skrivajući se iza stabala. Ove nevaljale vile toliko su se zanele svojom igrarijom da su potpuno zaboravile na svoj posao i gospodarevu zapovest da budu brze, ali nije dugo prošlo kad su otkrile, na svoje veliko razočarenje, zašto im je nareðeno da požure. Iako su mislile da su brižljivo sakrile blago, oèi kralja Sunca spazile su vrèeve skrivene meðu lišæem, a kako on i kralj Mraz nikada nisu mogli da se usaglase oko toga kako èiniti dobro ovom svetu, bio je zahvalan na prilici da se našali na raèun svog prilično oštrog rivala. Kralj Sunce podrugljivo se smejao kada su krhki vrčevi i vaze počeli da se tope. Na kraju, svaki vrč i svaka vaza je popucala ili se u potpunosti slomila, a dragoceno kamenje u njima počelo je da se topi i curi u sitnim mlazevima po šumskom drveću i žbunju.
I dalje zaludne vile nisu primetile šta se dešava, jer su ležale dole, na travi, i divni pljusak od rastopljenog blaga bio je daleko od njih; ipak, na kraju, zaèule su jasno zvonjavu mnogih kapi koje su kao kiša padale kroz celu šumu, premeštajući se sa lista na list, dok nisu dopuzale do sitnog žbunja pored njih, gde su, na sopstveno zaprepašćenje, otkrile da su kišne kapi u stvari rastopljeni rubini, koji optočeno lišće pretvaraju u grimiz i zlato dok trepneš okom. Kada su bolje pogledale, videle su da se većina blaga već istopila, a hrastovi i javori bili su presvučeni u zanosne haljine od zlata, grimiza i smaragda. Bio je to divan prizor, ali neposlušne vile bile su previše zastrašene da bi primetile lepotu drveća. Plašile su se da će kralj Mraz doći da ih kazni. Zato su se sakrile meðu žbunje i čekale, u tišini, da se nešto dogodi. Strahovanja su im bila opravdana, jer je njihovo dugo odsustvo uznemirilo kralja, te je on osedlao Severac i krenuo u potragu za svojim okasnelim izaslanicama. Nije odmakao predaleko pre nego što je primetio svetlucanje lišća, a odmah je i pogodio uzrok, videvši polomljene vrćeve iz kojih je još uvek kapalo otopljeno blago. Isprva, kralj Mraz se ražesti, a vile su se tresle i skupljale još dublje u svojim skrovištima, i ni sama ne znam šta bi im se dogodilo da, upravo tada, u šumu nije kročila družina dečaka i devojčica. Kada su deca ugledala drveće koje se prelivalo u sjajnim bojama počela su da pljeskaju ruèicama i cièe od radosti, odmah nabravši velike bukete da ih ponesu kuæi. ''Lišæe je lepo baš koliko i cveæe!'', uzvikivala su u svom ushićenju. Njihova radost izagnala je srdžbu iz srca kralja Mraza i nanela osmeh na izbrazdano lice, i on je takoðe počeo da se divi obojenom drveću. Rekao je sebi: ''Moja blaga straćena nisu ako usrećuju malu decu. Moje vile zaludne i moj neprijatelj vatreni naučili su me novome dobru.'' Kada su to vile začule, pao im je kamen sa srca, te su napustile svoja skrovišta, priznale grešku i zatražile gospodarev oprost. Od tada, velika je radost za kralja Mraza da oboji lišće bleštavim bojama koje viðamo na jesen, a ako ono nije prekriveno zlatom i dragim kamenjem, ja ne mogu da zamislim od čega tako sija. A vi?
Izvor:vojvodinacafe
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 8 Sep - 13:26
Marija Magdalena jedna je od najpoznatijih i najvoljenijih ličnosti u jevanđeljima Novog zaveta, koja propovedaju reč Isusovu. Dok su izvorni dokumenti o njenom životu malobrojni, lik Marije Magdalene kao grešnice, koja tuguje i ožalošćene figure, koja je svedok Hristovog raspeća, inspirisala je hrišćansku umetnost tokom vekova. Marija Magdalena, čije ime govori da je verovatno poreklom iz grada Magdale na zapadnoj obali Galilejskog mora u današnjem Izraelu, opisana je u jevanđeljima kao Isusova sledbenica i svedok njegovog raspeća. Svetica i grešnica, prikazivana je kasnije, u nekim romanima i filmovima, kao ljubavnica i žena Isusa Hrista. Tokom 2000 godina hrišćanstva, lik Marije Magdalene bio je neiscrpna inspiracija. Mnoge crkve, kapele, škole i druge institucije posvećene su upravo njoj. Među koledžima, najznačajniji su Magdalenin koledž u Oksfordu i Magdalenin koledž u Kembridžu. Dostojno mesto dobila je i u vizuelnoj umetnosti. Među slikarima koji su je ovekovečili bili su El Greko, Đoto, Mikelanđelo, Rembrant, Ticijan i drugi.
Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj. Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana 42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici. Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu - pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve odnose na jednu jedinu Mariju. Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki, pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.” Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje, učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju. Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju Mariju Magdalenu kao osobu koja je Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista. Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću, postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra, pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što čini pravu stvar.
Crveno jaje
Prema jevanđelistima Matiji, Marku i Luki, Marija Magdalena prati Isusa na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim. Kad je Isus razapinjan, ona stoji blizu krsta sve dok njegovo telo nije skinuto i položeno u grobnicu u obližnjem vrtu. Kasnije je grobno mesto nađeno prazno. Iako se jevanđelja razlikuju po tome šta se uistini zbilo, Marija Magdalena je, po svima, prvi zabeleženi svedok vaskrsnuća. Ona je videla viziju vaskrslog Hrista kako joj se obraća. Jevanđelista Jovan kaže: “Isus reče: ’Ne zadržavaj me, jer se još nisam vratio svom Ocu. Umesto toga idi mojoj braći i reci im, vraćam se svom Ocu i Ocu vašem, svom Bogu i vašem Bogu.’ Marija Magdalena se vratila sledbenicima noseći novosti: ’Videh Gospoda’! I ispriča im šta je rekao.” Postoje dve teorije o poslednjem prebivalištu Marije Magdalene: po jednoj, ona je otišla u Efes, grad u današnjoj Turskoj, i sahranjena u Konstantinopolju; po drugoj, bila je odbačena i plovila je brodićem, koji je našao utočište u južnoj Francuskoj. Tamo je živela kao isposnica u pećini i umrla u 72. godini. Sledeći tradiciju po ovom drugom predanju, rimokatolici duboko poštuju njene relikvije u jednoj crkvi pokraj Marselja, gde je podignuta gotska bazilika sredinom trinaestog veka. Mada su Magdalenine kosti bile razbacane tokom francuske revolucije, njena glava se čuva kao svetinja u jednoj pećini u La San Bomu. Ime Marije Magdalene različito je tumačeno posle njene smrti. Na jednoj strani, postalo je simbol pokajanja i dubokog poštovanja u svetu, a na drugoj, korišćeno je za naziv po zlu čuvenih Magdaleninih azila u Irskoj, gde su tzv. posrnule žene imale tretman robova. Priče koje nisu ušle u Bibliju kažu da je ona bila bogata žena uvaženog porekla. Pošto je bila svedok Isusove smrti i vaskrsnuća, pozvali su je na gozbu, koju je priredio imperator Tiberije Cezar. Kada se susrela sa njim, u ruci je držala obično jaje i uzviknula: “Hristos je vaskrsao!” Tiberije se nasmejao i dobacio da je Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih verovatno isto kao da se jaje u njenoj šaci oboji u crveno. Pre nego što je završio rečenicu, jaje u njenoj ruci postalo je jarko crveno. Marija Magdalena nastavila je zatim da propoveda jevanđelje u imperatovom domu. Danas, mnogi pripadnici pravoslavne crkve završavaju službu deleći jaja obojena u crvenu boju pozdravljajući: “Hristos vaskrse!” Jaje je simbol novog života i Hristovog izlaska iz grobnice.
Beogradska ka5anija
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 8 Sep - 13:28
Rođena ja kao Clara Eißner u malom selu Wiederau (Sachsen). Kao kćerka seoskog učitelja i majke domaćice još kao mala djevojčica konfrontirala se sa problemima tadašnjih bijednih uslova života radnika. Zahvaljujući vezama njene majke, Clara je bila jedna od prvih žena u Njemačkoj kojoj je bilo dozvoljeno da se obrazuje za učiteljicu. Nastavu je pohađala u Leipzig-u klasi gospođe Auguste Schmidt, osvjedočenog borca za prava žena, i završila odličnim uspjehom. U Leipzig-u se upoznala i sa krugom ruskih studenata, gdje je srela i svog budućeg životnog saputnika Osipp-a Zetkin-a. U ovom krugu diskutiralo se o novim socijalističkim idejama. Čitali su se socijaldemokratski članci i posjećvali kongresi. Clara se priključila ideji socijalističke partije (SAP) Njemačke. 1878. godina bila je godina socijalističkih zakona u Njemačkoj. Od strane carskog Kancelara SAP je zabranjena zakonom: „Protiv nastojanja socijaldemokratije koja mogu biti štetna po društvo.“ Istovremeno je zabranjena socijademokratska štampa, socijaldemokratske organizacije i sindikati koje je obrazovala ova partija. Clara je preuzimala najrazličitija namještenja kao kućna učiteljica, međutim zbog svog beskompromisnog stava veoma brzo je zapadala u konflikt i davala otkaze. Ossip Zetkin je uhapšen nakon policijske racije na jednom tajnom Kongresu socijaldemokrata i protjeran iz zemlje. 1883. godine Clara se preselila u Pariz kako bi opet bila sa Ossip-om. Ona je uzela njegovo prezime, ali se nikada nije udala za njega kako ne bi izgubila njemačko državljanstvo. U Parizu su na svijet došli i njihovo dvoje djece Maxim i Kostja. Porodica je živjela na rubu egzistencijskog minimuma, a preživjeli su samo zahvaljujući solidarnosti prije svega ruskih prijatelja, koji su također bili angažirani u socijalističkom pokretu. U godinama njenog boravka u Parizu Clara je izučila za posao novinarke i prevoditeljice. Upoznala se sa vođama međunarodnog pokreta radnika, proširila svoje horizonte i prilagodila se principima marksizma. Kada se Osipp teško razbolio, bilo je to za Claru najteže doba: pored brige za djecu i egzistencijalno održanje porodice Clara je njegovala svog gotovo nepokretnog supruga, koji je umro 1889. godine. Na II Internacionali održanoj u Parizu 1889. godine, u čijoj je organizaciji pomagala i Clara, održala je referat o pravima žena koji je doprinjeo tome da se žene još više angažiraju u socijaldemokratskom pokretu. Knjiga “Pitanje prava žena i radica današnjice” koja se pojavila iste godine postavila je osnove za socijalističku teoriju emancipacije žene. Ona je u toj knjizi zastupala tezu da su socijalizam i feminizam veoma usko povezani. Zetkinova je veoma oštro branila pravo žene na rad, čak i pred nekim svojim kolegama koji su smatrali da se rad žena mora ukinuti, jer umanjuje plaće muškarcima. Dosadašnje teorije socialista o pravima žena Zetkinova je proširila i zahtjevom da se žene moraju osloboditi nadmoći muškaraca. "Oni koji su se svojom čašću pred licem čovječanstva obavezali na oslobođenje, ne smiju dopustiti da cijela jedna polovina ljudskog roda zbog ekonomske i socijalne zavisti bude osuđena na ropstvo. Onaj ko želi dopustiti tlačenje radnika od strane kapitalista, dopustiće i tlačenje žene od muškarca; a ona će ostati potlačena sve dok ekonomski ne bude nezavisna. Jedan od nezaobilaznih uslova za ovo oslobođenje i nezavisnost je rad. Ukoiko je cilj da žena postane slobodno ljudsko biće, onda ženama ne treba oduzimati rad, niti skraćivati njihovo radno vrijeme, a ni ograničavati oblasti u kojima žene mogu raditi, osim u nekim sasvim rijetkim slučajevima.” 1890. godine ukinuti su zakoni o zabrani socijalista. Zetkinova se vratila natrag u Njemačku. 1892. godine u Njemačkoj je dobila ponudu na mjesto urednika socijaldemokratskog časopisa „Jednakost“, koji je vodila sljedećih 25 godina. Istovremeno je počela uređivati i dodatak za žene u časopisu „Leipziške narodne novine“. Time je ona bila društveni centar i megafon rastućeg proleterskog pokreta žena. Ona se zalagala za politiziranje radnica u smislu socijalizma. Clara Zetkin borila se za ekonomsku neovisnost radnica i svih žena uopće. S tim u vezi bilo je i pravo na jednake plaće za isti posao, pravo na organiziranje u sindikate i interesne saveze, kao i pravo na ustanove za brigu o djeci. Istovremeno ženama je trebalo biti dodjeljeno jednako političko pravo kao muškarcima. Kasnije se sa jednakom žustrinom zalagala za osvajanje prava glasa, tako da je ovaj zahtjev preuzet u program socijademokratske pratije. Internacionalni dan žena koji je po prvi put uveden 1911. godine povezuje se sa Zetkinovom. Istovremeno, Zetkinova se zalagala za poboljšanje uloge i položaja žena u porodici. Do tada je “život žene stajao pod znakom potiskivanja od strane porodice”. S tim u vezi brak dvaju osoba trebalo bi postaviti na temelje međusobnog dopunjavanja i potpomaganja. Oba roditelja bila su odgovorna za odgoj djece, a odgoj sam trebao bi biti oslobođen od stereotipa uloga spolova. "Kako muškarac i žena pripadaju jedno s drugim pri stvaranju djeteta, tako i pripadaju jedno s drugim pri odgoju djeteta, jer odgoj je drugo stvaranje djeteta i u mnogo slučajeva i važniji dio stvaranja djeteta, a kasnije čovjeka. [...] S tim u vezi, htjela bih sasvim jasno naglasiti dužnost roditelja, da svoje djevojčice i dječake ne odgajaju sa predrasudama, koje kažu da postoje poslovi koji su nedostojni muškarca, ali odgovaraju ženama. Djevojčice i dječaci treba da obavljaju sve poslove koje za njih donosi domaćinstvo sa jednakom spretnošću i zadovoljstvom.” Zetkinova je odobravala razvod braka, „slobodnu ljubav“ i prekid trudnoće, kao privatne i osobne odluke, te se zalagala protiv dvostrukog morala. Ona sama 1900. godine udala se za 18 godina mlađeg pjesnika i slikara Friedrich Zundela i živjela je zajedno sa njim i svoja dva sina u Stuttgart-u. Kada je vođstvo socijaldemokratske partije odobrilo rat, Zetkinova se javno izjasnila protiv toga i od samog početka se zalagala za reformistički kurs. Kada je napravila letke sa pozivom na Konferenciju žena i zaustavljanje rata, uhapsili su je zbog veleizdaje zemlje. Ipak, zbog mnogobrojnih protesta puštena je iz pritvora. Unutarnjo-partijske rasprave o pravcu njemačkih socijaldemokrata, koje su započele pitanjem o ratu, završile su rascijepljenjem: grupa „radikalnih ljevičara“ koja se okupila oko Karla Liebknechta i Rose Luxemburg osnovala je 1917. godine tzv. „Nezavisni socijademokratsku partiju (USPD)“, koja je kasnije postala KPD – Komunistička partija Njemačke. Ovoj grupi pripadala je i Clara Zetkin, koja je bila bliska prijeteljica Rose Luxemburg. Redakcija časopisa „Jednakost“ joj je nakon pristupanja ovoj grupi oduzeta. U KPD-u je Zetkinova od 1919. do 1924. godine bila članica Centralnog komiteta, gdje je zastupala umjereno krilo stranke. Istovremeno ona je počela sa obrazovanjem KPD-ovog pokreta žena. Opet je uređivala ženski časopis koji je bio blizak stranici („Komunistkinja“). 1921. godine na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena izabrana je za voditeljicu zapadnoevropskog međunarodnog sekretarijata Komiterne žena u Berlinu. 1920.-1933. bila je poslanica njemačkog KPD-a u njemačkoj Skupštini. U jednom od svojih govora još 1932. godine ona je upozoravala na opasnost od fašizma: i zahtjevala sjedinjenje svih demokratskih snaga: "Zahtjev ovog časa je zajednički i jedinstven front svih radnika kako bi se pobijedio fašizam, kako bi na taj način zarobljeni i iskorišteni dobili moć i snagu njihovih organizacija, i pravo na psihički život. Pred ovom obavezujućom historijskom potrebom moraju ustuknuti sva politički, sindikalno, religiozno razdvojena stanovišta. Svi koji su ugroženi, svi koji pate, svi koji traže svoje oslobođenje pripadaju u jedintveni front za brobu protiv fašizma i njegovih pristalica u vladi!" Njeno stalno mjesto boravka od 1924. bila je Moskva. Tamo je vodila sekretarijat žena III Internacionale. Kao protivnica Staljina trpjela je političku izolaciju, iako je bila predmet općeg divljenja. I u poodmaklo doba, skrhana od bolesti do same smrti 1933. godine ostala je aktivna u politici. Sahranjena je u Kremlmauer-u.
izvor:dadalos.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Sarra
Poruka : 9173
Učlanjen : 09.04.2011
Naslov: Re: Žene koje su menjale svet Ned 3 Nov - 14:57
Najmoćnije žene sveta
Indira Gandi
Indira Gandi (Indira Priyadarshini Gandhi; 1917. – 1984. god. ) indijska političarka koja je bila premijer Indije tri puta uzostopno (1966. - 1977. god.) i četvrti put (1980. - 1984. god.), centralna figura Indijskog nacionalnog pokreta i jedna od vodećih ličnosti Pokreta nesvrstanih.
Indira je bila jedino dete Džavaharlala Nehrua (advokata, nacionalonog lidera i prvog premijera nezavisne Indije), školovala se na Visva-Barati Univerzitetu (Visva-Bharati University) i Oksfordu (Oxford) nakon smrti svoje majke. Pristupila je nacionalnom pokretu za oslobođenje Indije 1938. godine. Četiri godine kasnije, prkoseći socijalnim običajima, udaje se za Parsija Feroze Gandija (Parsi su pripadnici etničke izolovane zajednice poreklom iz Irana koja je prvivržena zoroastrizmu. Većina ih danas živi u Indiji) čime je pokazala stav da u borbi za nezavisnost Indije ne učestvuju samo Indijci, već svi stanovnici Britanske Indije. Zbog političke aktivnosti, bračni par Gandi biva uhapšen i osuđen na 13 meseci zatvora.
Nakon oslobađanja Indije od britanskog kolonijalizma 1947. godine, za prvog premijera je izabran Džavaharlal Nehru, a Indira je postala prva domaćica, lični savetnik svoga oca i njegov pratilac prilikom službenih putovanja. Indira je u tom periodu sticala značajno političko iskustvo koje će kasnije dobro iskoristiti u svojoj dugogodišnjoj vladavini, a 1959. godine je izabrana za počasnog predsednika stranke. Veliku popularnost u narodu je stekla tokom kinesko-indijskog graničnog sukoba 1962. godine kada je koordinirala rad civilne odbrane, boraveći većinu vremena skoro na samoj liniji sukoba. Smrću njenog oca 1964. godine dobija u novoj vladi mesto ministra informacija i potparola premijera. Na tom mestu je uspela da poveća trajanje tv programa, smanji cenzuru i odobrila je projekat obrazovnih emisija na nacionalnoj televiziji o planiranju porodice. Indira Gandi je postalo ime koje je znala svaka porodica u Indiji.
Iznenadnom smrću dotadašnjeg premijera 1966. godine Indira je postala vodeća ličnost u partiji i time premijer Indije, uprkos snažnom otporu desnog krila partije na čijem se čelu nalazio Morarji Desai, ministar finansija koji je i sam želeo to mesto. Na izborima je Indira jedva osvojila većinu i morala je da Desaija prihvati kao zamenika premijera, što se na kraju pokazalo dobro za Indiju, s obzirom na veliko iskustvo Desaija u vođenju monetarne politike. Za vreme svog prvog mandata kao premijera, Indira je učinila dve stvari kojima je nastavila sakupljanje političkih poena. Prvo je prilikom posete SAD uspela da obezbedi značajnu finansijsku pomoć kako bi ublažila posledice ekonomske nestabilnosti države, pri tom ne zaboravivši da javno kritikuje politiku SAD prema Vijetnamu, a zatim je otputovala u Moskvu gde je potvrdila da Indija nastavlja putem njenog oca u sklopu Pokreta nesvrstanih.
Već na sledećim izborima 1971. godine je odnela tako ubedljivu pobedu nad koalicijom konzervativaca, da je imala bukvalno nekontrolisanu vlast u svojim rukama. To je i iskoristila krajem iste godine, kada je pružila snažnu podršku Istočnom Bengaliju (danas Bangladeš) u njegovom secesionističkom sukobu protiv Pakistana, a indijska vojska postiže brzu i odlučnu pobedu u vojnoj intervenciji, što je dovelo do stvaranja države Bangladeš. Taj potez Pakistan nikada nije zaboravio Indiji, i od tada se vodi tihi rat sa povremenim čarkama na granici dve države. Iako je njena popularnost u narodu bila velika, politički protivnici su iskoristili loše posleratno stanje u zemlji i optužili je za korupciju i izbornu krađu na prošlim izborima. Visoki sud je 1975. godine doneo presudu kojom joj se oduzima položaj u parlamentu i zabranjuje bavljenje politikom narednioh 6 godina. Indira je ne čekajući da istekne rok žalbe zavela vanredno stanje u zemlji, naredila hapšenje većine političkih protivnika i neistomišljenika, donela par zakona koji sputavaju ličnu slobodu i naredila veliku sterilizaciju kao vid kontrole rađanja. Vladala je Indijom čeličnom rukom, stavljajući pod svoju kontrolu sve više aspekata javnog i društvenog života, ali danas se smatra da je za to najviše kriv njen sin Sandžaj (Sanjay) kojeg je najviše slušala uprkos njegovom političkom neiskustvu.
Takav način vladanja se pokazao fatalnim kada je na sledećim izborima, 1977. godine ubedljivo izgubila. Indira se uprkos strahovanjima mirno povukla i napustila kancelariju premijera. Na vlast je došao njen bivši zamenik, sada vođa opozicione koalicije Morarji Desai. Indira formira svoju stranku 1978. godine, i zahvaljujući neslaganjima u vladajućoj koaliciji 1980. godine spektakularno se vraća na vlast velikom većinom glasova. Sandžaj dobija mesto zamenika premijera i tu ostaje sve do smrti u avionskoj nesreći. Smatra se da je on glavni krivac za sklapanje političkog saveza izmedju Indirine stranke i Sika sa ciljem da se spreče nemiri u državi Pandžab koji je bio pod njihovom upravom. Iste godine Indiju potresaju veliki unutrašnji nemiri a Indira ih je rešavala čvrstom rukom. Indira se okreće saradnji sa tadašnjim Sovjetskim Savezom jer ne može sama da se nosi sa dugogodišnjim sukobom sa Pakistanom. Uprkos indicijama da Indija napušta pokret nesvrstanih to se nije desilo i Indira je to jasno stavila do znanja na pregovorima u Moskvi.
Tokom narednih godina labav savez sa Sikima je propao i oni pod vođstvom Bindravala (Jarnail Singh Bhindranvale) pokreću seriju nasilnih akcija u cilju dobijanja nezavisnosti Pandžaba. Indira naređuje vojnu akciju juna 1984. godine na Harimandar (Zlatni hram) u Armitsaru, najsvetije svetilište Sika, što je dovelo do smrti više od 450 pobunjenika zajedno sa Bindravalom. To je rezultiralo njenim ubistvom pet meseci kasnije, oktobra 1984. godine. Indirina kontroverzna politička karijera je nasilno prekinuta kada je ubijena od strane dva Sika, pripadnika njenog obezbeđenja, kao druge po dužini vladavine u Indiji i jedine žene na tom mestu. Kao premijer, Indira Gandi je bila poznata po svojoj političkoj bezobzirnosti, ali za vreme čije vladavine je Indija postala vodeći lider u južnoj Aziji, sa značajnim političkim, vojnim i ekonomskim potencijalom. Godine 2001. Indira je proglašena najvećim indijskim premijerom u anketi koju se organizovao India Today, a u anketi BBC-a iz 1999. godine je proglašena za ''Ženu mulenijuma''.
"Ja sam živa danas, sutra možda neću biti. Nastaviću da služim ovoj zemlji do poslednjeg daha, a kada umrem svaka kap moje krvi će ojačati Indiju i držati je u životu ujedinjenu". Indira Gandi