Магловито Јутро - И Тургењев

Утро туманное, утро седое,
Нивы печальные, снегом покрытые...
Нехотя вспомнишь и время былое,
Вспомнишь и лица, давно позабытые.

Вспомнишь обильные, страстные речи,
Взгляды, так жадно и нежно ловимые,
Первая встреча, последняя встреча,
Тихого голоса звуки любимые.

Вспомнишь разлуку с улыбкою странной,
Многое вспомнишь родное, далекое,
Слушая говор колес непрестанный,
Глядя задумчиво в небо широкое.

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
neću Ti oprostiti za sve besane noći
i nedovršene snove u njima.
Neću Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje pored jezera
i nedovršene priče o lepim iskustvima.

Dobro znaš da volim da Te slušam.

Neću Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje parkovima
i nedovršene priče o životu.

U tome smo uvek bili dobri!

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
neću Ti oprostiti za neostvarena
putovanja u nepoznata mesta
gde su drugačiji ljudi i običaji, lepota i predeli.

Znaš da oboje to volimo!

Neću Ti oprostiti za neodsvirane
pesme na gitari
i neodigrane igre uz pesme
koje su ispevane samo za NAS.


Znaš da bih mogla To dok ne poludim!

A više od svega,
ako se sretnemo u sledećoj reinkarnaciji,
neću Ti oprostiti
VREME kad nismo bili zajedno.

Znaš da nam ga je uvek bilo malo!

U predvečerje, iznenada,
Ni od kog iz dubine gledan,
Pojavio se ponad grada
Oblak jedan.

Vjetar visine ga je njiho,
I on je stao da se žari,
Al oči sviju ljudi bjehu
Uprte u zemne stvari.

I svak je išo svojim putem:
za vlašću, zlatom il za hljebom,
A on - krvareći ljepotu -
Svojim nebom.

I plovio je sve to više,
Ko da se kani dići do boga;
Vjetar visine ga je njiho,
Vjetar visine raznio ga