Da li Vam je nekada bilo svega dosta?
Da li ste se ikada osećali toliko umorno od života da ste poželeli da samo nestanete, odete na pusto ostrvo, bilo gde, samo da ste što dalje od svega?
Mozda Vam to nikada nije palo na pamet i umete da se izdignete iznad svake situacije?
Da li Vam ikada dodju takvi momenti,zute minute kada mislite da se sve oko Vas rusi i nestaje,a Vi ne vidite izlaz ni svetlo na kraju tunela?

E ponekad mi baš dodje da zbrišem negde daleko i da se ne vratim stooo godina a opet pomislim moraću se vratiti kad tad tako da bolje rešiti sve pa otići na poduži odmor od briga i obaveza.

Nikada. Nemam žutih minuta.
Iako sam par puta poželio sjesti u auti i otići na more, u svoju "bazu" iz rane mladosti na par dana.
Ali to su čisto sentimentalni razlozi.

Umorna od zivota, Boze ne, zivot je tako kratak da bih se mogla umoriti. Da, dodje ponekad zuta minuta kada mi je dosta nekih stvari, ali zivot je samo jedan i moramo se svim srcem izboriti da ga sto kvalitetnije prozivimo.

stigne umor i ima perioda kada se nakupe stvari za rešavanje ali nije bilo toliko drastično što ne bi sa novim danom ili eventualno par dana punjenja baterija rešilo

Ponekad sam od posla toliko umorna da ne znam vise ni kako se zovem...A da bi bila umorna od zivota...Ne daj Boze.Jedan zivot imam i pokusavam da ga zivim sto se moze bolje.Ponekad dodje neki smoreni period, ali sve se resi. Volim zivot, jer ova nasa planeta nam toliko toga lepoga pruza, a na nama je da sve to vidimo i dozivimo. Ponekad kada samo na dnu, umesto da kukakmo i placemo,bilo bi nam bolje da odemo u prirodu.Ali ne da samo prodjemo pored prirode ili sednemo u neki park.U sumu da odemo i da sednemo pored nekoga drveta i vidimo sta nam sve priroda pruza i sta sve mi ljudi ne znamo da izkoristimo niti ne pomislimo da sve to postoji.

Ja kada sam u prilici odem do obale, do mora imam dva sata.Ponekad tu vidim svoga delfina sto sam ga usvojila za godinu dana...I veoma sam vesela zbog toga...Vidim ta divna stvorenja i svaki put shvacam kada se vracam kuci kako mi je taj delfin bitniji od moga posla gde me smaraju...

Pruzite zivotu neke male sitnice.

BAs me stiglo, sve ne znam na koju stranu pobeci i nestati

Bilo je takvih trenutaka puno. Kada poželim da samo spakujem svoje stvari i nestanem u vidu lastinog repa Ali, ne može se iz svoje kože. Kako je, tako je.
Onda skupim svu hrabrost koju imam, dobro razmislim o svemu i pokušam da pronadjem rešenje za svoj problem.
Ali nikad mi nije palo na pamet naravno, da pobegnem od svega toga nekim dramatičnim načinom. To rade kukavice, a sebe ne smatram takvom

Zivot je suvise kratak. Nemam vremena da budem umorna od zivota.

Obično nakupljeni problemi u čovjeku izazivaju ovaj osjećaj. Kada čovjek ima osjećaj da neće moći da ih prevaziđe. A problemi su zato da se rješavaju. Čovjek treba da se sjeti lijepih stvari u životu. I da vrati optimizam.

Te navali na probleme.

Po prioritetu.

Prvo najvažnije treba rješavati.

Još nisam stigla da se baš umorim od života...I kad mi se ponekad
učini da je teško, čekam bolje dane....život je sve nešto iz početka

Taj osecaj mi se javlja pri kraju zime,pretpostavljam zbog dugog odsustva sunca,ali umem da ga prepoznam

Umoran sam od života često se prožima u meni i tu prikupljam svoju snagu, ne samo kao reč, misao već podlogu svoje kreacije koju želim ponekad je bolje reći jer time priznaješ da si sateran u ćošak , pat pozicija al ima nešto što nas pokreće ne život već sami mi da ipak sami kreiramo donekle svoj život život je živi roman koji pišemo pa ako zastane olovka to neznači da sam se predo već tajm- vreme da se prikupiš i počneš da pišeš neko novo poglavlje

Što god da te loše snađe u životu, nije razlog da te "umori od života".

Sjeti se veselih trenutaka, okreni se stvarima koje te vesele dok ne prevaziđeš trenutne, kako ti se čini, nepremostive probleme.

Misli na ono radosno, što te još čeka, što će tek doći.

Ako ti se čini da izlaz ne vidiš, ne brini. Uvijek se nađe. Život se pobrine za one koji od njega nisu digli ruke.

ne samo umorna, nego premorena, a onda se setim onog ako se zatvore vrata otvori se prozor ili obrnuto, pa tako nastavim sa guranjem napred
a ponekad zaista mislim da imam neku misiju ovde koju jos nisam zavrsila pa opet idem dalje
i tako uvek nadjem neki izgovor da ne budem umorna od zivota

Do nedavno sam se tako osjecala i izgubila nadu u bolje sutra ali u samo nekoliko proslih dana situacija se znatno popravila na bolje. Upoznala sam par dobrih ljudi i dobila posao za stalno i za sada sve je ok.

Možda bi preciznije bilo reći od OVAKVOG života ... od toga ponekad jesam.
Od života generalno ne - to bi značilo da sam se predao, a to ma koliki pesimista (obavešteni optimista) priznajem bio, teško da bih uradio.
Nemam neka prevelika očekivanja od života, verovatno jer za to ni sposobnosti nemam, ali opet nada umire poslednja .

Umorana sam mnogo ... al ipak ima nešto što me pokreće a to je nada da ću svakim korakom biti bliže onom čemu se radujem .....

Ne, tako nešto od mene ne može da se čuje.

Koliko god da me pritisnu životne nedaće uvek se hrabro uhvatim u koštac sa njima.
Ljudi koji odustanu i prepuste se depresiji život skrate onog momenta čim počnu o tome da razmišljaju.

Covjek kad se umori od bilo cega pa i od zivota nije strasno, to je prirodno.

Vazno je samo kad se odmori da nastavi tamo gdi je stao. 

wild filly ::Da li Vam je nekada bilo svega dosta?
Da li ste se ikada osećali toliko umorno od života da ste poželeli da samo nestanete, odete na pusto ostrvo, bilo gde, samo da ste što dalje od svega?
Mozda Vam to nikada nije palo na pamet i umete da se izdignete iznad svake situacije?
Da li Vam ikada dodju takvi momenti,zute minute kada mislite da se sve oko Vas rusi i nestaje,a Vi ne vidite izlaz ni svetlo na kraju tunela?

Desi se. Izgubim se ponekad sam od sebe. Uzmem  torbicu, čuturu s vodom, termos s kafom, paklo cigara i ranom zorom odem na "svoju" planinu. Iskasapim se brutalnim tempom i prepustim mislima. Kad se ponovo nađem vratim se kući. Kao nanovo rođen.  

Do sad sam se uvek nalazio. Za ubuduće, videćemo ......

Nikada nisam bio umoran od života.
Istina, koji puta sam bio umoran od sebe samoga. 

Da ,vise puta.
Grozan osjecaj.
Ono,ne zivi ti se ,rađe bi nestao ..samo di cc

Ponekad sam malo umorna od svega. Umorna od danas, od sutra, od malih želja, od velikih snova,od sjećanja, od nadanja,a najviše od čekanja,ali ipak čekam i čekat ću i pored toga što je neko rekao da onaj koji čeka samo gubi vrijeme