121. ЉЕВОША код Пећи – То је српско село код
Пећке патријаршије. По легенди, село је добило име по левању тј.ливењу метала
за издраду оржја српске војске за Косовску битку. Село је било задужено за
чување стада Патријаршије. По предању помужено млеко би се дрвеним цевима
сливало у одаје Патријаршије. У селу постоје остаци: Цркве Св.Николе у Тавору
изнад села. У првој половини 17.века ту је боравио Пајсије Хиландарац. На брегу
изнад Патријаршије се налазила црква Св.Ђорђа која је обновљена 1411.године.
Затим црква св.Димитрија подигнута у 14.веку као помоћна црквица Пећке патријаршије.
Стотинак метара северно од Патријаршије на брду Идворац су остаци куле звонаре.
Дуж брега су подигнути зидови на којима су стражарске куле као обезбеђење
патријаршије. Осим наведених постоји још 5 старих црква чији се остаци назиру.

122. ЉУБИЖДА код Призрена – први пут се спомиње 1348.године. У селу постоји
неколико цркви и црквишта. Црква св. Николе је саграђен у 16.веку а обновљена
је 1867.године. Друга црква је Св.Спаса која је порушена половином 19.века. У
селу се такође налазе и развалине цркава Св.Петке, Св.Јована, Св.Недеље и још
пар цркви.

123. МЕТОХИЈА код Подујева – 1455.године то је велико срспко село са 51 кућом.
Данас постоје остаци две српске цркве. 1986.године овде је живела само једна а
данас ниједна српска породица.

124. МИЛА или МИЉАЈ код Призрена – је данас албанско село. У повељи цара Душана
из 1355.године спомиње се под именом Милиште. До краја 19.века изнад села су се
могле видити развалине невелике цркве непознатог имена.

125. МУРГУЛА код Подујева – То је данас албанско село у Лабу. По турском ису из
1455.године у селу је било 15 српских домова. Већ 1878.године и времена српско
турског рата сви Срби су се иселили у Топлицу.

126. МУШУТИШТЕ код Суве реке – Налази се у Призренском
Подгорју под планином Икона. Први сачувани писани помен о Мушутишту је из
1315.године. У селу постоји неколико верских сакралних објеката: Црква
Богородице Одигитрије саграђена је 1315.године као задужбина дворског управника
државних добара Драгослава и његово породице. На натпису изнад врата види се да
је црква саграђена за годину дана. Ова црква спада у једну од најлепших
представница уметности из времена Стефана Милутина. Осим ње на брду се налази
манастир Св.Тројице – Русиница који је основан 1465.године. Ту је била вредна
збирка рукописних књига из времена од 14 до 18 века. Данас је Русиница женски
манастир. Од 1968.године Шиптари често нападају манастир и узнемиравају
сестринство а за та дела никада нису кажњени. Изнад манастира постоји неколико
испосница. У околини села се налазе остаци још 8 мањих цркви.

127. МУШИНИКОВО код Призрена – Ово је српско село под Шар планином. Први пут се
помиње 1465.године када се помињу Срби из ,,Мучникова,, Има цркву Св.Апостола
Петра и Павла која је живописана 1564.године. Предање каже да је она саграђена
на темељима храма из 14.века. Осим ње постоји и црква Св.Николе код месног
гробља. Подигнута је у 16.веку.

128. НАКЛО код Пећи – село Накло се налази у области Хвосно у Пећком пољу. Први
пут се помиње 1220.године када га је Стефан Првовенчани даровао Жичи. По турском
катастру из 1485.године имало је 12 српских и 2 муслиманске куће. У селу
постоје остаци старе цркве која је вероватно била посвећене Јовану Крститељу а
на темељима ове цркве сељаци су изградили нову 1985.године. На месту које се
зове Наклански дубови на 200 метара од села налази се група брестова са десне
стране пута. Према усменом предању тим путем је наишао једанпут и Св.Сава. Како
је била врућина а нигде није било хлада светитељ је прекрстио штапом и ту су
одмах никли ови брестови.




129. НЕШЕЦ код Призрена – Ово је сада шиптарско село у
долини Дрима. Први пут се помиње 1348.године у повељи Душана Силног а тада се у
њему налазио летњиковац тј. летњи дворац српског цара који се звао Рибник. На
приватном имању једног Шиптара постоје остаци од старог црквишта.

130. НЕЦ код Ђаковице – Ово село нема помена у историји (бар не за који ја
знам). Овде је уврштен због цркве коју су Срби и Црногорци саградили
1920.године али су је балисти и фашисти спалили и до темеља срушили
1941.године, а село заувек унитштили.

131. ОГОШТЕ код Новобрдске Криве реке – Село је
у близини Косовске Каменице. Први писани помен је из 1395.године у повељи
књегиње Милици. Према турском подацима из 1455.године село је било опустело већ
тада. Од средине 18.века овде се досељавају Албанци. И данас у њему постоје
остаци цркве посвећене Богородици и српско гробље.

132. град ОРАХОВАЦ – ово је велико средиште на југоисточном рубу Метохије. Први
пут се спомиње у повељи Душановој 1348.године. 1405.године је он поклоњен
Хиландару. Осим тога сачувани су каснији писани спомени као онај који каже да
су ,,06.04.1897.године Арнаути опљачкали цркву,,. Ова црква која се ту спомиње
посвећена је Успењу св.Богородице и саграђена је 1859.године на темељима неког
старијег храма. На месту звано Дубљане у ораховачким виноградима сачувани су
остаци српског гробља и старе цркве. Треба споменути да је Ораховац једини
градић који су албански сепаратисти освојили у побуни ОВК и држали га три дана
1998.године. Данас у граду живи мали број Срба и сви су у јеној уличици без
икакве могућности за нормалан живот и права на људске слободе загарантоване
свом уставима света.

133. ОРЛАНЕ код Подујева – налази се обали реке Батлаве и вештачког Батлавског
језера. 1381.године кнез Лазар је ово село подарио Раваници. Изнад обале на
садашњем српском гробљу постоје остаци старе цркве за коју се верује да је била
посвећена Константину и Јелени. Према народном предању поред цркве су били
дворови познатог српског хероја Орловића Павла који је опеван у народној епици.

134. ОРЋУША код Драгаша – још једно село у Гори које је насељено исламизираним
Србима који себе сада зову Горанци. Први пут се помиње 1348.године. Према
турским подацима из 1455.године овде је било пет српских кућа. На подручју села
је и старо црквиште.

135. ОСТРАЋЕ код Лепосавића – Село се први пут помиње 1346.године као трг,
дубровачка насеобина и тврђава. 1395.године село је кнегиња Милица поклонила
Св.Панталејмону. У 17.веку овда је прошао и описао место чувени Зено Катарини.
1690.године тј. након велике сеобе Срба село се затрло и како се каже у предању
,,девет година рало није орало у Остраћи,,. Ту се налазе остаци како цркве и
гробља, тако и средњевековних зидина, вероватно старе вароши. Законом су
заштићени старо гробље и турска гранична караула из 19.века.

136. ПАЛАТНА код Подујева – налази се у горњем Лабу а овде
су по предању српски владари средњег века имали своје палате по чему је село и
добило име. У турском по-пису из 1455.године у Палатни је записано 8 српских
породица. Десет километара северно од села код изворишта Лаба стоје остаци
летњиковца Врхлаб који је утврдио краљ Милутин.

137. ПАЛИВОДЕНИЦЕ код Качаника – У селу постоји старо црквиште а оно се први
пут помиње у турском земаљском ису из 1455.године

138. ПАНТИНА код Вучитрна – налази се на левој обали Ситнице. Добило је име по
чувеној бици код Пантина из 1173.године у којој су се борили Византијци и Срби
предвођени Стефаном Немањом. 1384.године село је цар Душан поклонио својој
задужбини. По турским подацима 1455.године овде је било 55 српских кућа. Постоје
остаци старе цркве и гробља.




139. ПЕЋАНЕ код Суве реке – Први пут се помиње као
српско село 1348.године а у осамдесетим годинама 18.века руски конзул је овде
затекао само једну српску породицу. Имало је стару цркву која је подигнута
1451.године као задужбина непознатог ктитора. Живопис је постојао до 19.века
када се свод спровалио. Бифору су Шиптари скинули и уградили на своју кулу.
1979.године приликом оправљања куле тај прозор је ,,случајно,, поломљен. Данас
у овом селу више нема Срба.

140. ПЛАЈНИК код Драгаша – Ово је данас етнички чисто шиптарско село али у селу
су сачувани словенски топоними. На брежуљку изнад села постоје остаци српске
цркве.

141. ПОГРАДЈЕ код Клине – Први пут се помиње у
време Милутина 1314.године као дар овог краља задужбини Бањској. Према турским
подацима из 1455.године село је имало 30 српских кућа као и цркву Св.Врача. У
близини села су и рушевине старог града Градиште за који мештани кажу да је био
двор проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак са остацима још једног средњевековног
града који народ зове Јеринин град.

142. ПОДГРАЂЕ код Гњилана – налази се на десној обали Мораве на самом излазу из
Пограђске клисуре. Ово је данас шиптарско село. У прошлости као и многа друга
село је било српско о чему говори и његов словенски назив. Први пут се помиње
1395.године у повељи књегиње Милице. У селу су остаци два црквишта а у
рушевинама старог града још једне цркве. Близу села поред Мораве постоји место
које се зове Говен. По локалном предању када су Турци освојили град једна девојка
Српкиња је са тог места скочила у реку говорећи ,,нећу да говим (поштујем,
љубим) туђину, радије ћу се удавити,,

143. градић ПОДУЈЕВО – средиште жупе Лаб на Косову. Спомиње се у турским
подацима 1455.године као српско село са 43 куће. 1806.године овде је Станоје
Главаш у време Првог устанка подигао шанац према Турцима. Средњевековна српска
црква се вероватно налазила на брду Мерђезу које су Турци касније претворили у
тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском и значи караула, утврђење). После
Првог светског рата овде је подигнута црква Св.Илији коју су шиптарски фашисти
и балисти оштетили у Другом светском рату. Обновљена је 1971.године.

144. ПОМАЗАТИН код Приштине – Први пут се помиње у ису 1455.године као
Бомазатин са 10 српских породица. 1937.године овде је подигнута нова црква
Св.Илији. Већ крајем двадесетог века Шиптари су у њој поломили врата и прозоре
а цркву тешко оштетили, међутим већ тада је у њој остао да живи само један
старац Србин који је у међувремену умро. Село данас нема српске душе.

145. ПОНОШЕВАЦ код Ђаковице – налази се у долини Рибника. Први пут се помиње
као метох Дечана у повељи кнегиње Милице из 1389.године. По подацима турским из
1485.године у Поношевцу је било 17 српских кућа и 1 муслиманска. Априла
1941.године Шиптари су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све
српске куће су тада разорене а народ протеран. Том приликом је спаљена и
разорена и нова црква. Данас у селу више нема Срба.

146. ПОПОВЉАНЕ код Суве реке – Први сачувани помен о селу је
из 1465.године. Крајем 19.века руски конзул је посетио ово село и цркву. Том
приликом покушао је да отклони насеље Шиптара из суседног села који нису
дозвољавали Поповљанцима да врше своје православне обреде у цркви. У селу се
налази и црква која је подигнута 1926.године.




147. ПРЕКАЗЕ код Србице – по злу чувено шиптарско село
Доње и Горње Преказе, родно место породице Јашари која је изнедрила змију Адема
Јашарија једног од оснивача ОВК. У селу је некада било преко 30 српских кућа
али су оне насилно исељене а Срби протерани до 1982.године. Од тада српска нога
није крочила у ово село све до блиставе акције МУП-а 1998.године. У селу је
остало само старо српско гробље које показује ко су староседеоци овог места.

148. ПУСТЕНИК код Качаника – Сада је ово шиптарско село које се налази у долини
Котлинске реке а подељено је на Стари и Нови Пустеник. По турском ису из
1452.године у селу је било 50 српских домова. Срби су се одржали до 18.века. На
улазу у село на истакнутом брегу стоје остаци цркве непознатог светитеља. И дан
данас на овом црквишту окупљају се Роми и Муслимани одређеним данима у години и
пале свеће и доводе болеснике на исцељење.

149. РАДАВАЦ код Пећи – налази се крај Белог Дрима у Пећком подгорју. Први пут
се спомиње 1381.године у повељи Кнеза Лазара. У турском по.пису из 1458.године
у Радавцу су уписана 24 српска домаћинства и манастир св.Спаса са 10 калуђера.
Изнад даншње хидроцентрале налазе се остаци темеља цркве а у њиховој близини и
темељи помоћних зграда и зидина дугим десетинама метара којим је манастир био
утврђен. Очувани су и остаци још једне мање цркве и великог гробља ранијег
српског становништва.

150. РАДЕША код Драгаша – још једно у жупи Гора село које је насељено
исламизираним Србима Горанцима. Први помен је из 1348.године. Из повеље из те
године се види да су у околини постојале цркве св.Николе и св.Илије. У селу су
очувани темељи старе српске цркве.

151. РАКИТНИЦА код Подујева – ово је некада било
српско село а последња српкса породица се иселила 1878.године. У селу је
очувана црква св. Арханђела Михаила летњег. Албанци је зову ,,киша Лазарит,,
тј. Лазарева црква јер је по предању након Косовског боја у њој заноћило тело
српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у Раваницу. Према
архитектонским одликама саграђена је у 14.веку. Такође постоје остаци и српског
гробља. Као што сам помену у селу више нема Срба.

152. РАКОЦ код Ђаковице – Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године.
Према турским подацима из 1485.године село је имало 38 српских породица. Године
1868. руски конзул из Призрена господин Јастребов затекао је у селу развалине
српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба.

153. РАТИШ код Дечана – налази се у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Први
пут се помиње 1330.године када је имало 17 српских кућа. 1935.године овде су
сељаци на темељима старе подигли нову цркву али је она демолирана 1941.године
када су Шиптари алили и раселили сва српска села у Метохији. Осамдесетих година
је потпуно срушена. Око цркве је постојало гробље али данас нема ниједног
надгробног камена. Село више нема Срба.

154. РАЧА код Ђаковице – На рачанском брегу до почетка 20 века су постојали
остаци старе српске цркве. По предању када су Турци упали у рачу у цркви су
затекли калуђере са ђацима. Покушали су да их спале са вуном али се вуна
претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак. У селу више нема Срба.

155. РАЧАК код Урошевца – још једно по злу познато шиптарско село и упориште из
Другог косовског боја 1998/99 године. Налази се на излазу из клисуре Црнољеве.
Помиње се први пут за време цара Душана. Турски подаци кажу да је овде постојао
манастир св.Врача. Изнад села и дана постоје остаци цркве из 14.века. Црквиште
је заштићено законом као споменик српксе културе. Иначе, ово село тј. догађаји
у њему су били један од повода НАТО агресије на нашу земљу.

156. РАСТЕЛИЦА код Драгаша – друго по величини село
поисламизираних Срба – Горанаца у жупи Гора. Сви топоними у селу имају српски
корен. Ту је постоала црква Св.Варваре за коју предање каже да је била
манастир. Очувано је и старо српско гробље али у селу више нема Срба
православаца.

157. РЕЧАНЕ код Суве реке – Помиње се 1348.године у Душановој повељи. Међе које
су тада биле потанко обележене одржале су до данас своје називе. Сматра се да
је у међама већ тада била црква Св.Ђорђа задужбина непознатог војводе који је
ту сахрањен 1370.године. Половином 19.века црква је већ била оронула и
запуштена. У њој су шиптари затварали стоку зими, а лети им је служила као
складиште. Почетком 20 века је обновљена.

158. РЗНИЋ код Дечана – налази се на обали Дечанске Бистрице. Први пут се
помиње у Дечанској повељи 1330.године као насеље са 38 српских кућа. Већ
1485.године тај број је спао на 20 српских домаћинстава. До друге половине
19.века у Рзнићу су стајале развалине цркве Св.Срђа и Влаха, а од њеног материјала
сазидана је сеоска џамија. Овде више нема Срба.

159. РОДЕЉ код Лепосавића – налази се на обали Ибра. У селу постоји стара црква
и гробље. Иначе мештани овог села су учествовали у Првом српском устанку и
нападу на Нови Пазар 1912.године.

160. РУГОВО код Пећи – налази се на излазу из клисуре. Име је добило по
властитом словенском имену Руг који је власник и баштиник села био при
оснивању. У турском ису из 1485.године ту је било 110 мушких обвезника Срба што
значи да је село могло имати око 400 становника у то време. У селу су биле две
цркве од којих данас имамо само остатке. Село је данас насељено Шиптарима.

161. САМОДРЕЖА код Вучитрна – налази се у долини
Лаба на јужним падинама Копаоника. По предању српска војска се пре Косовског
боја овде причестила тј. у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је овде
сахрањен Милош Обилић. На брду изнад цркве је дворац Вука Бранковића а по
предању ту је била и чувена Косовска вечера на којој је Лазар изрекао још
чувенију клетву. Црква у Самодрежи била је посвећена св. Јовану Претечи.
Почетком 20 века пре ослобађања села од Турака један Шиптар је од камена са
цркве направио себи воденицу док је по наредби приштинског паше олово скинуто
како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе
цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Међутим
шиптарски националисти и сепаратисти су је оштетили 1981.године, а већ следеће
године су пред њом убили српског младића и то на очи његове мајке.

162. СВЕТЉЕ код Подујева – По подацима из 1455.године имало је 55 српкских кућа
а записана је и црква св.Мине. 1689.године Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти
,,Краљевство Србије,, уписао ово село као Сфителе. Карта се и данас чува у
Националној библиотеци у Паризу. Средином 18.века овде се досељавају Шиптари.
1986.године овде је остало само једно српско домаћинство а данас је село
етнички чисто и насељено Шиптарима.

163. СВИЊАРЕ на обронку Чичавице – једна од ретких српских енклава у овом делу
КиМ. Помиње се 1455.године са 14 кућа. У селу постоји црква из средњег века.

164. СИГА код Пећи – налази се у метохијском подгорју испод планине Русолије.
Ту је постојала и стара црква са зидовима који су на местима били високи и
четири метра. По предању црква је била старија и од Високих Дечана. На њеним темељима
се почела 1937.године градити црква св.Димитрија која је прекинута 1941.године.
Албанци су је демолирали за време Другог светског рата. Освећена је
1977.године. Покрај храма је и извор са лековитом водом. Очувано је и старо
српско гробље са неколико већих крстача.

165. СЛОВИЊЕ код Липљана – налази се у подножју Жеговца. Помиње се у повељама
Душана Силног 1331. и 1348.године као дар Хиландару. Сеоску цркву из 14.века
већ су у 16.веку срушили Албанци да би подигли џамију. Са друге цркве св.Николе
из 14 века су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких
мостова која је између 1871-73 градила косовску железничку пругу. У планини је
и манастир Св.Ђорђа из 14.века. Њега је у 19.веку срушио самозвани господар
Косова Јашар паша Џинић, пореклом Шиптар, да би од његовог камења градио
мостове на Ситници.

166. СМИРА код Витине – налази се у подножју Скопске Црне
Горе. Први пут се спомиње 1308.године као дар Милутина хиландарском пиргу
Хрусија. Храм Вазнесења или цркву Спасову подигао је грачанички и новобрдски
митрополит Никанор у 16.веку. Друга црква у Смири била је посвећена Симеону
Мироточивом. Постојала је и трећа црква али се не зна коме је посвећена. Данас
се на џамији у Смири налази узидана камена плоча са ћириличним текстом која је
свакако донета са једне од ових цркава.

167. СОКОЛИЦА код К.Митровице – Соколица је у ствари назив за брдо и цркву
Покрова свете Богородице у селу Бољетину. Ово село је 1455.године имало 21
српски дом. Манастир са црквом је подигнут у 14.веку као задужбина непознатог
ктитора. Припрата је касније дорађена. У соколичкој цркви се такђе чува
изузетно ретка и вредна мермерна статуа Богородице која седи на престолу са
малим Христом у крилу. Статуа је из 14.века и дело је приморских мајстора који
су настојали да се приближе византијској уметности. Првобитно се статуа
налазила у Бањској. По предању она је долетела, стала на једну стену и позвала
народ да јој ту подигне храм што је и учинио српски живаљ. Иначе у овом селу од
1967.године нема више Срба. Наиме, тада су Шиптари ископали и оскрнавили и
последњи српски гроб.




168. СОЧАНИЦА код Лепосавића – ово је старо село
разбијеног типа. Први пут се помиње 1315.године као дар Милутина Бањској. У
засеоку Сочанице налази се црква Усековања св.Јована Претече. Црква је подигнута
1863.године на старим темељима из средњег века. Подигнута је на инсистирање
тадашњег сочанског кнеза кога су већ следеће године убили Шиптари. Такође у
непосредној близини су остаци и цркава Св.Петке и св.Причести. Изнад села је
стари град Галич који помиње и византијски историчар Јован Кинам, летописам
цара Манојла Комнена. У Сочаници су и остаци римског провинцијског центра
Муниципијума из 2 века пре нове ере.

169. градић СРБИЦА у Дреници – веома важно средиште у Метохији. Ова варош је
основана 1924.године (није средњевековно место) од стране око 30 српских
породица. У насељу постоји српско гробље и споменик палим и мучки убијеним
борцима против албанских балиста у Другом светском рату. Србица је данас
албанска варош.

170. СРЕДСКА у Средачкој жупи – Помиње се 1348.године у повељи цара Душана. У
селу постоје остаци цркве св.Петке и цркве св.Ђорђа, као цркве св.Богородице из
16.века. Осим њих ту је и нешто млађа црква св.Николе из 1875.године.

171. СТАГОВА код Качаника – налази се у долини
Неродимке. Помиње се у турским белешкама као српско село. Албанци се овде
досељавају око 1700.године. Данас у селу више нема Срба а остали су само остаци
српског гробља и напуштене цркве.

172. СТРАЖА код Качаника – налази се у подножју највишег шарпланинског врха. У селу
је некада постојала православна црква и гробље, али је по насилном исељење Срба
и Македонаца све то запустело. Данас је ово шиптарско село.

173. СУВА РЕКА градић – налази се у Призренском подгорју. Први спомен је из
1465.године. Познати Млечанин ди Вињола је 1689.године уврстио на своју карту
коју сам већ горе поменуо. Руски конзул је у 19.веку овде затекао само девет
кућа православних Цигана. У месту је постојала стара српска црква која је
срушена и српско гробље. Изнад на брегу је била испсноца и монашка ћелија али
су је Турци претворили у текију. Данас нема Срба у Сувој реци.

174. СУВО ГРЛО код Истока – налази се у Метохијском подгорју на 15 км од
Истока. Некад се звало Срма Грло по оближњем руднику срме (сребра). Први пут се
помиње крајем 13.вака у време краља Милутина. Тада је село било средиште мање
жупе а у њему се налазила црква св.Богородице. За време Турака из 1485.године
ово је било средиште нахије са преко 15 села. Укупно је тада имало 126 српских
кућа. У селу су сачувани остаци неколико сакралних објеката. Најстарија црква
је саграђена у време Милутина и била је посвећена Богородици. Вероватно из
истог времена је и црква Ваведења Богородице. Ту су још остаци цркава
Св.Николе, Св.Арханђела и Св.Јована, као и више црквишта непознатог имена. На
једном вису стоје остаци ,,калуђерског града,, а у шуми су и рушевине старог
градића. Данас је ово место једно од ретких српских енклава овог краја.

175. ТОПОЛНИЦА код Новобрдске Криве реке – село је смештено у доњем току Криве
реке. У повељи манастира Грачанице 1321.године Тополница је била назив за читав
крај Новобрдске криве реке. У 16. и 17.веку област се називала Анђелова
Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који е по паду Тесалије склонио у
Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови
синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих достојанстава први у
српској а други у турској војсци. Албанци овај крај насељавају теко посел 1700.
године да би већ до 1880.године потиснули све староседеоце – Србе. У овом селу
су уништили све српске гробове 1985.го

176. УБОЖАЦ код Новобрдске криве реке – Убожац или Рђавац је
назив манастира у области код Новог брда. Манастир је саграђен у 14.веку у
време Милутина као задужбина светогорског старца Исаије. Овај свети човек је
био саветник и Душана и Лазара. Познат је као преводилац на српски дела
Дионисија Ареопагита и као ауотор извештаја о српском поразу на Марици
1371.године. Сматра се да је својим родитељима, властелинима краља Милутина,
подигао овај манастир са црквом Ваведења св. Богородице. Осим старца Исаије
овде су биле похрањене и мошти патријарха Саватија, оснивача манастира Пиве у
Црној Гори. Манастир је страдао 1690.године у време аустријске најезде која је
изазвала сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем.

177. пећине испоснице УЉАРИЦЕ – то је назив за две пећине испоснице изнад слапа
Мируше. Велика пећина је из 14.века а настала је зазиђивањем улазне стране
пећине. Ту су нађени и фрагменти фресака. Двадесет метара даље је и Мала пећина
до које се стиже узаном стазицом уклесаном у стени. Основа ове испоснице је
свега метар пута метар ипо. И овде је постојао живопис али су га готово потпуно
уништоли шиптарски пастири из суседних села.

178. УЊЕМИР, Добра вода код Клине – село Уњемир или Добра вода налази се у Прекорупљу
код Клине. Помиње се у повељи из 1330.године. Ту је 1455.године било 12 српских
кућа. У овом селу је рођен Петар Коришки у 13.веку. На брду изнад села су
остаци цркве Св.Апостола Петра и Павла, познатије као Петровица. Подигнута је у
13.веку. У Уњемиру су и остаци једног црквишта. Последња српска породица се
одавде одселила 1968.године тако да је село данас насељено Шиптарима.




179. град УРОШЕВАЦ – ово је једно од средишта на југу
Косовског поља. У самом граду више нема Срба. Шиптари га зову Феризај.

180. ХОЧА ЗАГРАДСКА код Призрена – налази се на обали Призренске Бистрице. Први
пут се помиње у повељи 1348.године. До краја 18.века овде је постојала црква
св.Николе. Јужно од села, у брдима налази се пећина испосница која је преградом
претворена у цркву. Данас у селу више нема Срба.

181. ЦРЕПУЉА у Ибарском Колашину – налази се
испод Мокре горе. У њој постоји црква из 14.века посвећена кнезу Лазару. По
традицији цркву је подигла властелинска кћер, девојка, из захвалности за
чудотворно оздрављење од непознате болести. Црква је сада посвећена светом
Николи. Храм је више пута обнављан.

182. ЦРКОЛЕЗ у Метохијском подгорју – први пут се помиње 1395.године у повељи
књегиње Милице. Према турским подацима из 1485.године овде је уписано 47
српских кућа. 1943.године балисти и фашисти су спалили цело село а Србе су
одвели у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале цркву али је нека старица
успела на време да угаси пожар. Црква је била посвећена св.Јовану.

183. ЦРНОБРЕГ код Дечана – Први пут се јавља под именом Чрнобрег 1330.године.
По ису из 1485.године имало је 19 српских и 1 један муслимански дом. У селу
постоје две цркве: св.Николе и св. Георгија.

184. ЧАБИЋИ код Клине – Помиње се у хрисовуљама из Дечана 1330.године као село
са 200 српских кућа. Село је имало свог златара, ковача, десет ова. Већ тада је
постојала и црква св.Петра. По турским подацима из 1455.године број српских
кућа у селу се смањио на 67. У новије време (17.век) изграђена је у селу и
црква св.Николе. Деведесетих година 20.века Шиптари су више пута скрнавили
цркве и гробља у селу.

185. ЧЕЧЕВО у Ибарском Колашину – 1455.године имало је 10 српских породица.
Црква је посвећена св.Петки а подигнута је 1938.године на темељима старије и
веће цркве која је постојала у 14.веку. Код ње су се одржавали зборови народа
кроз векове.

186. планина ЧИЧАВИЦА – То је планина која дели Косово од
Метохије. Бранислав Нушић је назвао док је био као конзул у Приштини ,,српском
светом гором,,. У предању Срба и Албанаца каже се да Чичавица има 77 извора, 77
потока и 77 цркава. По том предању у јужној Чичавици су били само женски
манастири. Према турским подацима из 1545 године записано је да се у тој
области налази укупно 52 цркве. Данас постоји свега 36 црквишта и других
трагова цркви. Иначе ова планина је по злу позната јер ту је био смештен главни
штаб ОВК за време сукоба 1998/99 године.

187. заселак ЧПИЉЕ, код Бање у Ибарском Колашину – друго име засеока је Кулина
које је добило по остацима цркве са кулом. Црква је саграђена у 13.веку. Зидови
куле звоника су сачувани местимично. 1492.године кула је срушена. На црквеном
гробљу има преко 150 надгробних споменика из средњег века што је највеће гробље
ове врсте у Србији.

188. ШТИМЉЕ код Урошевца – Овде се налазио дворац владара из династије
Немањића. Село је по повељи из 1348.године било дужно да производи мед и восак
за манастир Св.Арханђела. По подацима из 1455.године имало је 109 српских кућа.
Ту је постојала стара црква на чијим темељима је око 1920.године изграђена нова
посвећена Светом Арханђелу Михаилу. Цркву је подигло друштво ,,Књегиња Љубица,,
по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији.

189. ШТРПЦЕ на Шар Планини – велико српско село на
десној обали Лепенца, и једно од већих српских енклава данас на Космету. По
турским подацима овде је било 1455.године 65 српских кућа. Сеоска црква је
саграђена 1576.године. Источно од села је и црква Св.Јована Крститеља.
Подигнута је 1911.године на темељима неке старије цркве. У селу је очувано и
српско гробље из средњег века.

190. манастир БАЊСКА код К.Митровице – посвећен је св.Стефану и грађен је у
време Милутина 1313-17 године. Милутин је као један од најмоћнијих владара
Балкана и Европе у то време Бањску наменио себи као свој гроб. Међутим после
Косовске битке тело му је пренето у Трепчу а потом 1460.године у бугарски град
Софију. Дуго је вођена препирка са Бугарима да нам врате тело светог краља.
Бањска је почела пропадати јако рано: већ у 15.веку пожар је уништио већи део
комплекса а у другој половини истог века је запустео. Султан је у 16.веку
наредио да се манастир разори. Скоро сасвим срушена црква Св.Стефана је
адаптирана у 19.веку и служила је као џамија до Првог светског рата.
Реконструисана је 1939. и 1990.године. Манастир је један од ретких са сачуваном
оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру подарено 75
села и 8 катуна. Како је био предвиђен за краљевску гробницу укинута је
епископија и проглашен је за ставропигион или ти Царску лавру, четврту по рангу
у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио каснији
српски архиепископ Данило Други. У средњем веку Бањска је важила за најлепши
српски манастир. Изграђен је у рашком стилу који је примењиван за све Царске
лавре од Стефана Немање до Душана. По жељи Милутина изграђен је да подсећа на
Студеницу. Бањска је својевремено било и ризница тј. најбогатији манастир у ком
се чувало државно злато.

191. БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА, црква у Призрену –
Саграђена је у 10.веку за време Византије као катедрална црква Призрена и самим
тим била је седиште епископије а посвећена је Успењу Богородице. Црква је
страдала у 12.веку за време сукоба Стефана Немање и Манојла Комнина тј.Србије и
Византије. Пошто је од 1214.године Призрен са околином прикључен Србији овај
крај је пао под контролу српске духовне власти нарочито после осамостаљења
цркве 1219.године. Тада је црква прво адаптирана српској архиепископији а
1306.године и потпуно обновљена. После проглашења српске цркве за Патријаршију
Богородица Љевишка је уздигнута на чин митрополије. Турци су је разорили
1455.године када су јој одузета имања. После друге сеобе Срба под Арсенијем
Јовановићем Шакабентом црква је запустела. Турци су јој дозидали минарете и
преградили унутра и начинили је џамијом. Поново постаје православни храм након
ослобођења 1912.године а минарети су срушени 1923.године.

192. БОГОРОДИЦА ХВОСТАНСКА у Пећи – ово је било црквено седиште и за време
Византије. Када се српска црква осамосталила и Богородица хвостанска је постала
седиште епископије и то Хвостанске. 1381.године уздигнута је на ранг
митрополије. После обнављања Патријаршије 1557.године постала је црквено
средиште. Након Велике сеобе Срба манастир је почео пропадати. Од материјала са
цркве грађене су џамије по суседним селима. У 19.веку већ је била потпуно у
рушевинама а почетком 20.века једва су се распознавали темељи.

193. ГРАЧАНИЦА манастир у истоименом селу код Приштине –
посвећен је Успењу Богородице у представља ремек дело како српске тако и све
хришћанске архитектуре и уметности. Подигнут је 1310.године у седишту
византијске епископије Улпијане. Градио га је Милутин, највећи донатор међу
владарима у Србији. Одмах по изградњи постаје седиште липљанских епископа а
касније грачаничких и новобрдских епископа и митрополита. 1383.године приликом
упада Турака изгорео му је пирг са књигама. После пада Новог брда 1455.године
новобрдски митрополит спас из Грачанице тражи у Србији која још није
настрадала. Почиње пропадати крајем 17.века. Данас је један од најважнијих
српских манастира и центар велике српске енклаве у централном Космету.

194. ДЕЧАНИ манастир – је задужбина пре свега Стефана Дечанског али га је
завршио његов син Душан Силни. Црква је посвећена Христу Пантократору а са
градњом се започело 1327.године да би се завршило 1335.године (Дечански је умро
1331.године). Дечанском повељом из 1330.године добија огромне поседе које губи
након Косовског боја. Поседи су опет враћени 1397.године повељом књегиње Милице
и њених синова Стефана и Вука. Након 1455.године када је цело Косово пало под
Османлијску власт Дечани су се ипак одржали. Поново је ојачао након обнављања
Патријаршије и његов успон траје све до великих сеоба Срба.

195. град ПЕЋ, престоница Метохије – Први пут се
помиње под овим именом 1202.године. У средњем веку постоја седиште
архиепископије па патријаршије. Он је био културни центар српске средњевековне
државе. У Пећи и околини постоји огроман број манастира и цркви: манастир
Св.Николе из 14.века, у Тавору је боравио патријарх Пајсије, св. Саве српског у
Лизици из 14.века, црква Ружица је била на месту данашње Бајракли џамије коју
Срби и данас зову Ружица џамија (име по ружичастој боји камена од које је
сазидана црква, уништио је турски султан Мехмед Освајач а њени калуђери су на
падинама Калемегдана у Београду подигли истоимену цркву), затим црква Ивановац
посвећена св.Николи, црква св.Петке, св.Глигорија, женски манастир Кенавија,
капела св.Василија, као и велики број испосница. У самом граду постоје и два
веома стара српска гробља: прво на брегу Једрењак које су Турци порушили и ту
саградили војно утврђење на северу Пећи, и друго веома старо које је уништено
након другог светског рата од стране Шиптара. У граду данас живи јако мали број
Срба а некада их је било око 40000. Ту углавном данас живе досељеници из
Албаније.

196. ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА – Патријаршија је целина од четири цркве од које су три
повезане заједничком припратом. Прва и главна је црква Св.Апостола коју је
подигао архиепископ Арсеније Први средином 13.века. Они одмах постају ново
седиште архиепископије (некада било у Жичи). То је било и неопходно пошто је
старо средиште било оштећено у најезди Монгола 1242.године тако да је средиште
цркве пребачено у средиште државе (у средиште државе! Косово је у 13.веку
било
центар Србије) у околину Пећи по сагласности краља Уроша Првог. Другу цркву
посвећену Св.Димитрију подигао је архиепископ Никодим 1320.године уз северну
страну Св.Апостола. Трећа црква посвећена је Богородици Одигитрији и саграђена
је уз јужну страну св.Апостола. Ктитор цркве је био архиепископ Данило Други.
Осим ње ту је подигао и малу црквицу Св.Николе, заједничку припрату за све три
цркве и пирг испред припрате. Патријаршија је вековима културно и духовно
седиште Срба и без обзира што се тренутно не налази на територији коју
контролишу Срби она јесте и биће стожер окупљања Срба на овим просторима.

197. град ПРИЗРЕН – налази се на југу Метохијске котлине. У
византијским списима се спомиње као Приздријана а од 11.века овде је седиште
епископије. Град су Срби освојили и наследили од Византијаца. То је било
1214.године. Као град у Србији он доживљава процват. У 14.веку се чак ту
налазила и престоница државе. После изумирања династије Немањића град прелази у руке обласне властеле
Балшића а потом и Бранковића. Турци га освајају 1455.године. Након велике сеобе
Срба 1690.године град је запустео да се на градским трговима кажу чак косила и
трава. У 19.веку био је седиште разних конзула. 1912.године је ослобођен од
Турака. Почетком другог светског рата Шиптари уз помоћ Немаца владају њиме све
до 1944.године. Унутар тврђаве, у самом граду као и у околини постоји низ
српских цркви: св.Спаса одмах испод Тврђаве и задужбина је Душановог властелина
Младена Владојевића. Први пут се спомиње 1348.године. Затим црква светог Николе
у центру старог дела Призрена, у такозваној Папаз чаршији. Задужбина је
Драгослава Тутића и саграђена је 1331.године. Затим црква св.Николе Рајкова
која је задужбина Рајка Киризмића и изграђена је пре 1361.године. Црква
св.Ђорђа Руновића која се налази у дворишту Саборне цркве у Призрену. Подигнута
је у 15.веку као задужбина породице Руновић. Затим црква св.Димитрија која се
налазила на месту данашње католичке цркве посвећене Богородици. Први пут се
помиње крајем 13.века. Затим црква Св.Николе Кораћева је саграђена у 14.веку у
некадашњој Терзи махали. Одржавала је породица Кораћ чији се један огранак
породице потурчио и цркву претворио у џамију. Затим и значајна Саборна црква
Св.Ђорђа која је грађена између 1855 и 1887.године. У околини постоје још многе
цркве али чак ни рушевине нису остале а за њих знамо само из помена. Иначе у
самом граду данас живи тек десетак Срба који су смештени у Богословији а њихов
круг кретања је око 50 метара. Да ли је то живот?

198. манастир СВЕТИ АРХАНГЕЛИ код Призрена – налази се у клисури Бистрице, три
километра од Призрена. Заштићен је природним положајем, високим зидовима и
утврђењем Вишеградом које је изнад њега. Овај манастир је себи за гроб наменио
цар Стефан Урош Четврти – Душан Силни. Градња је трајала од 1343 до
1352.године. Градњом је руководио први манастирски игуман Јаков,касније је
постао митрополит Сера. Повељом из 1348.године даровано му је 93 села, приходи
од призренске царине, седам властелина, рудник гвожђа у Топлици, виногради,
оранице, и много другог. Када је Душан умор тело му је сахрањено у
монументалној гробници. Озбиљно је настрадао када су Турци овладали Косовом 1455.године.
У наредним вековима настављено је његово рушење. Тако је Синан паша 1615.године
велики део тесаника из манастира употребио за градњу своје (Синан пашине)
џамије у Призрену.

1. Zavještanje zemlje

Narod koji nema svoju zemlju ne može se nazvati narodom.

Narod čini zemlja, čedo moje milo.

Narod nije jato ptica ni stado koje se seli s juga na sjever i sa sjevera na jug, pa sleti na zemlju da se nazoblje zrnja ili se zaustavi samo da se napase i napije vode.

Ljudske horde koje se još uvijek tako kreću kroz prostranstva nisu narod. One postaju narod tek onda kada se zaustave i zaposjednu polja i šume, rijeke i jezera, mora i obale.

Srbijom i sad prohode narodi s jednoga kraja svijeta na drugi. Avari i Huni, Pečenezi i Kumani, i s njima čitavi dijelovi drugih naroda protutnjali su ovim zemljama kao strašne bujice. Ali, čedo moje, te bujice nikada nisu postale rijeke. Iza njih su ostajali samo tragovi razaranja.

Rađali su se na jednom kraju svijeta, a umirali na drugom kraju svijeta. Oni nikada sa istog izvora nisu vodu pili. Nikada nisu zanoćili gdje su danjivali. Nikada nisu zimovali gdje su ljetovali.

Od zemlje u koju su zalazili njihovi su bili samo putevi. Polja i šume, rijeke i planine, sela i gradovi pripadali su onima koji su na njima živjeli prije njihovog dolaska i onima koji su preživjeli poslije njihovog odlaska.

Čedo moje, te horde postaju narod kad se na istoj zemlji počnu rađati i umirati i kad na istoj zemlji počnu sijati i saditi pa brati i žnjeti, a ne samo sa tuđe zemlje tuđe plodove otimati.

Zapiši to čedo moje, za pamćenje ovome narodu kojemu su u sudbini i krvi putevi i seobe.

Zapiši, sine moj, zemlja, kao i žena, pripada onome ko u nju sjeme ostavlja, oplodi je i kome rađa. I zapiši, čedo moje ovako: zemlja se ne može, kao žena, oteti i ponijeti sa sobom na put. Ako hoćeš da zemlja ostane tvoja, moraš na njoj biti i ostati.

Narodi koji zađu u neku zemlju da je opljačkaju, popale i razruše nisu njeni gospodari. Mi smo davno ušli u ove zemlje da ih nastanimo, obradimo i zagospodarimo njima.

Čedo moje, stotine godina smo već tu, a još se u nama nije smirio lutalački nagon. Ima nas svuda. Kipi i preliva se ovaj narod i otiče na sve strane kao mlado vino.

Još nas ne drži zemlja niti mi znamo držati nju.

Bojim se ponekada, čedo moje, rasućemo se u druge, čvrste i stojeće narode, razlićemo se kao voda niz planinu u tuđe rijeke i nestati u njima kao da nas nikada nije bilo.

Nikada se ne odvajajte od zemlje i nikada ne odvajajte zemlju.

Okupite sve naše zemlje i okupite se svi u zemlji.

Ne otkidajte se od zemlje i ne otkidajte zemlju ni sebi ni drugome.

Ako narod ima majku, onda mu je majka zemlja na kojoj živi. Ona nas uvijek iznova rađa i hrani. Zemlja je vječna rodilja naroda.

Čuvajte je i ljubite, čedo moje.
Ljubite joj ne samo polja i planine, i rijeke i more njeno, nego svaku njenu stopu i svaku grudu. Morate znati, čedo moje milo, da je u toj grudi što može da stane na dlan sva zemlja.

Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispuštajte je nikada i ni za šta iz svojih ruku, jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.

Реч Стефана Немање (оца Симеона) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава

(из књиге Завештање Стефана Немање писца Милета Медића)
********************************************************
5.Zaveštanje o jeziku

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ - изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.

Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио.

Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа с другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити.
Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у битки на живот и смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа. Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају.

Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће тако освојен део земље и народ кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

2. Zavještanje krvi

I zapamti, čedo moje, krv i krv čini narod.
Krv je vječna.

Krv novorođenog djeteta stara je hiljade godina. Djetešce je mlado, a krv u njemu je ona stara krv koja je proticala u žilama njegovih predaka još prije hiljade godina.

Ljudi se rađaju pa nestaju, a krv ostaje. Ona se pretače iz jednoga u drugoga čovjeka.

I moja krv, čedo moje milo, teče u tvojim žilama. I da ti nisi naumio ići kroz život i vrijeme ne tjelesnim i krvnim strujama, nego na duhovnim krilima, i tvoja bi krv potekla u tvojoj djeci. Ali ti imaš svoja velja duhovna čeda i ona će tebe nositi u duboke vijekove i daleka vremena.

Čedo moje milo, kao što velika rijeka teče kroz klisure u polja, tako kroz vremena teče krv i pretače se iz naraštaja u naraštaj i iz vijeka u vijek.

šta je onda čovjek nego mali sud u kome se vječna i sveta krv prenosi s pokoljenja na pokoljenje.

Zato krv ne pripada čovjeku nego narodu. I ne lije se nikad za jednoga nego za narod. I zato dođe vrijeme kad se ne pita ko si i kakav si, nego čije si krvi: ili srpske ili ugarske, ili grčke ili avarske. U to strašno vrijeme kad zamuknu svi jezici, krv progovori jezikom svih predaka. I ne pita se ko si i kakav si, nego čije si krvi sobom zaitio.

Čeda moja, po krvi mojoj i duhu mojemu, neka u vama nikada ne bude mrzosti na tuđu krv, nekmoli na krv bratsku. Krv čelovječeska je sveta i u svima nama teče iz jednog istočnika. Svima nam je od Boga dana i praoca našega Adama.

Ničiju krv ne prolivajte zato što je iz tuđega plemena ili naroda. Ali, čedo moje, ljuto branite krv svoju ibo u njoj jest krv predaka naših.

3. Zavještanje grobova i kostiju

Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod.

Oni koji ne znaju za svoje grobove i kosti nikada neće postati narod. Oni su sličniji vukovima i lisicama, koji ne znaju za svoja groblja.

A groblja su, čedo moje, tiha seoca u kojima još uvijek borave pod zemljom naši pokojnici. Grobovi su tihe postelje u kojima zauvijek spavaju, u miru neprobudnom, tijela naših predaka.

Narod ne čine samo oni živi na zemlji, što po njoj hode i tvore, nego i svi mrtvi, svaki na broju koji u njoj počiva. Jer bez onoga pod zemljom, čedo moje milo, onoga najneznatnijeg i bezimenog, ne bi bilo ovoga na zemlji, sada znatnog i imenitog.

Ni njivu ne čini jedna ljetina, pa ni narod ne čini jedan naraštaj.

Livadu ne čini jedan otkos, niti može uništiti jedna kosidba. što je za livadu jedan otkos, to je za narod jedna bitka ili morija.

Narod niče u talasima i pada u otkosima smrti kao trava, ali opet prorasta sve gušće zemlju i buja u novim naraštajima.

Zapamti, čedo moje, naša groblja su najsvjetliji biljezi našeg naroda i najsvetiji graničnici naše domovine.

Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, i mrtvi će ti istinu kazati.

4. Zavještanje neba i zvijezda

Ima nešto što se na zemlji ne može, a čovjek i narod ne mogu bez toga, ili ako mogu, čedo moje, to nisu ljudi niti je to narod.

Ima nešto, čedo moje, što se na njivi ne može uzorati, u kovačnici iskovati, u šumi razlistati, ni u snu sniti, ni jezikom izreći, ni mišlju doseći, ni mačem ubiti, ni u priči ispričati.

Ima nešto što se na zemlji nikako ne može.

Ali svaki čovjek nad svojom glavom ima svoje nebo, i svaki narod nad sobom ima svoje nebo. Tamo im je sve što im nije na zemlji.

Tamo im je, čedo moje, baš ono što na njivi ne raste, što se u kovačnici ne kuje, u šumi ne lista, u vatri ne gori, u snu ne sniva, jezikom ne izgovara, mišlju ne dosiže, mačem ne ubija, pričom ne priča.

Zaista, tamo im je sve što nije na zemlji. Tamo je sve to moguće. Ali, čedo moje, ne zna to svako i ne vide to svi.

Može to samo prorok i tajnovidac, neboznanac i zvjezdoznanac, visokovidac, dubokovidac i dalekovidac.

I može to nebogledac i nebotvorac, neboteča i nebohodac, i još neboslov i neboslovac, pa neboljub i neboljubac, i opet neboplovni neboplovac i neborodni neborodac. Još tu dođu svi drugi neboljubni i neboletni, nebodarni i neboprimni, nebozvani i nebojavni, i svi oni duhovnjaci i čudaci, i junaci i mudraci, i ludaci, mučenici i sretnici, nebotvorni čarobnjaci, KOJI ZNAJU I UMIJU DA UZNESU ZEMLjU DO NEBA, VOZNESUT ZEMLjU DO NEBES, I KOJI IMAJU MOĆI DA SPUSTE NEBO NA ZEMLjU.

To su ljudi koji znaju da otvaraju nebo.

Gore je, čedo moje, sve što ovdje nemamo. Gore je sve što čekamo.

I zapamti, čedo moje, da je čovjekovo tijelo na zemlji, a njegova duša vije se nebom. Tako i tijelo naroda boravi na zemlji, a duša naroda obitava na nebu.

Samo narod koji nema dušu nema ni svoga neba. Nebo nije prazno. Bezdan. Kome je nebo prazno, taj nema duše.

Zato ti kažem, čedo moje milo, nema naroda dok ne zadobije svoje carstvo na zemlji, CARSTVIE ZEMALjSKOE, i nema naroda ako ne zadobije svoje nebo i svoje carstvo nebesko, CARSTVIE NEBESKOE.

Ima ljudi koji pripadaju samo zemlji. Ti zemljanici odlaze u zemlju.

A pojave se ljudi, ili se rode, koji odmah ZNAJU TVORITI NEBESKE STVARI NA ZEMLjI I ZEMALjSKE STVARI UZDIZATI DO NEBA. Oni pripadaju nebu. Ti nebesnici i zvjezdari odlaze u nebo i među zvijezde. Koliko ih je tamo, treba pogledati u vedru noć kad nebo ozvjezda.

Više ih je tamo nego na zemlji.

Više ih je u zemlji nego na zemlji.

Zato ti kažem, čedo moje milo, ne čine narod samo oni što žive na zemlji, nego i oni u zemlji i oni u nebu.

Narod uvijek živi između svojih grobova i nebesa svojih.

6. Zavještanje crkava

Kad čovjek zida kuću ne zida je za sebe, nego za svoju djecu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo.

Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vjekove pohoditi. Tako se stvara država.

Kuća je ono što ostaje poslije čovjeka.

Crkva je ono što ostaje poslije vladara.

Kuća ostaje djeci, crkva narodu.

A crkva je čedo moje, velika korablja, lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vijek doplovi, dovešće i nas i pokazati nas našim još nerođenim potomcima.

Sretan sam i miran, čedo moje što je sada moja Studenica, zaplovila prema vjekovima.

U opštem potopu vremena samo su takve korablje, poput Nojeve lađe, kadre da nas spase najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve, biti u njima vremeplovci na tim velikim korabljama.

Az Nemanja sin Zavide i az Stefan župan velji i az Simeon monah plačem i žalim za onim divnim ljudima čiji smo potomci a koji nisu mogli na svojim trošnim građevinama doploviti do naših dana. Njihove kolibe i bajte bile su trošnije od njih samih i nisu ih mogle donijeti do naših dana. Njihove divovske likove naziremo samo kroz nejasne obrise priče i pjesme.

A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mramor, najtvrđe što postoji na svijetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju vjeru i živopisali svoje likove u njima.

Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme nemanjićko.

Čedo moje, kad sam naumio da gradim Studenicu, imao si samo osam ljeta. Pitao sam protomajstora koliko mu je potrebno ljeta da sagradi crkvu.

- Sedam – odgovorio je kratko.

- Mnogo je, protomajstore!

- Ako ti je gradim najmanje sedam ljeta, trajaće ti najmanje sedam vjekova.

- A za koliko je, protomajstore, ljudi mogu razrušiti?

- Ljudi za sedam dana, vrijeme za sedam vjekova, veliki župane. Ali ni poslije sedam dana, ni poslije sedam vjekova Studenica ti neće nestati jer ću je graditi tako da bude veličanstvena i prelijepa. Nagledao sam se, veliki župane, mnogo ljepših i veličanstvenijih ruševina nego što su građevine koje su tek završene.

Eto, čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite i za vjekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod.