,,Ако не знају живи где је ваша земља, питајте мртве,,
из Завештања Стефана Немање

Слушам
данас ове живе и очигледно не знају ни где је њихова кућа па се зато
обраћам мртвим Србима, спаљеним црквама и срушеним селима да ми покажу
шта је моје. А њихове очи су упрте на Косово. Тврде ми живи да су Срби
овде окупатори који су дошли 1912.године а мртви ми доказују да живи
лажу. Да су они сахрањени у IX, X, XI….XIV веку. Тврде ми живи да су
Арбанаси, Албанци или Шиптари староседеоци на Косову а мртви ми
доказују да ниједне њихове куће није било 1455.године на Косову. Тврде
ми живи да су православци ту тек неких сто година а мртви ми показују
цркве саграђене пре 600, 700…..1000 година. Тврде живи поричу их мртви.
И ја мртвима верујем. По Косову су расејане кости наших предака. На тим
костима су никле цркве, села, градови. Шиптарско Косово је земља
настала у крви Срба. И зато га не дам док год сам жив. Пут независног
Косова које пропагирају живи води преко мог леша, преко мене мртвог
који браним права мртвих.

1. АЈКОБИЛА код Приштине – некад српкско село са
именом Прождрикобила (име добило по властелину Дабижаву Прождрикобили) од
18.века је чисто албанско село. У џамијској махали се налазе остаци порушене
српске цркве.

2. АЈНОВЦЕ код Косовске Каменице – Село се под другим именом први пут помиње у
14.веку. У њему су рушевине манастира Тавница чији темељи показују основ
архитектуре којом је изграђена и Грачаница, као и рушевине цркве из 14.века
саграђене на темељима византијске базилике. Осим тога у оближњем месту Раван
код старог српског гробља такође постоје остаци цркве.

3. БАБИН МОСТ код Приштине – У овом селу је у 14 веку саграђена црква
Богородичиног покрова а по предању подигла је цркву књегиња Милица након
Косовског боја као маузолеј погинулим косовским јунацима. У 20.веку овде је
саграђена нова црква такође посвећена Богородичином покрову а крај костију
јунака са боја на Косову сахрањени су јунаци ослободиоци из ратова 1912-18
године.

4. БАБЉАК код Урошевца – Још у време Немањића овде је постојала црква.
1455.године у турском ису наводи се да село има 7 српских кућа и православног
а. Село и црква су разорени у аустријским ратовима са турском крајем 17 и
почетком 18 века. Сељани су цркву касније обновили и посветили је Св. Тројици.
Не знам да ли постоји и данас.

5. БАЊА код Малишева – Бања је мало село које је име добило по лековитим
водама. Помиње се први пут 1348.године у време цара Душана. Изнад села су
некада постојале две цркве које су сељани звали Киша и Друга Киша.

6. БАЊЕ код Косовске Митровице – Ово српско село
се први пут помиње у време турског иса 1455.године. Усред села је некада
постојало старо црквиште а између два светска рата ту је саграђена нова црква.
Коришћен је материјал са старог црквишта. Овде су добро очувани и надгробни
споменици из 19.века.

7. БАЊА РУДНИЧКА код Србице – Село се спомиње још у 13.веку за време краља
Уроша Првог Немањића. Сеоску цркву је нешто касније подигао дворанин српског
деспота Ђурђа Бранковића, властелин Родоп и посветио је Св. Николи. Том
приликом је даровао и звона која су сачувана и чувају се данас у ако се не
варам Пећкој патријаршији Народном музеју у Београду. Ктитор цркве је овде и
сахрањен и ту му се налази надгробна плоча. Међутим црква је за време Другог
светског рата опљачкана и уништена од стране албанских балиста. 1971.године је
поново обновљена.

8. БАЊИЦА код Глоговца – код данашњег муслиманског гробља откривени су остаци
византијске цркве. По предању ова црква је у средњем веку била обновљена и
посвећена српском светитељу Сави. Према ису из 1455. село је било српско са
православним ом а данас у њему нема Срба.

9. БАРАНЕ код Пећи – Ово је било српско – албанско село (нисам сигуран да ли
данас у селу има српских кућа). У селу је некада постојао манастир који је
давно опустео, а постоје остаци и од српског гробља.

10. БАТУШЕ код Приштине – Близу ушћа Грачанице у Ситницу налази се ово српско
село. Први пут се спомиње 1316.године у време краља Милутина. У време турског
иса из 1455.године ово село има преко 80 српских кућа. У селу је постојала
српска црква која је обновљена 1936.године. Над становницима Батуше су се
стално иживљали комшије Албанци а какво је стање у селу данас је непознато.

11. БАТУША код Ђаковице – Село се спомиње 1330.године у
време Стефана Дечанског који је село поклонио Дечанима. У турском ису из
1455.године у селу је било 47 српских кућа. 1868.године руски конзул који је
столовао у Призрену у селу је затекао само 8 староседелачких српских породица.
Данас у Батуши нема ниједног Србина а црква која је од давнина постојала је
срушена и од њеног камења је саграђена џамија.

12. БЕЛА ЦРКВА код Ораховца – Некада етничко српско село, данас без Срба. Под
овим именом се спомиње први пут за време Дечанског краља 1327.године када је
поклоњено Хиландару. У селу је било неколико цркви: Св. Врача из 12.века, Св.
Илије из 13.века, у засеоку Поповићи (који су прихватили ислам у 19.веку) била
је црква Св. Јелене, на брежуљку је била црква Св. Арханђела (у народу позната
као Свети Ранђо).

13. БЕЛАЈЕ код Дечана – Некада етнички чисто српско село али се православни
живаљ одржао само до 19.века. И стенама Белајске планине биле су монашке
испоснице. Њихов тачан број се ни данас не зна. Најранија се спомиње у 13.веку
а најпознатије су испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене,
Испосница светог Јефрема (будућег патријарха српског), као и Белајска
испосница. Ту је једно време била и ризница и преписивачки ценар.

14. БЕЛИЦА код Истока – Први пут се помиње 1485.године у турском ису и имао је
25 српских домаћинстава. У селу се налази црква Лазарица а старији патрон цркве
био је Св. Ђорђе. Црква је саграђена у 14.веку. Разарана и обнављана више пута.
У албанском делу села постоји још једно црквиште али се не зна када је
саграђена, коме је посвећена и када је срушена црква.

15. БЕЛО ПОЉЕ код Истока – То је велико село и подељено је било на српски и
турски део. Први пут се помиње 1254.године у време краља Стефана Уроша Првог. У
српском насељу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак а по
предању ту је некада био манастир који је разрушен.

16. БЕЛО ПОЉЕ код Пећи – Још једно српкско село. У турском ису из 1485.године
овде је живело 130 хришћана. У селу и околини постоје остаци три цркве:
Ваведења Богородице (подигнута 1868.године на темељима старе цркве уз помоћ
руске царице Марије Александровне), затим црква Богојављања на брду и месту
званом Крст, као и испосница неке царице по предању познато као пећина Цареве
столице.




17. БЕЛУЋЕ код Лепосавића – У цркви се и данас налазе
остаци старе цркве и гробља. А село је помињано у турском ису са 35
домаћинстава.

18. БЕРИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – Први пут се помиње у ису из
1455.године и имало је 22 домаћинства. Вероватно је имало и цркву јер се у ису
спомиње. Три киломатра западно спомиње се црква Глобарица која се први пут
помиње у запису патријарха Пајсија почетком 17.века. Црква је обновљена
1966.године.

19. БИЛИНЦЕ код Гњилана – Некада српско албанско село. У селу се налази
порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаља рушевина неког великог
манастира.

20. БИЛУША код Призрена – Некада српско а данас чисто албанско село. Први пут
се помиње 1308.године у време краља Милутина. Тада се помиње и српски манастир
у овом селу али данас је његов локалитет непознат. Руски конзул из Призрена је
седамдесетих година 19.века овде затекао чисто српско село а неће проћи ни
десет година како ни један човек из села више неће знати за српски језик нити
ће Србију признавати за своју земљу.

21. БИНАЧ код Витине – Први пут се село помиње
давне 1019.године у повељи византијског цара Василија Другог у чије време је
манастир Бинач са црквом Св. Арханђела Михајла био седиште
епископије. Последњег духовника овог манастира Албанци су заклали на прагу
његове монашке ћелије 1867.године а манастирско имање су присвојили. Данашњи
манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Ту се
налазе и две три монахиње. У селу и околини су остаци цркви Св. Петке, Св.
Стефана, и Св. Николе.

22. БИСТРАЖИН код Ђаковице – Село се први пут помиње 1348.године у
Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана Силног. На брегу изнад села на
темељима старе цркве између два светска рата изграђена је скромна сеоска црква.
Она је разорена априла 1941.године када су Албанци спалили сва црногорска села
у Метохији. Око цркве је постојало српско гробље које је скрнављено од стране
Албанаца. У селу више нема Срба.

23. БИСТРИЦА код Лепосавића – Удаљено је 20 км од Лепосавића и први пут се
помиње 1315.године у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина. У селу су остаци
старе цркве и гробља.

24. БОБ код Качаника – Село је удаљено тек један километар од Качаника. Старо
село је уништено за време аустро турског рата 1689/90 године. На месту које се
зове Киша (Црква) постојала је црква која се градила у две фазе: за време
Византије (11 век) и за време Србије (14 век). Село је сада насељено Шиптарима.

25. БОГОШЕВЦИ код Призрена – Први пут се помињу 1348.године у повељи цара Душана. У селу
постоје остаци две цркве: Св. Николе (из 14 века) и у зесеоку Пеичићи храма
Успења Богородице (18 век).

26. БОРЧАНЕ код Лепосавића – То је веома старо село на 10 км
од Лепосавића које се спомиње још 1315.године. У 19.веку је овде била изграђена
црква.

27. БОСТАНЕ код Приштине – Ово је српско село (нисам сигуран да ли је још увек)
и први пут се помиње 1432.године. Налази се у подножју Новог Брда код Приштине.
Постојала је у селу Саска (Латинска) црква коју су подигли из дубровачке
колоније и у њој су откривене породичне гробнице. А у самом селу је подигнута
црква у 19.веку коју је посвећена Богородици а саграђена је од материјала старе
цркве коју су Турци порушили чим су освојили тврђаву Ново Брдо. Постоји и старо
српско гробље.

28. БРАДАШ код Подујева – Некада велико српско насељо. Помиње се у турском ису
из 1455.године када је имало 36 српских кућа и два а, да би у току 18. века
почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи су некадашњи Срби
који су примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве а данас има само једно
црквиште. Зна се да је у 19.веку са највеће брадашке цркве узиман материјал за
изградњу Пашине воденице. Остици друге две цркве данас Шиптарима служе као
мајдани камена.

29. БРАИНА код Подујева – Најранији помен села је из 1355.године када га је Цар
Душан даровао руском манастиру на Светој гори Св. Панталејмону. У турском исима
говори се како село има 67 српских кућа. У 14.веку у селу постоје чак три
цркве. Данас има само један зарасла у трње и старо српско гробље.

30. БРВЕНИК код Подујева – У овом селу је некада био рудник обојених метала
који је средином 15.века опустео. Изнад села су остаци старог истоименог града
са црквиштем. Народ овај град назива Мусин по челнику Муси и његовим синовима
који су уз кнеза Лазара погинули бранећи Србију на Косовом пољу.

31. БРЊАК код Ибарског Колашина – Велико српско
село са много заселака. Ту је у средњем веку било ловиште српских краљева.
Такође овде се налазио и двор краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша. Турски
ис из 1455.године каже да село има 30 српских кућа. У близини су пронађене
мошти светог Петра Коришког које су сељаци тајно оденли у манастир Црна река
код Сјенице да их Шиптари не би спалили. У селу је постојала црква Св. Недеље
која је разрушена.

32. БРЊАЧА код Ораховца – српско село крај реке Дрим. Први пут се спомиње у
Дечанској хрисовуљи из 1330.године када је било задужено за узгој краљевских
паса. По ису из 1485.године имало је 40 домаћинстава. То је данас тек сеоца са
5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала у средњем веку.

33. БРОД код Драгаша – Први пут се помиње 1348.године. Некада чисто православно
српско село које је у модерној историји примило ислам и насељено је људима који
су пореклом Срби али себе називају Горанцима. Ту су некада биле три цркве: Св.
Димитрија којој нема ни трага а у њој је некада била и владичанска столица,
затим Св.Пантелејмона уз коју се налазило гробље на којем је сахрањена у
19.веку последња Српкиња из села, и Св. Николе која се тешком муком одржала све
до 1861.године а фреске на њеним разрушеним зидовима до 1937.године. На месту
данашњег сточног гробља налазило се старо хришћанско гробље.

34. БРОД код Урошевца – Помен о овом селу датира из 1455.године и говори се о
38 српских кућа. Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У селу се налази и
српско гробље које је сачувано захваљујући албанском роду Смаилаја чији су
преци такође ту сахрањени. Село је данас шиптарско.

35. БРОДОСАВИЦЕ код Драгаша – Помиње се као српско село још 1330.године.
Исламизирано је у 17.веку али је задржало српски назив. Изнад села су остаци
неке веће цркве која би могла бити и манастир, а по околним брежуљцима су и
остаци старог српског града Зинова.

36. БРУТ код Драгаша – Некада српско а данас
чисто албанско село. Ипак у селу постоје на месту званом Вакуф остаци старог
српског гробља са срушеном црквом.

37. БУБЕ код Ибарског Колашина – Не спомиње се у старим списима али у селу
постоје остаци старе цркве и старог гробља које по архитетктури подсећа на
остала гробља и цркве овог краја.

38. БУДИСАВЦИ између Клине и Пећи, у Хвосну – Помиње се 1455.године са 32
српска и 1 муслиманским домаћинством. Овде је постојао манастир Будисавци са
црквом Св. Преображења који је саграђен у првој половини 14.века али је убрзо
разрушен па га је патријарх Макарије обновио већ 1568.године. У Народном музеју
се чува фреска Преображење Господње која је из времена Макарија.

39. БУЧАНЕ код Пећи – Помиње се 1485.године у ису и имало је око 50 српских
кућа а делило се на Горње и Доње Бучане. 1806.године 14 породица из братства
Стојковића прешло је у ислам а остали су се иселили у Србију, Црну Гору и у
Захаћ код Пећи. Ту постоји старо гробље са више од 50 споменика.

40. ВАГАНЕШ код Косовске Каменице – Село је добило име по српској речи Ваган
што значи суд за мерење жита и први пут се спомиње 1435 године у дубровачким
трговачким књигама. Ту постоји и црква која је саграђена 1355.године а ктитор
је био властелин Дабижав.

41. ВЕЛЕЖА код Призрена – налази се у Призренском подгорју и
данас је чисто албанско село. Помиње се први пут 1348.године.Према запису
руског конзула крајем 19.века имало је 8 српских и 3 латинске куће. У селу
постоје остаци разрушене цркве Свете причести са српским гробљем.




42. ВЕЛИКА ХОЧА код Ораховца – спада у најстарија
насеља у Метохији насељено Србима. Први пут се помиње 1198/99 у даровници
Стефана Немање великог српског жупана. У селу које после свих дешавања и
прогонстава живо око 700 Срба (некада и око 4000 је било овде). Село има више
цркви, чини ми се 12 или 13, а неке од њих су: Св. Николе из 13.века –
обновљена у 16.веку, Св. Јована и Св.Стефана из 14.века такође обновљене у
16.веку, затим три цркве из новијег времена, као и пет старих очуваних цркви.
Хоча је позната по виноградима који од времена цара Душана припадају манастиру
Дечанима чији монаси и данас користе винарске подруме у Хочи. У Хочи никада
није живела ниједна шиптарска породица.

43. ВИТИНА КОСОВСКА у Косовском Поморављу – Витина се први пут спомиње
1258.године када је бугарски цар Константин Тиха Асен даровао село манастиру
Св.Ђорђа код Скопља. Село је 1455.године имало 104 српске куће. У селу и данас
постоји црква брвнара из 1785.године и камена црква из 1865.године.

44. ВОЈСИЛОВИЦА код Приштине – Манастир Војсиловица је саграђен у 14.веку и
налази се близу Грачанице. По предању подигла га је краљица Симонида која је
била василица, тј. царкса кћер по чему је добио и име. У 16.веку овде је била
преписивачка радионица. Неки преписи су сачувани а најбројни су патријарха
Пајсија чији последњи препис из 18.века говори о запустелој Војсиловици и
преласку њених духовника у Грачаницу. Католици из суседног Јањева пренели су
кеман Војсиловице за изградњу њихове цркве Св.Николе. Други део однео је приштински
паша у 19.веку за изградњу воденице и ваљаонице. Остаци рушевина и простор
Војсиловице су заштићени законом.

45. ВРАНИШТЕ код Драгаша – Некада православно а данас муслиманско село српског
говорног подручја први пут се помиње 1348.године. Зна се да је почетком 20.века
у селу живела само једна једина православка чији су се синови већ поисламили.
Међутим у селу и данас постоје остаци хришћанског гробља и три црквишта. Изван
села су остаци велике цркве закоју се претпоставља да је манастир некада био.

51. ГЛОБОЧИЦА код Качаника – Први пут се помиње
1389.године када га је господар Андрејаш, брат Марка Краљевића приложио
манастиру Св. Андрије код Скопља. Село је било српско православно и имало је
цркву посвећену Св. Николи која је касније разрушена. Данас у овом селу више
нема Срба.

52. Град ГЊИЛАНЕ – Данас је ово управно седиште Горње Мораве. У средњем веку
град се звао Морава и био је велики трговачки и занатлијски центар. У њему су
често боравили српски владари. Први писани помен је из 1342.године када је у
њему борави цар Душан. Под данашњим именом први пут се појављује након
Косовског боја у повељи књегиње Милице. По ису из 1455.године у Гњилану је било
41 српско домаћинство. Од средњег века овде постоји неколико цркви: једна је
вероватно била посвећена св. Петки јер се местно где се налазила и данас зове
Петковци, затим био је и манасти св. Јована који је имао велико братство што
показује калуђерско гробље. Средином 18.века Турци су разрушили манастир и на
том месту основали садашњу варош. Такође постоји и црква Св.Николе која је
саграђена на темељима неке старије цркве а више пута је спаљивана и обнављана
(задњи пут чини ми се 1983.године).

53. ГОДАНЦЕ код Глоговца – Данас је ово чисто албанско село. Под нешто
другачијим именом се спомиње 1365.године у даровници Вука Бранковића манастиру
Хиландару. У ису из 1455.године каже се да овде живи преко 30 српских породица.
До 17.веку село је имало српску цркву која је разрушена.

54. ГОЈБУЉА код Вучитрна – Налази се у подножју Копаоника. Имало је 33 српске
куће по ису из 1455.године и цркву која је била посвећена Св.Петки. На темељима
те цркве 1986.године саграђена је нова.

55. ГОРАЖДЕВАЦ код Пећи – Први пут се село спомиње у повељи краља Стефана
Првовенчаног 1220.године када је поклоњено манастиру Жича. По ису из
1485.године село има 28 српских кућа. У селу постоји и најстарија црква брвнара
у Србији подигнута у 16 веку која је посвећена Св.Јеремији. 1926.године овде је
саграђена црква Покрову Св.Богородице. Село је данас једно од српских енклава
на Космету.

56. ГОРИОЧ код Истока – Истој је једно од средишта у
Метохији. Оно се помиње први пут 1348.године у Светоарханђелској повељи. Усред
насеља су остаци старе цркве и гробља. Нова црква посвећена Св.Апостолима Петру
и Павлу подигнута је 1929.године. Ова црква је за време Другог светског рата
била логор у ком су албански балисти и фашисти мучили Србе након чега су их
интернирали у Италију и Албанију. Изнад Истока на месту Бела стена налази се
манастир Гориоч, који је метох Дечана. По предању и њега је подигао Стефан
Дечански (свети краљ) у захвалност Св. Нилоли што му је исцелио огореле очи и
повратио вид. Отуд име манастиру ,,Гори – оч(и),,. И овај манастир је служио
као логор у Другом светском рату. Марта 1983.године Шиптари су у манастиру
покушали да силују 73-годишњу калуђерицу. Манастир је имао богату збирку
средњевековних рукописних књига које су због сигурности однесене у Русију и
чувају се у Државној јавној библиотеци Ст. Петерсбурга.

57. ГОРЊА БИТИЊА код Урошевца – Помиње се у турском ису 1455.године као велико
српско насеље са 47 кућа. У селу се налазила и црква Св. Ђорђа. Ктиторка цркве
била је извесна Јелена. У поду су остале две мермерне плоче које подсећају на
плоче мозаичног пода краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве
1920.године саграђен је нови храм. У њему је било чувано познато Призренско
јеванђеље из 13.века са 36 минијатура. Јеванђеље се загубило временом а
пронашао га је извесни антиквар Хаџи Јордан који га је продао Народној
библиотеци. Нажалост изгорело је у априлском бомбардовању Београда 1941.године.

58. ГОРЊА НЕРОДИМЉА код Урошевца – је старо и веома велико средњевековно село.
Први пут се помиње у Грачаничкој повељи краља Милутина 1311-16 године. У селу
се налазио и двор краља Стефана Дечанског у ком је писана Дечанска повеља
1330.године. Такође и цареви Душан и Урош су овде имали дворове у оближњим
тврђавама Горњи и Доњи Петрич и одатле су извесно време столовали и владали. У
порти неродимљске цркве Светих Арханђела умро је краљ Милутин 1321.године и
одатле је пренет у своју задужбину Бањску. Овде је умро и задњи владалац
Немањића цар Урош 1371.године. Тек 1705.године његово тело је пренето на Фрушку
гору у манастир Јазак. Према ису из 1455.године у селу је било 71 српкско
домаћинство. Ту је био и низ српских цркава и храмова. Манасти и црква светог
Арханђела је из 14.века. Од 1975.године изнад цркве је расло стабло црног бора
које је по предању посадио цар Душан 1336.године. У близини је и црква Успења
Свете Богородице или манастир Светог Уроша. По традицијо овај манастир крајем
14.века подигла је царица Јелена на гробу свог јединца цара Уроша.Одавде су
Урошеве мошти и пренете у Јазак. У селу се такође налазе остаци рушевина цркве
Св.Николе и три цркве непознатих светитеља.

59. ГОРЊА ПАКАШТИЦА код Подујева – Први пут се
помиње у ису из 1455.године када су Горња и Доња Пакаштица чиниле једно село са
33 српске куће. У 15.веку у Г.Пакаштици је постојала православна црква. 1986.године
овде је било само два а данас ниједно српско домаћинство. Село су населили
Шиптари.

60. ГОРЊЕ СЕЛО код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу се налази
црква св.Ђорђа. Мислим да тамо више нема Срба.

61. ГОТОВУША код Урошевца – Први пут се помиње 1455.године у ису као велико
село са 64 српске куће. У селу постоји црква Св. Николе из друге трећине
16.века. Друга црква је посвећена успењу Богородице.

62. ГРМОЧЕЛ код Дечана – Први пут се помиње 1330.године као једно од најбројних
дечанских села са 90 кућа и 300 мушких особа. У турском ису записана су 52
домаћинства. На данашњем гробљу католика Албанаца сачувани су темељи
православног манастира, а на грамочелском циганском гробљу могу се видети
остаци старог српског гробља.

63. ДАБИШЕВЦЕ код Приштине – Село је између Кеменице и Приштине и добило је име
по властелину Дабижаву који је 1354/55 године недалеко одатле подигао
Богородичину цркву. Шиптари се овде почињу досељавати од 1730 године. Крајем
19.века у селу је још постојала очувана али напуштена православна црква која је
касније разрушена.

64. ДЕВИЧ у Дреници – Овај манастир се налази
испод истоимене планине у Дреници (област у Метохији). По предању манастир је
подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434.године на месту где је раније сахрањен
Јоаникије Девички. Цркву је посветио Ваведењу Пресвете Богородице у спомен
оздрављења своје кћери – девице. У време Првог светског рата 1915.године док се
српска војска повлачила преко Албаније Аустријанци су уз помоћ локалних бегова
опљачкали манастир. На почетку Другог светског рата Шиптарски балисти и фашисти
су минирали цео манастирски комплекс. Обнова је почела 1947.године захваљујући
игуманији Параскеви. У томе су је често спречавали шиптарски сепаратисти који
су често њу и њене сестре монахиње пребијали, а манастир пљачкали. Ипак за 40
година њеног игумановања манастир је васкрсао из пепела. Из околине Девича у
току осамдесетих и деведесетих година због све већег притиска Шиптара иселили
су се све српске породице а сам манастир је настрадао у мартовским немирима на
Космету 2004.године.

65. ДЕСИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – налази
се у близини Косовске Каменице. Први помен му је из 1435.године. До 1780.године
овде је живело искључиво српско становништво када су се почели насељавати
Шиптари. На месту Киша (Црква) откопане су зидине старог православног храма.

66. ДИКАНЦЕ код Драгаша – Некада српско данас муслиманско
(Горанци) село. У средњем веку звало се Други Брод и под тим именом спомиње се
1348.године у повељи Душана Силног. У истој повељи споменута је свештеничка
породица Дикановића по коме је село и добило име. У близини села су рушевине
старе српске цркве.

67. ДОБРОДОЉАНЕ код Суве Реке – Први пут се помиње 1327.године у повељи краља
Стефана Дечанског манастиру Хиландару. У селу је постојала средњевековна црква
посвећена Св.Стефану. У 19.веку скадарски Махмуд паша је насилно потурчио село
и порушио цркву. Село је према мојим сазнањима данас насељено муслиманима и
Шиптарима.

68. ДОБРУШТА код Призрена – Данас етнички чисто албанско село. Први пут се
помиње 1326.године у време Стефана Дечанског. У селу је постојала црква
Св.Николе која је већ у време Цара Душана била опустела и порушена. Цар ју је
обновио и заједно са седам села поклонио Хиландару. Поново је опустела и никада
више није обновљена по упаду Турака 1455.године. Претпоставља да се остаци
цркве налазе на брду које Шиптари зову ,,Шен Кољ,, што значи Свети Никола.

69. ДОЛАЦ код Клине – Први пут се помиње у повељама краља Милутина 1282 и 1289
године. По турском ису из 1455.године ту је било средиште истоимене нахије са
преко 15 села и тргом. Тада је имао 45 српских кућа. У селу постоји црква
Ваведења Богородице коју народ зове Света причест. Због своје величине и
пропратних зграда многи је сматрају манастиром. Није сигуран датум њене изградње:
По некима је то пре Дечана, а по некима четири године пре Косова.

70. ДОЊА БИТИЊА код Урошевца – Први спомен је за време турског иса 1455.године.
Село је имало две цркве: св. Теодора Тирона која је подигнута после обнове
Патријаршије 1557.године и св.Димитрија која датира из друге половине 16.века.

71. ДОЊА ДУБНИЦА код Подујева – некада српско
данас шиптарско село. Први пут се спомиње 1455.године када је имало 9
домаћинстава. Зна се да је ту била и мала сеоска црква у то време. Старији
албански родови почели су се овде досељавати у другој половини 18.века а млађи
у 19.веку.

72. ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ код Гњилана – Спомиње се 1764.године као приложница Девичу.
У близини села некада је била стара српска црква .

73. ДОЊЕ ЉУПЧЕ код Подујева – налази се у Полабљу, тј. крај реке Лаб.
1455.године имало је 76 српских кућа. Неколико записа сведочи о постајању
манастира у 15.веку овде али није утврђена његова локација.

74. ДРАГАНАЦ код Гњилана – Први пут се помиње 1381.године у повељи кнеза
Лазара. До 1869.године овде су постајале рушевине старе православне цркве. Уз
молбу сељана кнез Михаило Обреновић је помогао да се на њеним темељима сагради
нова црква Св.арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. Ту је одмах
отворене и прва српска школа у овом крају.

75. ДРАГАШ у области Гора – ово је општинско средиште жупа Гора и Опоље.
Недалеко од места су остаци старе српске цркве зарасле у трње. Некада је било
српско а данас је место насељено потурченим Србима који себе зову Горанци.

76. ДРАЈЧИЋИ код Призрена – село у Средачкој
жупи. У селу постоји црква Св.Николе из 16.века. Добро су сачуване фреске и
иконостаси.

77. ДРЕН код Лепосавића – Први пут се помиње 1315.године када се налазило у
властелинству манастира Бањске. 1812.године налазио се ослобођен од стране
Карађорђевих устаника. У селу постоје рушевине старе цркве непознатог
светитеља.

78. ДРСНИК код Клине – Ово је веома старо насеља. Изнад села су остаци старог
града који чак помиње и Константин Порфирогенит у свом ,,Спису о народима,, Ту
се помиње под именом Достиник а под садашњим именом спомиње се у време Стефана
Првовенчаног. У селу постоји црква Св.Петке. Осим ње у селу постоји и црквиште
на месту које се зове Ћелије.

79. ДУБОКИ ПОТОК у Ибарском Колашину – Овде је у 14.веку подигнута Богородичина
црква. Од њене изградње до данас важи за најугледнији манастир у тој области.
Више пута је рушена и обнављана. О једној обнови из 18.века постоји лепо
предање које каже: Неки калуђер бежећи испред Турака и Арбанаса донео је са
собом руку Св.Николе из манастира Пећке патријаршије. То је побудило сељане
Дубоког потока да обнове цркву а рука постане реликвија. 1901.године Друштво
Књегиње Љубице је поклонило и тајно доставило звоно које се тамо налази и
данас. Између два рата црква је поново темељно изграђена.

80. ДУЉЕ код Суве реке – ово је данас чисто Шиптарско село. Помиње се у повељи
из 1348.године као Духље. Већ крајем 19.века овде је било 16 албанских и 4
српске куће. Данас нема ниједног Србина овде. У селу постоје рушевине цркве
Св.Спаса и цркве Св.Петке.

81. ДУНАВО код Гњилана – Некада српско данас албанско село.
Многи топоними брда, села, река, потока и друго говоре да је овде некада живело
српско становништво. У селу су рушевине две цркве.

82. град ЂАКОВИЦА – Град је добио име по познатом господару и вазалу Вука
Бранковића који се звао Јаков а чији је новац до данас сачуван. У свеопштем
турском ису из 1485.године Ђаковица се спомиње као село са 67 српксих
домаћинстава. Сва лична имана у том ису су српска осим два за која се могу рећи
да су арбанашка. Од обнављања Пећке патријаршије овде постоји црква као метох
манастира Дечани. Вероватно је из ње пренето звоно које се данас чува у ризници
Дечана. Осим што су цркве у Ђаковици рушили Шиптари рушили су их и комунисти.
Тако су након другог светског рата порушили цркву костурницу и на њеном месту
подигли спомен парк. У граду више нема Срба.

83. ЂУРАКОВАЦ код Истока – У селу постоји црква Св.Николе где је сачувана
надгробна плоча из 1362.године непознатог властелина Данила који је вероватно
био ктитор. На њеним темљима подигнута је нова црква из 1592.године. Осим тога
у селу су и рушевине цркве св. Врача, као и рушевине још једне цркве непознатог
светитеља. На месту ове последње сада се налази сметлиште.

84. ЂУРЂЕВ ДОЛ код Качаника – Данас етнички чисто шиптарско село. По предању
добило је име по најстаријем становнику који се звао Ђурђе. У ису из
1452.године знало се да у селу има 39 кућа и да су све српске. Традиција каже
да је село док је било српско било пуно богатства и сјаја и да постоје подруми
у ком се благо чувало. Од краја 18.века Срби се почињу исељавати. До педесетих
година 20.века распознавали су се темељи цркве и магацина о ком говори предање.
Данас овде нема српског становништва.

85. ЖИТИЊЕ код Витине – 1455.године овде је било 25 српских кућа. Село је имало
цркву Свете Богородице која је порушена. На њеним темељима подигнута је
1890.године црква Св.Троице. Поред речице у селу постоје остаци старе цркве из
средњег века.

86. ЗАГРАДСКА ХОЧА код Призрена – некада српско
данас шиптарско село. Први пут се помиње 1348.године. Село је имало цркву
Св.Николе која је до 17.века потпуно разрушена. У брдима изнад села постојала
је у пећинама испосница.

87. ЗАТРИЧ код Ораховца – Данас је ово чисто шиптарско село. Усмено предање
тамошњих Албанаца каже да је село добило име по неком Србину Затри чије се
потомство затрло од неке болести. Последњих пет српских породица је под
присилом Шиптара побегло из овог села почетком 19.века у оближње српско село
Зочиште и од тада овде више нема Срба. У центру села поред џамије су остаци
старе цркве. Изнад села су остаци старе тврђаве Затрича.

88. ЗВЕЧАН код Косовске Митровице – Звечан је византијски и српски
средњевековни град изнад рудника Трепча. Ту се у 12.веку већ налазила црква Св.
Ђорђа. У овој цркви се Стефан Немања са својом војском помолио Богу пред битку
код Пантина 1169.године. Црква је имала велику припрату која је служила за
саборе. Испод утврђења налазила се црква Св.Димитрија коју је 1315.године краљ
Милутин даровао Бањској. По тој цркви и цело насеље испод Звечана добија име
Митровица (данас подељена на српски мањи и албански већи део). Звечан је данас
етнички српски градић.

89. ЗЛАШ код Приштине – Помиње се 1455.године у турском ису где је наведена
Лукина црква са једном кућом. Последњи пут манастир се спомиње 1487.године.

90. ЗЛИ ПОТОК код Драгаша – Помиње се у Душановој повељи из 1348.године. У
истој повељи се спомиње и оближње место Страторје где је по предању био логор
царске коњице. По ису из 1455.године имало је 10 српских кућа. У селу је
постојала црква Преображања. Село је данас насељено Горанцима.

91. ЗОЧИШТЕ код Ораховца – Први пут се помиње
1327.године. Знало се да је у то време ту била црква св. Врача Кузме и Дамјана која је по
предању 300 година старија од Дечана. Осим тога у Зочишту се још увек налазе остаци
цркава Ваведења Свете Причести и Св. Јована.

92. ЗРЗЕ код Ораховца – Први пут се помиње 1330.године. Повељом из ове године
житељи овог места су одређени да чувају Дечане. У 14.веку овде је била црква
Св.Прокопија.

93. ЗУПЧЕ у Ибарском Колашину – Најисточније село у Ибарском Колашину.
Најранији помен је из друге половине 18.века. Близу села су зидине које не
знамо шта су представљале. У селу постоји црква која је обновљена 1939.године.

94. ИБАРСКА СЛАТИНА код Лепосавића – Први пут се спомиње 1314.године. По ису из
1455.године овде је живело 20 породица и све су српске. Постоје остаци два
црквишта а недалеко су остаци античког комплекса познатог у народу као манастир
Св.Јелене и Цара Константина. Остаци овог манастира су заштићени законом.

95. ЈАБУКА у Ибарском Колашину – 1455.године се спомиње у ису али је већ тада
било опустело и имало је само једну кућу која је била српска. На превоју
Илиница стоје остаци средњевековне цркве. И црква се зове Илиница али није
посвећена Св.Илији као што јој име говори. Овде се одржавају сабори околних
села.

96. ЈЕЛАКЦЕ код Лепосавића – Помиње се 1315.године у повељи
Милутина Бањској. Претпоставља се да је ово оно Јелакце где је архиепископ
Данило Други подигао сјајан двор са црквом Св.арханђела Михаила. Године 1395. књегиња
Милица ову цркву дарује руском манастиру Св.Панталејмона. Данас у селу постоје
неиспитани остаци неке старе цркве која би могла бити она о којој говори
предање.

97. ЈОШАНИЦА код Лепосавића – Први пут се спомиње 1315.године. На брегу изнад
села су остаци цркве Васкресења Христовог. Около је и старо српско гробље. Осим
тога ту се налазе и крајпуташи четворице погинулих српских хероја из Првог
светског рата и ово је заштићено законом.

98. ЈУНИК код Дечана – Данас је ово шиптарско село, једно од најозоглашенијих
терористичких места у ком је постојао чак и логор за мучење Срба. По локалној
албанској традицији све албанске породице овог краја воде порекло од братства
Стефановића из које потиче и други игуман манастира Дечана Данило. По тој
породици име је добила и сеоска Степан махала. У доба Турака био је средиште
среза. Крајем 19.века руски конзул је забележио да у Јунику има још 25 српских
староседелачких породица. У Степан махали још увек постоје остаци српског
црквишта и гробља. Између два светска рата овде је било 200 црногорских кућа а
већ након другог светског рата само једна.

99. КАБАШ КОРИШКИ код Призрена – У средњем веку село се звало Свети Петар по
Петру Коришком. Под тим именом познато је 1316.године. У другој половини
15.века познато је и име Петрова црква. У 19.веку Турци мењају име села и
називају га Хамидије по султану Хамиду. Међутим данас је преовладао албански
назив Кабаш који су селу дали албански досељеници из истоименог села у
Албанији. Овде постоје и остаци српских цркви: Црква Пресвете Богородице у
народу позната као црква Св.Јелене сестре Петра Коришког. Она је такође била
испосник а пошто је умрла пре брата он је сахранио на месту где се налази ова
црква. Осим тога у Кабашу постоје остаци цркве у Лука махали на источном рубу
села, као и остаци цркве Св. Богородице на брду Чукаљу.




100. КАМЕНИЦА код Лепосавића – У ису из 1463.године у
три засеока живеоло је око 50 српских породица. Овде се налазе остаци цркве са
конаком, звоником и бунаром.

101. градић КАЧАНИК – некада српско данас чисто
шиптарско место. Постоје остаци српске средњевековне цркве.

102. КМЕТОВЦЕ код Гњилана – Под овим именом помиње се од 1437.године. У близини
насеља су остаци манастира подигнутог у време цара Душана. Црква је прво била
посвећена Св.Димитрију а касније Св.Варвари. Црква је страдала после Косовске
битке а до темеља је порушена у 18.веку. Након тога Турци су материјал са ње
користили за градњу оближњег моста. У непосредној близини манастира су остаци
напуштеног српског села.

103. КОЗНИК код Ораховца – село испод истоимене планине први пут се помиње у
време краља Милутина. Руски конзул је овде у 18.веку затекао развалине
манастира са великим зидом па се претпоставља да је овај манастир служио за
заточене монахе пале у немилост. Данас је село чисто шиптарско место.

104. КОРЕТИН код Новобрдске Криве реке – Још у 9.веку овде постоји словенско
насеље о чему сведоче остаци материјалне културе који су чувани у Музеју Косова
у Приштини. У средњем веку се први пут помиње 1321.године у Грачаничкој повељи.
У турском ису наводи се да има 27 српских породица. Знало се да је имало сеоску
цркву. У овом селу су припадници албаске иреденте 1985.године оскрнавали
гробове.

105. КОРИША код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу су остаци
неколико верских објаката: цркву св. Петра подигао је хиландарски старац
Григорије. По завршетку градње цркву је 19.маја 1343.године даровао цару Душану
за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом манастира Св.
Арханђела. 1885.године Турци су срушили ову цркву и од њеног материјала
саградили џамију и школу у Кориши. Обновљена након балканских ратова и
ослобођена али је Албанци руше у току Првог светског рата, затим опет обновљена
између два рата да би је шиптари у Другом светском рату коначно потпуно
разорили. Осим ње постоје остаци и цркве Св.Николе у којој је 1860.године
пронађена повеља цара Душана којом оснива манастир Св.Арханђела. Ту су остаци и
цркава Св.Ђорђа и Покрова Пресвете Богородице. Најзначајнији верски објекат у
Кориши је манастир св. Марка Коришког. Према подацима црква манастирска је
саграђена 1467.године и манастир није диран за време владавине Турака а са
звоника ове цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од
Османлија. Једно време манастир је запустео. 1858.године руски конзул је
записао да манастир служи као стаја за козе локалним Албанцима. У овој цркви се
чувао и чувени призренски препис Душановог законика за који се сматра да је
највернији оргиналу а данас се налази у Народном музеју у Београду. За време
Првог светског рата манастир је спаљен и опљачкан. Ове злочине је починио
чувени прогонитељ Срба Рустем Кабаш. Он је у манастиру у Првом рату затекао
српску јединицу са 60 бораца којима је дао бесу да ако се разоружају да им неће
ништа. Када су га послушали он их је побио. Сведоке овог злочина двоје стараца
из манастира је бацио низ литицу а среског начелника са децом убио. Злочини су
настављени и између два рата, за време другог светског рата, као и
комунистичкој ери.

106. КОШ код Истока – Први пут се спомиње
1314.године као гранично село Србије. У турском катастарском ису из 1458.године
записано је да у њему живе Срби и то око 60 породица. У Кошу су постојале две
цркве које су по предању биле посвећене Св.Богородици и Св.Николи. Исто предање
каже да се у шумици изнад села некад налазио манастир који је срушен а уместо
њега двадесет километара источно је саграђен познати Девич. Данас у селу
постоје два црквишта. Године 1969. житељи Коша су на брегу подигли нову цркву
коју су посветили св.Лазару Српском.

107. КРАЈНИ ДЕЛ код Новобрдске Криве реке – Данас је ово село код Каменице
насељено Шиптарима. На месту које се данас зове Селиште постојало је насеље о
коме се не зна ништа чак ни у усменом предању. У турском ису село се помиње као
Кранидол, а село је већ тада било пусто осим манастира Св.Луке у ком је још
било монаха. Албанци почињу да га насељавају у 19.веку.

108. КРИЉЕВО код Новобрдски Криве реке – Ово је данас
етнички чисто шиптарско место. Први писани помен је из 1411.године када га је
деспот Стефан Лазаревић поклонио Хиландару. Данас у селу постоје рушевине старе
цркве у близини Црвеног потока. Албанци су ово српско село почели насељавати
након 1700.године.

109. КРЊИНА код Истока – Први пут се помиње у турском ису 1485.године као село
у ком живе 35 српских и 3 муслиманске породице. На брду изнад села су остаци
старог гробља и цркве. Постоји и топоним Код цркве и по народном веровању овде
је била стара црква која је прелетела у суседно место када су Роми покушали да
на њом суше веш.

110. КРПИМЕЈ код Истока – данас шиптарско место. Постоје остаци старе цркве.




111. КРСТАЦ код Драгаша – некад српско а данас село
насељено потурченим Србима (Горанцима). Помиње се у повељи 1348.године. На брду
Панталевац постоје остаци цркве Св.Панталејмона. По предању звона са ове цркве
могла су се чути и у Албанији. У близини села су остаци још две цркве.

112. ЛАБУЧЕВО код Ораховца – је данас шиптарско село. Први пут се помиње за
време краља Милутина. У близини села, код реке Мируше налазе се две велике
испоснице са остацима цркава.

113. ЛАПСКА СЛАТИНА код Подујева – Данас је ово Шиптарско село. 1455.године у
Слатини је било 18 српских породица и манастир Св.Николе. Први Албанци се
досељавају око 1800.године а њихова најезда је након Прве призренске лиге
1878.године.

114. ЛЕОЧИНА код Србице – Помиње се 1314.године. По ису из
1485.године било је подељено на горњу и доњу област и имало је 62 српска
домаћинства. Ту постоји средњевековна црква Светог Јована која је саграђена у
14.веку, а обновљена у 16.веку. Данас је законом заштићена. У селу се такође
налазе остаци Калуђерске цркве из 14.века.

115. ЛЕПОСАВИЋ град – Ово је најсевернија косовска општина. Усред насеља је
остаци од цркве Успења свете Богородице. Друга црква посвећена празнику Цвети
страдала је у другом светском рату када су на њеним рушевинама Немци и Руски
белогардејци на њој саградили бункер. Данашња лепосавићка црква сазидана је
1935.године на њеним темељима. Посвећена је Распећу Христовом, а у народу је
познатија као Велики петак.

116. ЛЕШАК код Лепосавића – Први помен је 1395.године када га је књегиња Милица
поклонила Св.Пантелејмону. Зна се да је овде био познати рударски крај. Између
два рата на старом црквишту овде је саграђена нова црква која је оштећена у
земљотресу 1980.године.

117. град ЛИПЉАН – налази се у средишњем делу Косова поља.Ту је некада
постојала и византијска насеобина Лепенион где је била раскрсница путева и
седиште епископије. У Липљану постоје остаци две веће цркве. Црква Ваведења
сазидана је пре 1331.године. 1441.године и падом Новог брда и ова црква је
спаљена. О том страдању сведочи запис урезан у апсиди. Иначе саграђена је на
темељима византијске базилике. Друга липљанска црква посвећена је хришћанским
мученицима Светом Флору и Лавру са Косова који су страдали у 2.веку. Ова црква
је саграђена у 20.веку.

118. ЛИСОЦКА код Новобрдске Криве реке – Село је било насељено српским житељима
Кршљанцима о чему сведочи назив места Кршљанит, као и остаци старог српског
гробља које се зове Јованово, те рушевинама старе цркве. Албанци су се почели
досељавати 1750.године.

119. ЛОЋАНЕ код Дечана – налази се у долини Лоћанске Бистрице. Први пут се
помиње 1330.године када је село имало 63 српске куће. Већ 1485 тај број се
знатно смањио на 39 српских и 3 муслиманске куће. А 1879.године руски конзул у
Призрену затиче само 25 српских породица. У селу је била сачувана једна кућа
брвнара за коју је важило да је једна од најстаријих у Србији. Легенда каже да
је баш из те куће пренета ватра мајсторима који су почели да граде Дечане. Кућа
је законом заштићена.




120. ЛУЧКА РИЈЕКА у Метохији – спомиње се 1762.године.
У селу постоји старо црквиште на српском гробљу. Данашња црква сазидана је на
темељима старе.