Znate li koja je beogradska crkva najstarija?


Najstarija bogomolja u Beogradu je crkva Ružica na Kalemegdanu koja je 31. maja 1965. godine stavljena pod zaštitu države.



Beogradska tvrđava dominira Kalmegdanom. Uvek je delila sudbinu Beograda koji je nekoliko puta rušen i ponovo nicao kao Feniks. Tokom 15. veka, u doba vladavine despota Stefana Lazarevića, sve do turskog osvajanja 1521. godinem u Donjem gradu na Kalemegdanu nalazile su se sve najznačajnije gradske institucije. Biograf despota Stefana ostavio je opis Beogradai njegovih sakralnih zdanja, u kojem se prvi put i spominje crkva Uspenja Bogorodice kao katedralni hram mitropolita beogradskog, koja se nalazila u sastavu istoimenog manastira.

Iz jednog od izvora saznaje se da je u ovoj crkvi, pored drugih relikvija, čuvana i čudotvorna ikona Bogorodice koju je prema legendi uradio Sveti Luka, zatim mošti carice Teofane i mošti Svete Petke. Zbog oskudnih istorijskih podataka teško je utvrditi da li je mitropolitska crkva odmah posle turskog zauzimanja grada, isto kao i ostale glavne gradske crkve, pretvorena u džamiju. Među istraživačima ipak preovladava mišljenje da jeste i da je zahvaljujući tome ostala, zajedno sa crkvom franjevačkog samostana, pošteđena rušenja sve do kraja 17. i prvih decenija 18. veka, piše "Politika".

Kasnije izgrađena crkva Ružica smeštena je ispod Zindan kapije. Ko je i kada sazidao ovu crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, poput prvobitne crkve porušene u tursko doba, nije sasvim poznato. Izvesno je da je to najstarija beogradska crkva. Iz sačuvanog dokumenta iz tog perioda saznaje se da je samo pet dana po oslobađanju grada od Turaka već postojao odbor za obnovu Ružice. Radovi na obnovi tekli su ubrzano, tako da je crkva več posle deset meseci osveštana i čim je to učinjeno počelo se sa bogosluženjem.

Crkva je stradala tokom Prvog svetskog rata, a ponovo je obnovljena i osveštana 11. oktobra 1925. godine. Za uspomenu na obnovu crkve iz ove godine, desno od ulaznih vrata postavljena je spomen ploča na kojoj je između ostalog zapisano: "Za vreme svetskog rata 1914-1918 od strane austrougarske i nemačke vojske opljačkan je i porušen ovaj hram vojnički. Pos vladom kralja Srba, Hrvata i Slovenaca, Aleksandra Prvog, upravom srpskog patrijarha Dimitrija, obnovljen je hram Božiji".

Prilikom ove obnove urađene su i dve statue koje su postavljene na ulazu u crkvu. Jedna predstavlja kopljanika cara Dušana, a druga pešaka iz balkanskih ratova. Od ratnog materijala izrađena su tri polijelejam čiraci za sveće i vaze za cveće od topovskih čaura.

U crkvu stiže, uz posredovanje vojnog sveštenika, duhovnika crkve Ružice i šest ikona iz logora Nador u Africi, od kojih su samo dve očuvane.

Posle Drugog svetskog rata podignuta je kapija kod oltara i produžen je i saniran vodovod do isposnice Svete Petke, Najveći radovi obavljeni su 1937. godine, kada je sagrađena današnja kapela Svete Petke, trem uz kapelu i crkveni dom koji je bio razoren prilikom bombardovanja 1944. godine.

(MONDO)

Црква Светог Марка

Прошлост



Континуитет хришћанске богомоље на месту данашњег парка Ташмајдан постоји сигурно још у 19. веку. Наиме, скоро на истом месту, нешто јужније од садашњег здања налазио се до почетка Другог светског рата првобитни храм Светог Марка који је изграђен у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833-1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек турска војна посада, када је рецимо данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био велики духовни догађај.
Ктитор храма је Лазар Панча трговац, који је пореклом из Јужне Србије, место Катраница, а умро је у Београду 1831. године. Храм се налазио на гробљу што је уобичајена појава, а о гробљу се старала Управа храма. На Ташмајдану је био рудник камена (и шалитре) који је коришћен и у доба Турака и од којег је грађено много тога и у данашњем Београду. Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту је био постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули. Сретен Поповић, Београђанин, забележио је седамдесетих година 19. века „да су ту биле неке рушевине, и за њих би се говорило и причало, да је ту била стара црква, која је на сву прилику посвећена била Светом Марку". Исти писац помиње брежуљак - могилу, на којем је 1830. године прочитан хатишериф.



Стара Маркова црква била је правоугаона грађевина чија је спољна површина била 11,5/21 метар, а унутрашњи корисни простор 7,75/17,46 метара. Истовремено је кнез Милош Обреновић саградио у Топчидеру дворску цркву Светих Апостола Петра и Павла (довршена 1834. године). Радовима на оба храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792-1870), први велики градитељ у обновљеној Србији и његови мајстори Јања и Никола.
Од самог почетка постојања храма, још 1838. године у њему је сахрањен кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то „десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви". После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар И Обреновић и Краљица Драга Обреновић.
Око 1870. године храм Светог Марка имао је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318 домова.



У току Првог светског рата аустријански поробљивачи су обновили храм 1917. године. Првобитни храм је постојао до почетка Другог светског рата. Услед немачког бомбардовања на Цвети 13. априла 1941. године храм је запаљен и толико оштећен да су његови остаци потпуно уклоњени током 1942. године.

Нови храм



Због наглог ширења града и повећања броја становника, указала се потреба већ почетком 20. века да се у овом делу Београда - Палилули, подигне већи храм. Чести ратови то нису допустили све до 1930. године када су београдски архитекти браћа Крстићи - Петар и Бранко, професори Архитектонског факултета израдили пројекат новог храма Светог Марка. По овом пројекту између 1931. и 1940. године саграђено је садашње здање Маркове цркве. Избијање Другог светског рата омело је потпуни завршетак храма. Завршени су само грађевински радови. Богослужења су у новом храму вршена током рата и после њега до 14. новембра 1948. године у адаптираном нартексу храма.
Тог датума је извршено освећење храма (патријарх Гаврило Дожић) и храм је отворен за богослужење. Предвиђено је да цела унутрашњост буде осликана у фреско техници.
По стилу градње, храм је монументална грађевина урађена у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу код Приштине на Косову. Наравно, размере храма су много веће и све делује величанствено и снажно. Спољашњи зидови су из два боје од природног материјала у српско-византијском начину градње. Овај храм је добар пример како стари духовни узори обликовани новим грађевинским материјалима могу лепо деловати у градској средини не губећи ништа од своје аутентичности и једноставности. Звоник храма је у саставу самог храма на његовој западној страни.



Унутрашњост храма



Маркова црква дуга је 62 метра а широка 45 метара, висина главне куполе до крста је 60 метара. Корисна унутрашња површина храма је око 1.150 квадратних метара, а наос храма може да прими преко 2.000 верника. Хорска галерија на западној страни прима преко 150 певача.
Већ је речено да храм Светог Марка није ни после више од седамдесет година од почетка градње завршен. То се односи пре свега на његову унутрашњост, украшавање, живопис, одговарајућу расвету, озвучење, грејање, проветравање (вентилација). У времену после Другог светског рата из објективних разлога није много урађено у самом храму.
Изнад улазних врата у храм на спољној фасади је икона у мозаику Светог Апостола и Евангелиста Марка, дело Вељка Станојевића из 1961. године.
Под у храму је из 1974. године, док је под солеје и олтара од мермера урађен 1991. године.
Иконостас храма, по пројекту архитекте професора Зорана Петровића је из 1991/1992. године и урађен је у мермеру, а иконе на њему у техници мозаика дело су академског сликара Ђуре Радуловића из Београда, урађене су 1996-1998. године. Часна трапеза је такође од мермера са мањим мозаицима са предње стране. Десно од главног олтара је мањи олтар посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу (†1427), а олтар са северне стране посвећен је празнику Преображења Господњег.

Са десне стране када се уђе у храм уз јужни зид храма налази се у мермеру изграђена гробница цара Стефана Душана (†1354) по пројекту др Драгомира Тадића у коју су положене његове мошти донесене из његове задужбине манастира Светих Арханђела код Призрена, манастира који је већ више векова у рушевинама. Са супротне, северне стране у истом стилу и од истог материјала саграђена је гробница патријарха Германа (Ђорић, †1991).
На средини храма, испод централне куполе је полијелеј израђен од бакра по пројекту др Драгомира Тадића 1969. године, а урадио га је академски вајар Драгутин Петровић.
Испод нартекса храма је крипта која није потпуно завршена, и углавном је празна. У њој се налази неколико гробова који су пренети из првобитног храма: Митрополит Теодосије (1815-1892), Епископ нишки Виктор (1797-1888), Епископ шабачки Гаврило (Поповић, 1811-1871) и Епископ тимочки Мојсије (1835-1896). Ту су похрањени и Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга (†1903), затим Ана Јована Обреновић (†1880), Књаз Милан М. Обреновић (1819-1839) И Кнежевић Сергије М. Обреновић (†1878), затим гроб ктитора старог храма, Лазара Панче. Иначе, цео простор веома простране крипте није много искоришћен и погодан је за галерију-музеј или као изложбени простор.



Оснивачка повеља

„У име Оца и Сина и Светога Духа освети се основни камен овом Божјем храму посвећеном Светом Апостолу и Евангелисту Марку у Престоници Југославије, Краљевском Граду Београду, поред старе цркве Светог Марка, на дан Храмовне славе, 25. априла (8. маја по новом рачунању) лета од створења 7439, а од Ваплоћења Господњега 1931. ог, за време срећне владавине Његовог Величанства Краља Југославије Александра првог Карађорђевића и Поглавара Српске Православне Цркве Његове Светости Патријарха Варнаве, који и изврши овај свети чин освећења.

Svi verski objekti u gradu

Beograd su osnovali Skordisci u trećem veku pre nove ere. O ovako dugoj prošlosti svedoče i mnogobrojne stare zgrade, kulturni spomenici, stare crkve i manastiri. Kao "raskršće svetova", u Beogradu su se vekovima mešale razne vere. Kao spomenici toga ostali su pravoslavni, katolički, muslimanski i jevrejski objekti.

Prvi pravoslavni hram koji je na podignut na tlu Beograda je Bogorodičina crkva Ružica na Kalemegdanu, koja potiče još iz 15. veka. Druga po redu je, što se tiče starosti, Saborna crkva koja je izgrađena 1841. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih pravoslavnih crkava u Beogradu. Na prigradskom području najstarija je crkva-brvnara u Vraniću u Barajevu, sagrađena 1752. godine.



Što se manastira tiče, kao najstariji se izdvaja manastir Svetog arhangela Mihaila u Rakovici. Manastir je podignut u 14. veku, a u istorijskim izvorima spominje se od 16. veka. Pored ovog manastira u gradu postoje još dva koji se po svojoj veličini izdvajaju od ostalih. To su: Vavedenje Presvete Bogorodice na Senjaku, podignut 1936. godine i manastir Svetog arhangela Gavrila u Zemunu, koji datira iz 1786. godine.

Na prigradskom području najstariji manastir je u Begaljici u Grockoj, a prvi pisani podaci o njemu potiču još iz turskog popisa 1528. godine.

Srpska pravoslavna crkva na području grada ima ukupno 108 hramova, 11 manastira i 10 kapela. U šest prigradskih opština ima 57 pravoslavnih crkava i šest manastira. U toku je izgradnja osam pravoslavnih hramova i to u Kruševačkoj ulici na Voždovcu, zatim u Sremčici, Bariču, Košutnjaku i dve u Rušnju, na Čukaričkoj padini i Vidikovcu. U izgradnji je crkva u Kotežu, u Krnjači i crkva na Novom Beogradu.



Od pravoslavnih hramova jedan objekat ima i Ruska pravoslavna crkva. To je hram Svete trojice u Takovskoj ulici, dok Rumunska pravoslavna crkva ima hram Svetog cara Konstantina i carice Jelene u Ovči.



I Beograđani koji su nisu pravoslavci imaju svoje objekte. Rimokatolička crkva ima deset hramova, osam domova časnih sestara i osam kapela. Najstarija rimokatolička crkva u Beogradu izgrađena je 1889. godine. Nosi naziv crkva Hrista Kralja i nalazi se u Krunskoj ulici.

Jedina džamija, Bajrakli džamija, nalazi se u Gospodar Jevremovoj ulici i izgrađena je 1690. godine. Sinagoga se nalazi u Ulici maršala Birjuzova i izgrađena je 1926. godine. U gradu postoji i oko 50 bogomolja hrišćanskih verskih zajednica, uglavnom protestantskih. Sve ovo deo je duhovnog nasleđa grada Beograda.

Crkva brvnara - Vranić



Crkva brvnara je građena u 18. veku sa drvetom bez eksera. Sa okapina po odobrenju Miloša Obrenovića 1823. godine preneta je u portu crkve Sv. Ilija u Vraniću. Ima oblik lađe. Pokrivena je šindrom a patosana ciglom. Veruje se da ju je radio Ilija Petrović iz Stepojevca. U posebnim prilikama službu je u njoj obavljao Hadži-Ruvim. Nakon više godina rada restauracija crkve je završena ove godine sredstvima grada Beograda.



ckb.