MA BOHEME

Ukorak, mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.
O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,
Dunje ranke, kruške karamanke!

I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod
bogataških zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale,
O draga, oči moje nezaspane!

Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
izašao iz kafane;
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače
noć da rasani,
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!

Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
Čežnje za daljinom,
Romantične ljubavi moje!

I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone;
Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana,
Jeseni Pariza, noćiju Firence,
Sa čudnim srcem gordog Peladana!
A stara stričeva violina pokidanih struna
Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!

I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja,
Stari uput mornarske astronomije,
Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra
polaze iz Liverpula,
Jedna ispijena boca rakije
I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi
umesto abažura.
A šta je najbolnije,
Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag
Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i
Melanezijski arhipelag!

Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u
sanjarijama ispisan je životopis moj.
O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,
Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;
Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,
Kao čadsko jezero osećanja čista,
Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije
trebalo nikad ništa da napiše,
U Adamovom kostimu bez smokvina lista.

O ne! Živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

POETIKA

Poezija je traktor koji zemlju ore
Negde ispod Urala.
- Otvorite prozore
I raširite ruke!
Ptica je posustala
Što leti iz gore.

Pesnik je Faust koji preobražava svaki lik,
Sa srcem u kom potoci šumore.
- Dovoljno je da pokrenem jezik,
Da se svi prozori u gradu otvore.

Svečano rasparah sve šavove poezije, -
Preda mnom je gola Dama!
Na bistrom nebu Polinezije
Uplašen mesec kao lama.

O vi,
Kojima srce nikad nije bilo kišobran za gromobran,
Praznoglavci na kockarskom ruletu istorije,
Upamtite!
Približio se veliki dan
Kada poezija u psiho - fizičkoj hrani sveta
Preuzima ulogu kalorije.

ODGOVOR NA MAJČINO PISMO

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,
natopljen suzama
Ni stari klen uz vodenični jaz,
Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama;
Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze
i blago krilo,
Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,
I sve mi je jasno kao da je juče bilo.

Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu
propadanja.

Zato prostim jezikom tumačim sada
Koliko te volim iako si rodila u meni
Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam
se rodio,
Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala,
Iako sam svoje srce u krčmi propio
Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj
sreći snivala.
Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali
ni kad su me veličali,
Iako su u gradu opoganili reči moje,
Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi
poniženi i mali,

Pa ako sam sve prokockao
Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca
za dlanove tvoje.

Intermeco



Ja kažem san,
Vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
I pena iza parobroda.

Samo hlebovi na svetu
Ne kriju lice iza paravana;
sve drugo je – ptice u letu
I lišće sa grana .

Kišna ptica


Sve što se danima i noćima u me utkiva i slaže,
Što košavom struji kroz krvotok i pore,
Ne bi moglo ni onda da se iskaže,
Taman da svu dušu iznesem iznad gore,
Na sušenje…
I tad bi neko vrenje,
Možda vetrova ili svetlosti,
Prostrujalo mnome kao žuborenje
I jezivo bi, ogoljene, na zemlji zaškripale moje kosti.

O kada bi bilo mogućno pokupiti sva komadanja
Iza zaboravljenih koraka
I do Sirijusa, visoko, napraviti čoveka od sanja,
Bila bi to čudovišna kišna ptica
Što leti ispred oblaka,
Ukleta i sama.

Meditacije bez komentara



Intermeco:
Staru ariju na javanskoj gitari večito je u to doba svirao sused moj.
Nikad neću zaboraviti sećanja na dragu u zavesama jesenjega mraka
Godine 1926.
Na četvrtom spratu u ulici Svetoga Žaka.

*

Bože moj! toliko svirepe proze za bledu šaku poezije!
- Eto: duša me košta 3 dinara, nova sveska kriminalne biblioteke,
Prvi kiosk, desno, do gradskog pisoara.

*
Uvek se pekli tople lebove kada sam u ponoć prolazio ulicom,
Leb! moje poezije najgorčijii ideal!
Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana
Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?
Nikad, lutalico, druže!
Smrt ima samo četiri slova:
Zavesa pada između života i mojih snova…

*

Ehej! putniče, brate! što sladunjavo srce nosiš za jedan ženski žipon,
Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!
Stoga ni jedan moj dah sa tugom ne zažali dojke u devojke,
No uvek s jutrom odnoseći noć i umrtvljenu strast iz kreveta
Lutah za večnom ljubavlju na četiri strane sveta.
I ono što me bolelo ne beše samo život moj kao piratski brod;
Pa verujem fanatično u pogano srce svoje.
Ma koliko katastrofa! postoji jedna božanska polusfera u mome bolu
Kao mesečev luk na osamljenom jarbolu.

*

Prevazilazim i Vijona u svojoj ogromnoj sramoti.
Kakav realistični izmet na mome tanjiru!
Svejedno! pet hiljada kretenskih liričara buncaju za zabavu buržoazije
O efemernoj lepoti!
- Odista, ja pevam na porugu današnjeg čitavog stoleća,
Na jednoj liri koja je grozno razbijena,
Haotičnom ritmikom do paroksizma, mada to nije moja volja,
A muza moja? bedni, lakoverni druže!
Veruj mi, to je jedna ordinarna drolja…

*
Ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma:
Čovek koji je u poganoj krvi gajio pet hiljada bakterioloških svetova!
Ipak! ja sam pikador što otrovnom strelom pogađa, ne bika u toplo srce,
No tebe, čitaču, u levo oko!
Ne smeta što mi je mozak ustajala baruština
U kojoj srce moje peva kao stari žabac iz saksonske legende.
- Kočijaši! služavke! portiri i konji! uđite u pozorište!
Danas je život moj na sceni u svoj svirepoj nagoti!…

Pismo


Živ sam i zdrav,
Samo stanujem visoko.
Kroz krov stakleno oko
Gleda na Dunav.

Voda je pepeljasto – siva,
U podne od oblaka polilej,
U suton ladja se u vrbak skriva
Što iz Bakua za Nirnberg nosi petrolej.

Inače… jesenje boje u spektru dana,
A uveče krupna, zvezdana slova:
Noć je kao rana,
Noć je Ana Pavlova.

Koji put okno zatresu kiše
Kao bezbroj žutih leptira,
Tad na krovu džin neki počne da diše
I oluja na oluku zasvira.

Glavno je da sam živ i zdrav,
Mada stanujem visoko.
Samo jedno:ko reče da je Dunav plav
Kao kravlje oko?…

Za moj račun nikakva nauka o poeziji ne može da nadoknadi ono stanje transa, u kome se pesnik nalazi kada se njegova ruka kreće po hartiji, vođena diktatom neshvatljivoga u njemu.
Nikad nisam bio zadovoljan rezultatima, kada sam pokušavao poetskim jezikom da obrazložim ono što mi je razum izbirao za materijal. Međutim, pišući izvesne poeme, u koje sam uneo najviše što sam mogao pružiti od nedokučivoga, doživljavao sam takav zanos, koji je uzimao oblik gotovo potpunog pomračenja svih čula. Danima nisam imao kuraži da prepročitam izvesne svoje stihove, uobražavajući da ću u njima još naći živo komađe svoga tela. I ako izvesne moje pesme daju utisak nedovšenosti, to je zbog toga, što dalje nisam smeo da sledim strahoviti tempo inspiracije.

Najapsolutnije stanje poezije, to je osećaj koji nema ekvivalent u rečima. Između reči koje uobličuju, i osećanja koji predstavljaju belo usijanje, visi jedan m a r t i r koji se zove Pesnik. To je u isto vreme i najtragičniji čovek svih vremena.

Poetsko vizionarstvo, to je kada čovek bez gnjuračkog zvona siđe u sopstvene dubine, – u dubine stvari i ljudi, gde su svi horizonti beli kao staklo. Svi cvetovi izvučeni odatle postaju hrana za vazduh.
Oni koji su izmislili praktične filozofske sisteme, ti još nisu objasnili filozofiju. Tako je i sa pesništvom: oni koji su sveli poeziju na blebetanje o prolaznim ljudskim radnjama, tu su i najdalje od prave poezije. Prava poezija se apsolutno ne može zamisliti bez izjednačenja sa večnošću.

Beda je velika ljudska gadost. Ali je, ipak, najveća beda kada čovek ne zna ko je i šta je. Pesnici koji spasavaju svet preko ljudske bede, a puštaju da im duše venu u korovu sopstvene bede, to su najgnusniji moralni špekulanti svih vekova.

Pisati, samo pisati! Ne kalkulirajući da li će zagolicati uši sveta to što čovek kaže, ili će samo po sebi umreti odmah! Pisati radi potrebe iskazivanja, i grejati ruke na vatri istine! Pisati bez ikakve moralne i materijalne naknade! Pisati kao što se živi…

Odavno sam napisao, a danas mogu samo još jedanput da podvučem to svoje mišljnje, da je Aristotelova poetika (uz sve ostale) doživela potpuni krah i da, u pitanju poezije, nema mesta formalnoj logici. Ono što sam saznavao o toj najvišoj ljudskoj aktivnosti, iz ispovesti pesnika više nego iz doktrinarnih teorija o poeziji, a naročito – zašto i to ne istaći? – iz ličnog iskustva, posvedočava mi samo jedno, da “apsolutni“ sudovi o poeziji predstavljaju apsurdnost poslednje vrste. Telu i duši, a duhu posebice, koji su u stalnom kretanju i razvitku, ne mogu se ni sa naučne strane odrediti tačne pozicije u odnosu na stvari i vreme, a poeziji još manje kao sintezi celokupnog čoveka u odnosu na univerzum. Čovek je jedna mala tačka na zemlji, ali ga duša i razum vezuju za neizmernost. Pesnik, koji nije svim svojim telom, do svoje najnevidljivije pore, osetio da treba da se izjednači sa beskonačnošću, nikada nije ni bio pesnik. To nije metafizika! Ovde samo dodirujemo problem, da je poezija pramajka filosofije i da je, kojiput, svođenje te božanske aktivnosti na normativne mere najpodlije njeno degradiranje. Ovde, takođe, treba da počne i rehabilitacija pesnika, tog jedinog čoveka svih vremena.