Biciklizam kao sport

Biciklizam kao sport
Natjecatelj u cestovnom biciklizmuGrane biciklizma su:

cestovni biciklizam
pistovni biciklizam
brdski biciklizam
ciklokros
BMX
trial
artistički biciklizam
ciklobal
Biciklizam je na programu Olimpijskih igara od prvih suvremenih igara u Ateni 1896g. Danas je biciklizam standardni Olimpijski sport u nekoliko grana odnosno disciplina i to:

Cestovni biciklizam
-- Cestovna utrka
-- Utrka na kronometar
Pistovni biciklizam
-- Sprint
-- Pojedinačna dohvatna vožnja
-- Bodovna utrka
-- 500m na vrijeme (žene)
-- 1km na vrijeme (muškarci)
-- Keirin (muškarci)
-- Ekipni sprint (muškarci)
-- Ekipna dohvatna vožnja (muškarci)
-- Madison (muškarci)
Brdski biciklizam
-- Cross country
Postoji i određen broj biciklističkih disciplina koje nisu u olimpijskom programu:

Cestovni biciklizam
-- Ekipni kronometar
-- Kriterij
-- Etapna utrka
Pistovni biciklizam
-- Scratch
-- Tandem
-- Utrka s motornim vodstvom
-- Utrka na ispadanje
-- Šestodnevna utrka
Brdski biciklizam
-- Cross country kriterij XCC
-- Cross country maraton XCM
-- Cross country od točke do točke XCP
-- Cross country kronometar XCT
-- Cross country štafeta XCR
-- Cross country etapna utrka XCS
-- Spust - pojedinačni start DHI
-- Spust - grupni start DHM
-- 4X
Ciklokros
Najpoznatija natjecanja u biciklizmu [uredi]Svaka biciklistička disciplina ima natjecanja različitih nivoa, od profesionalaca do početnika, u svim dobnim kategorijama.

Biciklizam na Olimpijskim igrama: discipline cestovni biciklizam, biciklizam na pisti, brdski biciklizam.
Cestovni biciklizam: etapne utrke (Tour de France, Giro d'Italia), jednodnevne utrke (Paris - Roubaix, Ronde van der Vlaandren, Liege - Bastogne - Liege, Amstel Gold Race, Paris - Tours, Giro di Lombardia, Milano - San Remo, Classica San Sebastian - ove jednodnevne utrke su do 2005. činile veliki dio Svjetskog Kupa, natjecanja u kojem su se dobivali bodovi za plasman na najvećim jednodnevnim utrkama. 2005 uvođenjem Pro Tour-a prestalo je bodovanje za Svjetski Kup), Svjetska i kontinentalna prvenstva.

(Wikipedija)

BICIKLIZAM KAO NATJECATELJSKI SPORT


Vožnja biciklom jedan je od najraširenijih oblika rekreacije u svijetu; veliki broj ljudi
koristi bicikl kao svakodnevno prevozno sredstvo, a takoĎer i za voţnje u prirodi (izleti,
ljetovanje). Promatran u tom (rekreativnom) smislu bicikl predstavlja idealno sredstvo za
odrţavanje tjelesne kondicije (poboljšanje kardiovaskularnog sustava, smanjenje količine
masnog tkiva i prekomjerne tjelesne teţine), pomaţe u smanjivanju stresa i napetosti, liječenju
nesanice, povećava snagu organizma, a osim toga predstavlja vaţan terapijski faktor kod
rehabilitacije povreĎenih zglobova. Lijepi pejzaţi, dinamika same aktivnosti (raznolikost
konfiguracije terena), svjeţ zrak , korištenje praktički svih mišićnih grupa dodatne su prednosti
voţnje na biciklu.
No, u ovom čanku govorit ćemo o biciklizmu kao natjecateljskom sportu, koji se uvelike
razlikuje od rekreacije.
Biciklizam se kao sport javlja početkom 20. stoljeća i već od najranijih dana plijeni
paţnju brojnih promatrača, novinara, navijača i svih onih koji su u potrazi za “sportskim
herojima” svoga vremena odabrali najteţi i najnaporniji od svih sportova koje danas
poznajemo. Zašto najteţi i najnaporniji? Odgovor na ovo pitanje prilično je jednostavan kad
uzmemo u obzir samu prirodu biciklističkih natjecanja (utrka); biciklisti čak i na jednodnevnim
utrkama provode sate i sate na biciklu, izloţeni kako najintenzivnijim psiho-fizičkim naporima,
tako i hirovima prirode (kiša, snijeg, hladnoća i vrućina sastavni su dio ţivota svakog aktivnog
biciklista); utrke traju i po 7 sati dnevno, pokrivajući često i udaljenosti od 250 i više
kilometara. Suvišno je uopće i govoriti o psiho-fizičkoj torturi kroz koju prolaze natjecatelji na
najprestiţnijoj biciklističkoj “Tour de France”- sama trka traje 22 dana, pokrivajući udaljenost
od cca 4000 km (!), što iznosi prosječno 200 km na dan. Organizmi biciklista izloţeni su
naporima apsolutno nepoznatim u bilo kojem drugom sportu, a kada tome pridodamo još i
svakodnevan intenzivan trening (biciklisti godišnje prelaze i po 35000 km!), dobit ćemo pravu
sliku o tome koliko jedan vrhunski biciklist mora u sebe nuţno uloţiti da bi u ovom sportu
opstao.
Strahovit razvoj znanosti probio se naravno i u sport koji je danas nezamisliv bez nadzora
visoko obrazovanih sportskih liječnika, trenera, nutricionista itd.

Podjela biciklizma na cestovni, pistovni i mountain bike (MTB):

Razlike među ovim vidovima biciklističkog sporta su vrlo velike – bavljenje svakim od
njih zahtijeva drugačiji pristup treningu, specifičnu opremu i, naravno, drugačije predispozicije.

Cestovni biciklizam:

Natjecateljima je karakteristična velika izdrţljivost (utrke traju i po 7 sati),
brza mogućnost oporavka kako tijekom samog natjecanja tako i neposredno nakon njega, tj. iz
dana u dan (etapne utrke), te svi aspekti specifične snage (kratki napori – skokovi i šprintevi, tj.
nagla ubrzanja; kratki intervalni napori – 1 do 2 min; te duge tempo voţnje na aerobno
anaerobnom pragu – kronometri). Gledajući na ovaj način mogli bismo cestovni biciklizam
okarakterizirati kao najkompletniji i najteţi iz jednostavnog razloga što obuhvaća apsolutno sve
aspekte maksimalnih fizičkih napora.

Pista:

Kao što smo već prije spomenuli skoro sve pistovne discipline (1000 m, šprint, kierin,
olimpijski šprint, kriterij) izuzev dohvatne voţnje (4000 m pojedinačno i ekipno) baziraju se na
relativno kratkim eksplozivnim naporima u idealnim uvjetima pa se i natjecatelji bitno razlikuju
od svojih cestovnih kolega (tu su potrebne odreĎene genetske osobine poput strukture mišićnih
vlakana – karakteristična su bijela (brza) mišićna vlakna koja se nemogu stvoriti treningom za
razliku od crvenih (sporih) koja mogu, tj. osoba s preteţno bijelim mišićnim tkivom
(potencijalni šprinter) moţe razviti veliku izdrţljivost (pretvoriti bijela vlakna u crvena), no
natjecatelj s karakterističnim velikim postotkom crvenih vlakana nikada neće postati vrhunski
šprinter. Pistovna natjecanja zahtijevaju i posebnu opremu: bicikli nemaju niti kočnica niti
mjenjača, prenos je direktan, što će reći da biciklist u svakom trenutku mora okretati pedale; svi
natjecatelji nose gumirane kombinezone koji značajno smanjuju otpor zraka pri velikim
brzinama, a takoĎer štite i od padova (drvena površina piste često zna uzrokovati teške
opekotine pri padu). Natjecatelji postiţu brzine i od 75 km/h, padovi su česti, pa je zato
upotreba kacige obavezna čak i za profesionalce (što naţalost nije slučaj u profesionalnom
cestovnom biciklizmu gdje su brzine često i veće, uvjeti na cestama sve samo ne idealni, a
padovi ništa rjeđi)

Mountain bike:

MTB je prilično novi oblik biciklizma kao sporta (postoji cca. 10-ak godina), a
karakterističan je po tome što se natjecanja ne odvijaju po asfaltiranim cestama nego po
šumama, makadamskim stazama, kamenju, korijenju, blatu, itd. To, naravno, zahtijeva i
specijalnu opremu (bicikli su opremljeni debljim gumama, bitno su različite geometrije okvira –
relativno su male brzine kretanja pa otpor zraka ne igra toliku ulogu kao na cesti ili pisti, imaju
širu paletu različitih prenosa – mogućnost svladavanja i najstrmijih šumskih uspona, itd.)
Osnovna je karakteristika ovog sporta velika vještina natjecatelja koji savladavaju strme šumske
spusteve strahovito velikim brzinama; što se tiče vrste napora to je preteţno dugotrajan napor sa
oscilacijama koje zavise o konfiguraciji terena. Bitno se razlikuje od cestovnog biciklizma po
tome što nema timskog rada i taktike kakvu poznajemo na cesti – glavni je uzrok tome
nepostojanje efekta zavjetrine koji u cestovnom biciklizmu čini osnovnu pretpostavku taktičkog
planiranja. Jedna od disciplina u MTB-u je i sve popularniji downhill (spust) gdje svaki
natjecatelj starta posebno (princip kronometra – svake minute kreće jedan natjecatelj, a vrijeme
se mjeri elektronski); to je izuzetno opasna disciplina i nema mnogo veze s biciklizmom kojeg
poznajemo i o kojem u ovom članku pišemo, spretnost i vještina tu su u prvom planu, a sami
principi fizičkih priprema, dakle upravo ono što biciklizam čini bazičnim sportom i što
predstavlja osnovni kriterij uspješnosti jednog biciklista, kod downhill vozača potisnuto je u
treći plan.

Lens Armstrong optužen za doping



Anti-doping agencija SAD zvanično je optužila sedmostrukog pobednika trke „Tur d’Frans“ Lensa Armstronga za doping.


Armstrong se povukao iz biciklizma, ali mu podizanje te optužnice zabranjuje da se takmiči u trijatlonu, kojem se posvetio poslednjih meseci, a kojim se bavio pre više od 15 godina.

Vest o optužnici protiv Armstronga prvo je objavio „Vašington post“, dok se Anti-doping agencija tek kasnije oglasila, saopštenjem u kojem kaže da je optužbe prosledila Odboru za reviziju, koji će odlučiti da li će nastaviti sa tim slučajem.

„Ovo zvanično pismo je prvi korak od mnogo njih u procesu zbog navodnog kršenja anti-doping pravila. U svakom našem slučaju, svi individualci se smatraju nevinima pod tim optužbama, dok se ne dokaže suprotno tokom procesa. Ako saslušanje bude održano, nezavisna komisija je ta koja odlučuje da li su ti individualci napravili prestupe za koje se sumnjiče“, kaže se u saopštenju Anti-doping agencije SAD.

Takođe, protiv petoro Armstrovih saradnika, tri doktora i dva zvaničnika tima, pokrenut je proces, koji bi mogao da bude najveći po pitanju dopinga u sportu uopšte. Armstrong, koji nikada nije pao na doping testu, negirao je optužbe.

„Anti-doping agencija SAD podnela je optužnicu, iako je federalni sudija posle dvogodišnje istrage odustali od tužbe. Te optužbe su neosnovane, motivisane prkosom i zasnovane na svedočenjima, koja su kupljenja obećanjima o anonimnosti i imunitetu“, rekao je Armstrong, „Nikada se nisam dopingovao, i, za razliku od onih koji me optužuju, takmičio sam se 25 godina, bez velikih promena u učinku, prošao preko 500 doping testova i nikad nisam pao ni na jednom. Anti-doping agencija SAD to ignoriše i podiže optužnicu protiv mene, a ne protiv onih za koje je dokazano da su se dopingovali, a to više govori o njima, nedostatku poštenja i ovoj osveti, nego o mojoj krivici ili nevinosti“.



Agencija, koja nadgleda doping u olimpijskim sportovima u SAD, može da podigne optužnice koje dovode do suspenzije iz takmičenja ili brisanja rezultata, odnosno oduzimanja titula, ali ne može da podigne kriminalne optužnice.

Armstrongu i njegovim saradnicima poslato je pismo na 15 strana, u kojem se istuiču optužbe za doping između 1998. i 2011. godine. Među tim optužbama su i one da je koristio EPO, transfuziju krvi, testgosteron, kortikosteroide, hormon rasta i još mnoge.

Teksašanin je, takođe, optužen za prodaju i distribuciju doping sredstava drugim biciklistima, ali i zaveru sa tim menadžerom Johanom Brujnelom, doktorima Pedrom Selajom, Luisom del Moralom, Mikeleom Ferarijem i trenerom Hoseom Pepeom Martijem.

Agencija je u saopštenju istakla da su brojni biciklisti, članovi tima i drugi, dostavili svoje izjave da je Armstrong koristio doping sredstva i da su spremni da svedoče protiv njih. Ti svedoci nisu imenovani.

Takođe, istakli su da postoje dokazi da je Armstrong bio pozitivan na EPO tokom „Trke oko Švajcarske“ 2001. godine, ali da su ti rezultati zataškani. Međunarodna biciklistička federacija je kada su se prvi put pojavile te optužbe negirala sve.Uz to, ističe se da postoje indicije u uzorcima koji su od Armstronga uzeti 2009. i 2010. godine da je koristio EPO i, odnosno ili, transfuziju krvi.

Ukoliko bude proglašen krivim, Armstrong bi mogao da dobije doživotnu zabranu bavljenjem sportom, dok je Amerikanac sam rekao da bi sedam titula sa „Tura“ takođe moglo da bude oduzeto.



Armstrong se do februara ove godine nalazio pod istragom federalnog tužioca, a u centru pažnje bilo je to da li su on i njegove timske kolege prevarili sponzore tima tako što su novac koristili za doping. Posle dvogodišnje istrage, oni su objavili da su odustali od istrage, ali je tada već nagovešteno da će Anti-doping agencija SAD doneti drugačiju odluku.

Armstrong, koji je sedam puta zaredom trijumfovao na „Turu“ do 2005. godine, iz biciklizma se zvanično povukao prošle godine. Ipak, i dalje učestvuje u brojnim takmičenjima da bi podstakao ljude da se uključe u borbu protiv raka, koji je i sam preživeo.

Iako nikada u karijeri nije pao na doping testu, Armstronga su oduvek pratile brojne optužbe. Njegov bivši timski kolega Flojd Lendis, koji je godinama negirao da se dopingovao, pre nego što je priznao da jeste, optužio je Armstronga da ne samo da je koristio zabranjene supstance, već je i timske kolege učio kako da ih ne uhvate u tome.

Samo Anti-doping agencija SAD testirala je Armstronga oko 30 puta od 2001. godine, a pored toga, bivšeg američkeg biciklistu testirale su brojne međunarodne organizacije više stotina puta.

B.92

Armstrongu oduzete titule i potvrđena doživotna suspenzija

Međunarodna biciklistička unija (UCI) oduzela ja danas Lensu Armstrongu sedam pobeda na "Tur de Fransu" i potvrdila doživotnu suspenziju, koju mu je izrekla Američka anti-doping gancija (USADA).



- Lensu Armstrongu nije mesto u bicklizmu. Ovo nije prvi put da je biciklizam skrenuo sa puta i da mu predstoji novi početak. Žao mi je, ali ne možemo da uhvatimo svakog i izbacimo iz sporta. Armstrong zaslužuje da bude zaboravljen - rekao je predsednik UCI Pet Mekvejd na konferenciji za medije u Ženevi.

On je dodao da nema nameru da podnese ostavku i da će nastaviti da bude predsednik UCI.

USADA je 10. oktobra optužila Armstronga za korišćenje zabranjenih sredstava i objavila izveštaj na više od 1.000 strana koji sadrži svedočenje 26 osoba, uključujući i 11 bivših Armstrongovih timskih kolega.

Američki bicklista odustao je od pravne borbe protiv USADA, iako je sve vreme negirao da je koristio doping.

Armstorng je važio za jednog od najboljih biciklista svih vremena, koji je nakon što je pobedio rak testisa i vratio se sportu od 1999. do 2005. godine osvojio rekordnih sedam titula na "Turu".

tanjug

Moram priznati da sam iznenadjem odlukom, jer Američki sportisti uživaju sve moguće privilegije, Američki košarkaši neće čak ni da dolaze na Olimpijadu ako moraju da učestvuju u doping kontroli, ovo je velik presedan za sport, bicikizam ne da nije omalovažen, već zaista ulazi u novu sportsku epohu gde je neko Amerima rekao " NE ",

Бициклизам је рекреација, спорт и начин кретања копном коришћењем бицикла, превозног средства на људски погон.

Бицикл је настао је у Европи у 19. веку. Откриће бицикла није везано за одређену годину или конкретног изумитеља. Кроз историју је било више примера возила покретаних људском снагом. Особа која се спомиње као први возач бицикла је немачки барон Карл фон Драјс (нем. Carl von Drais), који је 1817. године возио својеврсни бицикл на гурање. Старлијев модел бицикла из 1885. године најчешће се сматра првим модерним бициклом. Даље побољшање било је увођење пнемуатских гума, 1888. године, које је увео Шкот Џон Данлоп. Од тада се основни концепт бицикла није битно мењао, осим што су данашњи бицикли далеко лакши за управљање и сигурнији.

Због релативно јефтине израде и доступности то је данас најраширеније превозно средство. Претпоставља се да данас на свету постоји преко 1.000.000.000 бицикала.



Масон Флеминг

Због чињенице да у поређењу с другим уобичајеним превозним средствима (нпр. аутомобилом) далеко мање опасан по загађење околине, а уједно врло позитивног учинка на здравље људи који возе бицикле, бројни градови осигуравају за бициклисте различиту инфраструктуру која им олакшава вожњу: одвојене бициклистичке стазе, посебна места за одлагање бицикала, делове града у које је могуће доћи искључиво бициклом или пешице, итд.

Данас је бициклизам стандардни олимпијски спорт у неколико дисциплина. Постоји и одређен број бициклистичких дисциплина које нису у олимпијском програму.

Треба напоменути да постоји доста категорија

Екстремни бициклизам (BMX)
Циклокрос
Брдски бициклизам (MTB)
Друмски бициклизам
Велодромски бициклизам
Лежећи бицикл

Ово су најраспрострањеније категорије. Постоје различите трке за сваку категорију. За сваку су потребне другачије вештине, опрема и бицикли.

Према истраживању научника, професионални бициклизам (Тур де Франс, Ђиро ди Италија) је најнапорнији спорт, а следи га триатлон.



Такмичење у друмском бициклизму, Ленс Армстронг 2004. године.

Историја бициклизма у Србији

Прво српско велосипадско друштво у Србији је основано у Београду 23. децембра 1884. Иницијатор је био Ђорђе Нешић, касније професор универзитета и академик, који је за време студија медицине Москви, Паризу и Бечу побеђивао најбоље бициклисте Русије (1896. шампион), Француске, Аустрије и Италије, а 1896. победио је у Лоџу тадашњег светског првака Немца Лера.

Прво првенство Београда је одржано 15. јуна 1896. на траси „Лондон“—Топчидер, а 15. октобра 1897. и првенство Србије на стази Београд—Смедерево—Београд. Београдски бициклисти такмичили су се у Загребу, Суботици, Темишвару, Великом Бечкереку са великим успехом.

У Београду су изграђене две примитивне писте, а у јануару 1897. покренут је Велосипедски лист, први спортски лист у Србији. Истицали су се браћа Рибникар, Ђ. Попара (који је из Трста, први донео тркачки бицикл), Љ. Станојевић, С. Савић, М. Терзибабић, који су ради полуларизације бициклизма приређивали више „тура“ као Београд—Цетиње и назад, Београд—Текија и др.

Године 1898. на путу Ниш—Београд одржана је трка бициклиста и коњаника, коју су добили коњаници.

Између ратова основано је више клубова у Београду (Авала, Југославија, Митић и др.), а од 1939. уведена је међународна етапна Кроз Србију, која је постала трдиционална све до данас. За млађе возаче установљена је трка Кроз Ужичку републику.

После рата међу возачима су најистакнутији вишеструки прваци СФРЈ Веселин Петровић и Радош Чубрић, а од млађих М. Маринковић други на Светском јуниорском првенству 1977. у вожњи на писти и четвороструки првак СФРЈ. У Србији (без покрајина) крајем 1977. радило је 15 клубова са 250 бициклиста.

Рекреативни и спортски бициклизам

Данас је у западној Европи бициклизам врло популаран спорт. Нарочито је праћен друмски бициклизам који има сваке године неколико утицајних трка. Најпознатије су Тур де Франс, Ђиро ди Италија, Париз—Рубе, Вуелта. Тур де Франс важи и за највећи трофеј и чак је већег значења него Светски куп. На Туру је и највећа концентрација екипа, где су увек присутни најбољи бициклисти. Ђиро ди Италија је такође великог значања, одмах иза Тура. По дужини је неколико краћи и има мање етапа. За професионалне екипе Ђиро је нека врста припрема за велики судар на Тур де Франсу. Често се дешава, да фаворити за Тур де Франс не возе Ђиро.


Бициклизам постаје и начин живота, нарочито у скандинавским земљама. У Холандији и Данској бициклизам је веома популаран а разлог је у врло виској еколошкој освештености, високим порезима на аутомобиле и одлично уређеној бициклистичној траси широм државе.

Biciklizam


Biciklizam je rekreacija, sport i nacin kretanja kopnom koriscenjem bicikla, prevoznog sredstva na ljudski pogon. Bicikl je nastao u Evropi u 19. veku. Otkrice bicikla nije vezano za odredjenu godinu ili konkretnog izumitelja. Kroz istoriju je bilo vise primera vozila pokretanih ljudskom snagom. Osoba koja se spominje kao prvi vozac bicikla je nemacki baron Karl von Drais, koji je 1817. godine vozio svojevrsni bicikl na guranje. Starlijev model bicikla iz 1885. godine se najcesce smatra prvim modernim biciklom. Dalje poboljsanje bilo je uvodjenje pnemuatskih guma, 1888. godine, koje je uveo Skot Dzon Danlop.


Od tada se osnovni koncept bicikla nije bitno menjao, osim sto su danasnji bicikli daleko laksi za upravljanje i sigurniji. Zbog relativno jeftine izrade i dostupnosti to je danas najrasirenije prijevozno sredstvo. Pretpostavlja se da danas na svetu postoji preko 1.000.000.000 bicikala. Zbog cinjenice da u poredjenju s drugim uobicajenim prevoznim sredstvima (npr. automobilom) daleko manje opasan po zagadjenje okoline a ujedno vrlo pozitivnog ucinka na zdravlje ljudi koji voze bicikle, brojni gradovi osiguravaju za bicikliste razlicitu infrastrukturu koja im olaksava voznju: odvojene biciklisticke staze, posebna mjesta za odlaganje bicikala, dijelove grada u koje je moguce doci iskljucivo biciklom ili pesice, itd. Danas je biciklizam standardni Olimpijski sport u nekoliko disciplina. Postoji i odredjen broj biciklistickih disciplina koje nisu u olimpijskom programu.

Tom Dumulan



Kristofer Frum