Frederik Šopen je rođen 22. februara 1810. u Poljskoj ,od oca Nikolasa i majke Justine.
Imao je tri sestre,Ludviku,Izabelu i Emiliju.

Mala kuća Šopenovih do danas je očuvana i u njoj se nalazi Šopenov muzej,dok se u bašti leti svake nedelje održavaju koncerti njegove muzike.

Porodični dom Šopenovih odisao je harmonijom srećnog života.Majka,srdačna i plemenita žena-umela je da stvori vedru atmosferu.Ona je svirala klavir i rado pevala.U početku je podučavala svu svoju decu osnovama klavira.Otac je malo svirao flautu i tako se uveče ponekad zajednički muziciralo.

Ludvika i Friček (tako su zvali Frederika) su pokazivali posebnu sklonost prema muzici,dok je Emilija imala talenat za poeziju i književnost.Prilikom raznih kućnih svečanosti talenti dece su dolazili do izražaja: sviralo se,sastavljale i recitovale prigodne pesme,a ponekad čak i davali i manji pozorišni komadi.

Friček je pokazivao sem muzičkog dara i mnogo drugih sposobnosti.Bio je duhovit karikaturista i vešt imitator.

Izuzetan muzički dar Šopen je pokazao još u ranoj mladosti.Nakon prvih lekcija klavira,koje je dobio od svoje majke,ozbiljan učitelj sviranja na klaviru postaje mu muzičar češkog porekla Adalbert Živni,muzičar dobrog ukusa koji je znao probuditi u svom mladom učeniku interesi ljubav za najveće muzičke umetnike,Baha posebno.

Imao je samo sedam godina kada je komponovao za očev rođendan malu polonezu koja je i štampana,a godinu dana kasnije ,1818.,Šopen već ima i svoj prvi javni nastup na jednom koncertu koji je bio organizovan u dobrotvorne svrhe.

Do svoje dvadesete godine on oseća toplinu domaćeg ognjišta.
Odlaskom iz Varšave 1830. nastaje novo doba u njegovom životu.Neki su ga nazvali dobom bure i tuge.Njegovo lice,ovekovečeno rukom njegovog prijatelja slikara Delakroa , odaće koliko je morao da propati daleko od porodice i svoje voljene zemlje.
Umro je 17. oktobra.1849.godine.

У Паризу се Шопен дружио с познатим музичарима и уметницима, међу којима су били Франц Лист, Хектор Берлиоз, Феликс Менделсон, Винченцо Белини, Ежен Делакроа, Оноре де Балзак. Сви су га ценили као композитора и ненадмашног пијанисту. У француској престоници одржао је бројне концерте. Нажалост, после путовања 1835. године, добио је тешку упалу плућа. Сви су мислили да се неће опоравити.
„Прегледала су ме три лекара. Један је њушио оно што сам испљунуо. Други је куцкао место одакле сам испљунуо крв. Трећи ме је пипао и слушао како пљујем. Један је рекао да сам мртав, други да умирем а трећи да ћу умрети...”, писао је Шопен породици.
Болест је наставила да напредује наредних година све док га коначно није изморила. Историчари музике потмулој болести приписују сетна осећања која преовладавају у Шопеновим прелудијумима, насталим управо у то време.
Упркос чињеници што се кретао у високом друштву, често је западао у дугове. Године 1838, у намери да отпутује на Мајорку, дословце на коленима молио је Плејела да одмах купи његове прелудијуме. И од родитеља је често тражио помоћ. Живео је у предивном стану у париској улици Шосе д’ Антен. Стан је био опремљен намештајем у стилу Луја Филипа: камин је красио сат из доба Луја æВ, као и сребрни свећњаци; отвор камина заклањао је везени параван; у салону је стајао концертни клавир, а у спаваћој соби – клавир за вежбање; све брокатне завесе, секретери од ружиног дрвета, софе, слике на зидовима (боје препелице), коштали су свакако баснословно. Шопен је, с једне стране, био повучен и склон туговању а, с друге, прави расипник. Није толико трошио на себе, већ за друге. Волео је да родбини и пријатељима поклања скупоцености.
Тешко болестан од туберкулозе и тужан јер је раскинуо веридбу с богатом наследницом Маријом Вођинском, Фредерик је упознао шест година старију списатељицу Жорж Санд. Њено понашање добар део јавности није одобравао. Била је разведена, љубавнике није крила и живела је слободно с децом кршећи сва друштвена правила.
Кућа у којој се Шопен родио 1. марта 1810. године
Љубав између књижевнице и пијанисте букнула је у лето 1938. године. Већ у новембру пар је одлучио да с њеним сином Морисом крене пут шпанског острва Мајорке. Кад су се у фебруару следеће године вратили у Марсеј, одлучили су да се настане на њеном имању у Ноану. Жорж Санд (у то време мајка двоје одрасле деце) признала је касније да је према Фредерику осећала неку врсту материнског дивљења. Стога се никада није одвајала од деце да би била насамо с њим.
С друге стране, боемски живот који је књижевница водила, њени пријатељи социјалисти и републиканци, пијанице, поклоници вина и ноћних окупљања, нису нимало пријали болесном композитору. Лоши односи с Морисом, сином госпође Санд, допринели су да ова деветогодишња љубавна веза буде прекинута. Кад је Морис запретио да ће због Фредерика напустити кућу, дошло је до жестоке свађе. Шопен је отишао... Жорж Санд је касније написала: „Само је погнуо главу и рекао да ме више не воли.”
Фредерик Шопен напустио је Ноан 1846. године. Љубав је, међутим, трајала још извесно време, све док се Соланж, кћи госпође Санд, није удала, а то је било 1847. године. Жорж Санд га је последњи пут видела у марту 1848. године. „Стегла сам његову дрхтаву и ледену руку. Хтела сам да разговарамо. Међутим, он је побегао.” Писма која су једно другом написали, она је после Шопенове смрти спалила.



Бронзани одливак Шопенове шаке

Упркос упозорењима лекара, Шопен је прихватио позив своје шкотске ученице да одржи турнеју по Енглеској, што је било кобно. Хладно време и влага лоше су утицали на његово слабо здравље. Кад се вратио у Париз, био је смртно болестан. Мучио се. Умро је 17. октобра 1849. године. Крај његове самртничке постеље била је сестра Лудвика, сликар Ежен Делакроа, пољска грофица Делфина Потоцка, бивша ученица којој је композитор посветио своје величанствене валцере за клавир.

Посмртни повратак у завичај

Према Шопеновој изричитој жељи, после смрти извађено му је срце. Ставили су га алкохол и запечатили. Композиторова сестра Лудвика урну са срцем однела је у Варшаву, где је уграђено у један од стубова Цркве светог крста. Испод Шопеновог срца уклесане су речи из Јеванђеља по Матеју: „Где је твоје благо, ту је и срце твоје.” Шопеново срце остало је у варшавској цркви, изузимајући време Другог светског рата, кад је склоњено на сигурно место. Касније, кад је црква после рата обновљена, враћено је и Шопеново срце. Занимљиво је да се црква налази недалеко од куће где је живео пре него што је заувек напустио Пољску.
Посмртна миса преминулом пијанисти одржана је у Магдалениној цркви у Паризу, 30. октобра. Шопен је у опоруци тражио да буде изведен Моцартов „Реквијем”. Али како отпевати женске деонице у цркви у којој женама није било дозвољено да певају у хору? Због Шопена учињен је изузетак – под условом да певачица буде сакривена иза тешке црне завесе и да је посетиоци не виде. Осим „Реквијема”, том тужном приликом изведена су и два Шопенова прелудијума, број 4 у е-молу и број 6 у ха-молу. Сахрани је присуствовало око три хиљаде Парижана, али Жорж Санд није била међу њима. Крај хумке, на гробљу Пер Лашез, музичари су одсвирали други став – посмртни марш – из Шопенове Сонате у бе-молу. Од тог времена, на сахранама се често изводи управо овај марш.
Пре две године, неки лекари изнели су претпоставку да Шопен није боловао од туберкулозе, већ да је умро од неизлечиве наследне болести откривене тек тридесетих година прошлог века. Пољска влада одбила је да допусти научницима да отворе урну са Шопеновим срцем како би извршили ДНК испитивање. Сматрали су да није важно од чега је умро, већ шта је за собом оставио. А оставио је драгоцено уметничко дело посвећено инструменту којим је владао на чудесан начин – клавиру. Између осталог, написао је два клавирска концерта, 59 мазурки, 27 етида, 24 прелудијума, 21 ноктурно, 19 валцера, 17 полонеза, четири баладе, три сонате...
Двестота годишњица рођења Фредерика Шопена прилика је да они који још нису упознали његово дело пруже себи то задовољство и послушају бар неку његову композицију. Као својеврсна препорука могу да послуже речи писца Оскара Вајлда:
„Када одсвирам неко Шопенов комад, осећам као да сам ронио сузе над гресима што никада не починих, као да сам туговао над несрећама које уопште нису биле моје”.