Žene koje su menjale svet

Kleopatra


Nesrećna egipatska kraljica, slavna i poznata u istoriji i drami kao ljubavnica Julija Cezara i supruga Marka Antonija, svojim aktivnim uticajem na rimsku politiku u ključnom periodu postala je, kao ni jedna druga žena antičkog doba, prototip romantične ''femme fatale''.

Kleopatra VII Filopator (Κλεοπάτρα θεά φιλοπάτωρ; 70(69)god. pne. - 30. god.pne.) bila je poslednja kraljica drevnog Egipta, iz makedonske porodice Ptolomeja. Na vlast je došla 51. godine pne. nakon smrti svoga oca Ptolomeja XII Auleta, zajedno sa svojim 8 godina mlađim bratom Ptolomejom XIII. Shodno običajima toga vremena u Egiptu, ali to nije nikada dokazano, veruje se da su se njih dvoje venčali i da je Kleopatra kao starija lako manipulisala svojim bratom i lagano ga isključivala iz javnog života. Dokaz za takav postupak istoričari nalaze u tome da je već od sledeće godine, na svim ukazima postojalo samo njeno ime kao vladara Egipta. U trećoj godini vladavine, njen brat ohrabren svojim savetnicima preuzima vlast u svoje ruke i proganja Kleopatru u Siriju. Kleopatra okuplja vojsku u Siriji  i sukobljava se sa bratom 48. godine pne. na istočnoj granici Egipta, ali nije uspela da povrati svoje pravo na presto.


Cezar je imao 52 godine kada ga je zavela Kleopatra sa 18

U to vreme u Rimu se vodi veliki građanski rat između Gaja Julija Cezara i Pompeja, a ovaj drugi nakon poraza beži u Egipat i traži utočište kod Ptolomeja XIII. Cezar kreće u poteru za njim i po prispeću u Aleksandriju zahteva da vidi vladare Egipta, Ptolomeja i Kleopatru. Ptolomej nije mogao da udovolji Cezarovom zahtevu, pa pokušava da ga odobrovolji ubistvom njegovog protivnika, Pompeja, što je naljutilo Cezara koji je hteo da vrati mir u Rimu dogovorom sa Pompejom. Priliku da iskoristi njegov bes je iskoristila Kleopatra. Priča se da su nju prokrijumčarili njeni sledbenici u Cezarov šator uvijenu u tepih. Prizor kada se prelepa Kleopatra pojavila iz tepiha je Cezara ostavio bez teksta, što je Kleopatra dobro iskoristila i zavela najvećeg vojskovođu toga doba. Intrigantno je to, da se u nekim starim spisima Kleopatra ne predstavlja kao lepa žena, jer je imala veliki nos koji je ružio njeno lice, pa se pretpostavlja da je Kleopatra Cezara osvojila svojim duhom. Naime, Kleopatra je sebe videla kao otelotvorenje boginje Izide, i budućeg vladara najveće države na jugu Sredozemnog mora. Cezaru se verovatno dopala ideja o jakom savezniku na ovim prostorima i poklekao Kleopatrinim čarima. Postavši njegova ljubavnica osigurala je sebi povratak na presto Egipta i sklanjanje svih poteškoća i prepreka za njenu vladavinu. Cezar je na Kleopatrin zahtev napao Ptolomeja, savladao njegovu vojsku u bici kod Nila i postavio svoju ljubavnicu za kraljicu celog Egipta.

Kleopatra uzima svog drugog brata jedanaestogodišnjeg Ptolomeja XIV za supruga, jer kao žena ne može da vlada Egiptom bez muža, a Cezar biva njen gost celih godinu dana. Kleopatra u junu 47. god.pne. radja sina Cesariona (Mali Cezar) a godinu dana kasnije sa Cezarom kreće put Rima gde biva njegova gošća sve do njegovog ubistva 44. god.pne. U tom periodu gostovanja Kleopatra je bila meta ogovaranja i podsmeha, jer je svima bilo jasno u kakvom su odnosu njih dvoje, a Cezar je već bio oženjen Kalpurnijom Pisonis, plemkinjom iz ugledne porodice. Nakon ubistva Cezara, 15. marta 44. god pne. Kleopatra iz bezbedonosnih razloga napušta Rim, strahujući za svoj i život svog sina, i vraća se u Egipat. Te iste godine njen brat-muž iznenada umire, a veruje se da ga je otrovala lično Kleopatra, kako bi njen sin došao na presto. Naravno, pošto je on još uvek bio dete, ona se proglasila regentom novog vladara i prema tome je opet imala neograničenu vlast u državi.



Marko Antonije

Nakon smrti Cezara, u Rimu se vodi borba za vlast između dve frakcije. Kleopatra se stavila na stranu carske, koju predvode Cezarov sestrić i naslednik Oktavijan i Marko Antonije. U želji da učvrsti poziciju Rima u ovom području, Marko Antonije zove Kleopatru na razgovor, koja ne propušta priliku da opet osigura svoj položaj kraljice Egipta, zavodeći Marka Antonija. Sastanak je dogovoren na obali Sidnusa, reke u Maloj Aziji. Dolazeći na sastanak sa njim a znajući da je Marko veliki ženskaroš i ljubitelj pića, oblači se kao boginja ljubavi Venera. Šalje izaslanike koji najavljuju njen dolazak i veličaju njenu lepotu, a sama odugovlači dolazak želeći da Antonije postane nestrpljiv. Kada je brod doplovio na mesto sastanka, Marko Antonije je prvo bio impresioniran sjajem pozlaćenog broda, a zatim i izgledom egipatske vladarke. Marko nije odoleo čarima vina i ženskog tela i postaje novi Kleopatrin ljubavnik, toliko pavši pod njen uticaj da se sa njom vratio u Egipat, zaboravivši na svoju suprugu Fulviju u Rimu. Kleopatra je Marku rodila blizance 40. god.pne, sina Aleksandra Heliosa i kćer Kleopatru Selenu. Marko Antonije je priznao oba deteta kao svoja, čime je ugrozio svoj položaj u samom Rimu. Koliki je uticaj Kleopatra imala na njega, govori i podatak da joj je on za vreme svog boravka kod nje  poklonio Krit, Liban, Siriju i čak bogate šume u Jerihonu. Kleopatra je uspela da bez rata vrati skoro sve teritorije starog Egipatskog carstva. Njihov brak sklopljen 36. god.pne. toliko je uzburkao strasti u Rimu da je počela ozbiljna kampanja protiv njih. Vrhunac ogorčenja je bio kada je Kleopatra rodila još jednog sina, Ptolomeja Filodelfosa, kojeg je Marko Antonije proglasio kraljem Male Azije. Verovalo se da Marko Antonije želi da sedište moćne Rimske imperije preseli u Aleksandriju i Senat da bi sprečio dalje urušavanje Rima objavljuje rat Kleopatri.

Rimska vojska se sukobila sa egipatskom 2. septembra 31. god.pne. u čuvenoj pomorskoj bici kod Akcijuma, gde je egipatska flota pretrpela strahovit poraz. Kleopatra i Antonije beže u Egipat, gde se Kleopatra povlači u svoju palatu, a Marko sa novom vojskom kreće da dočeka Oktavijana u svojoj poslednjoj borbi. Noć pred sukob, Marko je dobio vest da je Kleopatra mrtva i skrhan bolom je sam sebi mačem oduzeo život. Egipatska vojska se ostavši bez svog vođe predala bez borbe. Vrlo je verovatno da je sam Oktavian proširio tu vest kako bi demoralisao svog dojučerašnjeg saveznika. Oktavijan je poručio Kleopatri da se preda, i da će joj poštedeti život ako pristane da bude deo njegove pobedničke povorke kroz Rim. Postoje mišljenje da je Kleopatra u želji da sačuva svoje carstvo pokušala da zavede i Oktavijana, ali da je ovaj bio isuviše zaokupljen velikom pobedom da bi tada obraćao pažnju na već vremešnu kraljicu sa 39 godina, a neki istoričari smelo tvrde da Kleopatra nije mogla da ga zavede iz prostog razloga jer je bila žena. Kleopatra nije htela da pristane na Oktavijanove uslove, jer je znala kakva je poniženja čekaju u Rimu, pa je izvršila samoubistvo. Najrasprostranjenija verzija je da je dopustila da je ujede Kraljevska kobra, čime je po verovanju u starom Egiptu sebi obezbedila besmrtnost.

Ako se uzme u obzir koliko dugo traje legenda o Kleopatri može se reći da to verovanje ima smisla. Njen život su za svoja dela iskoristili Viljem Šekspir u drami "Antonije i Kleopatra", i Džordž Bernard Šo u "Cezar i Kleopatra". Zahvaljujući i Holivudu  iz kojeg je izašlo 3 filma o njoj (najpoznatiji je onaj iz 1963. god. sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom), Kleopatra je postala najveća heroina Afrike, ali predstavljajući samo njen ljubavni život, zaboravljajući da je ona bila odlična političarka koja je imala verovatno najveći uticaj na najjaču državu toga doba, a samim tim i na ceo tada poznati svet.

Izvor: in medias res.rs

Izabela I



Izabela I Kastiljanska  (1451. - 1504. god.) kraljica Kastilje i Leona, a sa Ferdinandom II, bila kraljica Aragonije, Valencije, Napulja i Majorke. Njihov brak je ujedinio Španiju i započeo svetsku dominaciju koju je predvodio Kolumbo pod Izabelinim sponzorstvom.

Izabela je bila kćerka Huana II od Kastilje i njegove druge žene, Izabele Portugalske, i od malena je bila uvučena u politiku Kastilje. Odmah po rođenju Ferdinand je nju proglasio kao zakonitu naslednicu, uprkos tome što je imao sina iz prethodnog braka koji je pretendovao na presto. Nakon smrti Huana, njen polubrat je podrškom plemstva uspeo da postane kralj kao Enriko IV, tri godine po njenom rođenju, a kada je napunila 13 godina, dovedena je na dvor kako bi bila pod budnim okom kralja. Henrikova opozicija se međutim okrenula njenom mlađem bratu, Alfonsu, ali nakon njegove smrti priklonili su se Izabeli koja nije htela da igra ulogu koju su joj nametnuli. Plod njene mudrosti je bilo priznanje kao naslednice krune Kastilje u sporazumu od 19. septembra 1468. godine (Accord od Toros de Guasindo).

Kao naslednice Kastilje, pitanje njenog budućeg braka je postalo uzrok povećane diplomatske aktivnosti kako u zemlji tako i u inostranstvu, te su kandidate za njenog supruga predstavili i Portugal, Francuska i Aragon. Henriko je želeo da se Izabela uda za Alfonsa V, kralja Portugala i brata svoje supruge, ali je Izabela prednost davala kralju Aragona, Ferdinandu II, za koga se i udala bez znanja svog brata oktobra 1469. godine u palati Juan de Vivero u Valjolidolidu. Njen izbor supruga doveo je do stvaranja antiaragonskog raspoloženja u Kastilji i želje pojedinih plemića da joj se oduzme pravo nasleđa, a kralj je podržavajući njihove zahteve, ljut što nije sklopljen brak sa kraljem Portugala, oduzeo Izabeli nasledno pravo, dao ga svojoj kćerki Huani ''la Betraneja'' i odobrio brak između nje i Alfonsa V. Zategnuti odnosi dve frakcije u Kastilji nisu prerasli u otvoreni sukob samo zbog Izabeline želje da se ne proliva krv, ali 1474. godine Enriko IV umire i Kastilja se nalazi u građanskom ratu.


Izabelu je smrt kralja zatekla u Seđovi (Segovia) koja je bila uz nju za vreme nemilosti na dvoru i koja je potvrdila njeno pravo na krunu. Odmah je organizovala krunisanje u velikom stilu, ne sačekavši svog supruga da dođe iz Aragona. Treba napomenuti i to, da je Izabela I bila vladarka Kastilje, ali Ferdinand nije bio vladar, već suvladar iure uxoris (lat. po pravu žene). Njeno krunisanje je podržala važna grupa kastiljanskih plemića, uključujući kardinala Pedra Gonzalesa de Mendozu (Pedro González de Mendoza), policijski načelnik Velasko (Valesco) i admiral Enriko (Enríquez). Frakciju koja je podržavala prinezu Huanu podržavali su nadbiskup Toleda, uticajni vojni poredak Kalatrava, moćni mladi markiz de Viljena i portugalski kralj Alfonso V koji je želeo da se domogne obećane krune ženidbom kraljeve kćerke, koji je već odobrio taj brak nekoliko godina ranije. Prve četiri godine Izabeline vladavine su protekle u građanskom ratu koji se završio porazom Huaninih i Alfonsovih pristalica 24. februara 1479. godine, a njegovim završetkom Izabela I je priznata kao zakonita kraljica i vladarka Kastilje. Izabela je uspela sem na vojnom, da i na političkom polju sebi osigura presto, jer je uspela da ubedi papu da poništi brak između Alfonsa i Huane, zbog isuviše bliskog rodbinskog odnosa (da se podsetimo, Huana je bila ćerka njegove sestre). Nakon smrti Huana II od Aragona, iste godine, i Ferdinand II je postao zakoniti kralj Aragona, a dvoje supružnika su postavili kamen temeljac budućoj Španiji.


Ferdinand i Izabela, kralj i kraljica Španije

Španija se jeste pojavila kao ujedinjena zemlja, ali će proći još dosta vremena pre nego što ova ''lična'' unija Izabele i Ferdinanda dostigne efikasno političko ujedinjene. Ferdinand, zaista, u svom prvom testamentu 1475. godine navodi Izabelu kao svog naslednika u Aragonu i otvoreno izjavljuje kakve bi prednosti imali njegovi podanici prilikom ujedinjena sa Kastiljom, ali oba kraljevstva su nastavila da postoje u skladu sa svojim institucijama. Dva suverena su svakako bila ujedinjena u cilju da se konačno završi dug proces Rekonkvistar (šp. Reconquistar; preosvajanje) preuzimanjem kraljevstva Granade, poslednjeg muslimanskog uporišta u Španiji. Rat za povratak Granade je počeo 1482. godine, i bio je izuzetno naporan i težak za Kastilju, koja je skoro ispraznila svoje finansijske rezerve. Izabela je svo vreme kampanje bila zainteresovana za napredak i vođenje rata, i smatra se da je ona bila odgovorna za poboljšanje snabdevanja trupa i  uspostavljanje vojnih bolnica za ranjene. Ona i Ferdinand 1491. godine postavljaju svoj glavni štab u mestu Santa Fe, blizu opsednutog grada, i tamo ostaju do pada Grenade 2. januara 1492. godine. Postoji priča, koja kaže da je zbog dugog rata i teške opsade moral napadača dosta opao, a Grenada je još uvek odolevala uprkos velikim žrtvama, te je Ferdinand zamolio Izabelu da se pojavi među vojnicima kako bi ih ohrabrila za dalju borbu. Izabela je pristala i pojavila se u prvim redovima sama, bez pratnje dece i svojih dama, što je dovelo do toga da se moral vojske jeste podigao, ali je počela i predaja branilaca, koji su se predali ne kralju nego hrabroj kraljici, Izabeli lično.


Predaja Grenade kraljici Izabeli

Dok je Izabela boravila u Santa Feu, još jedan događaj je obeležio njenu vladavinu, dolazak Kristifora Kolumba koji traži njenu podršku za putovanje preko Atlantika i pronalaženje drugog puta za Indiju. Priča koja tvrdi da je Izabela priložila svoj kraljevski nakit kao zalog za finansiranje projekta je neprihvatljiva, jer postoje dokazi da je Kolumbo dobio ograničenu finansijsku podršku od Izabele, a ostatak sredstava su obezbedili kreditom od samog pape Pia II, kada su mu predočili uslove i plan ekspedicije 17. aprila 1492. godine. Kraljevska kruna jeste data kao zalog, ali ne da bi se prodala, već kao potvrda da kraljica Kastilje stoji iza Kolumbove ekspedicioje i garantuje povraćaj kredita. To je bila uobičajena praksa u to doba, prilikom prethodnih otkrića na Atlantiku i Kanarskih ostrva. Putovanje za Indiju je rezultiralo otkrićem novih teritorija i širenjem Španije na novo tle. Izabeli i njenim savetnicima je Kolumbo postao preko potreban kako bi ih podržao u ideji širenja hrišćanstva, a njegovo neočekivano otkriće je brzo Izabeli donelo nove probleme, među kojima je bio i odnos između novootkrivenih ''indijanaca'' i krune Kastilje. Izabela je, pre nego Kolumbo, bila spremna da prizna prava Indijanaca, i čak je naredila da se oslobode neki od onih koje je Kolumbo doveo u Evropu kao robove. Kraljica se bavila ovim problemima sve do svoje smrti 1504. godine.


Kristofor Kolumbo traži od Izabele finansijsku pomoć za put u Indiju

Izabela je bila zaslužna i za jačanje crkve u Španiji, jer se otvoreno suprotsavljala imenovanju kardionala po rođačkoj liniji, što je posebno osetio tadašnji papa Aleksandar VI. Reforma crkve koja je bila u toku, dobila je zamah tek pod njenim uticajem, i bez obzira što je delimično zaslužna, ili kriva, za stvaranje Inkvizicije, dala je ogroman doprinos poboljšanju života i rada siromašnijih crkvenih redova i manastira. Iako izuzetno pobožna, od pape Aleksandra VI je dobila titulu Katolička kraljica, bila je jako borbena i zapovednički uporna u svojim odnosima sa papom. Bila je inspirisana ne samo nacionalnom pripadnošću, već je imala i visoke standarde za buduće crkvene velikodostojnike, a bila je izuzetno efikasna u postizanju svog cilja. Izabela je poklanjala pažnju obrazovanju skoro isto koliko i religiji, ohrabrivala je na dvoru mnoge naučnike i pisce da rade i šire svoje znanje, te je formirala školu za sinove plemstva. Bila je pokrovitelj mnogih flamanskih i španskih umetnika, i deo njene velike umetničke zbirke je opstao i do danas.



Škola za plemiće na Kastiljanskom dvoru

Jedan od najznačajnijih rezultata u poslednjoj deceniji života je svakako njen uticaj na Ferdinanda da proširi svoju vlast na vojne poretke Alkantra, Kaltrava i Santjago (Alcántara, Calatrava, Santiago) čime je kruni dao punu kontrolu nad njihovom ogromnom imovinom i patronatstvom. Dobru sliku njenih planova i težnji oslikava njen testament, u kome sumira svoje težnje koje ona i Ferdinand nisu uspeli da urade, komentariše politiku jedinstva država na Iberijskom poluostrvu, kontrolu Gibraltara i širenje na muslimansku severnu Afriku, opisuje pravila u ponašanju sa Indijancima iz Novog Sveta i reforme u crkvi. Ovaj dokument, iako uopšteno delimičan, pokazuje da je reč o jednoj genijalnoj ženi, sa velikom vizijom, koja zaslužuje mesto među najvećim vladarima. Španci izuzetno poštuju ovu izvanrednu ženu, a katolici iz mnogih zemalja odavno pokušavaju da joj dodele titulu sveca, uprkos njenom odobravanju inkvizicije. Papa Pavle VI je otvorio mogućnost beatifikacije, što joj možda u budućnosti i može doneti status svetice.

Izvor: in medias res.rs

Carica Teodora

[You must be registered and logged in to see this image.]

Teodora, (grč. Θεοδώρα, око 497.-548.god.), je bila supruga istočnorimskog (vizantijskog) cara Justinijana I i njegov najbliži savetnik i saradnik dvadeset godina njegove vladavine. Smatra se da je bila najuticajnija i najmoćnija žena u istoriji Rimskog Carstva.

Neki izvori je čak spomeninju kao caricu sa Justinijanom kao njenim suvladarom. Naročito je fascinantan njen životni put od kurtizane i glumice ka tronu jedne od najjačih država svoga vremena.

Podaci o njoj pre sklapanja braka sa Justinijanom I nisu poznati istoričarima, što nije nimalo čudno ako se zna da nije bila kraljevske krvi, niti je bila kćer nekog uticajnog plemića, a ni nekog bogatog trgovca koji je imao pristup vladarima pa s tim i mogućnost da se njegovo ime i porodica zabeleži budućim generacijama. Postoje nekoliko verzija o tome gde je rođena i kako je provela detinjstvo; grčka verzija priča da je rođena na Kritu (ostrvu na kome je rođena i grčka boginja ljubavi Afrodita), sirijska verzija kaže da je ona bila kćer nekog bogatog trgovca sa obala Eufrata, ali možda najbliža istini je ona verzija koju je napisao Prokopije iz Cezareje (Procopius; Caesarea) u svome delu Tajna Istorija.

Teodora je po Prokopiju bila kćer ukrotitelja medveda u vizantijskom cirkusu u Carigradu, i shodno okruženju u kome je živela vrlo mlada je i sama postala glumica. Nakon smrti njenog oca, Teodora je prinuđena da zarađuje za život kao zabavljačica na bogatim zabavama, a zahvaljujući svojoj lepoti postaje dobro plaćena i skupa kurtizana. Takav život je ostavio dubok trag u duši mlade devojke, a kako će se kasnije pokazati i na samu njenu vladavinu. U tom periodu svog života dobija sina i kćer, ima nekoliko prekinutih trudnoća i jedan neuspeli brak. U Aleksandriji upoznaje monofizitskog sveštenika Timoteja III i zahvaljujući njegovom uticaju prekida sa najstarijim zanatom na svetu i počinje uzoran život. Preokret u njenom životu nastaje kada upozna sa izvesnu plesačicu Makedoniju u Siriji, koja je radila za vizantijsku tajnu policiju. Makedonija vrbuje Teodoru i zajedno putuju za Carigrad, gde se Teodora upoznaje sa Justinijanom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Justinijan, tada još uvek samo sestrić cara Justina, nije odoleo Teodorinim čarima i brzo nakon susreta ona postaje njegova ljubavnica i pratilja na svim socijalnim okupljanjima. Njegovoj želji da se venčaju, oštro se suprotstavila Justinova supruga Eufimija, zbog starog Konstantinovog zakona da se plemstvo ne meša sa nižim staležima. Nakon smrti Eufimije 524. godine, na nagovaranje Justinijana car Justin ukida Konstantinov zakon 525. godine. Iste godine Teodora postaje supruga naslednika a već dve godine kasnije, kada stari car zbog bolesti predaje vlast Justinijanu koji postaje novi Avgust, a Teodora nova Avgusta.

Teodora je od samog početka uživala veliko poverenje Justinijana i kao njegov savetnik je imala veliku zaslugu za rast popularnosti novog vladara u Vizantiji. Kao prvo, odlično je poznavala način života i razmišljanja carigradske svetine, najnižeg sloja prestonice; sa druge strane, kao pripadnica monofističkog jeretičkog pokreta, poslužila je Justinijanu da dovede mir u verska shvatanja svojih podanika, i tako spreči eventualni sukob hrišćana i monofizita. Njena inteligencija i zdravo rasuđivanje su je doveli do toga da Justinijan uskoro nije donosio nikakvu odredbu a da teodora pre toga nije dala svoj pristanak. Vrhunac svog političkog uticaja je pokazala za vreme pobuna Nika u Carigradu 532. godine, kada su pobunjenici zauzeli skoro ceo grad, i došlo je do opasnosti da zauzmu i palatu. Justinijanovi generali su savetovali cara da pobegne iz grada i spasi se, kako bi kasnije povratio izgubljeno kada reorganizuje vojsku u provincijama. Teodora je ustala i rekla:

"Da li žena treba pružiti muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadne opasnosti svako treba da čini onoliko koliko može. Ja mislim da sada ne treba bežati, čak iako nam beg donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao prognanika! Nadam se da neću doživeti da vidim sebe bez carskog purpura, niti da me ljudi koje srećem ne oslovljavaju kao caricu! A ako ti želiš da se spasiš, o Care, to je bar prosto. Imamo novca, more je pred tobom a tu su i brodovi. Ali, ipak upitaj sebe, kada budeš bio na sigurnom, da li bi trampio takvu sigurnost za smrt. A što se mene tiče, ja ipak cenim onu staru izreku koja kaže da je purpur dostojan pokrov."

Justinijan je poslušao Teodoru i poveo ostatak vojske u napad na buntovnike i izvojevao veličanstvenu pobedu. Ova pobeda je učvrstila Justinijanovu vlast i ojačala položaj njegovih malobrojnih pristalica u teškom trenutku. Ipak, najviše koristi je imala Teodora, koja je dobila naklonost i vojnih komandanata, a samim tim i uticaj na vojsku. Njen uticaj na cara nakon toga ogleda se u tome što je na njen zahtev, ili molbu, Carigrad počeo da liči na pravu prestonicu jedne velike države. Napravljeni su vijadukti, veliki trgovi, nekoliko manastira i velika crkva koja je u to vreme bila najveća u hrišćanskom svetu Aja Sofija ili Crkva Svete mudrosti ( Ἅγια Σοφία, tj. "Sveta mudrost")

Teodora je za vreme dok je Justinijan bolovao od bubonske kuge 542. godine, kada je umrlo preko 300 hiljada ljudi, uspela da ojača svoj položaj u državi uklanjajući sve one za koje je smatrala da su pretnja njoj i njenoj deci, a na važne položaje je dovodila svoje prijatelje iz prošlosti. Tako se na dvoru našla i plesačica Makedonija, koja je upoznala sa Justinijanom. Postoje zapisi da je ona imala paralelnu tajnu policiju, više doušnika nego sama država i nekoliko tajnih tamnica u kojima je zatvarala svoje protvnike. Pitanje je koliko bi proširila svoj uticaj na politiku države da je 548. godine u tome nije sprečila smrt od raka.

Smatra se da je Teodora zaslužna za nekoliko zakona koji su doneseni nedugo nakon stupanja Justinijana na vlast. U tim zakonima se najbolje može videti koliko je njen predbračni život ostavio uticaj na nju. Glumice koje su napustile scenu nisu mogle biti silom zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi su morali da obezbede svojim nevestama dar u visini vrednosti njihovoh miraza. Zakon iz 535. godine zabranio je prostituciju u Carigradu, trgovinu ženama, proterao je podvodače iz grada i naložio zatvaranje javnih kuća. Teodora je, po hroničaru Jovanu Malali, sazvala trgovce robljem, otkupila sve žene i podelila im sitne darove u odeći i novcu. Sama carica je podigla na azijskoj obali Bosfora manastir nazvan Pokajanje u kome su bivše prostitutke živele kao monahinje.

Teodora možda nije bila najveća vladarka u starom svetu, jer nikada nije ponela zvanje vladara države, nego je bila žena vladara, ali je sigurno bila veoma uticajna žena, koja je svojim naslednicima utrla put za stvaranje velike države.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izvor: in medias res.rs

Marija Tereza Austrijska

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ime Marija Tereza je bilo veoma popularno u srednjevekovnoj Evropi, nosile su ga mnoge princeze, vojvotkinje i kraljice, ali je samo jedna žena na koju se odmah pomisli kada se to ime spomene. To je Marija Tereza od Austrije, nadvojvotkinja Austrije, kraljica Mađarske i Češke, supruga Franca I, cara Svetog Rimskog carstva Nemačke (vladao 1745-65), i majka cara Svetog Rimskog carstva Nemačke, Josifa II (vladao 1765-90).
Marija Tereza je bila najstarija kćerka Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, i Jelisavete Brunsvik-Volfenbutel. Smrću njenog brata Karla, jedinog muškog potomka Karla VI, monarhija Habsburgovaca je zapala u tešku krizu, jer stari car nije želeo da se Carstvo podeli i raspadne a Habsburška monarhija izgubi vladavinu koja je trajala generacijama unazad. Karl VI je doneo čuveni akt koji je izazvao negodovanje cele Evrope, Pragmatično odobrenje (Pragmatic sanction), kraljev akt kojim je pravo na nasleđe Habsburgovaca dato i ženskim potomcima, i tražio od svih država da taj akt i podrže. Kako je skoro svaka veća evropska nacija tada priželjkivala neki deo Karlove države, mora se shvatiti da je priznanje takvog čina u stvari samo čin pogodnosti, jer bi venčanjem svog prestolonaslednika sa Marijom Terezom dobile mirnim putem ono što bi inače morale da prisvajaju ratom. Marija Tereza je tako postala pion na političkoj šahovskoj tabli Evrope XVIII veka. Postala je supruga Franca Stefana od Lorane 1736. godine, a zbog primedbi Francuske na ujedinjenje Lorane sa Habsburškim zemljama, Franc Stefan je morao da zameni svoje nasleđe na Vojvodstvo Lorane, za pravo sukcesije nad Velikim Vojvodstvom Toskane. Ovaj brak je bio brak iz ljubavi, i od 16 dece koje se u njemu rodilo, 10 je doživelo odraslo doba.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Marija Tereza i Franc Stefan sa porodicom

Kada je Karlo VI umro, 20. oktobra 1740. godine, Evropske sile su krenule u prisvajanje teritorija velikog carstva koje se raspadalo. Njeni napori da spreči rat izjalovili su se krajem iste godine. Taj period, poznat pod imenom Rat za Austrijsko nasleđe, izbrusio je Mariju Terezu u političarku koju su mnogi poštovali koliko su je se i plašili nekoliko godina kasnije. Karlo je ostavio svoju državu na najnižoj tački njenog prestiža, sa praznom državnom kasom i nemirima na ulicama prestonice. Hrabrost kojom jer Marija Tereza preuzela svoju baštinu (i napravila svog supruga suvladarom) zapanjio je sve evropske vladare. Odbila je da pregovara sa Fridrihom II od Prusije (kasnije Fridrih Veliki) koji je napao Šleziju, naprosperitetniju pokrajinu njenog carstva, i time je zaprepastila stare odbornike njenog pokojnog oca. Njen odlučan nastup ispred jogunaste mađarske vlastele doveo je do toga da se odobri veliki porez za potrebe vojske i dao joj reputaciju dobrog političara medu evropskim vladarima. Kada je za cara Svetog rimskog carstva izabran Karl Albert od Bavarske (jedan od kneževa koji su se pridružili Fridrihu II u napadu na habsburške teritorije) poniženje koje je dato Mariji Terezi ona nikada nije zaboravila. Ta titula je bila više od 300 godina u rukama njene porodice. Ipak, kada je Karl Albert umro 1745. godine, ona je svom suprugu Francu Stefanu obezbedila carsku krunu koju zakon nije dozvoljavao ženama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Procesija Marije Tereze u Beču 1740. godine

Shvativši potrebu za znatnom stajaćom vojskom, naučivši lekciju iz prethodnih događaja u vezi sa sukobom oko nasleđa, i svesna koliko je zahtevno održavanje jedne takve vojske, Marija Tereza je prihvatila planove grofa Fridriha Vilhelm-Haugvica (prvog od uspešnih i izuzetnih inteligentnih ljudi koje je stavila u svoj savet). Uprkos protivljenju opozicije u vidu mnogih plemića, ona je uspela da drastično smanji beneficije gazdinstvima različitih gospodstava (osim u Mađarskoj) koji su bili na teretu državnog budžeta od pamtiveka. U daljem procesu ukidanja poreskih olakšica velikim zemljoposednicima, koji su dominirali u skupštini, ona je pokrenula ideju ''bogougodne ravnopravnosti'', ali ipak nije dovodila u pitanje pravednost postupaka vlastele u primoravanju seljaka na prisilan rad. Tek mnogo godina kasnije nakon pobune gladnih seljaka u Češkoj i nakon prijavljenih okrutnosti mađarskih vlasti u postupku prema seljacima, ona je ograničila korišćenje prisilnog rada. ''Seljaštvo mora biti u stanju da se održi, isto kao što mora da plaća poreze'', napisala je Marija Tereza.

Praktična razmatranja, a ne doktrinarni humanitarizam, su krasila sve njene reforme. Uvećala je centralnu administraciju, od koje je 1749. godine odvojeno pravosuđe, i reorganizovala je državnu kasu za šta je bilo potrebno dosta sposobnih službenika, a njihova sposobnost je po njenom mišljenju bilo jedina svrha visokog obrazovanja. Reorganizovala je školstvo i udarila kamen temeljac kasnije čuvenom Bečkom univerzitetu. Još jedna njena karakteristika koja je zaprepašćivala njene kolege vladare iz ostalih država je ta, da je iako vrlo pobožna, uporno nastojala da potčini crkvu autoritetu države.
Ni mir 1745. godine kojim je Austrija dala Šleziju Pruskoj, niti mir 1748. godine kojim je Marija Tereza završila sukobe sa ostatkom svojih neprijatelja , nisu prekinuli njene napore da modernizuje vosjku. Blistave ideje njenog novog kancelara rata, Vencela Antona fon Kaunica, potpalile su njenu odlučnost da povrati Šleziju, i da u stvari totalno uništi Prusku državu. U čuvenom ''ukidanju saveza'' 1756. godine ona je odbacila Englesku, starog saveznika Habsburgovaca, i sklopila savez sa Francuskom, njihovim drevnim neprijateljem. Osim toga, ona je sklopila savez i sa Rusijom, novom silom na evropskom tlu koja je tek bila zakoračila na vojno-političku scenu toga vremena. Rat koji je usledio, poznat kao Sedmogodišnji rat, u početku je mnogo obecavao Marijinim težnjama, sve do 1762. godine kada je umrla ruska carica Jelisaveta, a njen naslednik Petar III potpisao primirje sa Pruskom i Engleskom. Fridrih II Pruski je završio rat na dva fronta i svu vojsku je okrenuo ka zapadu, i uskoro se nad savezom Austrije i Francuske nadvila opasnost od katastrofalnog poraza. Marija Tereza je mudro zaključila mir bez daljih pretenzija na Šlesku teritoriju i time izbegla menjanje državne granice. Tek je 1779. godine, još uvek frustrirana porazom u ratu protiv Prusije, uspela da dobije satisfakciju rizikovavši sa svojim prvorođenim sinom Jozefom II. Na samrti svog supruga uspela je da njen sin koji je imao previsoko mišljenje o sebi bude proglašen za suvladara u Habsburškim dominionima, a samim tim bude i krunisan nakon smrti Francica Stefana kao car Svetog rimskog carstva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sedmogodišnji rat sa Pruskom

Za vreme vladavine njenog sina Marija Tereza bila ta koja je vukla konce u ogromnoj monarhiji. U to vreme je uvela politiku javnog duga u Austriji, sprovela naseljavanje praznih prostranstava u Mađarskoj i napravila nacrt novog krivičnog zakona, sve to samo zahvaljujuci zdravom razumu priznajući i sama da nema obrazovanje za tako nešto ali da ima dovoljno pameti da zna šta valja a šta ne u njenoj državi. Ona je bila ta koja uvela vladu cenzure, ali je u isto vreme pokrenula planove za obavezno osnovno obrazovanje za svu decu u državi, bez razlike na klasni položaj. Za vreme svih tih aktivnosti, istim tempom se bavila i spoljnoim politikom, zgražavajući se naklonošcu koju je njen sin Jozef II imao prema njenom smrtnom neprijatelju Fridrihu Velikom od Pruske. Kada je Jozef 1772. godine sa Fridrihom obavio prvu podelu Poljske, ona je javno ustala protiv politike svoga sina nazvavši je nemoralnom, a zatim se strahujuci od mogućih posledica obratila za pomoć madam de Pompadur, ljubavnici francuskog cara Luja XV, da obezbedi savez sa Francuskom. Shvativši ironiju da su upravo njene pragmatične reforme omogucile njenom sinu Jozefu da zavede despotizam u Austriji, povukla se iz javnog života u zamak u predgradu Šenburna, gde je i umrla 1780. godine.
Marija Tereza je bila ključna figura u politici moćnih zemalja 18. veka u Evropi. Habsburškoj monarhiji, dinastičkom savezu različitih zemalja, ona je dala meru jedinstva. Princeza privlačne spoljašnosti, bila je jedna od najsposobnijih vladara u svojoj dinastiji, i po nekim istoričarima, ''najviše čovek'' od svih Habsburgovaca.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izvor: in medias res.rs

Katarina de Mediči

[You must be registered and logged in to see this image.]

Supruga Anrija II, kralja Francuske (vladao 1547-1559) i potom regent Francuske od 1560 - 1574. godine. Jedna od najuticajnijih ličnosti tokom trideset godina katoličko-hugenotskih ratova. Njena tri sina su bili kraljevi Francuske, a povezuju je i sa masakrom na noć Svetog Bartolomeja.

Katarina je bila kćerka Lorenca de Medičija, vojvode od Urbina, i Madlin de la Tur d'Overnje. Bila je burbonjska princeza sa italijanskom i francuskom plemićkom krvi u sebi. Istina, njeni roditelji nisu imali nikakvog političkog uticaja, ali su bili veoma bogati što ju je činilo veoma poželjnom prilikom. Ostavši mlada bez roditelja, samo nekoliko nedelja nakon rođenja, pala je na brigu prvo svojoj babi od oca, a kad je napunila 10 godina brigu o njoj je preuzeo stric, papa Klement VII, koji je za svoju bratanicu obezbedio najbolje moguće obrazovanje. Samim tim je postala oruđe u rukama već veoma moćne porodice Mediči. Papa je ugovorio njen brak sa vojvodom od Orleana, Anrijem, sinom kralja Francuske, koji je sklopljen 1533. godine. Katarina je bila veoma cenjena na dvoru svoga svekra, kao umetnički nadarena, energična, hrabra ali i diskretna osoba. Već 1547. godine Anri je nasledio francusku krunu od svog oca Fransoa I i Katarina je postala kraljica Francuske. Uprkos postojanju ljubavne veze kralja Anrija i Dijane de Poatje, kraljevski brak uopšte nije bio neuspešan, i kraljica je rodila desetoro dece, od kojih je preživelo sedmoro. Katarina je sama vodila brigu o svojoj deci, i nadgledala njihov rast i obrazovanje, prepuštajući kraljevoj ljubavnici ulogu kraljevog savetnika i glavne dame na dvoru.

Katarina je vodila miran i povučen život sve do 1552. godine kada je imenovana regentom Francuske za vreme Anrijevog odsustva zbog opsade grada Meca u Italijanskom ratu (1551 - 1559). Za vreme njenog regentstva se desio jedan od najvećih poraza francuske vojske, kod mesta Sen Kventin, protiv Španije. Od tada je primetan njen strah od Španije koji je prisutan tokom kasnije vladavine, koji je postao kamen spoticanja svih njenih odluka. Katarinina prva velika politička kriza je nastupila u julu 1559. godine, posle slučajne smrti Anrija II. Kralj je umro od povrede oka koju je dobio u dvoboju sa Gabrijelom od Montgomerija izazvanim zbog venčanja njihove kćerke Elizabete sa Filipom II od Španije. Katarina je pala u tešku depresiju, duboko ožalošćena gubitkom supruga, od koje se nikada nije potpuno oporavila.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Fransoa II i Meri Stjuart

Krunisanjem njenog sina Fransoa II, vlast je bila u rukama porodice Giz, najbogatije i najuticajnije porodice u Francuskoj, koja je takođe bila kraljevske krvi. Vojvoda Fransoa od Giza, uredio je brak maloletnog Fransoa sa svojom bratanicom Meri Stjuart, kraljicom Škotske, i javno obelodanio da se od Katarine očekuje da se povuče iz političkog života nakon 40 dana žalosti za Anrijem II. Tada počinje njena doživotna borba protiv porodice Giz, vešto balansirana odanošću svome sinu i kruni, i želji da povrati vlast koju nikada stvarno nije ni imala kao kraljica Francuske. U ovoj borbi je imala veliku podršku Španije, zahvaljujući svojoj kćerci Elizabeti, i papstva, zahvaljujući svojim rođacima Medičijima. Ova politička borba je mnogima ostala nejasna, jer je Katarina koristila neprijatelje krune za dobrobit krune, ali ne krune porodice Giz, već krune porodice Valoa. Uprkos velikom trudu drugog brata iz porodice Giz, Šarla od Lorane, koji je postao kardinal u Francuskoj crkvi, Katarina nije izbačena na marginu političkih dešavanja.

Katarinin uticaj se prvi put suštinski osetio za vreme Zavere Ambroaz (marta 1560. god.) kada su Hugenoti, francuski protestanti, pokušali da preuzmu vlast i ubiju Fransoa II i braću Giz. Zavera je ugušena u krvi, a dalje krvoproliće je sprečila Katarina koja je kao regent maloletnom kralju, izdala poznati Ambroaz Edikt kojim je garantovana verska sloboda Hugenotima, i u kome se naznačava razlika između jeresi i pobune, odnosno vere od vernosti. Porodici Giz je ovim ediktom sprečeno dalje delovanje protiv sitnih plemića, a Katarina je dobila nekoliko pluseva među Hugenotima. Druga politička kriza je nastupila krajem 1560. godine, preranom smrću Fransoa II čiji je kraljevski autoritet monopolizovan od strane porodice Giz. Katarina je uspela da dobije namesništvo za svog sina Šarla IX uz pomoć protestanta Antoina de Burbona, kralja Navare i prvog naslednika krune po krvi, koga je imenovala za generala francuske vojske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odmazda nad Hugenotima nakon zavere Ambroaz

Period od 1560. do 1570. godine je najvažniji period Katarininog života. Ovu dekadu obeležila su tri građanska rata i njena očajnička borba protiv katoličkih ekstremista za nezavisnost krune, za održavanje mira i sprovođenje ograničene tolerancije. Uz pomoć kancelara Mišela de Hospitala je 1561. godine počela reforme i vođenje privrede po nacionalnim metodama, u želji da odobrovolji lidere obe verske frakcije i reši verski sukob. Imenovala je mešovitu komisiju koja je imala za cilj da sprovede ideju pomirenja i mogućnost zajedničkog života katolika i protestanata. Najveći protivnik ove konferencije bila je porodica Giz, koja je uživala podršku Pape u Rimu. Verovatno najveće Katarinino dostignuće u vezi rešavanja verskih sukobe je Januarski edikt iz 1562. godine, kojim se garantuje verska sloboda uz posebne mere zaštite. Ovaj zakon su protestanti prihvatili, katolici nisu, i počeo je prvi građanski rat 1562. godine. Mir je zaključen 1563. godine, novim Ediktom iz Ambroaza, malo umerenijom verzijom Januarskog edikta. Od aprila 1564. do januara 1566. godine trudila se da kroz parlament u Ruanu pomiri katolike i protestante, i ojača mir između krune i Španije ugovorenim brakom Šarla IX sa Elizabetom od Austrije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kardinal Francuske,
Šarl de Giz od Lorane

U tom periodu, Katarina Mediči nije uspela da se suprotsravi Šarlu od Lorane, francuskom kardinalu, koji je zaslužan za početak drugog (septembar 1567. - mart 1568.) i trećeg (avgust 1568. - avgust 1570.) građanskog rata. Katarina je drugi završila relativno brzo mirom u Longjumeu i obnovom Ambroaz edikta, ali nije mogla da spreči opoziv primirja i novo krvoproliće je krenulo avgusta 1568. godine. Uspesi koje su hugenopi imali u ovom ratu, pod vođstvom generala Kolinjija, pustošenjem Tuluza i opsadom više gradova na jugu Francuske, primorali su Šarla IX da potpiše primirje u Sen Žermenu avgusta 1570. god. kojim se Hugenotima daje više prava nego što im je Katarina dala mirom u Longjumeu. Katarina nije imala uticaj na odluku kralja za sklapanje primirja, ali je imala ogroman uticaj u pisanju samog edikta. Ovim činom zadala je veliki udarac braći Giz i osramotila ih pred celom katoličkom Francuskom.

Naredne dve godine Katarinina politika koju je vodila je bila politika mira i opšteg pomirenja. U tu svrhu je organizovala venčanje svoje kćerke Margarite (poznate kao Margo) sa mladim protestantskim princem, sinom kralja Navare, Anrijem od Navare koji će kasnije postati francuski kralj Anri IV. Katarina je pokušala da stabilizuje položaj Francuske u Evropi i brakom jednog od svojih sinova, Anrija od Anžuja ili Šarla d'Alenkona sa kraljicom Engleske, Elizabetom. Složenost Katarinine pozicije je pojačalo i prisustvo grupe flamanskih plemića koji su okruživali kralja i nagovarali ga na rat protiv Španije u Holandiji, čemu se Katarina odlučno opirala.

Pitanje rata i mira u Holandiji je usko povezano sa masakrom na dan svetog Bartolomeja u Parizu (23-24. avgust 1572. godine). Nakon nesupelog atentata na admirala Gaspara de Kolinjija, koji je prvi bio za to da se pomognu protestanti u Holandiji, usledio je napad na njega, sve njegove glavne poručnike u francuskoj vojsci, i na sve protestante koji su se tada našli u Parizu povodom venčanja Anrija od Navare i Margaret Valoa. Ubijeno je nekoliko hiljada Hugenota. Za ovaj masakr se tradicionalno osuđuje Katarina, mada senku na to baca njeno celokupno zalaganje u vezi protestantskog pitanja. Sam kralj Šarl IX je nakon izvesnog oklevanja par dana kasnije preuzeo odgovornost za donošenje odluke o masakru u Bartolomejskoj noći. Verovatnije je da je Katarina naredila ubistvo Kolinjija i viših oficira, kako bi sprečila rat sa Španijom u Holandiji, a da su Anri od Giza i Anri Anžujski zajedno naredili pokolj svih protestanata koji su se zatekli u Parizu.

Nakon masakra, Katarini je bilo bitnije da njen sin Anri Anžujski bude proglašen za kralja Poljske, maja 1573. god, nego nagoveštaji četvrtog građanskog rata. Kada je godinu dana kasnije umro Šarl IX, ona je preuzela namesništvo do povratka Anrija iz Poljske, kao kralja Francuske Anrija III. Katarina je polagala velike nade u svog omiljenog sina za obnovu Francuske, ali su je mučile duboke sumnje znajući koliko je slabog karaktera. Katarina je za razliku od prethodnih namesništava, sada bila manje upravitelj državom, a više savetnik i pomoćnik kralju. Do 1584. godine njena najveća briga je bila da smiri strasti u vezi rata sa Španijom, znajući da bi to upropastilo Francusku i kuću Valoa. Umrla je 1586. godine, osam meseci pre ubistva Anrija III i stupanja na presto Francuske Anrija od Navare, kasnije Anrija IV.

Katarina Mediči je verovatno bila najjača, najupornija i najnepokolebljivija kraljica majka i namesnik neke države u Evropi toga vremena. Znala je šta hoće, kako da do toga dođe i kako da se suoči sa posledicama svojih postupaka. Uprkos nadimku koji su joj dali istoričari, ''Zla italijanska kraljica'' ili ''Đavolja kraljica'', ona je zaslužna za opstanak Francuske u tim vremenima i relativno prihvatljivo rešenje zajedničkog života katolika i protestanata. Bar do Bartolomejske noći.

Izvor: in medias res.rs

Elizabeta I

[You must be registered and logged in to see this image.]

Elizabeta I (Elizabeth I Tudor, 1558–1603) poznata u narodu kao Kraljica devica ili Dobra kraljica Bes, bila je kraljica Engleske za vreme se čije vladavine Engleska afirmisala kao velika evropska sila u politici, trgovini i umetnosti. Vreme njene vladavine je u istoriji poznato kao Elizabetansko doba, ili Zlatno doba Engleske.

Elizabeta je bila kćerka Henrija VIII i njegove druge žene, Ane Bolen, i u to vreme jedini zakoniti naslednik krune, jer je poništen njegov prvi brak sa Katarinom Aragonskom, sa kojom je imao kćer Meri. Ana Bolen je sve činila da Elizabeti osigura sigurnu budućnost na račun Henrijeve prve kćerke, a te njene pokušaje su potpomogli i događaji oko izbacivanja Henrija i Engleske iz Katoličke crkve od strane Pape. Međutim, Henri je Anu Bolen proglasio krivom za preljubu i osudio na smrt, kako bi mogao da se ponovo oženi sa Džejn Sejmor, koja mu je rodila dugo očekivanog sina, Edvarda, koji je kao muški potomak dobio nasleđe krune. Jedina svetla strana u njenom detinjstvu je bila ta, da se Henri prema svoj svojoj deci ophodio sa velikom ljubavlju, i da im je obezbedio najbolje obrazovanje, koje je u to vreme bilo rezervisano samo za mušku decu. To je udarilo temelje celoj budućnosti mlade princeze, a time i Englskoj mnogo godina kasnije. Najveću ulogu u njenom vraćanju u naslednu liniju imala je Henrijeva četvrta žena, Katarina Par, koja je usvojila Elizabetu nakon smrti Henrija VIII 1547. godine.

Nekoliko narednih godina je bilo veoma teško za Elizabetu. Prvo se Katarina Par ponovo udala, za Tomasa Sejmora, koji je neskriveno pokazivao interesovanje za Elizabetu. Tomas Sejmor je inače bio stric Elizabetinog polubrata Edvarda, i mlađi brat njegovog regenta. Kada je 1548. godine Katarina umrla na porođaju, Tomas je otvoreno krenuo u osvajanje maloletne Elizabete i tako dođe do krune. Edvard je na ovo burno reagovao i osudio ga za pokušaj prevrata pomoću venčanja sa kraljevskom princezom bez odobrenja kralja. Pogubljen je 1549. godine, zajedno sa njegovim bratom regentom Edvardom Sejmorom, a Elizabeta je oslobođena optužbi da je bila saučesnik u ovim planovima. Na mesto regenta došao je Džon Dadli, protestant koji je više voleo protestantkinju Elizabetu od katolkinje Meri. Počeo je sa ubeđivanjem Edvarda VI da izbaci Meri iz nasleđa krune, jer je rođena u nevažećem braku. Po toj liniji bi i Elizabeta doživela istu sudbinu, a istovremeno je počeo sa kovanjem planova da na tron dovede unuku Henrija VII, Džejn Grej, koju je udao za svog sina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Elizabetina polusestra, Meri I

Nakon Edvardove smrti, 1553. godine, prema njegovom testamentu krunu je nasledila Džejn Grej, koja je proglađena kraljicom 10. juna 1553. godine. Meri, koja je bila mnogo popularnija u narodu, sakupila je 20 hiljada vojnika i umarširala u London kako bi zbacila Džejn sa trona. Elizabeta je podržala Meri u ovoj pobuni, i okupila je 2 hiljade konjanika kako bi pomogla svojoj polusestri. Sestrinski savez nije dugo trajao, jer su se mišljenja razmimoilazila oko sudbine svrgnute kraljice. Uprkos Elizabetinom protivljenju, Meri je pogubila Džejn februara 1554. godine. Elizabeta se zatim i sama našla u opasnosti kao protestantkinja, jer je Meri bila odlučna u vraćanju katoličanstva u Englesku, počev od dvora. Iako je Elizabeta bila velika opasnost po nju, jer su je podržavali svi protestanti u Engleskoj, Meri nije želela da pogubi svoju polusestru, najviše zbog nagovaranja svog muža Filipa II od Španije. Novembra 1558. godine, Meri je zakonski imenovala Elizabetu svojom naslednicom, i samo 11 dana kasnije, Meri je umrla. Tako je Elizabet stupila na tron Engleske na sveopštu radost Engleza koji nisu voleli Meri.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Elizabeta na dan krunisanja

Prvi problem Elizabete kao vladara je bio problem religije. Ne previše religiozna, kao njeni prethodnici Henri, Edvard i Meri, ona je bila relativno tolerantna prema svim verskim grupama pristutnim u tadašnjoj Engleskoj i Irskoj. Znala je da većina njenih podanika želi da se Engleska oslobodi španskog uticaja i manipulacija pape, a takođe je bila veoma svesna da je ni Papa ni katolička crkva nikada neće priznati kao zakonitu vladarku, jer je rođena u braku koji je smatran nevažećim. Stoga je vrlo brzo vratila na snagu Zakon o uniformnosti, kojim je protestantizam uveden kao jedina zakonita religija, a zatim je i crkvu vratila pod vlast krune. Ovaj njen postupak je izazvao nezadovoljstvo mnogih crkvenih službenika, ali sve one koji se nisu hteli povinovati zakonu, Elizabeta je smenjivala. Nije bila pristalica sile u kažnjavanju, jer su joj bili draži odani katolici od prostantskih ekstremista. Godine 1570. papa Pio V je ekskomunicirao Elizabetu, nadajući se da će taj postupak naterati katolike u Engleskoj da svrgnu kraljicu, ali je uradio suprotno od toga.  Ovakav stav katoličke crkve je samo učvrtio odnose Elizabete i engleske crkve, a katolike u Engleskoj je stavio na muku, jer nepriznavanjem Elizabete kao kraljice činili su izdaju, a to je bilo kažnjivo smrću. Svi pokušaji da se Elizabeta ukloni sa trona  završeni su neuspešno, ali bez masovnog krvoprolića. Kažnjene su samo vođe pobune, a Elizabeta je nastavila sa tolerantnom politikom u vezi vere Engleza.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Meri Stjuart, kraljica Škotske

Najveći problem po pitanju spoljne politike, Elizabeta je imala sa svojom rođakom Meri Stjuart, unukom sestre Henrija VIII, kraljicom Škotske i francuskim saveznikom na Britanskom ostrvu. Supruga francuskog kralja Fransoa II i katolkinja po verskoj opredeljenosti, bila je najozbiljniji rival Elizabeti. Nju su kao kraljicu priznavali Francuska i većina evropskih država, ali čim se Francuska okrenula unutrašnjim problemima sa Hugenotima, Meri se našla u neprilici porastom protestantizma u samoj Škotskoj. Ti unutrašnji sukobi su naterali Meri Stjuart da 1560. godine sa Englezima sklopi Edingburški sporazum, po kome francuzi moraju da napuste Škotsku. Međutim, taj sporazum Meri nikada nije ispoštovala. Šta više, svojom udajom za Henrija Stjuarta, i samog pretendenta na Engleski tron, udarila je politički šamar Elizabeti. Nepunu godinu kasnije, Meri se zasitila supruga, i ovaj je ubijen pod sumnjivim okolnostima, a Elizabeta je javno osudila Meri za zločin. Osam godina kasnije, nakon sve većih pobuna Meri je bila prisiljena da pobegne iz Škotske, i to upravo kod svoje rođake Elizabete. Škotski lordovi su naterali Meri da abdicira u korist svog sina Džemjsa, a Elizabetin prvi poriv je bio da pomogne svojoj rođaki u povraćaj prestola. Od toga je odustala nakon dugog savetovanja sa svojim ministrima, a posebno sa Frensisom Bekonom, koga je najviše poštovala. Umesto pomoći naredila je da se Meri uhapsio čim je prešla granicu, zbog ubistva Henrija Stjuarta, i od tada je Meri bila u mnogim zatvorima sve do svoje smrti 19 godina kasnije, 1587. godine. Pogubljena je zbog učestvovanja u zaveri da se Elizabeta ubije, i Meri postavi na tron Engleske. Istina je da Meri nije bila krivac za organizovanje zavere, već je to bio njen suprug Filip II, kralj Španije, kao deo plana za pripajanje Irske Španiji i dalje osvajanje Engleske. Pobunu u Irskoj je Elizabeta brzo ugušila, i opet je ostala dosledna svojoj politici tolerantnosti jer nije kažnjavala sve učesnike u pobuni, već samo glavne kolovođe.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poraz španske Nepobedive armade

Prekretnicu u vladavini Elizabete predstavljao je pokušaj španske invazije na ostrvo, 1588. godine. Španski kralj Filip II je sa blagoslovom pape krenuo da oslobodi katolike u Engleskoj, sakupivši 22 ratna broda i 108 trgovačkih brodova adaptiranih za borbu, i preko 30 hiljada vojnika. Španska armada je prošla kroz La Manš i ukotvila se nedaleko od Gravelinesa, čekajući naređenje za invaziju. Engleski brodovi, pod komandom gusara Frensisa Drejka, napali su armadu iznenada i potopivši nekoliko ratnih brodova, među kojima i admiralski brod, naterali špance na bekstvo. Španci su imali nesreću i pri povlačenju, jer su ih brži engleski brodovi gađali u prolazu i zatim se okretali i bežali pre nego su španci imali priliku da uzvrate, a zatim su u velikom nevremu između Irske i Škotske izgubili dobar deo ratnih brodova. Španci su ovom sukobu ukupno izgubili 50 brodova od 130, ali je veći negativni uticaj imalo to da Nepobediva armada uopšte nije bila nepobediva. Sa druge strane, Elizabeta je dobila na popularnosti svoga naroda, jer nije čekala invaziju Španaca u dvoru, nego na čelu svojih trupa na obali kod Tilburija. Tu je održala jedan od svojih najuticajnijih govora, gde je između ostalog rekla da ''zna da ima telo slabašne žene, ali ima i srce i stomak kralja, i to engleskog kralja, i da će sama predvoditi svoju vojsku na bojnom polju ako Parma ili Španija, ili bilo koji drugi evropski princ odliči da napadne granice Engleske''.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Elizabeta pri kraju svog života

Godine koje slede, pamte se po procvatu umetnosti u Engleskoj, kojoj je Elizabeta bila veliki poklonik; trgovini kojoj je veliki doprinos dao Frensis Drejk širenju engleske moći preko Atlantika u Americi; jačanju engleske političke moći u Evropi i velikoj navali udvarača na kraljicu Engleske. Elizabeta se nikada nije udala, i razlog tome je i dan danas nepoznat. Elizabeta nije izbegavala društvo muškaraca, čak se spominju i afere sa nekima od njih bliskih dvoru. Najpoznatija afera je bila sa Robertom Dadlijem, njenim prijateljem od detinjstva i bliskim savetnikom za vreme njene vladavine. Na žalost, Dadli je već bio oženjen i ta veza nikada nije bila javna. Elizabeta je uspešno odolevala udvaranjima Filipa II Španskog i Fransoa Anžujskog, uprkos nastojanjima parlamenta da se bračno pitanje kraljice i pitanje naslednika trajno reši u što kraćem roku. Do kraja svog života Elizabeta je ostala usedelica, i kako su godine prolazile u narodu je počela da se menja slčika o njoj. Sve je češće nazivana Kraljica Devica, njeni portreti su je prikazivali mlađom i lepšom nego što je bila, a njene vrline su isticane kao primer kakav bi vladar trebao da bude. Sama Elizabeta je nakon preležanih boginja, koje su joj naružile lice, postala melanholična, cinična i potpuno se osamila. Kriza je nastupila 1602. godine, kada polako umiru njeni najbliži prijatelji, i do svoje smrti Elizabeta nije izašla iz nje. Povukla se u dvotac u Ričmondu gde je umrla 24. marta 1603. godine, nakon 44 godine vladavine u 69-oj godini života, bez naslednika krune. Njenom smrću prestaje vladavina porodice Tjudor, i na tron odlukom parlamenta dolazi predstavnik porodice Stjuart, kralj Škotske Džejms I.

Ni jedan vladar Engleske, Škotske ili Britanije nije bio više meta filmskih ili televizijskih dela od Elizabete I. Najpoznatija bioskopska ostvarenja su Elizabeth iz 1998. godine i Elizabeth: The Golden Age iz 2007. godine, oba sa Kejt Blanšet u ulozi Elizabete I.

Izvor: in medias res.rs

ONE SU PROMENILE SVET: 7 neverovatnih žena za koje niste čuli

Svi su čuli za Jovanu Orleanku, ali malo ko zna da je jedno živela mongolska princezu ratnica Kutulun. Većina zna ko je bila Mata Hari, ali su retki čuli za Polikarp Salavarietu - kolumbijsku revolucionarku

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vekovima su žene širom sveta bile borci, pisci i mislioci. Bavile su se poduzetništvom, izazivale pobune ili smišljale nove izume. Radile su sve što i muškarci, a i mnoge stvari koje oni nisu. Za neke od tih žena znamo, ali za mnoge druge nismo čuli. Svi su čuli za Jovanu Orleanku, ali malo ko zna da je jedno živela mongolska princezu ratnica Kutulun. Većina zna ko je bila Mata Hari, ali su retki čuli za Polikarp Salavarietu - kolumbijsku revolucionarku i špijunku.

Internet magazin Salon.com izabrao je sedam neverovatnih žena za koje najveći broj današnjih ljudi nije čuo.

1. Kutulun, mongolska princeza ratnica

U 13. veku, kada su kanovi vladali Centralnom Azijom, i mnoge žene su uspevale da se nametnu društvu u kojem je jahanje i rukovanje lukom i strelom bilo važnije od sirove snage. Kutulun je bila izuzetno vešta i u jednom i drugom.
Ona nije bila samo neustrašivi konjanik nego i jedna od najboljih rvača koje su Mongoli ikad videli! Omiljena taktika u borbi joj je bila da uhvati neprijateljskog vojnika i odjaše sa njim. Marko Polo je pisao da je to radila tako vešto, kao što 'soko hvata ptičicu'. Zarekla se da će se udati samo za muškarca koji uspe da je pobedi u rvanju. Borila se s mnogim, a kada bi pobedila, uzimala bi sve konje svojih prosaca. Marko Polo navodi da je Kutulun imala mnogo konja.

2. Nana Asma'u, nigerijska naučnica

Astma'u je svojim životom dokazala da je pero moćnije od mača. Rodila se kao kćer moćnog vladara na području današnje severne Nigerije krajem 18. veka.
Njen otac je verovao da je širenje znanja dužnost svakoga muslimana pa joj je omogućio klasično obrazovanje na arapskom, latinskom i grčkom. S vremenom je postala cenjena savetnica bratu koji je nasledio tron od oca, ali ono važnije je da je Nana utemeljila mrežu učiteljica - Jaji, koje su putovale kraljevstvom i obrazovale žene od kojih su mnoge znanje nastavljale prenositi na druge.
Čak i danas, gotovo dva veka kasnije, moderne Jaji nastavljaju da obrazuju žene, muškarce i decu u njeno ime.

3. Polikarpa Salavarieta, kolumbijsku revolucionarka
'La Pola' kako su je zvali tokom njenog kratkog života, bile je odvažna, oštrog jezika i prkosna. Borila se za slobodu svoje zemlje, današnje Kolumbije, od španske kolonijalne vlasti dok se pretvarala da sedi u uglu i šije.
Rođena je negde oko 1790 godine. Pretvarajući da se da je ponizna krojačica i kućna pomoćnica nudila bi svoje usluge rojalističkim domaćinstvima gde je skupljala obaveštajne podatke i prosleđivala ih gerilcima.
Nakon što je mreža razotkrivena osuđena je na smrt streljanjem. Pre egzekucije je održala nadahnut govor, pa su morali da je nadglasaju bubnjevima, a odbila je da kleke pa su je ubili naslonjenu na stolicu. Njena žrtva inspirisala je revolucionare dugo nakon njene smrti. Dan kolumbijske žene slavi se u čast ove heroine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

4. Čing Ši, najozloglašeniji pirat iz Kine

Ne zna se mnogo o tome odakle je Čing Ši došla, gde je rođena i je li joj to pravo ime, ali se zna da je, od kada se pojavila početku 19. veka, vladala morem.
Bila je prostitutka na jednom od plutajućih bordela kada ju je zapazio piratski zapovednik Čeng Ji i odlučio je uzeti za ženu. Čeng nije bio navikao da mu se postavlja mnogo pitanja, ali njegova ljubav je imala uslove. Želela je da plen od pljačke dele da pola i da ima pravo glasa kada je u pitanju posao.
Nakon što je Čeng Ji poginuo u tajfunu, njegova žena je preuzela posao. Pod njenih vođstvom flota je izrasla u najjaču piratsku skupina u morima koja kontroliše današnja Kina, ali i šire. Bila poznata pod imenom 'Flota crvene zastave'. Iznude, ucene i reketarenje bile su njena specijalnost. Do 1808. godine njena moć je tako narasla da je kineska vlada poslala mornaricu da je zaustavi. Nakon Kineza pokušali su je obuzdati i Britanci i Portugalci, ali nitko je nije mogao savladati. Naposlijetku je s vlastima postigla mirovni sporazum uspjevši da prisili državu da je odlikuje za 'zasluge'. Umrla je od starosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

5. Gertruda Bel, britanska avanturistkinja koja je stvorila Irak
Gertrudu Bel možete da zamislite kao ženskog Lorensa od Arabije. Gospođa Bel je ostala dobro upamćena u zemlji čije je stvaranje pomagala – Iraku. Rodila se 1868. godine u porodici bogatih industrijalaca. Nakon što je obrazovanje stekla na Oksfordu obišla je svet dva puta i bavila se planinarenjem i arheologijom.
Govorila je francuski, nemački, arapski i persijski. Istraživala je pustinje Srednje Azije gde su je poznavale sve moćne plemenske vođe i odradila je važan posao za britanski obaveštajnu službu kada je počeo Prvi svetski rat.
Nakon što je oružje utihnulo postala je pokretačka snaga britanske politike na Srednjem istoku. Ona je ucrtala granice onoga što je bila Mesopotamija, a što je kasnije postalo Irak. Postavila je prvog kralja i nadzirala izbor vlade u toj državi. Samo nekoliko dana pre nego što je projekt trebalo da bude dovršen Bel je pronađena mrtva, predozirana tabletama za spavanja. Slučajno ili namerno ostal je misterija ...

6. Noćne veštice, ruske pilotkinje iz Drugog svetskog rata
Ime su im dali neprijatelji, nacisti. Za nemačke pilote protiv kojih su se borile, one su bile noćna mora - harpije sa natprirodnim moćima koje su mogle da vide u mraku i koje imaju mogućnost da postanu nevidljive. Oboriti jednu od njih za Nemce bi automatski značilo najviše odlikovanje. Tri potpuno ženske eskadrile oformljene su već 1941. godine po Staljinovoj naredbi. Nekoliko stotina žena koje su sačinjavale ovu eksadrilu izabrane su među hiljadama dobrovoljki. Zadatak 'Noćnih veštica' bio je najteži od svih - letele su u potpunom mraku u avionima od šperploče pogodnijim za zaprašivanje useva nego za izdržavanje neprijateljske vatre. Pilotkinje su razvile tehniku isključivanja motora i laganog jedrenje prema meti kako bi ispustile bombe u tišini. Letele su u trojkama tako da je jedna uvek mogla da puni municijom mitraljez.
"Te žene se nisu bojale ničega", napisao je jedan nemački zapovednik 1942. godine.
7. Hedi Lamar, lepa Jevrejka briljantnog uma
Dva decenije je igrala fatalne zavodnice u holivudskim filmovima, ali dok su njene koleginice i kolege slobodno vreme provodili zabavljajući se, praveći skandale i puneći naslovne strane trač magazina, Hedi Lamar je izumela sistem bežične komunikacije koji će kasnije postati temeljem za mobilne telefone, Wi-Fi i većinu modernog načina komunikacije. Rođena je u jevrejskoj porodici u Beču 1914. godine. Sa 18 godina našla se usred skandala jer se pojavila gola u filmu 'Ecstasy' i simulirala prvi ženski orgazam na velikom platnu.
Kratko je bila udata za nacističkog trgovca oružjem, a potom je pobegla u Francusku i potom u Britaniju gde je srela Loisa B. Majera i sklopila ugovor sa studijem MGM. Između snimanja filmova njen saradnik i ona su došli na ideju 'Tajnog komunikacijskog sistema', kako su ga nazvali. Sistem je patentiran 1941.godine, a temelj je za široki spektar tehnologije koje se danas koristi za Wi-Fi, GPS, Blluetooh i neke mobilne telefone.

Autor: Dnevno.rs,Foto:Vikipedija

Žena koja je proputovala svet za 72 dana


Jedan od tvoraca putopisne reportaže. Pionir u istraživačkom novinarstvu. Vojnik u borbama za jednakost i solidarnost. Kritički i analitički duh nesigurnog vremena. Novinarka koja je vraćala kredibilitet štampi zahvaćenoj komercijalnim momentima ere ’penny pressa’. Pulicerov ’kec u rukavu’ u ratu protiv nesavjesnog Hersta.


Nellie Bly


Pismo siromašnog djevočurka iz Pensilvanije, kao kritika na objavljeni članak ’Pitsburg dispatch’, koji je promovisao nejednakost polova, u službi žene koja mora sjedjeti u kućii brinuti o djeci, otvorio je Elizabet Kokrin vrata u bolji život. Zadivljen njenim odgovorom i smislom za pisanje, urednik gorepomenutog lista joj daje posao novinara, u kojem će kritički pisati o društvenim pitanjima, kao što su uslovi rada i siromaštvo. Njen način pisanja je privukao i direktora ’Worlda’, Džozefa Pulicera, pa ju je on i zaposlio u svom poznatom časopisu. Poznato je da je u tim godinama postojao pravi medijski rad, između dva giganta štampe, Džozefovog ’Worlda’ i Herstovog ’Examinera’. Pošto je Herst bio beskrupulozan u preuzimanju ideja, saradnika, Pulicer je tražio način da osmisli nešto novo što će držati njegovu medijsku zvijezdu na američkom nebu. A u tome mu je mnogo pomogla Elizabet Kokrin, odnosno Neli Blaj.

Neli Blaj je postala najčuvenija novinarka devetnaestog vijeka. Uspješno je otkrivala slučajeve podmićivanja u državnim organima, razne nepravilnosti i kontorverze oko vodećih ’dušebrižnika’ tog vremena. Svojom promišljenom analitikom, utrla je put žanrovima poput komentara, članaka i reportaža. Koliko je bila konzistentna u svojoj profesiji, govori činjenica da je čak glumila duševni poremećaj kako bi prošla lični tretman u njujorškim duševnim bolnicama za potrebe novinarskog pisanja, koje je uslovilo mnogim značajnim promjenama u društvenom sistemu. Uz mnoge mlade žene, radila je za sitninu u fabrici kartonske ambalaže, podnjela je molbu za posao sluškinje, liječila se u medicinskom dispanzeru za siromašne, gdje joj umalo nijesu izvadili krajnike. Gotovo svake sedmice je odlistak ’Worlda’ imao zanimljive pustolovine. Trenirala je sa bokserskim šampionom Džonom L. Salivanom; nastupila je kao horistkinja na Muzičkoj akademiji( zaboravila je da izađe, pa se našla sama na bini). Posjetila je gluvu, slijepu i nijemu talentovanu devetogodišnjakinju Helen Keler. Jednom je čak kupila bebu, ne bi li otkrila kako teče njujorška trgovina bijelim robljem.

Tog jutra, 14 novembra 1889 godine, upustila se u najsenzacionalniju pustolovinu do tad-cilj je proputovati svijet za 75 dana. I uspjela je, i to za 72 dana, nadmašivši Vernovog Filijasa Foga, koji je to učinio za osamdeset. Pulicer je iskoristio priliku, pa je pokrenuo nagradnu igru u kojoj su se ljudi kladili koliko Neli treba vremena da proputuje svijet, u kojem je trenutno dijelu svijeta. Ko bi pogodio, dobijao bi vrijedne nagrade. Sva američka javnost je tih dana željno iščekivala izdanje ’Worlda’, koji je objavljivao Neline pustolovine.

S druge strane, Herst je bezdušno kopirao Pulicera. I on je, začudo imao novinarku, Vinifred Blek- Eni Lori, koja je koristila isti metod poput Neli, i istraživala nepravilnosti u duševnim bolnicama San Franciska. Hrabro, ali već viđeno.

Elizabet Kokrin, odnosno Neli Blaj je zaslužila mjesto u društvu jakih žena istorije, od Jovanke Orleanke, kraljice Elizabete do Indire Gandi. Njeni članci su bili ponekad veseli, grubi, nosili poruku, ali su uvijek bili prožeti njenom sposobnošću da zaokupi čitaoca i ukaže na nedaće mnogih. Bila je pionir istine i humanosti u svijetu začetaka senzacionalizma.


szpress.

Gusarska kraljica Teuta

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poslednja ilirska kraljica je imala muško srce u ženskim grudima. Bila je mudrija od zmije i hrabrija od lava, a povrh svega vilinski lepa. Istorija pokazuje da je bila strah i trepet Otranta, ta, zlatooka gusarska kraljica, Teuta.

U periodu između II i III veka pre n.e, ilirska država je imala moćnu gusarsku flotu koja je harala Jonskim, Egejskim i Jadranskim morem. Nakon smrti svog muža, ilirskog kralja Agrona, kraljica Teuta je nastavila izgradnju i jačanje svoje flote do te mere da je predstavljala ozbiljnu opasnost za sve države u regionu.

Zbog same konfiguracije terena, gusarska kraljica je kao svoje uporište izabrala Sinus Risinokus, današnji Bokokotorski zaliv, gde je na brdu Gradina iznad mora sagradila sebi tvrđavu, a od grada Risiniuma (današnji Risan) je načinila najveću gusarsku bazu na Mediteranu.

Tokom svojih pohoda, prelepa kraljica je proživela još jednu ljubavnu romansu sa slavnim ilirskim vojskovođom Demetrijem Hvaraninom. Njih dvoje su zajedno nastavili da kuju planove o velikoj ilirskoj državi i da pripremaju nove napade na grčke kolonije, pre svega na Issu (današnji Vis).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kako je ilirska flota postala toliko moćna da je ugrožavala i interese tada najmoćnije rimske imperije, čiji brodovi više nisu mogli bezbedno da plove, Rimljani su počeli da smišljaju na koji način da zaustave gusarsku ekspanziju. Pokušavši prvo na miran način da reše problem, oni su poslali svoje izaslanike koji su kraljici preneli poruku u kojoj Rim od nje zahteva da zabrani svojim gusarima plovidbu. Ovakav ulitimatum je Teuta shvatila kao uvredu, pa je naložila da se glasnici pogube.

To je bio povod za rimsko-ilirski rat koji se dogodio 229. godine pre n.e. Teutini gusari nisu uspevali da se izbore sa desetostruko jačom flotom Rimljana, počeli su da gube teritorije i da se povlače ka Risiniumu, noseći sa sobom ogromno bogatstvo koje su u svojim pohodima stekli.

Od velikog gusarskog kraljevstva, Teuti je ostao tek delić teritorije koji se danas prostire od Dubrovnika do ušća reke Drim. Ostalom imperijom nekadašnjeg Ilirika je kao rimski vazal, zavladao glavom i bradom Demetrije Hvaranin, koji je kraljicu iskoristio i izdao.

Utvrđeni Risinium nije mogao još dugo da izdrži napade moćnog neprijatelja, pa je Teuta odlučila da zatraži primirje. Kada su gradske kapije otvorene, osvajači nisu uspeli da pronađu čuvenu gusarsku kraljicu. Od tada joj se po istorijskim izvorima gubi svaki trag, a gde nema istorijskih podataka počinje legenda koja kaže da se gusarska kraljica sa svojim blagom bacila niz vodopad podzemne reke, čiji se tok gubi u nedrima planine Orjen. Na taj način je ona sa sobom ponela veliku tajnu o gusarskom blagu za kojim arheolozi i danas tragaju.

[You must be registered and logged in to see this image.]


medias.

Katarina Velika


Iako su mnogi pokušali da ocrne njen lik i delo, ona će u istoriji ostati upamćena kao jedna od najmoćnijih ličnosti 18. veka. Zahvaljujući svojoj mudrosti i sposobnosti, sprovela je reforme koje će Rusiju uvrstiti među vodeće svetske sile.

Rođena je kao nemačka princeza Sofija. Ime će tek kasnije promeniti, pošto dođe u Rusiju, i to u Ekatarina. Kao što u to vreme obično biva, njeni roditelji su silno želeli sina, te im njeno rođenje nije pričinilo veliku radost. Nisu se posebno trudili oko nje, međutim, Sofija je bila izuzetno pametno i nadareno dete.

Sa 16 godina udala se za ruskog cara Petra III. Brak je bio ugovoren i veoma neuspešan. Petar nije umeo da zadovolji Katarinu zbog svoje intelektualne nezrelosti, ali i impotencije. Imali su samo jedno dete, sina Pavla.

Kraljičini seksualni apetiti bili su zaista veliki. Imala je mnogo ljubavnika, zvanično 21. Govorila je da je seks neophodan – šest puta dnevno. Svoje ljubavnike je bogato nagrađivala položajem, velikom penzijom i imanjem.


Odbijala je imenovanje “Velika”

Kada je Petar III došao na presto posle smrti svoje tetke, pokazao se kao izuzetno nesposoban vladar. Stvorio je brojne neprijatelje unutar Rusije. Protiv njega je skovana zavera i svrgnut je sa prestola posle samo nekoliko meseci vladanja. Umro je tri dana po napuštanju prestola.

Katarina je krunisana 12. septembra 1762. godine i vladaće pune 34 godine. Stupivši na presto, odmah je počela da unapređuje Rusiju. Počela je od poljoprivrede. Dovela je stručnjake koji su dali svoj sud o tome koje su vrste najpogodnije za njihovo tlo. Unapređena je i poljoprivredna mehanizacija. Otvarani su rudnici srebra, građena su pristaništa i ratni brodovi. Cvetale su i druge privredne grane, proizvodnja sibirskog krzna, nameštaja, grnčarije, lana, kožne robe.

Ključne oblasti kojima se bavila bile su obrazovanje i medicina. S obzirom na to da je u njeno vreme većinski deo stanovništva bio neobrazovan, odlučila je da osniva škole u svakom gradu.

Na polju medicine uvela je praksu vakcinacije protiv zaraznih bolesti. Samo godinu dana od početka svoje vladavine osnovala je prvi medicinski fakultet u Rusiji. Iz njega su izašli mnogobrojni doktori, hirurzi i apotekari.

Sebe je smatrala “filozofom na tronu”, jer je bila veliki zaštitnik umetnosti, književnosti i obrazovanja. Pisala je komedije, fantastiku i memoare. Za vreme njene vladavine Sankt Peterburg je postao jedan od vodećih svetskih kulturnih centara. Podigla je čuveni Ermitaž, jedan od najlepših i najvećih muzeja u istoriji. Otvarala je pozorišta i biblioteke.


Čuveni muzej Ermitaž

Kompletno je preuredila i pravni sistem, koji je bio izuzetno zastareo.

Ratovala je protiv Turske, a kasnije i protiv Švedske. Zahvaljujući mudrosti i sposobnosti svojih saveznika, Katarina je proširila granice svoje zemlje za 518,000 km².

Jednog jutra kraljica se požalila na nesanicu. Spremajući se u svojim odajama, doživela je moždani udar. Pala je u komu iz koje se više nikada neće probuditi. Srce velike vladarke prestalo je da kuca sledećeg dana. Imala je 67 godina. Njen narod je iskreno žalio.

“Ostavljam budućim naraštajima da nepristrasno procene moje delo”, rekla je.


wannabe

Amelia Earhart


Amelia Earhart (rođena 24. jula 1897. u Atchinsons, Kansas, SAD; nestala iznad Pacifika, 2. jula 1937.) je bila američka pionirka avijacije i borac za prava žena.

Amelia je prva žena koja je tromotornim avionom preletjela (kao putnik) sjeverni Atlantik između 17. i 18. juna 1928. s pratiocem pilotom Wilmerom Stultzom. Prvi put je poletjela godine 1919. a samo godinu dana nakon Charlesa Lindbergha bila je prvom ženom koja je preletjela Atlantik i to sasvim sama između 20. i 21. maja 1932. U julu 1935. Letjela je sama od Havaja do Kalifornije 18 sati i 16 minuta pri čemu je preletjela 3860 kilometara. Smatra se jednim od najznačajnijih pionira avijacije.

Nešto prije svog 40 rođendana, krenula je u avanturu koju niko do tada nije uspjeo niti oprobao. Krenula je na let oko svijeta. Željela je da preleti zemlju na dužini Ekvatora. Kao avion joj je stajao na raspolaganju Lockheed Modell 10 Electra, kojeg je financirao njen suprug George Palmer Putnam. Prvi pokušaj u martu 1937 godine je prekinut na Havajima zbog udesa prilikom uzlijetanja u kojem niko nije bio povrijeđen. Sa svojim Navigatorom Fredom Nolanom startala je ponovo 21. maja 1937 u Majamiu. Nakon nekoliko međuslijetanja u Brazilu, Zapadnoj Africi, Kalkuti i Rangunu nakon što je preletjela 3/4 svoga cilja, startala je 2. jula iz Lae u Novoj Gvineji da preleti zadnji dio (Pacifik). Kursirala je prema Hovland-Ostrvu gdje je još jednom htjela da napravi međustopno slijetanje zbog sipanja goriva i odmora prije završne faze leta. Međutim tu nikada nije sletjela. Nakon nekoliko radio kontakata sa zemljom avionu se gubi svaki trag.

Najveća akcija potrage u dotadašnjoj historiji, pokrenuta je nakon njenog zadnjeg javljanja preko funka 2. jula u 8:45 h sve do 19. jula kada je američka vlada teškog srca odustala od dalje potrage. 64 aviona i 8 ratnih brodova američke vojske su učestvovali u potrazi, više od 402.000 km² Pacifičkog okeana je pretraženo a sve to je koštalo od prilike 4 miliona US-Dollar-a u tadašnje vrijeme je to vrijedilo kao danas 100 miliona dolara. Amelia Earhart je proglašena „nestala, vjerovatno mrtva“. 1938 je u njenu čast na Hovland ostrvu izgrađen svetionik.

Njeno tijelo, tijelo Freda Nolana i ostaci njihovog aviona nikada nisu pronađeni.


wikipedia

Lola Montez


Rođena u Limeriku, Irska, 1818, Mari Gilbert došla je u Pariz 1840-e da pronađe svoju sreću kao plesačica i glumica. Uzevši ime Lola Montez (njena mama je bila dalekog španskog porekla) tvrdila je da je flamenko igračica iz Španije. 1845 njena karijera je venula, i da bi preživela postala je kurtizana, ubrzo jedna od uspešnijih u Parizu.

Jedino je jedan čovek mogao da spasi Lolinu plesačku karijeru: Alexandre Dujarier, vlasnik novina sa najvećim tiražom u Francuskoj, i takođe novinarski kritičar drame. Odlučila je da mu se udvara i da ga osvoji. Istražujući njegove navike, otkrila je da ide na jahanje svakog jutra. Pošto je bila odličan jahač, jedno jutro je odjahala i “slučajno” naletela na njega. Uskoro su jahali zajedno svaki dan. Nekoliko nedelja kasnije, Lola se preselila u njegov stan.

Neko vreme njih dvoje su bili srećni zajedno. Uz Dujarierovu pomoć, Lola je počela da oživljava svoju plesačku karijeru. Uprkos riziku ugrožavanja ugleda, Dujarier je rekao prijateljima da će je oženiti u proleće. (Lola mu nikada nije rekla da kada je imala 19 god. pobegla sa jednim Englezom, i da je još uvek regularno u braku). Kako je Dujarier bio duboko zaljubljen u nju, njegov život je počeo da klizi nizbrdo.

Njegova sreća u poslu se promenila i uticajni prijatelji su ga napustili. Jedno veče Dujarier je bio pozvan na zabavu, organizovanoj od strane jednog od značajnih mladih ljudi u Parizu. Lola je želela da ide takođe, ali on to ne bi dozvolio. To je bila njihova prva svađa, i Dujarier je prisustvovao zabavi sam. Tamo, beznadežno pijan, uvredio je jednog uticajnog dramskog kritičara, Jean-Baptiste Rosemond de Beauvallon, verovatno zbog nečeg što je rekao o Loli. Sledećeg jutra Beauvallon ga je izazvao na dvoboj. Beauvallon je bio jedan od najboljih strelaca u Parizu. Dujarier je pokušao da se izvini, ali dvoboj je otpočeo, i on je bio pogođen i ubijen. Ovo je okončalo život jednog od mladih ljudi, koji je najviše obećavao u pariskom društvu. Lola je napustila Pariz.

1846. godine Lola Montez se našla u Minhenu, gde je odlučila da zavede i osvoji ni manje ni više kralja Ludwiga od Bavarske. Najbolji put do Ludwiga, ona je otkrila, je bio njegov prijatelj, grof Otto von Rechberg, čovek koji je bio naklonjen lepim devojkama. Jednog dana kada je grof doručkovao u jednom otvorenom kafeu, Lola je projahala na konju, i “nesrećno” ispala iz sedla, i prizemljila se kod Rechbergovih stopala. Grof je požurio da joj pomogne i bio je očaran. Obećao je da će je predstaviti Ludwigu.

Rechberg je uredio sastanak sa kraljem za Lolu, ali kada je ušla u sobu za primanje, mogla je da čuje kralja kako govori da je suviše zauzet da upozna tamo neku strankinju. Lola je odgurnula u stranu stražu i svejedno ušla u sobu. U hrvanju sa stražom prednja strana njene haljine se pocepala (možda je i sama tome doprinela), i na iznenađenje svih, posebno kralja, njene razgolićene grudi bile su predmet sveopšteg divljenja. Pedeset pet sati kasnije je imala svoj debi na Bavarskoj pozornici. Komentari su bili užasni, ali to nije zaustavilo Ludwiga od daljeg zakazivanja predstava.

Ludwig je bio, po sopstvenom mišljenju, “začaran” Lolom. Počeo je da se pojavljuje u javnosti sa njom u naručju, i onda je za nju kupio i uredio stan na jednom od najmodernijih Minhenskih bulevara. Iako je bio poznat kao škrtica, i nije pridavao značaj lepom, počeo je da zasipa Lolu poklonima i da piše poeziju za nju. Lola, njegova omiljena gospodarica, bila je uzdignuta do slave i sreće preko noći.

Lola je počela da gubi osećaj za realnost. Jedan dan dok je jahala napolju, jedan stariji čovek je jahao ispred nje, malo presporo za njen ukus. U nemogućnosti da ga obiđe počela je da ga šiba bičem za jahanje. Drugom prilikom, povela je psa, odvezanog, u šetnju. Pas je napao prolaznika, ali umesto da pomogne čoveku, da skloni psa, udarila ga je povocem. Incidenti kao što su ovi razbesneli su i neosetljive građane Bavarske, ali Ludwig je stao uz Lolu, i čak ju je proglasio za građanina Bavarske. Kraljevi savetnici su pokušali da ga upozore na opasnosti te afere, ali oni koji su kritikovali Lolu bili su uskoro otpušteni.

Dok su Bavarci koji su dotada voleli njihovog kralja prestali da ga poštuju, Lola je postala kontesa. Imala je novu palatu sagrađenu za nju, i počela je da ima udela u politici, dajući političke savete Ludwigu. Ona je bila najmoćnija sila u kraljevini. Njen uticaj u kraljevom kabinetu nastavio je da raste, i počela je da tretira druge ministre s prezirom. Kao rezultat, jedna dotada miroljubljiva zemlja bila je na granici građanskog rata, i studenti su svuda uzvikivali “raus mit Lola!” (izbacite Lolu).

Februara 1848 Ludwig je konačno bio u nemogućnosti da izađe na kraj sa pritiskom. Sa velikom tugom naredio je Loli da napusti Bavarsku odmah. Ona je otišla, ali ne sve dok nije bila isplaćena. Za sledećih pet nedelja bavarski gnev se okrenuo protiv njihovog nekad voljenog kralja. U martu te godine bio je prisiljen da abdicira.

Lola Montez se preselila u Englesku. Više od svega njoj je bilo potrebno poštovanje i uprkos tome što je bila venčana (ona se još uvek nije razvela od Engleza za koga je bila udata godinama pre), usresredila se na George Trafford Heald-a, mladog oficira koji je bio sin uticajnog advokata. On je bio deset godina mlađi od Lole i mogao je da izabere ženu među najlepšim i najčuvenijim mladim damama u Engleskom društvu, Heald je pao pod njene čini. Venčali su se 1849. godine. Lola je uskoro uhapšena pod optužbom za bigamiju. Platila je kauciju, i ona i Heald su bili na putu za Španiju. Užasno su se posvađali i jednom prilikom Lola ga je posekla nožem. Konačno, ona ga je odbacila. Vraćajući se u Englesku, saznao je da je izgubio poziciju u vojsci. Odbačen od engleskog društva, preselio se u Portugaliju, gde je živeo u siromaštvu. Posle nekoliko meseci njegov kratak život se okončao u brodskoj nesreći.

Nekoliko godina kasnije čovek koji je objavio autobiografiju Lole Montez je bankrotirao.

1853. godine Lola se preselila u Kaliforniju, gde je srela i udala se za čoveka po imenu Pat Hull. Njihova veza je bila olujna kao i sve druge, i ona je napustila Hulla zbog drugog čoveka. On se propio i upao u duboku depresiju. To je trajalo dok nije umro, četiri godine kasnije, kao relativno mlad čovek.

U 41. godini, Lola je poklonila svoju odeću i ukrase i okrenula se Bogu. Obišla je Ameriku predavajući o religioznim temama, obučena u belo i noseći beli šešir. Umrla je dve godine kasnije 1861. godine.


Tumačenje

Lola Montez je privlačila ljude svojim lukavstvom, ali njena moć nad njima je dolazila preko njene seksualnosti. To se ispoljavalo kroz snagu njenog karaktera tako da je ona držala njene ljubavnike očaranim. Ljudi su bili uvučeni u oluju koju je širila oko sebe. Osećali su se zbunjeno, uzbuđeno, ali je snaga emocija u kojima se ona komešala takođe je činila da se oni osećaju življim.

Odlazak 'tihe heroine' - Preminula dama koja je promenila živote milionima žena


Džeraldin "Džeri" Mok pronađena je mrtva u svom stanu u Kvinsiju na Floridi. Godinama je živela povučeno, pa mnogi nisu nikada ni čuli za nju. A ona je jednom davno promenila svet!


Prva žena koja je sama obletela svet, Džeraldin "Džeri" Mok umrla je u 89. godini u SAD, javili su danas američki mediji.

Studirala aeronautički inženjering. Napustila je studije da bi se udala za izvesnog Rasela Moka 1945. godine, ali to je nije sprečilo da nastavi sa karijerom pilota i spremi se za ostvarenje svog sna iz detinjstva.


Džeraldin put počeo je 19. marta 1964. u Kolambusu u Ohaju, i završio se 17. aprila iste godine, na istom mestu.

Kada su je pitali da li se uplašila u nekom trenutku, ona je odgovorila: „Uplašila? Hajde da ne koristimo reč uplašen".

Međutim, tokom leta imala je više teških trenutaka od toga da je greškom sletela u egipatsku vojnu bazu, pa do problema sa ledom na krilima aviona i požara na radiju.

Džeri Mok je svojim avionom prešla 37.000 kilometara, a usput je sletela 21 put.


Slavila ju je avijacija celog sveta. Postala je inspiracija za milione devojaka koje su shvatile da se mogu biti uspešne i u tradicionalno „muškim" zanimanjima.

Godine 1970. Džeraldin je objavila knjigu o svom legendarnom putu. Simbolično, nazvala ju je „Tri-Osam Čarli" po pozivnom signalu koji je vazduhoplovna komanda koristila za poziv avionu kojim je preletela svet.

dnevno

Хаcеки Хурем султанија

[You must be registered and logged in to see this image.]

Је била је омиљена жена османског султана Сулејмана I и његова венчана супруга. Била је и мајка петоро његове деце: Султана Селима II — наследника Сулејмана I, Михримах султаније као и принчева Мехмета, Бајазида и Џихангира. Сматра се једном од најмоћнијих жена Османског царства и једном од најмоћнијих у историји човечанства. Имала је велику моћ и вршила је велики утицај на политику Османског царства и играла водећу улогу у државним аферама.

Детињство

Њено право име, као и њено детињство, нису сасвим познати. Претпоставља се да се звала Анастасија или Александра Лисовска. Била је пореклом из Русије, са територије данашње Украјине. Њен отац је био православни украјински свештеник. Као и многе њене земљакиње, за којима је у Цариграду (Истанбулу) била велика потражња, Рокселана је или као сужањ или зато што су је родитељи продали (што је била честа појава у Русији) одведена као бело робље у Османско царство. Обично су девојке имале 6 до 13 година када су биле купљене за богата домаћинства османлијске више класе или султана. Као беле робиње, оне за разлику од својих црних сапатница нису морале да раде тешке послове, већ су обично служиле као дружбенице и дворске даме својим господарицама.

Живот

Ибрахим-паша (1493—1536) је, из захвалности, свом пријатељу султану Сулејману I поклонио младу Рокселану. Она се нашла у харему који је обухватао око 300 робиња. Рокселана, која је имала ватрено црвену косу, описана је као нежна, витка, љупка и очаравајућа. Уз то је била веома интелигентна, промућурна и весела, смејала се и шалила радо.

Као и све младе харемске даме, она је у почетку добијала лекције турског језика и ислама. Учила је читање и писање, састављање нежних љубавних писама, шивење и плетење, певање, плес, свирање једног музичког инструмената, па и вежбање љупког и грациозног хода. Необично лепе и заносне робиње, које су имале шансе да постану султанове конкубине, учене су још и еротским вештинама. Дванаест најатрактивнијих и најталентованијих робиња су биле одређене као „гедикли“, то јест султанове собарице, које су имале обавезу да облаче султана, да га купају и снабдевају укусним јелом. Као могуће гошће у султановој постељи могле су такође да постану његове миљенице, „икбал“. У случају да су остале трудне и родиле децу своме господару, добиле су почасно звање султанске „конкубине“ или „кадине“, односно „хасеки султаније“.

Рокселани није било тешко да привуче Сулејманову пажњу. Уосталом, њена харизма је привлачила свакога у харему, због чега је брзо добила име „Хурем“, што значи насмејана. Није дуго потрајало док је постала и султанова сапутница у кревету. Пошто није служила само за сексуално задовољавање и као мајка могућих наследника, него се показала и као добар саговорник и искрена пријатељица, па чак и као животна сапутница. Сулејман је био одушевљен Ибрахимовим поклоном. Са Рокселаном је могао да пише песме или да води политичке дискусије. Рокселана је уз то била у стању да му даје добре савете и имала је разумевања за његове страхове које је једино њој могао да призна. Рокселана је била у стању, као његов пријатељ Ибрахим, да својом веселошћу отера Сулејманову меланхолију. Сулејман је тако све чешће одлазио Рокселани и занемаривао своју главну жену Махидевран († 1580, пореклом из Црне Горе, Албаније или Черкезије), која је носила надимак „цвет пролећни“ и која му је родила троје деце, од којих је само син Мустафа остао жив.

Није дуго потрајало и Рокселана је затруднела, те је 1521. родила свог првенца Мехмета. Тако почиње за младу мајку велика драма њеног живота. Како би се после султанове смрти спречили грађански ратови, јер би се његови синови крваво борили за наследство, Мехмед II († 1481) је издао закон по коме је сваком његовом наследнику дозвољено да, кад добије султанат „са обзиром на ред света“, убије своју браћу. Према том указу, са сваким новим ступањем на престо понављао се исти ритуал. Нови владар би наредио да погубе сву његову браћу и полубраћу. Сулејман I није морао да испуни ту обавезу, пошто је његов отац наредио да се погубе не само његова два брата и седморица синоваца, него и Сулејманова четворица браће, јер је желео да осигура наследство своме сину љубимцу.

Године 1522. Рокселана је родила друго дете, њену једину кћерку Михримах, која је постала очева мезимица. Михримах је касније удата за Рустем-пашу, великог везира хрватског порекла.

Након њене кћерке јединице, Рокселана је родила још два принца Селима 1524. и Бајазида 1525. године. Селим је због своје црвено-златне косе највише од све деце личио на своју мајку и често је био описан као миран и сталожен. За разлику од њега, Бајазид је био амбициозан и дрчан, често неустрашив.

Око 1531. године Рокселана је родила своје последње дете, опет једног сина, који је имао грбава леђа, па као богаљ није могао да полаже право на султанат. Од својих родитеља је добио име Џихангир и описан је као љубазан, весео и лепог изгледа. Пошто је у људима видео само добро, био је вољен од своје браће и сестара, па и од самог свог полубрата Мустафе, као и од свога оца. Сулејман га је посебно ценио због његове веселости и лепог разговора који је имао с њим.

Рокселана је у то време играла све важнију улогу у султановом животу. Сулејман је изнад свега волео своју другу главну жену, живахну и веселу Рокселану, и скоро је само код ње ишао. Занемарио је чак и свог пријатеља Ибрахим-пашу, којег је 1523. поставио за великог везира Румелије (тј. Балкана) и који је био ожењен Сулејмановом сестром Хатиџе. Године 1526. Сулејман га је поставио још и за главног заповедника своје војске у походу против Угарске.

У то време са кућним миром у Сулејмановом харему није стајало баш најбоље. Млетачки (венецијански) посланик Пиетро Брагадино обавестио је сенат своје републике у тајној депеши о једној грубој расправи између прве и друге кадине, између Махидевран Гулбехар и Рокселане, у којој је прва другој чупала косу и изгребала лице. Сулејман је на то сменио свог најстаријег сина Мустафу у Манису за намесника тог града у западној Турској, који је тиме био довољно удаљен од центра моћи. Његова мајка Махидевран је сходно османлијском протоколу морала да путује с њим.

Од тада је Сулејман био заједно само са Рокселаном. Његове друге робиње је временом поудавао за своје паше. Рокселани је настојао да испуни све жеље и био је спреман да је ожени, односно да је прогласи султанијом, што се за неких 130 година није десило код османлијских султана. Године 1530. била је раскошна свадба, о којој је Енглез Сир Џорџ Јанг коментарисао: „Ове недеље се у граду десио један сасвим изванредан догађај, који је далеко нечувен у историји султана. Велики господар Сулејман је једну робињу из Русије, неку Рокселану, начинио својом царицом, и беше богато славље. Церемонија је одржана у сераљу (двору) и весеље је превазишло све до сада познате мере. Велике улице беху ноћу осветљене и било је много музике, и гозбе је било доста за све људе. Куће су украшене цвећем, и свуда су донете љуљашке у којима људи сатима седе на велико своје задовољство. У старом хиподрому је подигнута велика трибина на којој су места за царицу и њене даме ограђене златном оградом. Ту су царица и њен двор присустовали једном раскошним турниру, у коме су учестовали хришћански и муслимански јахачи, затим акробати и мађионичари, и једна процесија дивљих звери и жирафа, чији су дуги вратови доскоро додиривали само небо... Људи много говоре о свадби и нико не може да каже шта она у ствари значи.“

Мишљење народа

Млетачки посланик Да Зара је писао: „ Он (Сулејман) је тако воли и њој је толико одан, да се сви његови поданици чуде и говоре како је она њега опчинила. Они је називају „зиади“ или вештица. Због тога су она и њена деца омражени и у двору и у војсци, али нико не сме ништа да каже против ње, јер је он воли. Ја лично сам само лоше чуо о њој и њеној деци, док се за прворођеног (Мустафу) и његову мајку (Махидевран Гулбехар) говори само добро. “

Народ је, дакле, веровао да је Рокселана кроз чаробне науке и врачање везала султана за себе. Тако је она постала вештица и није успела да придобије љубав народа ни кроз своје многе задужбине — међу њима пет џамија, једна куранска школа, једна народна кухиња за сиромашне, једна болница итд.

Утицај Рокселане на Сулејмана

Утицај Рокселане на Сулејмана је са годинама постајао све већи. Сулејман је више пута због сталних војних похода (било их је око 13) био ван куће, па је заљубљени брачни пар преко писама одржавао контакт. Тако је Рокселана једном писала: „Мој господару, део моје душе, који си сунце моје земље и темељ моје среће. Када би знао како због нашег одвајања моја душа гори и како се цепа и како моја љубав према теби не познаје дана ни ноћи, као беспомоћна тоне у мору чежња...“, на шта јој је Сулејман одговорио: „Твојој љубави синоћ сам послао моја осећања. Дозволи ми да када те само посматрам, мени се чини твоја лепота као један ноћни лептир. Моја љубљена, ти си светло, а ја лептир у твојој љубави. Као када би се у ружином врту лепоте хтело ухватити птица срца, тако је и стање једног заљубљеног који би се ухватио у мрежи љубави.“.

Када је једини Сулејманов пријатељ, Ибрахим-паша, почео да расте преко главе своме господару и својим хвалисавањем, својом ароганцијом и похлепом удостојио себе да је значајнији од самог султана, султан га је 1536. дао погубити. Ибрахим-паша је једном објавио: „Јесте истина да ја владам овим великим царством... Када бих ја хтео, могао бих и од једног коњушара направити пашу. Шта ја пожелим да дам, то се даје, а ако ја нисам сагласан, то се узима. Одлука о рату и миру, о употреби државних средстава — све је то у мојим рукама. Сам султан није боље обучен од мене. Своје пуномоће поверава у моје руке...“ Ко би тако говорио, тај не би оклевао да покрене и побуну. Ни од чега се Сулејман није више плашио него од једне побуне која би га могла коштати његов престо.

После смрти Ибрахим-паше, султану је заиста само Рокселана остала као пријатељица, саветодавац и животна сапутница, код које је могао да са себе скине свој владарски чин и да буде обичан човек, са свим својим слабостима. Године 1541. брачни пар се и просторно приближио. Један пожар је већим делом до темеља уништио Ески Сарај, палату харема. Рокселана је наговорила Сулејмана да не обнови ту палату, него да њено пребивалиште подигне у његовој близини. Сулејман је то одмах прихватио и на ареалу Топкапи Сарај подигао зграде новог харема. Пошто је Сулејман у то време већ био костобољан, ту је под покровитељством своје жене могао да буде брже и чешће негован и развесељаван.

Године 1543. умро је Мехмет, најстарији Сулејманов и Рокселанин син, који је у међувремену постао популаран у народу и у војсци и који је требало да наследи свог оца. Доживео је свега 21 годину, а за собом је оставио своју двогодишњу кћерку. Код Рокселане је избио стари страх да би Мустафа, син некадашње Сулејманове прве кадине Махидевран Гулбехар, могао погубити њена преостала три сина. Са мужем њене прве кћерке Михримах, Рустем-пашом († 1561), који је од 1539. припадао њеној фамилији и од 1544. био велики везир, Рокселана је покушавала да уклони потенцијалну опасност која је претила њеној деци од стране Мустафе. Колико је то било тачно или само лажна пропаганда данас се не може казати, но Мустафа је 1553. био оптужен да је спремао обарање свог оца. Сулејман је свакако поверовао тим оптужбама и дао је Мустафу и 11-годишњег Мустафиног сина, свог сопственог унука, да се погубе као велеиздајници.

Јаничари, код којих је Мустафа био веома популаран, су се због тога побунили, а побуна је била тако опасна по Сулејмана да је Сулејман свог зета Рустем-пашу, који је свуда сматран фигуром која је управљала иза кулиса, разрешио положаја великог везира. Након што се побуна јаничара уз доста новца умирила, Рустем-паша је 1555. поново постављен за великог везира. Иза свега тога, као иза убиства старог Сулејмановог пријатеља Ибрахим-паше, многи су сматрали да је Рокселана била водећа снага, што се никако није могло доказати. Сулејман је већ више година боловао, и на његову смрт Рокселана је морала да рачуна у свако доба. Као борац по природи, она није могла једноставно да преда своје синове џелатима.

Године 1553. Рокселана је изгубила свог најмлађег сина Џихангира, који није могао да преболи убиство свог вољеног полубрата Мустафе. Тако су Рокселани преостали само њена кћерка Михримах, 22-годишњи живахни пијаница Селим и 21-годишњи амбициозни Бајазит, који је у свему личио на свог оца. Током преосталих година свог живота Рокселана је покушавала да смири све веће ривалство између своја два сина.

Пошто је Рокселана 1558. умрла, није доживела да се амбициозни и властољубиви Бајазит у борби против брата посвађао и са оцем и на крају подигао побуну против њега. Побуна није успела и Бајазит је са својом четворицом синова пребегао новембра 1559. персијском (иранском) цару Тахмаспу. Тахмасп га је прво пријатно примио, али је на крају ипак, због 400.000 златника које је добио од Сулејмана, њега и његове синове предао. Сулејман их је дао све погубити.

Једино дете које, осим Џихангира, Сулејмана није разочарало била је одлучна и самопоуздана кћерка Михримах, која је код Сулејмана преузела улогу своје мајке као саветодавац и саговорник.

Сулејман је Рокселану надживео осам година, када је на свом последњем походу у Угарској умро 1566. године. После Рокселанине смрти у Сулејмановом животу није било друге жене. Био је веран својој жени све до смрти. Наредио је да се сахрани поред ње, у раскошној џамији Сулејманије коју је довршио 1557. године.

Његов 35-годишњи син Селим II, дебели пијаница са надувеним и црвеним лицем, наследио је Сулејмана као султан и добио касније надимак „пијандура“. Осам година после Сулејманове смрти и он је 1574. године, када је опијен кипарским вином отишао у купалиште, тамо се саплео, повредио главу и умро.

Sultanija Nurbanu

[You must be registered and logged in to see this image.]


Sultanija Nurbanu, rođena Sesilija Venije Bafo, bila je vanbračni izdanak članova dveju mletačkih plemićkih porodica. Za vreme Sulejmanovog ratovanja s Venecijom u Sredozemlju (1537-1540), osmanski admiral Hajrudin Barbarosa oteo je Sesiliju, koja je tada imala 12 godina, s jednog broda u mediteranskim vodama i odveo je u sultanov harem. Selim i Nurbanu imali su sina Murata, koji će 1574. naslediti osmanski presto, kao i ćerke Ismihan, Šah i Gevherhan, koje su bile udate za visoke dostojanstvenike carstva.

Tokom službovanja u Konji, Selim je bio veran Nurbanu. Sama činjenica da je ona najpre rodila tri kćeri, a tek 1553. i sina, svedoči da je Selim želeo da dobije muškog potomka baš sa njom. Posle stupanja na presto, Selim je održavao veze i sa drugim konkubinama, koje su mu rodile još petoricu sinova (poštujući princip jedna konkubina - jedan sin), ali je on za života odredio Murata, Nurbaninog sina, kao svog naslednika.

Selim II je prvi osmanski sultan koji je umro u prestonici. Ostalo je zabeleženo da je Nurbanu naredila da se njegovo telo stavi na led, dok u Istanbul ne stigne Murat, koji je u to vreme bio namesnik u Manisi. Istovremeno, po drevnom dinastičkom običaju, ubijena su četvorica maloletnih Selimovih sinova (peti je umro pre oca).

Uticajnija kao valide sultanija nego kao sultanova supruga, Nurbanu je bila veoma aktivna tokom vladavine svog sina Murata III (1574-1595). Iako se nije otvoreno mešala u državne poslove, ostala je sačuvana njena korespondencija sa francuskom regentkinjom Katarinom Mediči. Razumljivo je, s obzirom na poreklo, da je imala odlične veze sa mletačkim izaslanicima na Porti.

Takođe, Nurbanu je kao valide sultanija vodila brigu o dobrobiti i održanju dinastije, te je bila ozbiljno zabrinuta što se njen sin vezao za jednu konkubinu, izvesnu Albanku iz dukađinskih planina, zvanu Safije, sa kojom je imao samo jednog sina. Izgleda da sultana Murata III žene nisu zanimale, čak se govorkalo da je imao problema s muškošću.

Majka mu je dovodila najveće lepotice iz harema, ali uzalud. Opstanak dinastije neočekivano je spasla njegova sestra Ismihan, koja mu je poklonila dve ruske robinje, od kojih je jedna uspela da zainteresuje vladara. Od tada, on se prepuštao haremskim uživanjima, te je posle stupanja na presto dobio čak 19 muških i neutvrđen broj ženskih potomaka. Ipak, Safije (sa kojom nikada nije sklopio šerijatski brak) je i dalje je zauzimala izuzetno značajno mesto na dvoru. Slično kao što je to bio slučaj sa Nurbanu, Safijin uticaj će porasti kada njen sin Mehmed stupi na osmanski presto kao sultan Mehmed III (1595-1603).

Kada je njen muž, sultan Selim II, umro, ona je to vešto krila 12 dana držeći ga na ledu dok njen sin Mehmed III ne dođe iz Manise i krijući od svih da sultana više nema. Onda je izvršen zakon po kome je Mehmed III pogubio 18 svoje braće i preuzeo presto. Njegova majka postaje njegov savladar i smrću Mihrimah sultanije, sestre njenog pokojnog muža, Nurbanu dobija položaj Valide sultanije. Tada dobija najveću vlast u državi i udružuje se sa Mehmed Pašom Sokolovićem koji postaje njen izaslanik za obavljanje državničkih poslova van zemlje. Ona nastavlja Sultanat žena veoma uspešno vodeći državničke poslove.

Sarađivala je sa Katarinom Mediči, koja je za nju rekla da "nikada nije zaboravila svoje venecijanske korene".

Ona je sultanu Selimu II bila više od miljenice. Može se reći da mu je bila životni saputnik i prijatelj i da ga je najverovatnije očarala svojim talentom za poeziju i kao savetnik u državničkim poslovima.

One su promenile svet - Sedam neverovatnih žena za koje niste čuli


Vekovima su žene širom sveta bile borci, pisci i mislioci. Bavile su se poduzetništvom, izazivale pobune ili smišljale nove izume. Radile su sve što i muškarci, a i mnoge stvari koje oni nisu. Za neke od tih žena znamo, ali za mnoge druge nismo čuli.

Svi su čuli za Ivanu Orleanku, ali malo ko zna da je jednom živela mongolska princezu ratnica Kutulun. Većina zna ko je bila Mata Hari, ali su retki čuli za Polikarp Salavarietu - kolumbijsku revolucionarku i špijunku.

Internet magazin Salon.com izabrao je sedam neverovatnih žena za koje najveći broj današnjih ljudi nije čuo.

Kutulun, mongolska princeza ratnica

U 13. veku, kada su kanovi vladali Centralnom Azijom, i mnoge žene su uspevale da se nametnu društvu u kojem je jahanje i rukovanje lukom i strelom bilo važnije od sirove snage. Kutulun je bila izuzetno vešta i u jednom i drugom.

Ona nije bila samo neustrašivi konjanik nego i jedna od najboljih rvača koje su Mongoli ikad videli! Omiljena taktika u borbi joj je bila da uhvati neprijateljskog vojnika i odjaše sa njim. Marko Polo je pisao da je to radila tako vešto, kao što 'soko hvata ptičicu'.

Zarekla se da će se udati samo za muškarca koji uspe da je pobedi u rvanju. Borila se s mnogim, a kada bi pobedila, uzimala bi sve konje svojih prosaca. Marko Polo navodi da je Kutulun imala mnogo konja.

Nana Asma'u, nigerijska naučnica


Astma'u je svojim životom dokazala da je pero moćnije od mača. Rodila se kao kćer moćnog vladara na području današnje severne Nigerije krajem 18. veka.

Njen otac je verovao da je širenje znanja dužnost svakoga muslimana pa joj je omogućio klasično obrazovanje na arapskom, latinskom i grčkom. S vremenom je postala cenjena savetnica bratu koji je nasledio tron od oca, ali ono važnije je da je Nana utemeljila mrežu učiteljica - Jaji, koje su putovale kraljevstvom i obrazovale žene od kojih su mnoge znanje nastavljale prenositi na druge.

Čak i danas, gotovo dva veka kasnije, moderne Jaji nastavljaju da obrazuju žene, muškarce i decu u njeno ime.

3. Polikarpa Salavarieta, kolumbijsku revolucionarka

'La Pola' kako su je zvali tokom njenog kratkog života, bile je odvažna, oštrog jezika i prkosna. Borila se za slobodu svoje zemlje, današnje Kolumbije, od španske kolonijalne vlasti dok se pretvarala da sedi u uglu i šije.

Rođena je negde oko 1790 godine. Pretvarajući da se da je ponizna krojačica i kućna pomoćnica nudila bi svoje usluge rojalističkim domaćinstvima gde je skupljala obaveštajne podatke i prosleđivala ih gerilcima.

Nakon što je mreža razotkrivena osuđena je na smrt streljanjem. Pre egzekucije je održala nadahnut govor, pa su morali da je nadglasaju bubnjevima, a odbila je da kleke pa su je ubili naslonjenu na stolicu.

Njena žrtva inspirisala je revolucionare dugo nakon njene smrti. Dan kolumbijske žene slavi se u čast ove heroine.

4. Čing Ši, najozloglašeniji pirat iz Kine


Ne zna se mnogo o tome odakle je Čing Ši došla, gde je rođena i je li joj to pravo ime, ali se zna da je, od kada se pojavila početku 19. veka, vladala morem.

Bila je prostitutka na jednom od plutajućih bordela kada ju je zapazio piratski zapovednik Čeng Ji i odlučio je uzeti za ženu.

Čeng nije bio navikao da mu se postavlja mnogo pitanja, ali njegova ljubav je imala uslove. Želela je da plen od pljačke dele na pola i da ima pravo glasa kada je u pitanju posao.

Nakon što je Čeng Ji poginuo u tajfunu, njegova žena je preuzela posao. Pod njenih vođstvom flota je izrasla u najjaču piratsku skupina u morima koja kontroliše današnja Kina, ali i šire. Bila poznata pod imenom 'Flota crvene zastave'.

Iznude, ucene i reketarenje bile su njena specijalnost. Do 1808. godine njena moć je tako narasla da je kineska vlada poslala mornaricu da je zaustavi.

Nakon Kineza pokušali su je obuzdati i Britanci i Portugalci, ali nitko je nije mogao savladati.

Naposlijetku je s vlastima postigla mirovni sporazum uspjevši da prisili državu da je odlikuje za 'zasluge'. Umrla je od starosti.

5. Gertruda Bel, britanska avanturistkinja koja je stvorila Irak.

Gertrudu Bel možete da  zamislite kao ženskog Lorensa od Arabije. Gospođa Bel je ostala dobro upamćena u zemlji čije je stvaranje pomagala – Iraku.

Rodila se 1868. godine u porodici bogatih industrijalaca. Nakon što je obrazovanje stekla na Oksfordu obišla je svet dva puta i bavila se planinarenjem i arheologijom.

Govorila je francuski, nemački, arapski i persijski. Istraživala je pustinje Srednje Azije gde su je poznavale sve moćne plemenske vođe i odradila je važan posao za britanski obaveštajnu službu kada je počeo Prvi svetski rat.

Nakon što je oružje utihnulo postala je pokretačka snaga britanske politike na Srednjem istoku. Ona je ucrtala granice onoga što je bila Mesopotamija, a što je kasnije postalo Irak. Postavila je prvog kralja i nadzirala izbor vlade u toj državi. Samo nekoliko dana pre nego što je projekt trebalo da bude dovršen Bel je pronađena mrtva, predozirana tabletama za spavanja. Slučajno ili namerno ostal je misterija ...


6. Noćne veštice, ruske pilotkinje iz Drugog svetskog rata

Ime su im dali neprijatelji, nacisti. Za nemačke pilote protiv kojih su se borile, one su bile noćna mora - harpije sa natprirodnim moćima koje su mogle da vide u mraku i koje imaju mogućnost da postanu nevidljive. Oboriti jednu od njih za Nemce bi automatski značilo najviše odlikovanje.

Tri potpuno ženske eskadrile oformljene su već 1941. godine po Staljinovoj naredbi. Nekoliko stotina žena koje su sačinjavale ovu eksadrilu izabrane su među hiljadama dobrovoljki.

Zadatak 'Noćnih veštica' bio je najteži od svih - letele su u potpunom mraku u avionima od šperploče pogodnijim za zaprašivanje useva nego za izdržavanje neprijateljske vatre. Pilotkinje su razvile tehniku isključivanja motora i laganog jedrenje prema meti kako bi ispustile bombe u tišini. Letele su u trojkama tako da je jedna uvek mogla da puni municijom mitraljez.

– Te žene se nisu bojale ničega – napisao je jedan nemački zapovednik 1942. godine.

Hedi Lamar, lepa Jevrejka briljantnog uma

Dva decenije je igrala fatalne zavodnice u holivudskim filmovima, ali dok su njene koleginice i kolege slobodno vreme provodili zabavljajući se, praveći skandale i puneći naslovne strane trač magazina, Hedi Lamar je izumela sistem bežične komunikacije koji će kasnije postati temeljem za mobilne telefone, Wi-Fi i većinu modernog načina komunikacije.

Rođena je u jevrejskoj porodici u Beču 1914. godine. Sa 18 godina našla se usred skandala jer se pojavila gola u filmu 'Ecstasy' i simulirala prvi ženski orgazam na velikom platnu.

Kratko je bila udata za nacističkog trgovca oružjem, a potom je pobegla u Francusku i potom u Britaniju gde je srela Loisa B. Majera i sklopila ugovor sa studijem MGM. Između snimanja filmova njen saradnik i ona su došli na ideju 'Tajnog komunikacijskog sistema', kako su ga nazvali.

Sistem je patentiran 1941.godine, a temelj je za široki spektar tehnologije koje se danas koristi za Wi-Fi, GPS, Blluetooh i neke mobilne telefone.


dnevno

Ovo je žena po kojoj je 'Milka' – čokolada dobila ime


Milka Trnina je bila velika zvezda muzičke scene Evrope i Severne Amerike s kraja 19. i početka 20. veka. Toliko je bila popularna da postoji legenda da je svetski poznata čokolada dobila ime po njoj.

Jedna od najzanimljivijih anegdota vezanih za ovu ličnost danas poznatu samo znalcima istorije umetnosti vezana je za nastanak čokolade "Milka".

Premda se obično tvrdi da naziv ovog proizvoda slogovna skraćenica te da dolazi od kombinacije nemačke reči milch (mleko) i kakao, legenda kaže da je Karl Rus-Sušar – švajcarski fabrikant i zet Filipa Sušara koji je osnovao kompaniju koja je 1901. godine počela da proizvodi "Milku" – bio toliko oduševljen Trninim izvođenjem Riharda Vagnera, koga je obožavao, da je nagovorio Filipa da čokoladu nazove po ovoj operskoj divi.

Čak i da nije istina, legenda je dovoljno lepa da se ispriča. A bilo bi lepo da je istinita.

Milka Trnina je rođena u okolini Ivanić-Grada, koji se nalazi u blizini hrvatske prestonice Zagreba, 19. decembra 1863. godine. Najveća je hrvatska operska pevačica i svakako jedna od najznačajnijih soprana u celoj istoriji opere.


Proslavila se glumom u Vagnerovim delima, mada je igrala i u Betovenovim i Mocartovim komadima.

Đakomo Pučini je rekao da se nijedna Toska ne može uporediti sa Milkinom.

Učila je u Zagrebu i u Beču, a prvi put je nastupila 1882. godine. Potom je izvodila u Lajpcigu, Gracu, Bremenu i Minhenu, gde postaje bavarska dvorska pevačica. Nastupala je i u glasovitom Bajrojtu, Vagnerovom domu. Poslednja istraživanja pokazuju da su tamo bili ubeđeni da je Jevrejka, zbog čega je više nisu pozivali: bilo je to doba u kome je antisemitizam među Vagnerovim naslednicima bio izrazito jak.

Gostovala je potom i širom Evrope i Sjedinjenih Država, a neko vreme je predavala pevanje u Njujorku. 1896. godine izvodila je "Tristana i Izoldu" pred ruskom carskom porodicom koja je bila toliko zanesena da ju je car Nikolaj II nagradio dijamantnim brošem sa rubinima koji se danas čuva u zagrebačkom Muzeju za umjetnost i obrt, dok joj je carica darovala narukvicu od brilijanata.

Izvodila je Tosku u "Kovent Gardenu". 1906. godine se povukla zbog bolesti. Zbog toga što je bila izrazito samokritična sredila je da se svi snimci njenog glasa unište.

Umrla je 1941. godine, možda i od tuge zbog onoga što se dešavalo oko nje; naime, samo mesec dana ranije ustaše su proglasile Nezavisnu Državu Hrvatsku i otpočele svoj krvavi anticivilizacijski pir.


dnevno.

Nefertiti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada se pomenu najlepše žene kroz istoriju, jedna od nezaobilaznih ličnosti je kraljica Nefertiti, žena egipatskog faraona Akhenatona, poznatog i kao  Amenhotepa IV. Ona je živela u 14. veku pre nove ere, a njeno obojeno poprsje, koje se čuva u Berlinskom muzeju, prikazuje je i danas onakvom kakva je bila pre trideset četiri veka! Ruka nepoznatog umetnika sačuvala je njenu lepotu za sva vremena.

Slava egipatske kraljice Nefertiti, žene besprekorne lepote, doprla je do nas zahvaljujući tome što je pronađen njen portret - statua od belog kamena, vrlo vešto obojena. Posle toliko vremena su i dalje verno očuvane crte njenog lica i sva ženstvenost. Da je ova statua, nađena u Tel-al-Amarni, verna predstava lepe vladarke, potvrdilo je njeno drugo poprsje, izvajano od kvarca, koje se nalazi u muzeju u Kairu: isti profil čistih linija, isti izražajni pogled, usne koje pokazuju jaku volju, isti tanak i dug vrat. Ove savršene skulpture su remek-dela egipatske i svetske umetnosti.

Bila je voljena u čitavom Egiptu. Ne zna se mnogo o njenom poreklu ni o njenim roditeljima.
Nefertiti postaje istorijska ličnost od udaje za Akhenatona. Ona mu je pomogla u nastojanjima da Egipat prevede na monoteističku veru. Ona i faraon su verovali u Atena, boga svetlosti, i u čast njemu su podigli novu prestonicu. Akhenaton je bio reformator i revolucionar jer se usudio preseliti prestonicu iz Tebe koja je bila vekovno sedište Egipta.

Sa faraonom je živela u el-Amarni gde su održavani religiozni obredi posvećeni bogu Atenu. Sa Akhenatonom je imala šest kćeri, ali nijednog sina.

Imena kćeri su Meritaten, Meketaten, Ankhenspaaten, Neferneferuaten, Nefernerure i Sepetenre.

Nakon što je Meketaten umrla po rođenju, Nefretete je nestala iz egipatske istorije (oko 1335 p.n.e) i smatrala se mrtvom.

Moguće je da je pala u nemilost faraona ili da je ubijena od strane Akhenatonovih protivnika. Do danas nije pronađena njena mumija već samo nekoliko komada nakita sa njenim imenom ispred grobnice Akhenatona. Moguće je da je sahranjena na nekom drugom mestu, jer se 2004. godine pojavilo novo otkriće. Naime, pronađeno je nekoliko mumija u skrivenoj prostoriji jedne grobnice, te se za jednu mumiju smatra da je "Najlepša od svih".

virtuelnigrad.rs

Kraljica od Sabe (X vek pre naše ere)


O ženama su ispisani milioni stihova i napisane najlepše pesme, naslikane najlepše slike, izvajani najlepsi kipovi, pisani romani, snimani filmovi. Jer žena je fenomen i motiv, čije telo i dug od postojanja do danas uzbuđuju i podstiču maštu. Žena koje je veće čudo od svih svetskih čuda.

Jedna od najzagonetnijih antičkih priča svakako je ona o legendarnoj kraljici od Sabe, čarobne lepote, čije se pravo poreklo i tačno ime još ni do danas ne zna. Pre se čini da je junakinja nekog romana nego da je postojala u stvarnom životu. Pa ipak, njen lik krasi crkvene portale, o njoj je napisano na stotine knjiga, slikarima i kompozitorima ona je i danas inspiracija, o njoj su snimani filmovi.

Da li je uopšte postojala ta „žena sa 100 lica“, ili ona nije ništa drugo do fatamorgana istorije?

Izvesno je da se ondašnja Saba, po svoj prilici, nalazila na jugozapadnom delu arapskog poluostrva, verovatno na teritoriji današnjeg Jemena.


Da li je moguće da je ovako bogatim i moćnim narodom vladala jedna kraljica? Pretpostavka je možda tačna. U svojoj ranoj istoriji narodi Arabije davali su, naime, primat ženama kad je trebalo pokazati političku umešnost. Brojne arapske vladarke danas su nam poznate i po imenu. Zašto onda nije i kraljica os Sabe?

Na njeno ime donekle dokazuje jedna knjiga iz XIV veka „Kebra Nagest“, u kojoj se pominje kraljica po imenu Makeda. I autor ove knjige, kao i drugi istoričari pre njega, polazi od toga da je monarhinja svojevremeno iz današnje Etiopije otišla u Jerusalim. Čak je i poslednji etiopski car Haile Selasije sebe smatrao 225. potomkom kraljice od Sabe. Knjiga „Kebra Nagest“ takođe tvrdi da se poseta ove vladarke dvoru izraelskog kralja Solomona nije završila samo na odgonetanje zagonetki. I u „Bibliji“ se navodi da j ekraljica od Sabe čula za mudrog Solomona i od kralja dobila odgovore na zagonetna pitanja.




Tada, oko 1.000 godine pre naše ere, izraelski valdar je tako bio očaran njenom ljupkošću da je hteo svakako da je pridobije. Ponudio joj je jako začinjena jela, ali joj je uskratio napitke bilo koje vrste. Tada se zakleo da joj  se neće približiti sve dok ona bez njegove dozvole nešto ne popije. Kraljica je prihvatila ovaj uslov svog domaćina. U toku noći, izmučena žeđu, Makeda je krišom izašla iz svoje odaje i popila pehar vode. Kad je kralj saznao za to, insistirao je da se dogovor ispoštuje, Devet meseci kasnije, Makeda je rodila sina po imeni Ibn Hakim. Taj „sin mudraca“ navodno je dvadeset dve godine kasnije uz Solomona vladao Izraelom.

Da li je ovo istina ili legenda? Nikada to nećemo saznati, kao ni to odakle potiče silno zlato koje je kraljica od Sabe donela na dar Solomonu.


srbijadanas

Margerit Jursenar (1903-1987)


Margerit Jursenar je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom.

Rođena je u Briselu 1903. godine, a pravo ime joj je Margerit Kleneverk de Krajankur. Prezime Jursenar izvedeno je iz prezimena.

Izgledala je više kao dobrodušna domaćica nego potomak aristokratske porodice. Bila je nemarna u odevanju, debeljuškasta, sa kosom stalno sakupljenom u punđu. Obožavala je nakit od srebra.


Njen prijem u Francusku akademiju nauka i umetnosti podigao je takvu buru da se tresla cela Francuska. Posle vesti o njenom prijemu u "muško carstvo", vratila se u dugogodišnju osamu, na malo ostrvo Maunt Dezer. Nastavila je da stvara kao i do tada. Dobrovoljnu samoću koja je trajala četrdeset godina delila je sa Grejs Frik, ženom koja je na najbolji način prevela sva njena dela sa francuskog na engleski.

Margerit je sve postigla pisanjem. Obogatila je svetsku književnu baštinu delima "Hadrijanovi memoari", "Delo u crnom", "Pobožne uspomene", "Legenda vekova". Napisala je i "Osmeh Kraljevića Marka" na osnovu uspomena na Kotorski zaliv u kom je boravila kad je bila mlada. Kao navika joj j ostalo da putuje kako bi našla inspiraciju za svoja dela.


Ono što je obeležilo njenu literaturu jeste manjak ženskih likova. Možda zato što nije imala sreću da doživi nežnost kada joj je bila najpotrebnija. Po njenom rođenju majka joj je umrla, a ni ona sama nije poželela nikada da ima dete.

Umrla je u Vašingtonu 1987. godine od posledica saobraćajne nesreće.


srbijadanas

Madam Tiso (1761-1850)


Ova izuzetna žena i strasni vajar, pre više od 200 godina pregazila je sve norme toga vremena kada je napustila muža i decu i posvetila život izradi verodostojnih figura aristokrata i poznatih ličnosti od voska. Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso u Londonu koji nosi njeno ime, u početku je bio pokretna vašarska atrakcija, a danas ima više od 400 izložbenih eksponata i godišnje ga obiđe 2,5 miliona ljudi.

Mari Grošolc, kasnije udata Tiso, rođena je u Strazburu 1761. godine. Živela je sa majkom udovicom u kući doktora Filipa Kurcijusa iz Berna, kod koga je njena majka radila kao guvernanta. Omiljeni hobi doktora Kurcijusa bio je vajarstvo, tako da je Meri odrastala okružena voštanim bistama i gipsanim kalupima, a odmalena je pokazivala veliko interesovanje za izučavanje anatomije, za izrade portreta i tehniku izlivanja voska.


1787. godine doktor se sa Mari i njenom majkom preselio u Pariz, gde se ubrzo pročulo za talenat mlade učenice. Vest o njenim umetničkim sposobnostima dopirla je i do Versaja. Stigao je poziv od kraljevske porodice da podučava slikanju Elizabetu, sestru Luja XVI, što je umetnica rado prihvatila. Devet godina provedenih na dvoru, umalo je posle revolucije nije koštalo glave. Njeno ime našlo se na listi za likvidaciju, a ona je sa majkom završila u tamnici, u istoj ćeliji sa Džozefinom, budućom Napoleonovom ženom.

Mari i njena majka bile su do glave ošišane i spremne za giljotinu kada je stigla vest o pomilovanju. Doktor Kurcijus uspeo je da se u Narodnoj skupštini izbori za njihove živote. Uslov je bio da Mari dokaže privrženost revoluciji izradom samrtnih maski giljotiranih plemića. Lutala je među leševima u potrazi za "čuvenim glavama".

Na njen radni sto dospele su lobanje upravnika ozloglašene Bastilje, ali i kraljice Marije Antoanete i Luja XVI. Godinu dana posle smrti njenog učitelja 1795. godine Mari se udala za francuskog inženjera Fransoaza Tisoa. Rodila mu je sinove Jozefa i Fransisa. Glavna njena preokupacija nije bila porodica, već pokretni muzej voštanih figura. Ostavila je muža majci mlađeg sina i bez znanja engleskog, sa starijim sinom krenula preko Lamaša.

Pune trideset tri godine obilazila je Englesku uzduž i popreko sa svojom pokretnom izložbom. Majka joj je umrla 1826. godine i mlađi sin je posle dvadeset godina odvojenog života dolazi kod nje u Englesku. Već pomalo umorna od putovanja i rada na voštanim figurama, Mari je rešila da se skrasi u sedamdeset četvrtoj godini i otvorila u Londonu stalni izložbeni prostor. Postigla je veliki uspeh, a njena slava stigla je do Amerike, do vlasnika cirkusa P. I. Barnum sa željom da otkupi muzej, ali ga je ona odbila.


1850. godine završila je svoju figuru-autoportret i umrla u svojoj osamdeset devetoj godini. Posle njene smrti muzej je počeo da se širi, a posao su preuzeli njeni unuci i potomci. Muzej je preseljen u veći prostor, a poseti ga godišnje 2,5 miliona ljudi. Mada je dva puta goreo, a u toku Drugog svetskog rata bio i delimično oštećen, Muzej voštanih figura Madam Tiso i danas je svetska atrakcija.

Elizabeta I (1533-1603)

Vladala je Velikom Britanijom punih četrdeset pet godina i svojom mudrom politikom donela ovom kraljevstvu neviđen procvat i slavu. Ona se nikada nije udavala i tvrdila je, ne bez ponosa, kako je njen bračni drug čitav engleski narod. U njeno vrem književnost i umetnost doživele su veliki uspon.

Rodila se 7. septembra 1533. godine. Posle izvršene smrtne kazne nad njenom majkom Anom Bolen (1507-1536), koja je bila druga žena Henrija VIII, njenog oca. Nju su proglasili nezakonitim detetom jer je tajno venčane njenih roditelja izazvalo skandal i rat. Od tada je bila primorana da stalno menja mesto boravka i o njoj se starala guvernanta, gospođa Čempernoun. NJen otac viđao ju je veoma retko.


Na engleski presto stupila je kada je imala dvadeset pet godina i vladala je sve do smrti, pune četrdeset četiri godine. Nasledila je svoju polusestru Mariju Tjudor, nazvanu Krvava Meri i državu koja se nalazila u verskom ratu. Nepomirljivi sukob između katolika i anglikanaca, ne samo da je tinjao, već je bio toliko razbuktan da je obeležio Veliku Britaniju u XVI veku.

Elizabeta je bila mudra i lukava i za razliku od svoje polusestre Marije Tjudor koja ju je bila zatvorila u tamnicu, Elizabeta se pretvarala da je katolik i to vatreni. Posle Marijine smrti nova kraljica je oformila posebnu crkve, anglikansku, odnosno englesku kao mešavinu katolicizma i protestantizma, kako je to započeo njen otac.


Donela je mudrom politikom svom kraljevstvu neviđen procvat i slavu. Oslanjala se na plemstvo i trgovačko-bankarsku buržoaziju kada je sprovela niz mera koje čine prekretnicu u istoriji Engleske. Osnovala je Londonsku berzu i nekoliko trgovačkih kompanija, među kojima je najvažnija Istočnoindijska i veoma je ojačala trgovačku i ratnu mornaricu. Vodila je osvajačku kolonijalnu politiku i stvorila jednu od najjačih ratnih flota u svetu. Posle sloma nepobedive Španske armade, 1588. godine osigurala je Engleskoj pomorsko prvenstvo i položaj najjače kolonijalne sile. Njen doprinos pobedi nad Špancima bio je neprocenjiv.

Elizabeta je za vreme svoje duge vladavine osigurala prevlast anglikanske crkve u Engleskoj, posebno posle pogubljenja Marije Stjuart 1587. godine.


Bila je velika zaštitinica književnosti i umetnosti koje su tada doživele procvat, posebno oličen u delu Vilijama Šekspira. Imala je ogromno znanje, bavila se naukom i tečno govorila šest jezika. Nikada se nije udavala iako je bilo mnogo pokušaja da se kraljica privoli na brak koji je ona uvek kategorički odbijala. Rekla je da nikada i nikome, pa ni najvećem princu u Evropi neće poći za rukom da se izbori za njen pristanak.


srbijadanas

Evita Peron

Evita Duarte, siromašna devojka iz Los Toldosa imala je jaku želju da uspe u životu, da pobegne iz bede u kojoj je živela i postane neko i nešto. S petnaest godina pobegla je od kuće sa pevačem i uskoro postala vrlo omiljena pevačica u Buenos Airesu. Već u tim prvim danima građenja karijere shvatila je da uz mukotrpan rad i napor može mnogo toga da postigne.

Tih četrdesetih godina XX veka, kada je Evita stasavala u lepu ženu, njena zemlja je bila u previranju. Talasi promena koje su svi željno priželjkivali, uskoro će zapljusnuti i državu i nju. Sudbina je odredila da se sretne sa čovekom koji će joj iz korena promeniti život.
To je bio Huan Peron, argentinski general i političar, sa različitim dužnostima u vojsci i vladi, a koji je često bio i u egzilu. Peron je bio ministar rada i potpredsednik Argentine od 1944. do 1945. godine. Još kao ministar rada i socijalne pomoći Peron je postao veoma popularan među radnicima, zbog reformi koje je sprovodio. Počeo je da dobija masovnu podršku unutar sindikata. Plašeći se radničkog pokreta oligarhija pravi kobnu grešku i u oktobru 1945. godine hapsi Perona. Sindikati automatski reaguju i pokazuju svoju snagu. Cela Argentina je bila na ulicama.
Događaji su ukrstili puteve Evite i Perona koja je radeći na radiju kao spikerka upoznala poznatog generala. Želeći da nešto učini za svoj narod koji je tada zahvatio strahoviti potres, javila se Peronu i uskro mu postala nezamenljiva saradnica.Njene oči i njena toplina opčinili su ga, a kada je bio uhapšen i proganan ona je zajedno sa sindikatima digla na noge celu siromašnu Argentinu kako bi svog dragog generala izvukla iz progonstva. U tome su uspeli i 1946. godine Huan Peron je postao predsednik Argentine, a Evita Peron prva dama svoje zemlje.

Evita je neumorno primala siromašne, slušala njihove žalbe i pomagala im na sve moguće načine. Iako je živela na visokoj nozi, putovala po Evropi i oblačila se kod Diora, Argentinci joj to nikada nisu zamerili. Ona je odrasla u bedi i nikada nije zaboravila kako je teško živeti u siromaštvu i bila im je spas i uzor. Kada bi im se obraćala sa balkona predsedničke palate, svi su joj verovali i frenetično pljeskali.
Sa svojim mužem Huanom Peresom šest godina je vladala Argentinom. Umrla je u trideset trećoj godini od leukemije. Tog 22. jula 1952. godine cela Argentina je plakala. Argentinci se nadaju da će je Vatikan proglasiti sveticom, iako je od njene smrti prošlo više od 60 godina.

Sirimavo Bandaranaike

Ime ove velike žene na jeziku njenog naroda znači „sreća“, a ona i jeste bila srećno dete. Sticajem okolnosti šezdesetih godina prošlog veka aktivno je ušla u politiku kao premijer vlade, jedno vreme kao ministar odbrane, što je bio prvi put u svetskoj istoriji. Htela je da podeli svoji sreću sa svojim sunarodnicima, a kroz međunarodnu politiku i sa narodima širom sveta.
Baves Ratvat, njen otac, bio je feudalac i upravnik jedne provincije u planinskom delu Cejlona. Imao je prostrane plantaže pirinča i kokosa, imanje koje se nije moglo celo obići ni za tri dana hoda. Poslednjih godina u ovoj rajskoj koloniji, njen otac je bio visoki državni funkcioner. Sirimavo je rođena 17. aprila 1916. godine u gradu Kendiju, prestonici sinhaleških kraljeva u središtu Cejlona sa, kao što kažu, „srebrnom kašikom“.
Iako po verskoj ispovesti budista, ona se školovala u katoličkim samostanima Ratnapura i Svete Brižite. Bila je dobar đak, čitala je sve što bi joj došlo pod ruku, a veoma rano je prevazišla kućne i školske okvire. Studirala je jezike i evropsku književnost na Univerzitetu u Kolombu, gde je počela da se bavi i socijalnim pitanjima. Tu je stekla epitet borca za opštenarodnu stvar i indirektno počela da se bavi ozbiljnim političkim angažmanom. Tada je imala dvadeset četiri godine, a roditelji su je udali za dvadeset godina starijeg Solomona Vesta Ridžveja Dijasa Bandaranaike, tadašnjeg ministra za lokalnu samoupravu.
Kao domaćica, više se bavila kućom, ali je pomagala i svom mužu u politici. Bila mu je od velike pomoći kada je 1956. godine postao novi predsednik Šri Lanke. Ranijih godine Sirimavo se bavila problemima žena i jedna je od osnivača ženske budističke organizacije „Lanka Mahila Samiti“.

1959. godine desio se veliki preokret u njenom životu kada je jedan budistički sveštenik usred kuće ubio njenog muža. Na insistiranje naroda preuzela je njegovo mesto u Stranci slobode. 1960. godie je odnela pobedu na izborima i postala predsednik, prva žena na svetu kojoj je to pošlo za rukom. Takođe, bila je i prva žena ministar narodne odbrane.

Na početku njenog šestogodišnjeg mandata potpisala je prvi zakon o agrarnoj reformi i svojoj porodici time oduzela dve hiljade jutara zemlje. Bila je time posebno ponosna dok su članovi njene porodice bili u šoku. Na sledećim izborima je izgubila i prešla u opoziciju kao njen šef. Nakon toga opet osvaja izbore i angažuje se u Pokretu nesvrstanih, gde je Šri Lanka bila značajan član.
Na vlasti je bila sve do 1977. godine kada su je pobedili desničari. Kada joj je novi sastav Parlamenta oduzeo pravo glasa i sve građanske slobode, ona je to stoički izdržala. Kada su snage Narodne alijanse, gde je premijersko mesto imala njena kćerka došli na vlast 1994. godine,ona je postala ministar bez portfelja i savetnik u vladi. Posle ubedljive pobede na izborima njena ćerka postala je predsednik, a ona premijer.

Zbog lošeg zdravstvenog stanja povukla se sa funkcije premijera avgusta 2000. godine. Iste godine je i preminula, vraćajući se u Kolombo nakon što je glasala u svojoj izbornoj jedinici na vanrednim parlamentarnim izborima koje je raspisala njena kćerka Kamaratunge, tada aktuelni predsednik Šri Lanke.

Izvor: SD

Berta fon Sutner

Austrijska baronica uticala je na Alfreda Nobela da osnuje nagradu za mir i bila je prva žena koja je dobila 1905. godine. Ceo život je posvetila nastojanjima koja su danas prisutnija i aktuelnija više nego ikad.
Berta je rođena u Pragu 1843. godine u aristokratskoj porodici Kinski. Otac joj je umro pre nego se rodila, a majka je prokockala porodično imanje do poslednje pare. Želela je da bude operska pevačica. Imala je talenat i volju, ali i užasnu tremu zbog koje nije bila u stanju da se pojavi pred publikom, a kamoli da zapeva. Pošto nije postala pevačica, a već je imala trideset godina, morala je da se zaposli.
Dobila je mesto guvernante ćerke barona Fon Sutnera koji je imao i starijeg sina koji se zaljubio u guvernantu svojih sestara, a i ona u njega. Pošto je smatrao da ona nije dobra prilika za njegovog sina, poslao ju je u Pariz da vodi domaćinstvo jednom švedskom gospodinu po imenu Alfred Nobel koji je važio za najbogatijeg neženju XIX veka.

Kada je Nobel hitno pozvan u svoju fabriku dinamita u Štokholmu, Berta se vratila u Beč i tajno venčala sa Arturom fon Sutnerom. Mladi par je odmah otputovao na Kavkaz i tamo proveo prvih devet godina braka u ljubavi, pisanju romana, čitanju i proučavanju novih ideja o razvoju društva i napretku čovečanstva.

Sa Kavkaza su se vratili u Beč kada ih je porodica prihvatila, a zatim su otputovali u Pariz gde je Berta opet srela Nobela.

Nastavili su iskreno prijateljstvo, a Nobelu je ona ostala jedina neispunjena čežnja zbog koje će ostati neženja.

U pariskim modnim salonima, gde se par kretao, uveliko se raspravljalo o Međunarodnom društvu za mir osnovanom u Londonu sa ciljem da se ustanovi arbitražni sud za rešavanje međunarodnih sukoba i napravi program za razoružanje.Berta je prihvatila nove ideje i iznela ih u knjizi "Vek mašina", na čijim je koricama umesto imena autora pisalo "Neko". Uspeh ove knjige je ohrabrio pa je napisala "Položite oružje", potpisanu punim imenom i prezimenom, ali je nekoliko izdavača odbilo da joj objavi knjigu. Kada je najzad izdata odmah je rasprodata, a ubrzo su izašla nova izdanja na svim evropskim jezicima. Ubrzo zatim, osnovala je Austrijsko društvo za mir na mirovnom kongresu u Rimu. Tako je postala i prva žena koja je javno govorila na rimskom Kapitolu i tom prilikom primetila da je njena trema od publike potpuno iščezla.

Ova dama iz visokog društva navikla je na luksuz, a do kraja života neumorno je pisala članke za svoj list "Položite oružje", kao i za neke vodeće evropske novine. Njena prepiska sa Nobelom imaće presudan značaj za nju, ali i za Nobela i ceo naredni XX vek. 1892. godine nju i njenog muža Artura, Nobel je pozvao da ga posete u Cirihu. Za vreme jedne vožnje jezerom, razgovarali su o miru u svetu i načinu kako da se on uspostavi. Bio je to odlučujući momenat koji je doprineo da se Nobel zapita šta će se desiti sa njegovim bogatstvom kada umre i kako on lično može da pomogne svetu.

Već sledeće godine pisao je Berti kako je odlučio da testamentom ostavi deo bogatstva muškarcu ili ženi koji svojim zalaganjem budu doprineli da Evropa učini korak ka ideji mira. Bila je tio geneza ideje oko uspostavljanja Nobelove fondacije koaj će narednih 100 godina postati nezaobilazna i vrhunska institucija u valorizovanju progresivnih težnji čovečnstva.

Berta fon Sutner
Foto: Wikimedia.org

Nobel je umro 1896. godine, sam kako je i živeo, a prva nagrada za mir bila je dodeljena 1901. godine. Berta fon Sutner je dobila Nobelovu nagradu za mir tek 1905. godine kada su joj društvo pravili Robert Koh i Henrik Sjenkjevič.Ona se zalagala za mir u svetu do same smrti, a sa gotovo sedamdeset godina bila je na turneji po Americi i sa šačicom drugih idealista utrla put osnivanju Društva naroda, kasnijih Ujedinjenih nacija.

Na žalost, doživela je početak Prvog svetskog rata, najvećeg koji do tada pogodio čovečanstvo. Dok je avgusta 1914. godine ležala na samrti stalno je ponavljala: "Položite oružje! Prenosite poruku!". To su joj bile poslednje reči.