Gaj Julije Cezar
Vladavinu ovog, sigurno najpoznatijeg rimskog imperatora, koja je trajala nekih 59 godina obeležilo je i 59 godina ratovanja. Zaslužan je za najveća vojna osvajanja i proširenja Rimskog carstva, koje se za vreme njegove vladavine prostiralo od Atlantskog okeana do centralne Azije.

Cezaru se pripisuju i mnoge izreke, koje su već postale poslovične. Planetarno popularne izreke: „Kocka je bačena“, „Dođoh, videh, pobedih“ i „Zar i ti, sine Brute“, su zapravo Cezarove reči.

A u kolikoj je meri bio ambiciozan, svedoči i njegova izjava da bi „pre voleo u selu da bude prvi, nego u Rimu drugi“.

Aleksandar Veliki
Za makedonskog vladara i vojskovođu Aleksandra Velikog smatra se da je jedan od najvećih vojnih stratega i vojskovođa svih vremena. Zahvaljujući njemu malena Makedonija je svojim granicama dotakla daleki svet mistične Indije. Aleksandar je postao uzor brojnim borcima koji su u njegovim postupcima pronašli inspiraciju za svoje pohode. „Niko me na svetu nije pokorio, osim mene“, zatim „Ne može se imati dva sunca, niti zemlja dva gospodara“, kao i „“Ne plašim se vojske lavova koju predvodi ovca, plašim se vojske ovaca koju predvodi lav” su neke od izreka koje možemo i danas vrlo često čuti.

Hamurabijev zakonik predstavlja najpoznatiji i najbolje sačuvani zakonik drevne Mesopotamije. Pisan je klinastim pismom. Njegovi zakoni su svima poznati, iako verovatno niste znali odakle zapravo potiču.
Zakonik se sastoji iz tri dela: prolog, članovi i epilog. U prologu piše kako je Hamurabi poslat od strane bogova na zemlju da na njoj uspostavi mir, red i pravičnost. Drugi deo sadrži, po Šelovoj numeraciji, 282. kratko ispisana člana. U završnom delu Hamurabi navodi svoje zasluge, obećava božanske nagrade onima koji poštuju zakonik i proklinje one koji ga ne poštuju. Zakonik se primenjivao u celoj Mesopotamiji i posle Hamurabijeve smrti.

Za preljubu na kolac
Muž je imao pravo da na mestu ubije ženu preljubnicu i njenog zavodnika. Za saučesništvo u ubistvu svog supruga žena-preljubnica je nabijana na kolac, a za rđavo ponašanje i rasipništvo žena je isterivana iz kuće ili pretvarana u robinju. Sin koji udari, odnosno ošamari oca, kažnjavan je odsecanjem šake, dok se batinanje sina uopšte nije smatralo prestupom. Iako je brak u suštini bio monogaman, bilo je izuzetaka kada je muž mogao dovesti drugu ženu (ako mu prva ne podari potomstvo ili je bolesna), ali je dužan da zadrži prvu ženu, u odnosu na koju je druga žena u podređenom planu.

Princip "zub za zub" je važio bukvalno što se vidi iz člana 200: „Ako neko izbije zube sebi ravnom čoveku, da se izbiju i njegovi zubi“. Naglašena je pravna nejednakost različitih društvenih slojeva. Vrsta i težina kazne koja se izriče prestupniku zavise od toga kojem društvenom sloju pripada žrtva, odnosno prestupnik, posebno da li slobodnim ljudima ili robovima. U pravilu se načelo taliona striktno primenjuje na pripadnike nižih slojeva, dok je za viši sloj najčešće predviđena novčana kazna.

Hamurabijev zakonik predstavlja određen pomak na dotadašnji sistem kažnjavanja (razlikuje se ubistvo iz nehata i sa predumišljajem, a za nenamerno povređivanje, predviđa se samo nadoknada troškova lečenja).

Iz Zakonika:
Članak 196.

Ako je čovek izvadio oko drugom čoveku, ima da se oko i njemu izvadi. (oko za oko)
Članak 197.

Ako on slomi kost drugom čoveku, i njegova će kost biti slomljena.
Članak 200.

Ako čovek slomi zube sebi ravnom po statusu, i njemu treba da slome. (zub za zub)
Članak 202.

Ako neko napadne čoveka višeg po statusu od svog, treba da javno primi 60 udaraca bičem za volove.

Biti filozof je potpuno prirodno stanje (naročito nama deci), a sa druge strane uključuje neku vrstu odgovornosti. Kada izgovoriš: „Ja sam filozof“, ljudi pretpostavljaju da si pročitao većinu filozofskih dela (ne znajući kako je to more beskrajno), misle da imaš svoj stav o svim pojavama i da možeš argumentovano da ga braniš, i misle da si suviše mudar (iako si ti u stvari ljubitelj mudrosti). Lako bi bilo boriti se sa predrasudama da su svima ovakve asocijacije na filozofa. Naprotiv, mnogi će zakolutati očima: „Jao, ti si jedan od onih što dave, pričaju besmislene priče i misle da su pametni“. Onda imamo one koji pitaju: „Šta ćeš sa tim da radiš? Shvatam da voliš filozofiju, ali gledaj ti od čega se živi“. Nažalost, ovo nije daleko od istine, iako su mnoga istraživanja pokazala da tokom studija filozofije ljudi stiču mnoge sposobnosti i veštine koje su neophodne u širokom spektru poslova. Kada su na jednom stranom fakultetu roditelji pitali profesore zašto bi njihovo dete trebalo da studira filozofiju i šta će posle toga moći da radi, dobili su sledeći odgovor: „Sa filozofijom može da radi sve što može i bez nje, ali sa filozofijom može da uradi bolje.“

Kada su me ljudi kojima filozofija nije bliska pitali šta studiram, često je dolazilo do pitanja: „Koji smer na Filozofskom fakultetom? Baš filozofija?“. Pitanje koje obavezno sledi: „Ko ti je omiljeni filozof?“. Ne, neću reći da su mi svi kao deca, odnosno roditelji, i da ih sve podjednako volim, ali da li ja pitam studenta matematike: „Ko ti je omiljeni matematičar?“, ili studenta medicine: „Ko ti je omiljeni lekar?“. U redu, shvatam, u filozofiju su obično uključene i emocije i ne možeš biti hladnokrvan dok čitaš dela velikih filozofa, kao što ne možeš bezosećajno da čitaš književna dela klasika. Studije filozofije su zaista bile prekrivene emocijama od divljenja idejama, pitanjima, stilu pisanja, do beskrajne sreće što sam saznala nešto novo o čemu nikada ranije nisam razmišljala. Naravno bilo je tu i straha, nerviranja i stvari koje su mi bile užasno dosadne i mislila sam da su ispiranje mozga. Možda sam čak i stvarno neke filozofe zavolela, iako ću njihove svetove tek otkrivati.




Strip preuzet sa sajta margreetdeheer.com
Filozofi su izloženi predrasudama jer svako ima drugačiju predstavu o tome šta je filozof i šta je mudrost (sophia), pa je možda lakše reći šta nije, nego šta jeste filozofija. Pre svega, filozofija nije izumrla discplina koja je postojala u prošlosti i koju su smenile druge discipline. Istina je da je stara koliko i ljudska misao i da su se iz nje razvile sve nauke i mnoge druge discipline, ali to ne znači da ona u savremenom svetu ne postoji. Tačnije, u sadašnjosti se svakodnevno objavljuju stotine filozofskih tekstova i knjiga i trenutno postoji više živih filozofa nego ikad. Mnogi izjednačavaju filozofiju sa književnošću. Iako ima dosta filozofskih dela koja su pisana književnim stilom, filozofija se ne može izjednačiti sa ovom umetnošću. U njoj su sadržane mašta i kreativnost, ali ne može se reći da ona govori o izmišljenim likovima i događajima kao što to čini roman. Filozofija govori o stvarnim pitanjima i problemima, a stil pisanja se najčešće razlikuje od književnog. Mislim da je čak bliža nauci, ali se i od nje razlikuje jer nema definitivan odgovor na svoja pitanja. Volim je zato što uvek rađa nova i nova pitanja, a najzanimljivija su ona na koja nauka još nije odgovorila. Može se reći da filozofi daju zadatke naučnicima na koje oni odgovaraju, ali filozofi su možda zaista dosadni i uvek imaju još neko „A kako ovo?“, „A zašto ovo?“. Da, zato liče na decu, radoznali su, maštoviti, uporni, ali i tolerantni prema različitim mišljenjima. Setite se kako ste razmišljali kao dete i koja ste pitanja postavljali sebi i drugima. Sigurno vas je zanimalo kako znate da ste vi vi ili kako izgleda biti neko drugi. Zašto je to prestalo da vas zanima? Sigurno ne zato što ste pronašli odgovor na ova pitanja. Zamislite sada ozbiljnog i obrazovanog čoveka koji piše akademski tekst koji razmatra ova pitanja i vrlo ozbiljnim rečnikom govori ono o čemu deca razmišljaju. Eto, to je filozof. Razgovarajući sa decom često sam čula pitanja i ideje koje su identične onima koje su imali veliki filozofi poput Aristorela, Dekarta ili Kanta.


Strip preuzet sa sajta margreetdeheer.com
Biti filozof znači videti u svakodnevnom i običnom čudo. Postavljati stalno nova pitanja i ne pristajati na ograničenja. Međutim, ako se filozofijom bavite ozbiljno, svoje stavove morate da obrazložite potpuno jasno i precizno. Morate da budete spremni i na sukob mišljenja ali i na to da u tom sukobu izgubite. Morate da budete strpljivi i da ne brzate sa odgovorima. Postoje filozofi koji jedno pitanje ili jednu specifičnu ideju proučavaju celog života. To nije nimalo dosadno jer stalno ima novih materijala, a filozof ih detinjasto išečekuje sa uzbuđenjem i raduje im se.

Biti filozof znači preispitivati tuđa ali i svoja verovanja, ubeđenja, mišljenja, pa čak dovoditi u pitanje i ono u šta bi retko ko posumnjao. Biti filozof znači razgovarati sa stručnjacima iz drugih oblasti, razmenjivati mišljenja, čitati mnogo knjiga iz različitih oblasti i svakodnevno učiti. Filozof nema radno vreme jer to je osobina pre nego zanimanje. Počinjemo da filozofiramo u ranom detinjstvu i ne prestajemo nikada, iako u srpskom jeziku postoji uzrečica „Ne filozofiraj“. Dešava se da šetajući sa prijateljima počnemo da razmišljamo o nekim bitnim pitanjima o nama samima i svetu oko nas. Sreća je ako svoje misli možete da podelite sa prijateljima. Dešava se da vas film podseti na shvatanja nekog filozofa ili da u trenucima odmora shvatite šta je veliki filozof hteo da kaže. Dešava se da krenete u prodavnicu a kući se vratite sa gomilom knjiga iz biblioteke.

Ne verujem da sam uspela da vam objasnim šta je filozofija, jer ne umem da je objasnim već samo umem da je volim, ali se nadam da ćete pokušati i sami da to otkrijete. U tom čarobnom svetu ćete sigurno pronaći ono što vas zanima čime god da se bavite i koja god interesovanja da imate. Mnogi umetnici, naučnici, književnici, astronomi, fizičari, psiholozi, slikari, matematičari u isto vreme su i filozofi čak i onda kada toga nisu svesni. Možda vam se dopadne njena šarolikost u disciplinama, pravcima, stilovima. Možda vas zainteresuje kako su ljudi filozofirali u različitim vremenima i šta se to u mišljenju menjalo a šta je ostalo isto. Možda vam se dopadne neizvesnost koja u njoj vlada, jer neizvesnost je ljudskija i životnija od naučne sigurnosti.

Verujem da će filozofija postojati dokle god bude ljudi. Mnoga zanimanja će u budućnosti nestati i mašine će zameniti čoveka u mnogim poslovima, ali možda u mišljenju nikada neće moći. Misao, ideja, pitanje ostaće svojstveni samo čoveku, ili bar samo živim bićima.

Pjer Ado: Filozofija kao način života
Objavio akropola u Praktična filozofija, Istorija, Članci
Pjer Ado (Pierre Hadot), 1922. – 2010., francuski filozof i istoričar filozofije, jedan je od retkih univerzitetskih profesora koji je filozofiji davao širi i dublji smisao od onoga koji joj se obično daje na današnjim univerzitetima. Za njega filozofija nije bila samo teoretska naučna disciplina koja nema naročitog doticaja sa životnom stvarnošću. On je filozofiji vratio njeno izvorno značenje: filozofija kao ljubav prema mudrosti i, pre svega, način života, onako kako su to shvatali i u skladu sa tim živeli antički filozofi.

U svom najznačajnijem delu Filozofija kao način života, on piše sledeće:

Za stare narode sama reč philo-sophia, ljubav prema mudrosti, bila je dovoljna za izražavanje ovakvog[1] shvatanja filozofije. U Gozbi, Platon je pokazao da Sokrat, simbol filozofa, može biti poistovećen s Erosom, sinom Porosa (obilja) i Penije (siromaštva). Erosu je nedostajala mudrost, ali je znao kako da je stekne. Tako je filozofija uzela oblik misaone vežbe, volje i celokupnog postojanja pojedinca, čiji je cilj bio postići stanje praktično nedostižno ljudskom rodu: mudrost. Filozofija je bila metod duhovnog napretka koji je zahtevao radikalnu promenu i transformaciju načina života pojedinca.

Ovako shvaćena, filozofija je predstavljala način života, kako kroz njenu primenu i kroz nastojanje za postizanjem mudrosti, tako i kroz njen cilj, samu mudrost. U stvarnosti, mudrost ne uzrokuje potpunu spoznaju – ona omogućuje „biti” na drugačiji način. Uzvišenost, a istovremeno i paradoksalnost antičke filozofije jeste u tome što u isto vreme sadrži svesnost da je mudrost nedostižna, kao i uverenje da je težnja prema duhovnom napretku nužnost. Prema Kvintilijanovim rečima:

Moramo težiti prema onom najvišem, kao što su to činili mnogi stari filozofi. Iako su verovali da još nikada nije pronađena nikakva mudrost, uprkos tome su nastavili podučavati nauk mudrosti. [2]

Stari narodi su znali da nikada neće postati mudraci, na način da postignu takvo postojano i konačno stanje, no barem su se nadali da će joj se približiti kroz određene povlašćene trenutke, a mudrost je bila transcendentno pravilo koje je upravljalo njihovim postupcima.

Mudrost je tada značila način života koji je donosio spokojan um (ataraksija), unutrašnju slobodu (autarkeja) i kosmičku osvešćenost. Prvo i osnovno, filozofija je bila doživljavana terapeutski, s namerom lečenja ljudskih patnji. Ovakvo shvatanje se izričito navodi kod Ksenokrata[3] i Epikura[4]:

Ne smemo pretpostaviti da bi ijedna druga stvar bila korisnija od znanja o nebeskim pojavama… nego spokojnost uma i sigurno uverenje. …

U cilju boljeg shvatanja antičke filozofije kao načina života, verovatno je potrebno uočiti razliku koju su predložili stoici[5], razliku između rasprave o filozofiji i filozofije same. Za stoike, delovi filozofskog sistema: fizika, etika i logika, nisu zapravo bili delovi same filozofije, već pre svega delovi rasprave o filozofiji…

Rasprava o filozofiji nije isto što i filozofija. Polemon, jedan od vođa stare Akademije, znao je reći:

Trebalо bi da vežbamo sami sebe u svakodnevici, a ne u dijalektičkim špekulacijama, poput čoveka koji je progutao neke knjige o harmoniji, ali nikada svoje znanje nije primenio u praksi. Takođe, ne smemo biti oni koji će zadiviti svoje posmatrače veštinom silogističkih argumenata, ali koji su, kad se radi o njihovom životu, kontradiktorni sopstvenim učenjima.[6]

Stoa na Atinskoj Agori
Stoa na Atinskoj Agori

Pet vekova kasnije, odjek ovog stava nalazimo kod Epikteta:

Tesar ne dolazi do vas i govori: „Poslušajte moje izlaganje o umeću drvodeljstva”, već sklapa dogovor za izgradnju kuće i gradi je… Radi i sam isto. Jedi kao čovek, pij kao čovek… sklapaj brak, imaj decu, učestvuj u građanskom životu, nauči da se nosiš s uvredama i uvažavaj druge ljude.[7]

Filozofske teorije su u službi filozofskog života. Upravo zato su u helenističkom i rimskom periodu bile redukovane na teoretsko, sistematsko, pomno sakupljeno jezgro, koje je sposobno da izazove snažan psihološki uticaj i dovoljno jednostavno da bi se uvek našlo pri ruci. Filozofska rasprava nije bila sistematska da bi se njome osiguralo potpuno, sistematsko objašnjenje celokupne stvarnosti. Pre bi se moglo reći da je bila sistematska da bi se olakšalo umu da usvoji određeni broj principa, međusobno usko povezanih, koji podstiču veću snagu uverenja i mnemotehničku efikasnost upravo iz takve sistematizacije. Sabrane kratke izreke, ponekad upadljivog oblika, glavna načela, služile su da se učenik može lako snaći unutar temeljnog uređenja u kome mu je bilo namenjeno da živi.

Da li se filozofski život prema tome sastoji samo od primene u svakom momentu ili od dobro proučenih teorema s ciljem da se razreše životni problemi? Zapravo, kad se osvrnemo na ono što filozofski život podrazumeva, shvatamo da postoji jaz između filozofske teorije i filozofije kao živog delovanja.

U stoicizmu, kao i kod epikurejaca, bavljenje filozofijom bilo je konstantno delovanje, trajno i istovetno životu samom, koje je trebalo obnavljati u svakom trenutku. U obe škole ovo delovanje može biti definisano kao usmeravanje pažnje.

Sokrat i Apolon
Sokrat i Apolon

U stoicizmu pažnja se usmeravala na čistotu namere. Drugim rečima, njen cilj je postizanje sklada između naše sopstvene volje i razuma ili volje sveopšte prirode. Kod epikurejaca, naprotiv, pažnja se usmeravala prema zadovoljstvu, koje se prema poslednjim teorijama smatra zadovoljstvom postojanja. Radi ostvarenja ovog usmerenja, međutim, bilo je potrebno provoditi niz vežbi: intenzivno razmišljanje o temeljnim podukama, stalno obnavljanje svesti o prolaznosti života, istraživanje sopstvene savesti i iznad svega, specifičan stav prema protoku vremena.

I stoici i epikurejci nas savetuju da živimo u sadašnjosti, da ne dozvoljavamo sebi da nas opterećuju ni prošlost ni neizvesnost budućnosti. Za obe ove škole sadašnjost je dovoljna za sreću jer predstavlja jedinu stvarnost koja nam pripada i zavisi od nas. Stoici i epikurejci su se slagali u prepoznavanju neograničene vrednosti svakog trenutka: za njih je mudrost jednako savršena i potpuna u jednom trenutku kao što je i kroz celu večnost. Za stoičkog mudraca, sveukupnost kosmosa je sadržana i obuhvaćena u svakom trenutku. Štaviše, ne samo da možemo nego trebamo biti srećni upravo sada. Stvar je hitna jer je budućnost neizvesna, a smrt stalna pretnja: Dok čekamo da živimo, život prolazi pored nas.[8] Ovakav stav možemo razumeti samo ako pretpostavimo da je u tradicionalnoj filozofiji postojala jasna svest o prolaznosti i o neizmernoj vrednosti postojanja. Postojanje unutar kosmosa, u jedinstvenoj stvarnosti kosmičkog događanja, smatralo se za nešto beskrajno dragoceno.

Dakle, kao što smo videli, filozofija je u helenističkom i grčkom periodu podrazumevala način života, umeće življenja i način postojanja. To, međutim, nije bilo ništa novo. Tradicionalna filozofija je i ranije imala ovakav karakter, još od Sokratovog doba. Postojao je sokratovski način života (koga su kinici nastojali da imitiraju), a sokratovski dijalog je bio vežba koja je navodila Sokratove sagovornike da se zapitaju, da se pobrinu za sebe i da učine svoju dušu što je moguće lepšom i mudrijom.[9] Slično tome, Platon je definisao filozofiju kao uvežbavanje za smrt, a filozofa kao onog koji se ne boji smrti jer razmišlja o sveobuhvatnosti vremena i postojanja.[10]

Deo freske Platonova Akademija. Rafael
Platon i Aristotel, deo freske Platonova Akademija, Rafael 1509 godina

Ponekad se tvrdi da je Aristotel bio čisti teoretičar, no i za njega je filozofiju bilo nemoguće svesti na filozofsku raspravu ili na masu znanja. Umesto toga, filozofija je za Aristotela predstavljala kvalitet uma, rezultat unutrašnje transformacije. Način života koji je zagovarao Aristotel bio je život u skladu s razumom.[11] …

Uopšteno, istoričari filozofije vrlo malo pažnje pridaju činjenici da je tradicionalna filozofija bila, primarno i iznad svega, način života. Oni filozofiju smatraju prvenstveno filozofskom raspravom. Kako se mogu objasniti koreni ove predrasude? Ovo pitanje je povezano s razvojem same filozofije u srednjem veku i modernom dobu.

Hrišćanstvo je odigralo značajnu ulogu u ovom fenomenu. Od samih njegovih početaka, a to znači od II veka pa nadalje, hrišćanstvo se prezentovalo kao filozofija: hrišćanski način života.[12] Zaista, sama činjenica da je bilo moguće da se hrišćanstvo predstavlja kao filozofija potvrđuje da se filozofija od davnina smatrala načinom života. Ako je bavljenje filozofijom značilo živeti u skladu sa zakonom razuma, obrazloženje je da je hrišćanin istovremeno filozof budući da živi u skladu sa zakonom Logosa – božanskog uma.[13] Da bi se predstavilo kao filozofija, hrišćanstvo je moralo uključivati elemente koji su preuzeti iz antičke filozofije. Moralo se prikazati da Logos Jevanđelja po Jovanu odgovara stoičkom kosmičkom umu, a kasnije i Aristotelovom i Platonovom duhu. Takođe je bilo potrebno uvrstiti i filozofske duhovne vežbe u hrišćanski život. Fenomen preuzimanja pojavljuje se vrlo jasno kod Klimenta Aleksandrijskog i intenzivno se razvija u monaškom pokretu gde pronalazimo stoičko-platonske vežbe usmeravanja pažnje na samog sebe, dubokog razmišljanja, preispitivanja savesti i pripremanja za smrt. Nailazimo i na pridavanje velike važnosti smirenom umu i neosetljivosti.

Kao što je Dom Žan Lekler (Dom Jean Leclercq) napisao: Isto kao i u antici, filozofija u monaškom srednjem veku ne označava teoriju ili put saznanja, već mudrost življenja, način života u skladu s razumom.[14] Istovremeno, srednjovekovni univerziteti svedočili su uklanjanju konfuzije koja je postojala u prvobitnom hrišćanstvu između teologije, zasnovane na zakonu vere, i tradicionalne filozofije, zasnovane na razumu. Filozofija više nije bila vrhovna nauka, već „sluškinja teologije” – koju je nadopunjavala neophodnim konceptualnim materijalima, logikom, fizikom i metafizikom.

Ako na trenutak zanemarimo monašku upotrebu reči filozofija, možemo reći da je filozofija u srednjem veku postala čisto teoretsko i apstraktno područje delovanja. Više nije bila način života. Stare duhovne vežbe više nisu bile deo filozofije, već su uključene unutar hrišćanske duhovnosti. Upravo u tom obliku ih još jednom susrećemo u Duhovnim vežbama Svetog Ignasija.[15] Neoplatonski misticizam nastavio se u hrišćanskom misticizmu, posebno kroz rajnske dominikance kao što je Majster Ekhart.

Drugim rečima, u srednjem veku sadržaj filozofije doživeo je radikalnu promenu u odnosu na antiku. Štaviše, od srednjevekovlja nadalje teologija i filozofija su se izučavale na onim univerzitetima koje je osnovala srednjevekovna Crkva. Iako je bilo pokušaja da se reč „univerzitet” upotrebljava u odnosu na stare obrazovne ustanove, čini se da ni pojam ni suština univerziteta nikada nisu postojali tokom antike, uz moguće izuzeće Orijenta s kraja kasnog antičkog perioda.
Jedna od karakteristika univerziteta jeste da postoje profesori koji obučavaju profesore, odnosno profesionalci koji obučavaju profesionalce. Time obrazovanje više nije bilo namenjeno osobama koje su ga trebale proći s ciljem da postanu potpuno razvijeno ljudsko biće, već da postanu profesionalci, odnosno s ciljem da mogu da nauče kako da obučavaju druge profesionalce. To je opasnost „sholastike”, te filozofske orijentacije koja je začeta krajem antike, koja je doživela svoj razvoj u srednjem veku, a njeno prisustvo još uvek može da se prepozna u današnjoj filozofiji.

Na savremenom univerzitetu filozofije, filozofija očigledno više ne predstavlja način ili model života – ukoliko nije način života profesora filozofije. U današnje vreme filozofski element i životni milje sadržani su unutar državne obrazovne institucije. Ovo je oduvek bila, a i nadalje jeste, opasnost za njenu nezavisnost.

Kako god, moderna filozofija je prvenstveno i pre svega rasprava koja se razvija u učionici, a potom se prepušta knjigama. Ona je tekst koji zahteva tumačenje. To ne znači da moderna filozofija nije ponovno otkrila, posredstvom različitih puteva, neke od egzistencijalnih aspekata klasične filozofije. Uz to, mora se dodati da ti aspekti nikada nisu potpuno nestali. Na primer, nije slučajnost da je Dekart (Rene Descartes) jedan od svojih radova nazvao Meditacije (Misli). To zaista jesu meditacije – meditatio, u smislu vežbe – u skladu s duhom hrišćanske filozofije Sv. Avgustina. Dekart takođe preporučuje njihovo vežbanje na određeno vreme. Ispod njenog sistematskog, geometrijskog oblika, Spinozina Etika odgovara veoma dobro onome što je sistematska filozofska rasprava mogla predstavljati stoicima. Moglo bi se reći da Spinozina rasprava, koja počiva na klasičnoj filozofiji, podučava čoveka kako da transformiše svoje biće, korenito i konkretno, i kako da postigne blaženstvo. Pojam mudraca, štaviše, pojavljuje se u zadnjim rečima Etike: Mudrac, toliko dugo dok se smatra takvim, gotovo nikad nije uznemiren u duhu, već budući da je svestan sebe, Boga i stvari kroz određenu večnu nužnost, nikada ne posustaje nego uvek poseduje istinsku spokojnost duha…[16]

Statua Atine, Atinska Akademija
Statua Atine, Akademija u Atini

Ono što razlikuje antičku od moderne filozofije, jeste činjenica da u antičkoj filozofiji nisu samo Hrisip i Epikur oni koji su, zbog toga što su razvili filozofski sistem, smatrani filozofima. Pre bi se moglo reći da je svaka osoba koja je živela prema Hrisipovim i Epikurovim pravilima u svakom smislu bila filozof jednako kao i oni. Političar poput Katona Utičkog smatran je filozofom, pa čak i mudracom, iako nikad nije ništa napisao ni podučavao, zbog toga što je vodio savršen stoički život. Isti je slučaj bio i s rimskim državnicima Rutilijem Rufom (Publius Rutilius Rufus) i Kvintom Mucijem Scevolom Pontifeksom (Quintus Mucius Scaevola Pontifex), koji su praktikovali stoicizam kroz davanje nesebičnog i humanog primera u upravljanju provincijama koje su im bile poverene. Ovi ljudi nisu bili samo prosti primeri moralnosti, već ljudi koje su živeli stoicizam u njegovoj potpunosti, govoreći kao stoici (Ciceron nam izričito[17] prenosi da su izbegavali određen način retorike u sudskim procesima u kojima su svedočili) i posmatrajući svet kao stoici – drugim rečima, pokušavali su živeti u skladu s kosmičkim umom. Bili su u potrazi za ostvarenjem ideala stoičkog mudraca: biti čovek na određen način, živeti u skladu s razumom, unutar kosmosa i zajedno s drugim ljudskim bićima. Cilj njihovih težnji nije bila samo etika već ljudsko biće kao celina.

Antička filozofija je ponudila čovečanstvu umetnost života. Nasuprot tome, moderna filozofija pojavljuje se prvenstveno kao struktura tehničkog žargona namenjenog stručnjacima. …

Filozofija je u antici bila vežba koja se praktikovala u svakom trenutku. Ona nas poziva da se usresredimo na svaki životni trenutak, da bismo postali svesni beskonačne vrednosti sadašnjeg trenutka, jednom kad ga nadomestimo unutar kosmičke perspektive. Vežba mudrosti povlači za sobom kosmičku dimenziju. Dok običan čovek gubi dodir sa kosmičkim aspektom sveta, već mu radije pristupa kao izvoru zadovoljenja njegovih želja, razborit čovek nikad ne prestaje u umu biti svestan celine. On razmišlja i deluje unutar kosmičke perspektive. On ima osećaj pripadnosti celini koja seže iznad granica njegove individualnosti.

Antička filozofska tradicija može pružiti vođstvo u našem odnosu naspram samih sebe, kosmosa i drugih ljudskih bića. U mentalitetu modernih istoričara ne postoji kliše koji zauzima sigurniji položaj i koji je teže iskoreniti od ideje da je antička filozofija predstavljala mehanizam bega, čin uzmicanja pred samim sobom. U slučaju platonizma radilo bi se o begu u svet ideja, o neprihvatanju politike kod epikurejaca, o potčinjavanju sudbini kod stoika. Ovakvo gledište je zapravo dvostruko pogrešno. U prvom redu, antička se filozofija uvek praktikovala u grupi, bilo da se radilo o pitagorejskim zajednicama, platonskoj ljubavi, epikurejskom prijateljstvu ili stoičkom duhovnom usmerenju. Antička filozofija je tražila zajednički napor, istraživačko zajedništvo, uzajamnu pomoć i duhovnu podršku. Iznad svega, filozofi, a prema poslednjim istraživanjima i epikurejci, nikada nisu prestali da vrše uticaj na svoje gradove, transformišući društvo i služeći svojim sugrađanima koji su ih često veličali, o čemu postoje sačuvani pisani tragovi. Političke ideje mogle su da se razlikuju od škole do škole, ali briga o uticaju na grad ili državu, kralja ili cara, uvek je bila jednaka. Ovo je naročito izraženo u stoicizmu i može se lako uočiti u mnogim tekstovima Marka Aurelija. Kao jedan od tri zahteva koji moraju biti zadovoljeni, uz budnost nad sopstvenim mislima i prihvatanje događaja koje je sudbina predodredila, najvažnije mesto zauzima dužnost pojedinca da uvek deluje za dobrobit ljudske zajednice, odnosno da deluje u skladu s pravednošću. Taj poslednji zahtev je, štaviše, neraskidivo vezan uz prethodna dva. To je ona jedina i ista mudrost koja se potvrđuje kao kosmička mudrost i kao razum u kom ljudsko biće sudeluje. Ovo učešće u življenju u službi ljudske zajednice i u delovanju u skladu s pravednošću temeljni je element svakog filozofskog života. Drugim rečima, filozofski život za sobom prirodno povlači angažman za zajednicu. Ovo poslednje je verovatno najteže ostvariti. Ključ je u tome da treba ostati na nivou razuma, a ne dozvoliti sebi da budemo zaslepljeni političkom strašću, gnevom, mržnjom ili predrasudama. Naravno, postoji ravnoteža – koju je gotovo nemoguće postići – između unutrašnjeg mira koga donosi mudrost i strasti koje se pri pojavi nepravde, patnje i ljudske bede ne mogu obuzdati. Mudrost se, međutim, sastoji upravo u takvoj jednoj ravnoteži, a unutrašnji mir je preko potreban za efikasno delovanje.

Takvo je učenje iz antičke filozofije: poziv svakom ljudskom biću na samo-transformaciju. Filozofija je preobraćenje, transformacija našeg načina postojanja i življenja i potraga za mudrošću. Ovo nije jednostavan zadatak. Spinoza je napisao na kraju Etike:

Iako put koji sam pokazao kao vodeći prema ovom cilju deluje preterano težak, on ipak može biti otkriven. On zaista i mora biti težak jer se retko pronalazi. Kako bi to bilo moguće, da je spasenje jednostavno steći i da ga je moguće pronaći bez velikog rada, a da ga gotovo svi zanemaruju? Ali sve su izvanredne stvari teške kao što su i retke.[18]

Iz knjige Filozofija kao način života (11. poglavlje, str. 264 – 276)

medjas

Autor: Mirna Peršić

Hegel: Hrabrost koja se bori bolja je od slabosti koja traje
Georg Vilhelm Fridrih Hegel je bio filozof zastrašujuće, monumentalne ambicije. Njegova filozofija nastoji da ugradi u sebe sve prethodne filozofije. U Hegelovoj filozofiji nema prostora za Boga koji bi bio s one strane univerzuma.


Georg Vilhelm Fridrih Hegel rodio se 27.08.1770. u Šturgartu. Hegelov otac Georg Ludvig je bio niži državni službenik na dvoru vinterbeškog vojvodstva. Hegel je bio najstariji od sve djece.

Uzor čitave Hegelove generacije je bio Gete. Čak je zabilježeno pismo koje je Hegel pisao Geteu iz Berlina: ’’Mojoj unutrašnjoj prirodi da li ste hranu i snagu da odoli apstrakciji i da pomoću vaših slika odredim sebi pravac kao pomoću signalnih vatri’’.

Hegel je cijelog života slavio dan kada je pala Bastilja. Sloboda je ostala glavna preokupacija Hegelovog mišljenja. Kada je u pitanju odnos crkve i države Hegel je smatrao da ljudsko biće ne smije biti rascjepljeno na političko religiozno biće. Crkva i država se ne mogu razdvajati.

Saznanje za Hegela je nešto što činite. Ona je čin, ali i prisustvo duha. Apsolutno znanje, kao najviši oblik znanja, je u formi potpune samosvesti i vlasti duha nad sobom dostupan jedino u krajnjoj tački misaonog procesa.

Za Hegela filozofija istorije je sloboda. Djelo ’’Nauka logike’’ odmah je Hegelu donijelo priznanje. Dobio je tri ponude sa katedri za filozofiju u Berlinu, ali prekasno jer je već prihvatio mjesto profesora u Hajdelbergu. Hegelova enciklopedija je podjeljena na tri dela:Logika,filozofija prirode

i filozofija duha.

Hegelov politički razvoj često je bio pogrešno tumačen. Hegel je započeo kao radikal koji želi da novu i revitalizovanu religiju upotrijebi za prevazilaženje krize u javnom i političkom životu. Hegel je uporno tvrdio da uloga filozofije ne podrazumeva davanje vladarima ili bilo kome drugom. Uputstvo o tome šta je njena uloga ograničava se na pokazivanje onoga što je razumno u svakom pojedinačnom slučaju.

Pročitajte izbor Hegelovih citata:

*Istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

* Ne moramo biti postolari da bi znali koje nam cipele odgovaraju, kao što ne moramo biti ni profesionalci da bi stekli znanje o pitanjima opšteg interesa.

* Prava je budala čovjek kome traže njegovo iskreno mišljenje, i on im ga daje.

* Hrabrost koja se bori bolja je od slabosti koja traje.

* Čovjek mora da zna da se smrt sa njim ne šali.

* Ko razborito gleda svijet, toga i svijet gleda razborito.

* Bolje je boriti se i gubiti bitku nego nikada se ne izboriti.

* Čovek je uvek sam.

* Poslušnost je početak svake mudrosti.

* Prijateljstvo može postojati samo među onima koji su po moći jednaki.

* Ono što bi trebalo da bude, a nije – to nema istine.

* Biti nezavistan od mišljenja javnosti je prvi korak da postignemo nešto veliko.

* Poznavati svoje granice znači umjeti žrtvovati se.

* Ništa veliko na svijetu nije postignuto bez strasti.

* Prirodno pravo je sloboda, a dalje određenje istog je jednakost pred zakonom.

* Pred čoveka se zaista postavljaju ogromni zadaci.

* Od istorije učimo da od istorije ne učimo.

* Apstraktni identitet sa sobom još nema života… Nešto, dakle, ima život samo ukoliko sadrži protivriječnosti u sebi i ima snage da može protivrječnosti u sebi da obuhvati i da je zadrži.

* Istorija svijeta je napredovanje svijesti o slobodi.

* Rane duha zacjeljuju, a da njihovi ožiljci ne ostaju.

* Sve što je umno jeste stvarno, i sve što je stvarno, umno je