RODNI BREG

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?..

KLASIČNE STROFE

Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
Šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?

JESEN

Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom:
Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu,
Predajem srce zrelome suncokretu
Što u tamnoj noći gubi svoju senu.

Sa moje stanice skoro će da krene voz;
Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda,
Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša.
Uhoda i luda:
Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči
pod zemljom i travom.

Ja nisam mudrac sa istoka: još manje su moje reči nove: -

Pevam kao što paščad laju...

Ne uzmite za zlo ove reči:
i sam sam život učinio lepšim nego što je bio,
Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči,
Toliko sam se na zemlji razotkrio.

Toliko!
A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva,
Pa kad zaželi da skine moje životne skele,
Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna
i siva,
liči na pečeno tele.

Meditacije bez komentara

Intermeco:
Staru ariju na javanskoj gitari večito je u to doba svirao sused moj.
Nikad neću zaboraviti sećanja na dragu u zavesama jesenjega mraka
Godine 1926.
Na četvrtom spratu u ulici Svetoga Žaka.

*

Bože moj! toliko svirepe proze za bledu šaku poezije!
- Eto: duša me košta 3 dinara, nova sveska kriminalne biblioteke,
Prvi kiosk, desno, do gradskog pisoara.

*

Uvek se pekli tople lebove kada sam u ponoć prolazio ulicom,
Leb! moje poezije najgorčijii ideal!
Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana
Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?
Nikad, lutalico, druže!
Smrt ima samo četiri slova:
Zavesa pada između života i mojih snova...

*

Ehej! putniče, brate! što sladunjavo srce nosiš za jedan ženski žipon,
Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!
Stoga ni jedan moj dah sa tugom ne zažali dojke u devojke,
No uvek s jutrom odnoseći noć i umrtvljenu strast iz kreveta
Lutah za večnom ljubavlju na četiri strane sveta.
I ono što me bolelo ne beše samo život moj kao piratski brod;
Pa verujem fanatično u pogano srce svoje.
Ma koliko katastrofa! postoji jedna božanska polusfera u mome bolu
Kao mesečev luk na osamljenom jarbolu.

*

Prevazilazim i Vijona u svojoj ogromnoj sramoti.
Kakav realistični izmet na mome tanjiru!
Svejedno! pet hiljada kretenskih liričara buncaju za zabavu buržoazije
O efemernoj lepoti!
- Odista, ja pevam na porugu današnjeg čitavog stoleća,
Na jednoj liri koja je grozno razbijena,
Haotičnom ritmikom do paroksizma, mada to nije moja volja,
A muza moja? bedni, lakoverni druže!
Veruj mi, to je jedna ordinarna drolja...

*

Ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma:
Čovek koji je u poganoj krvi gajio pet hiljada bakterioloških svetova!
Ipak! ja sam pikador što otrovnom strelom pogađa, ne bika u toplo srce,
No tebe, čitaču, u levo oko!
Ne smeta što mi je mozak ustajala baruština
U kojoj srce moje peva kao stari žabac iz saksonske legende.
- Kočijaši! služavke! portiri i konji! uđite u pozorište!
Danas je život moj na sceni u svoj svirepoj nagoti!...

1927.

POETIKA

Poezija je traktor koji zemlju ore
Negde ispod Urala.
- Otvorite prozore
I raširite ruke!
Ptica je posustala
Što leti iz gore.

Pesnik je Faust koji preobražava svaki lik,
Sa srcem u kom potoci šumore.
- Dovoljno je da pokrenem jezik,
Da se svi prozori u gradu otvore.

Svečano rasparah sve šavove poezije, -
Preda mnom je gola Dama!
Na bistrom nebu Polinezije
Uplašen mesec kao lama.

O vi,
Kojima srce nikad nije bilo kišobran za gromobran,
Praznoglavci na kockarskom ruletu istorije,
Upamtite!
Približio se veliki dan
Kada poezija u psiho - fizičkoj hrani sveta
Preuzima ulogu kalorije.

ODGOVOR NA MAJČINO PISMO

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,
natopljen suzama
Ni stari klen uz vodenični jaz,
Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama;
Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze
i blago krilo,
Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,
I sve mi je jasno kao da je juče bilo.

Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu
propadanja.

Zato prostim jezikom tumačim sada
Koliko te volim iako si rodila u meni
Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam
se rodio,
Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala,
Iako sam svoje srce u krčmi propio
Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj
sreći snivala.
Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali
ni kad su me veličali,
Iako su u gradu opoganili reči moje,
Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi
poniženi i mali,

Pa ako sam sve prokockao
Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca
za dlanove tvoje.

TESTAMENT BLUDNOGA SINA

Prijatelju, umesto pozdrava šaljem ti jednu svoju venu!
Pogledaj u junsko nebo i veslom zaplovi po mojoj duši.
Tu na obalama, gde se nižu arabeske ladova, mladost spava,
Ogroman mesec mlad i u šumama tako žut.
Tada, zaboravljajući me,
Zapevaj za zorom drugom kad pođeš na novi put!
Zapevaj, da se jedan meteor odroni nad selom
Iz našeg kraja onom arijom neveselom,
Kad poslednji zaškripi đeram!

I petao će kriknuti uz vodenični jaz
Sa osušene ive.
Srce moje niz dve duge šine
Sa zornjačom rastopiće se u varnici brzovozne lokomotive
Kad niz daleke prerije mine.

Kao da si dahom oprao rane onima što na
kontinentima trpe,
Zapevaj! dok čežnjivo pružam ruke
Na neizmernim miljama gde je bol pocepao reči u krpe,
Da već mrzim luke
Gde odmaram telo.

Ako sam skitnica, bar zbog moga pustolovnog srca
Da mirno zaspim sa danima praznim kao dim!

Jer bolno je, bolno, majčina kap krvi uz oblake sa Karpata
Kanula na usne!
O, poljubi mesečevu zlatnu ploču,
Ćemane u selu i hajduka u gori!
Kad jesen brezove naše šume obavija teškim snima
Pomisli da sam nesrećni Ruđin
Što osamljeno luta dalekim drumovima...

O, ti što imaš ruke pune malja i južne
sentimentalnosti
Protumači moje snove!
Potrebno je u budućnosti da me neko spase banalnosti,
Danas kad pijem i menjam vozove,
Sav predan ogromnoj slovenskoj fatalnosti.

Proteraj čamac, niz krvotok moj pre no što mi kose osede,
Biće kao da je petao sa bunjišta probudio moje detinjstvo
Sa kljunom s one strane neba, zaboden u srce jedne zvezde
Od jutra blede!
Protumači moje ljubavi, bol i čudne dane
Lutanja bratstvom s polova na meridijan, -
Bog oči otvara onde gde prestaje moj san
Iz ove noći nezaspane!

PESMA POSLEDNJEG DEKADENTA

Možda se sve preživelo od grada do rodnog doma
U kolima na drumu
Utonem u iscrpljenu dušu
I kao dugokosi mladi svetac poljubim crvenu šumu.

Ništa nije ostalo nevoljeno i nepokopano večernjom mišlju
Nema traga gde nisu prošli bolni koraci
Kad pomislim na sebe
Žalosno mi u krvi usne njive i rodni šljivaci.

Čini mi se da dim iz lokomotiva pada na ovaj um
U kome žive mnogi sprudovi reke i pejsaži
Dušu i zanos kao da pokriva pepeo siv
Ja sam rekao sve i gotov sam da zaćutim
Sve dok sam živ.

***

Nisam toliko vedar u dobu vrtoglavih snova
Bole me oči od mnogih mostova i šina
Spreman sam raspadanje da proslavim u poslednjem ditirambu
Za večni spas olovnih tišina.
Spreman sam iskreno kao uvek da siđem na dno uma

Da premažem crnim sva plava obzorja
Da ubijem sve ideje revolta i grča
Da počupam reči od zelenog borja
I mrtav - bez duše - na rubu jednoga života

Da umrem kao vagabunda
U svitanju zore iza tuđeg plota.

No nikad neću zažaliti prošlost i nešto što je bilo
Ni za šta mi duše snovi ne vezuju

Ja razumem vreme u dnu mladalačkih bora
Pa perverzno se umire kad jutro digne sivo krilo
Iznad raznjihanih rodnih gora.

Pesma dekadentska tada struji kao skori crvi ispod kože
Lutah i snivah: misao ubi sama sebe
Detinje srce bacio bih na blede vatre
Što se u oktobru modrim bregovima lože.

Ej! da umrem obuzela me čežnja i želja
Mlad i bolesno lep kao rujne šume
Jer gadno beše krvlju pevati za svet
koji ništa ne razume.

Kafana Moskva
1922. i 1923.

VOZ ODLAZI


Žene ove nose plavetnilo ljutog kamena u očima krupnim,
Ubio me mesec samoće i balkanske šume
Kad voz u vrbljak uđe na večernje oblake misli ostavljam
O bulevari i na mansardi slatki košmari
Žongleri iz zimskoga cirka i bedna balerina iz Šomijera
Dajte mi da dišem na ovim vedrim drumovima:
Ja sam brat fabrika, mostova
I sarhasta iz latinskog kvarta.
Boga mi, ako ovde ostanem
Umreću još meseca marta
Ili ću se ubiti na nekom sprudu kad vode promene lik.

Da mahnem rukom na naše žute stranice
I onako
Ozdraviću kad vidim neko pikantno venecijansko lice.

Tako mi Hrista, tužno u rodnom kraju
Umreću kao pesimista!
Nebo je naše lirsko kad oblaci dođu sa dalekih Karpata.
Ni umorne žene u kišna jutra na pragu biroa
Ni pesma pisaćih mašina
Od neke neodređene tuge
Meni se bolno u septembru pod mostom svira okarina.
O mostovi što vezuju sa daljinom u ovoj ekstazi:
Kao crnac na palubi broda za tugom gradova
Umreću tragično u kafanskom kutu.

Mrzim slovensku tugu kao na anzis kartama
Dušu bih hteo da oslobodim od vinograda i zvezda
Nebo je u bioskopu plavo kao likovi dece na keju
Pijan bih u neku zoru da prođem pored Ajfelove kule
Kad me duša boli da spustim glavu na dojke neke propale devojke

I ceo život u mrki dimnjak gordo da odenem
No čudno je samo to u mojoj mladosti:
Uvek na stanicu prispem kad voz krene.

***

Večernja razmišljanja dnevne svetiljke u dnu moje duše gase
Ja nisam ono što sam hteo
Večna grudobolja živi od mračnoga atavizma
Ja bolujem od lirizma
U paučinastom oblaku kad se na borovu granu
Priljubi ceo.
Nevinom usnom tražim obale detinjstva sa tužnoga nepovrata.
Uho na srce i oko na lišće
O ranjena jesen što na drumu drema!
Postaću nem kao šine posle brzog voza
I ćutljiv kao plavi most na sivom laktu brega.

***

Ehej! Sa broda dole obmanuta dušo
Kotvu u mozak kroz lišće i večernje magle
Havana ili Taiti?
I onako je sve žut sam jedne tamne mladosti
O usamljene lokomotive iza mrtvih šuma.
Ne znam da je nešto bilo od njih ili mene
Kroz Lombardiju  Srem
Ili ovde gde mi se čini da večno lišće vene

Stoga se zadovoljno s modrih visina u more skače
Kada se razigrano mre:
Bez tuge ni za čim i sa žeđu nepovrata
U bespuće sve da skinem.
Jednostavno pri padu gutajući nebo
U zadnjem času kada nerazumno zinem.

***

Iz zelenog sna niče borje u očima
Sa dna brodoloma gde me melanholije detinjstva razbiše
- Ne dragi oče ja ne uspeh da te nasledim
Umesto da menjam dolare sa brega u reke gledam
Sa bolesnim usnama bledim.
Ništa nam u liku nema što bi potvrdilo veru u Boga
Ti si građanin reakcije na trgu
Ja bludno dete koje peva pesme i prolazi.

Ja sam onaj koji prolazi i bunovno pljuje sa tribine.
Ti pošteno misliš samo u vagonu restoranu
Kad pod teretom dugih simplona pucaju letnje šine.

***

O kafane ideja teleskopa varijetea i cirka!
Rotonde, Moskve, Bele novosadske lađe
Uvek po jedna tužna misao mora da me snađe
U njima na detinjstvo.

Mislio sam s proleća niz Moravu da putujem
Ostao sam po stolovima da razlivam one reke
I da slutim iz daljina šum plavoga lišća
Kad umorno dotaknem njene ruke meke

Ona se razvratno smeje kao žene iz javnih kuća
Ima sivi trbuh kao oblak na vidiku
Neiskrena je kao pseto i odvratno romantično glumi
No ja ipak čudno živim u njenom mutnom liku.

Mislio sam da otputujem i zadnje dane u Toplici da odbolujem
Ja volim rodne reke na zidu sobe
I uvek kad milujem ptice na tapetima
Krvava tužna misao rodi se u kafanskim snima
Na moje detinjstvo

***

Da li ću zadovoljno zaspati u kupeu
Na njenoj dojci?
Kroz Besarabiju divno hukte noćni brzi vozovi.

Da li ću stići da razderem ikone u Vatikanu
Radi dve noge invalida sa Verdena
Soluna  Rige  Dardanela
I radi dva crnčeva oka
Izvađena od engleskog šrapnela?

Volga je novi hram od žutih kostiju barona...

***

Sve sam svoje razneo u vodoskocima dinamita.
Proživeh tako u fantazmagorijama gradskih kafana
Celu jednu mladost atrofije i splina.

O plavi signali na mostovima noćnim!
Beskrajno je daleko stanica
I restoran moje duše.

***

Prokletstvo nemira sidro u dušu mi spusti
Avet rodne tuge i na tuđe bulevare

Svuda ću senku duše tiho da izgubim
Kad se kao i tamo u plačno jutro probudim
Što za mnom osta
Negde u vrtu ili ispod luka kamenoga mosta

***

O danas još jednom mora niz svemir da otplovi
Široko jedro moje duše

Voleo sam pod svim sezonama sa večernjim plavim maglama.
Od Urala do Alaske ja prođoh bez maske.
Na nekom predgrađu ubih Boga u sebi za sva vremena
Kad noć vuče žuti leš na obali reke
Za gradom daljine slutim u dnu bolesne duše.
No sve to i onako nema smisla kad se strada
Mrtvo jesenje sivo nebo
U dnu mojih lirskih tirada!

Niko nije ništio dušu radi jednog vernog stiha.
Ko je ovako bunovno sa bregova pljuvao u lice?
Ja mrzim sve što sramom pade od čoveka do neba
Nemoćan krvarim od izliva krvi
U sopstvenoj pesmi.

***

O kako ću jednom od pesama da ozdravim?

Ljubavi me mnoge s kišama ubiše
Ludo sam se sunovratio u grad pod vodom
Bolesno zidao oblake i nebo po sobama
Nosio sunce u džepu mesto maramice za nos
Buktinjama govore palio po trgovima
I daljinom leteo kao kos
Na plavim večernjim snima.

Kada ću detinjim zanosima poentu da stavim
I konačno od pesama da ozdravim?
Negde sam strahovao za Rendez vous na rečnome mostu
Bio senka ukletog pesnika iz snobovskih salona
Umirao za malom plavom rukom na ivici lože
Zbog prekomernog izliva krvi htedoh se ubiti u velikom postu
Sunovraćene svesti sa jednog balkona.

Teturao bih mrtav večerima ispod uličnih platana
Umorne detinje duše sa bolešću žutog juga
Epileptično padao na prag njenog stana
I budio se sa ironijom crvljive septembarske zore
Kad njen dragan ili muž
Bunovno razvaljenih vilica otvara prozore.

Stoga
Sa visova bune nemoćan sam kad kafanski orkestri zaplaču.
Ej! Moji sinovi za stolovima u zimske bele noći.
Mutne ljubavi me iz daljina kroz slutnje popiše.
Ja bolujem od zvuka sa starih violina
Rođeni knez a pesnik baraba
Kroz čežnje bledih karlovačkih vina.

Ne buncam a nisam ni trezan.
Pijan teturam uz lestvice uma za obalom saznanja
A nikad iz sebe da izađem
Ni put iz duševne tamnice da nađem.

Ja sam nesvesni ubica sopstvenih osećanja
Žalosni pingvin bez obala u srcu okeana
Što večni bol s vetrom niše
Na sivom dlanu oktobarskih dana.

***

Opašće lišće po trgovima i novine će oglasiti jesen.
Pored afiša ili u čađavom kafanskom kutu
Gledaćeš moju dugu senku u blatu oktobarske tame
I bolno ćeš stiskat male ruke u zimskom kaputu.

Grad je krematorij za nevine duše.
Fabrike mi mute san u svaki božji dan.
Ja sam bolesnik koji s večeri na prag seda
I svoje proleterske izgubljene ljubavi
Kroz crna platna gleda.
Ja sam samotni jelen s mesecom na rogu i zvezdama na bradi.
O male detinje ruke s cigaretom u Siti baru!
Nebo mi je mnogo puta mračilo platna duše
Ja sam ekscentrik što kurtizanke
U kišne večeri ljubi.

Pogođen sam u mozak bolom obale havanske
Kad se setim da arije rodne tužno
Pevuše kroz gore.
Tada:
Ceo se mrtvo izdužim u senku koruškoga luga
U nevine aprilske zore.
S nebom se moja čežnja sliva u pomračne dane.
Aj, uvek kasno u noć
Oj moravo moje selo ravno
Jeca tužni boem u dnu pijane kafane.

***

Ma kuda pošao ili gledao jesenje vode
Večno na stanicama čekam.

Moje će ime na afišama mnoge gradove osmehnuti,
Svet nije ništa kad čovek tako rano pljuje krv.

Ovako:
Mislim na Cunard Line i dve hotelske terase
I s večeri najradije jedem salatu od bolesnih snova.

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
***
U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.
A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.
… Čudni su aprilski dani…
Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve.
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.
Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.
Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti…

Bandit Ili Pesnik
Priznajem da sam idiot i genije bio,
i da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
ako me ne upoznaju po poeziji,
upamtiće me po Skandalu.

I ni briga me nije
što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
pesnik sa banditom boj bije!

Epitaf Na Mom Grobu
Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju:
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe,
ne recite "Bog da prosti!",
jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete..
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.

Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom,
moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
okrenite joj glavu ka mome srcu..

Više moje glave ni ploče ni poprsja,
kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba..
Ne treba časti skitaču, koji je celim životom žudeo samo
čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
"Spavaj prvi put mirno, druže Drainče, veliki naš putniče"
I ništa više!

Erotikon
1.
I posle pijanstva i ugarskih violina
oj tela, mršava, tela detinja...
Aman! suho šumi bagrem iza kuće
pun jesenje magle i beloga inja.

Sa lišćem tužnije postaju mutne moje oči.
Bled drumovima ja ću umirati stopama večernjim
za prošli detinji greh i kratak gradski smeh.

Krv ova otrovana umire kao bakcil u epruveti.

2.
Gospođice, otkucajte jednu moju venu na pisaćoj mašini.
Noćas sam voleo jednu ženu ludo u beloj tišini.

O male košulje i čarape boje večernjega neba!
Nikako da nađem sličnost između dojke i neba
u mrtvo veče na pisaćem stolu.

Kako pomažu kiše da se sa dušom govori
kad čovek melanholično prilegne iza jesenjih prozora.

3.
Tu na stolu su pesme pune ženskih toplih sisa,
mrtve plave ribe na peščanim sprudovima..

Ko da me nauči da sopsteni jezik zaboravim?
O ta jezovita dubina neba u krugu slova O!

Kroz male šare ja gledam njen tamni Bombaj..
haj!
kako je ipak sve apsurdno na katarci moga mozga..

4.
A kad me poneše večernje šume ja postah pesnik.
Krv preli vidike iz vene koja slučajno puče.
O pingvini na belim mehurima za Akvitanijom!

Tužne su ipak moje ljubavi u vrtu,
pariske klupe i hoteli...

O beskrajna samotna utapanja probijene lubanje
mislima sivim.

5.
Razvratno sam molio u četri tamna zida.
Na njenim kolenima otisak daleke zvezde bledilom spava.
Oj teška bedra i žuta mlečna nedra!
Ja sam malo dete što se doji pre sna...

Beznačajan je svet na noćnim modrim zavesama.
Podneblje čudno silazi u dno divana
i sve, onuda gde jezik vrelo prođe,
apoteozom se otkriva beskrajna nirvana.

Voleo sam je svim na sebi obezumljen sa dna uma.

6.
Ja šumsko dete u gradu postah zadnji mohikanac.
Sa okom na staklu i mesecu umorni paganac
ujedam tvoje usne u šumu lišća.

Ulice mokre, sobe žute, bulevarski hoteli,
sve posta ogroman nemir prošlosti pod plavim svodom
u sikstinskoj kapeli.

Aj! kad svečeri snivam sam..

7.
Diskretne sofe, kanabeta i tvoja gola noga na uglu kreveta.
Zimski adadžio i karirana fuga.
Lemansko jezero je otplovilo u plavo oko daljina:
Ti ipak čudno spavaš u dnu rodnog luga.

I ovde kao Onan grešim izazivajući voj lik.
O šta je pred prostranstvom zamrloga neba
jedan bedni stih,
slomljen ptičiji krik?

8.
A ipak kad voz za mostom iščezne
ostaće urezane dve dojke i dva kolena na krevetu.
Umor što s plafona žutog na oči pada
umreće tiho na mutnoj zenici kao oktobarski mrak
na tvojoj slici.

Dve mrlje krvi na belom zastoru oživeće sve:
tvoje ruke dve, i senku moju teškim snom zastrtu.
O svu noć tako ko će da izdrži bolna šaputanja u sobnom kutu?

9.
U mermerne časove ponoći
neko je spustio čežnju na moje lice...

Trgao sam se:
NOĆ...
Stvari ne dišu pod senkama,
na stolu leži mrki leš tame.

Zadovoljan sam od bludnih razdraženja.
Na oknu mesečevo lice za mnom plače...

10.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.

Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

11.
Spustio sam oči u dno duše i ništa ne vidim.

Reka mirna i modra od letnjeg neba:
srebrni bol moje tuge plovi mirnom površinom.

Zašto te ne vidim zaspalu u sebi
kao po danu bledu u gradskom vrtu?

Spustio sam oči u dno duše i ništa ne vidim.

12.
U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.

A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.

… Čudni su aprilski dani…

13.
Nebo po krovovima ostavlja trag mutnih suza
ja po lišću sejem sanje na prošlost i nju.

O, dani lepote strasti i života
ja sam otvorio taj teško neprolazni put
gestom Boga i skota.

Aj, brodovi su takvi u horizonte utonuli.
U ladnom domu umirem za prošli dan.

14.
Krevet sofe i mračni gradski hoteli
buđenje ptica sa tapeta u krvavim snima
i mrtva jutarnja sunca u mutnim očima.

Posrtale su ulice i siva predgrađa
oj, prazne mladićske kosti u zorama ljubavi.

I bili su tužni simploni u noći
i bolničko proleće što se vodama plavi.

15.
Njena dojka otisak vaseljne ima
težak slatki plod što dozreva u kafanskim snima.

U jednom trenutku čarobno rumeni vrt na telu procveta...

Strast je moja prešla u narkotizam krvi
tako sam zadnji otpadnik Nirvane i čovek prvi.

16.
Vraćam se sa očima mrtvim i usnom bledom
u dušu tvoje ljubavi.

Zvezde padaju na moju senku pod obalom reke,
mesec srebrnim koncima odnosi moje oči.

Ne znam da li je nebo na tvojim noktima.
Strepim u noći...

U mraku prstima tražim pokradenu dušu.

17.
Ja nikad nisam iz srca lažne ritmove krao.
Da dušu kontrolišem više nemam uma.

Otac koji me za jednu letnju noć stvori
dade mi i zanos krvi...

I čim padne suton prvi ja sam tužan i lud -
i sve oko mene postaje pakao i blud.

18.
Ti sumnjaš u svet koji ti otkrivam iza platna pesme.
Mislo sam sinoć - "Ona ne gleda nebo".

Slutnje me nose na koncima preko noćnih šuma.

Kad mesec za golim stablom jasike plane
polako u snu pređem rukom preko tvojih mekih sisa...

19.
Ne, nisam mesečar,
ali te vidim u ovom snu ekstaze.

Usta su tvoja vlažna i otvorena da ogase požar neba,
vrh tvoje dojke probija strela meseca.

Sanjam na travi:
meku flautu tvoji prsti stavljaju u slatke usne
da iz nje kanu tonovi oplođenja.

Da li ću zaplakati srećno
ako puni mesec spazim na trbuhu tvome?

20.
Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve,
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.

Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.

Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti…
pesme:
11
Bandit Ili Pesnik
Epitaf Na Mom Grobu
Erotikon
Intermeco
Jesen
Lepota
Meteori Tuge
Naša Ljubav
Nirvana
Otrovan San
Uobraženje

Intermeco
Ja kažem san,
vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
i pena iza parobroda.

Samo hlebovi na svetu
ne kriju lice iza paravana;
sve drugo je — ptice u letu
i lišće sa grana.

Lepota
Malo je stvari kojima nije potreban komentar i asistent,
koje može samo da svari čelični lonac u gradu.
Vidim, za mnom povorke prave paradu
i u glas gomila viče: “Dekadent!”

Molim!
Vi kažite: “Lepa su groblja, staro mesto
i svih nokturna na svetu zvezdana svita”;
A ja velim:
Pre no što se hleb ispeče, raste testo
i preliva rubove korita.

Zar nije lep seoski drvljanik,
u kom miš svoj deo grize?
Ako je za nirvanu merodavan Budin lik,
a za neizvesnost oči Mona Lize,
Danteovim paklom peva i gradski kanal!-
Zašto onda čovek mesto paučine
vatru ne bi izabrao za ideal?

Lepota kao himera,
to je ženka koja pauka ždere.
Ako je bolnog Hristosa izmislio Ribera,
a Fragonar lutke smeha,
zašto ne bi lepa bila testera
što peva ispod prokislih streha?
pesme:
11
Bandit Ili Pesnik
Epitaf Na Mom Grobu
Erotikon
Intermeco
Jesen
Lepota
Meteori Tuge
Naša Ljubav
Nirvana
Otrovan San
Uobraženje

Meteori Tuge
Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za ljubav i stihove
opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas!

Teturajući se gradovima i vremenom
pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo
mesec kao u stari gong.

Tako tužan životopis da se stvori,
jadni moj pesniče,
danas kad krv tvoja umesto tebe govori!

Oh, kako je simbolično moj život označen
truležima tuberkoloznog novembra!
Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka
skitničke mladosti moje,
u meni nedostižna tuga peva nevinom belinom
snežnoga decembra.
U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao
gradske svetiljke zanihane na mrazu?

Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma
iz koje srce moje laje kao farmerski pas
iz stepe na mesec žut...

Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama
osamljene noći...
Čegarski život ulazi u mrak kao crni voz u beskonačni tunel!

Druže, čujete li me?
Umire jedno dete:
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
sa moje životne komete.
pesme:
11
Bandit Ili Pesnik
Epitaf Na Mom Grobu
Erotikon
Intermeco
Jesen
Lepota
Meteori Tuge
Naša Ljubav
Nirvana
Otrovan San
Uobraženje

Naša Ljubav
Noć me ta u mladosti stiže,
pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
a ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
i jedno u drugom vidimo kugu,
a opet… izvan te kobne žene
u mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
i već sam od toga kao mesec žut,
pa se opet neobjašnjivo sastanemo
da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
o rečni brzak.

Nirvana
Šumne noći ko javori sinji
tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
ko olovna ploča.
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tužna malaksalost
na ljubav, život i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
i umrem tamo
zaboravljajući sve.

Pa kad me put groblja ponesu volujska kola
kao nekad u mladosti,
nadamnom da zaplaču od istinskog bola
bele breze tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori sinji,
otvoreni kao rane
koje u ovoj pustinji
gnojem kaplju na protekle dane.

Otrovan San
Bejah tada admiral
među katarkama na kojima bukti po jedan meteor,
imađah samo jedan šal,
cipele stare
i pod skutom paket sanja,
a južni vetrovi, ko španske gitare,
obmotavahu moja putovanja.

O to čudno i ludo detinjstvo moje,
i te neustrašive oči zanesene!
ta spazma i nadzemaljske boje,
što mi u svakoj luci, na krilu,
doneše žene!

Često mislim na jedan balkon ispod tamarisa,
pod kojim se u fosfornom snu ljulja luka,
sa kog mi punu šaku mirisa
i zvezda baci jedna bela ruka.

Te ne znam da li je to java bila,
ili se pijanom morskom vuku
pričinilo da umoran albatros, opuštenih krila,
spava na mesečevom luku.

Uobraženje
Voleo sam nekad bez potrebe da zamrsim stvari,
kao što naopako u cirkusu klovnovi konje jašu,
ali u krčmi, gde kiseli duvanski dim zidove garavi,
gde se čoveku svašta u glavi javi,
Zašto u životu nijednu ja ne razbih čašu?

Mnoge sam noći u krčmi probdio,
kući da ne dospem,
često sam do zore pio
da iz čaše ni kap ne prospem.

Vino za mene ne beše ko za ništariju drugu
pohlepna navika sebe da uništavam,
u njemu sam mnogu svoju tugu
umeo tiho da uspavam.

Samo mi jedno nikada ne uspe, makar i da se posrne,
alkoholom da izbrišem čudan lik jedne žene
i oči njene crne,
nekom teškom tugom bolno ukočene.

Na dnu čaše taj lik me je progonio,
i sve je zalud bilo!
Uzalud se ludo i krvnički pilo, –
crn se pogled na dnu čaše krio!…

Klasične strofe

Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?

RODNI BREG

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?...

UOBRAŽENJE

Voleo sam nekad bez potrebe da zamrsim stvari,
Kao što naopako u cirkusu klovnovi konje jašu,
Ali u krčmi,gde kiseli duvanski dim zidove garavi,
gde se čoveku svašta u glavi javi,
- Zašto u životu nijednu ja ne razbih čašu?

Mnoge sam noći u krčmi probdio,
Kući da ne dospem,
Često sam do zore pio
Da iz čaše ni kap ne prospem.

Vino za mene ne beše ko za ništariju drugu
Pohlepna navika sebe da uništavam,
U njemu sam mnogu svoju tugu
Umeo tiho da uspavam.

Samo mi jedno nikada ne uspe, makar i da se posrne,
Alkoholom da izbrišem čudan lik jedne žene
I oči njene crne,
Nekom teškom tugom bolno ukočene.

Na dnu čaše taj lik me je progonio,
I sve je zalud bilo!
Uzalud se ludo i krvnički pilo, -
crn se pogled na dnu čaše krio!...

Ako bi tada neko, ma i slučajno čašu razbio,
U srcu bi mi grdnu otvorio ranu.
Zbog toga zamalo jednom da nisam ubio
Neku bitangu pijanu.

OTROVAN SAN

Bejah tada admiral
Među katarkama na kojima bukti po jedan meteor,
Imađah samo jedan šal,
Cipele stare
I pod skutom paket sanja,
A južni vetrovi, ko španske gitare,
Obmotavahu moja putovanja.

O to čudno i ludo detinjstvo moje,
I te neustrašive oči zanesene!
Ta spazma i nadzemaljske boje,
Što mi u svakoj luci, na krilu,
Doneše žene!

Često mislim na jedan balkon ispod tamarisa,
Pod kojim se u fosfornom snu ljulja luka,
Sa kog mi punu šaku mirisa
I zvezda baci jedna bela ruka.

Te ne znam da li je to java bila,
Ili se pijanom morskom vuku
Pričinilo da umoran albatros, opuštenih krila,
Spava na mesečevom luku.