U školskoj klupi sa šest i po godina


Da li je Zakon koji je donet - da deca sa šest i po godina moraju da krenu u prvi razred, bez obzira na procenu zrelosti psihologa, poguban za razvoj detetove ličnosti?



Naš školski program već u prvim mesecima od dece traži sedenje po 45 minuta tokom pet časova i podrazumeva zahtevno gradivo i nivo zrelosti - koji, najčešće, deca u uzrastu od šest i po godina ne poseduju.

U vezi sa tim, posebno se ističe razlika između dečaka i devojčica. Dečaci u tom uzrastu obično nisu sasvim usvojili finu motoriku potrebnu za pisanje, seckanje, lepljenje i slično, već još uvek imaju potrebu za aktivnijim trošenjem energije.

Trenutno važeći Zakon ima dobre namere, ali u realizaciji - to jest u praktičnoj primeni, vide se i brojni nedostaci. Donet je u pokušaju da se naši propisi što više približe evropskim, a kao da je potpuno zaboravljena činjenica da se u zemljama iz našeg okruženja u određenim razredima uče potpuno drugačiji sadržaji nego kod nas (mnogo jednostavniji i bliži dečjim interesovanjima).

Tako u školskim klupama sede i oni koji će u mesecu decembru da napune sedam godina, kao i oni koji će u sledećem januaru da napune osam godina. Razmak od čitave kalendarske godine se ogleda u mnogo aspekata: emotivnoj zrelosti, motivisanosti da se usvajaju školski sadržaji, razumevanju važnosti sticanja radnih navika, socijalnim veštinama.

Iako su individualne razlike velike, a generalizacije nepoželjne, devojčice zaista brže i lakše prihvataju školske obaveze. Njihova adaptacija je brža, koncentracija duža, a mogućnost mirnog sedenja 45 minuta po času veća.

Fina motorika, potrebna za pisanje, seckanje... se stiče kroz proces koji započinje još u predškolskom uzrastu, a naš školski sistem podrazumeva da je on skoro u potpunosti završen u prvom razredu. U praksi to, naravno, nije tako.

Naime, deca i dalje imaju potrebu da seckaju, lepe, igraju se... ali će, umesto toga, pripremu za pisanje u školi da čine na drugačiji način: ispisivanjem linija, nalik na metod koji su svojevremeno prolazili njihovi roditelji, ili bake i dede.

(MONDO/Yumama.com)

Ne mali broj puta smo se uverili da su deca danas spremnija za
polazak u školu i pre 7 godina starosti. Na testovima provere
zrelosti pokazuju često fascinantne rezultate.
U razgovoru sa roditeljima, često sam imala prilike da čujem ono -
neka deteta, nek se ne veže prerano za obaveze, neka se igra...
Kao da je detetru, ukoliko se kvalitetno organizuje, uskraćeno
pravo da se i dalje igra.

Zavisi od dece i njihove spremljenosti još od vrtića ..Ranije generacije su bile više edukovane i više su ih spremali za školu, ali znam da je ova trenutna generacija prvaka jako slaba i da nije baš spremna , mada je to možda samo u slučaju ovih škola za koje znam i ne mora da znači da je tako i u ostalim školama..

Jer po mom mišljenju pretškolsko vaspitanje i onaj pripremni program koji trebaju da prođu mora biti ozbiljniji, naročito ako se razmatra ideja da se i mlađa deca upisuje u škole sa šest i po godina..

Ja vidim svasta,od mama koje decu sa tri godine vuku na razne jezike,koja znaju sva slova,koja unapred pisu brojeve i racunaju..i sad,sve se to zove priprema za skolu i -bice spremniji-,i odusevljavaju se decjim mogucnostima,a istovremeno deca nose pampers,sa pet godina i to je normalno,i strasno se ljute ako im to pomenes...

Nije stvar samo u tome da znaju da čitaju i pišu..više je stavr u tome koliko su psihički spremni na obavezu koju škola nosi..Na rano ustajanje, rađenje domaćeg zadatka, koncentracija koja je najvažnija jer njima u tom dobu stvarno malo šta može da zadrži pažnju duže od deset minuta ..ali da li se to onda zove nastavni čas ili nekako drugačije ..Još su oni mali sa šest i po godina i ne treba preterivati sa njjihovom trenutnom spremnošću jer će vrlo brzo sva ta deca da se stope sa ostalima u odeljenju i na kraju se niko neće odvajati, osim kao i do sada, pojedinaca