Поједина уметничка дела својом темом, предметном приказаношћу, психолошком карактеризацијом јунака, употребом специфичних боја или тонова асоцирају одређену атмосферу и подстичу одређена расположења реципијента. Та расположења, као и асоцијације на које дело наводи, нису иста код сваког примаоца естетског садржаја. Она су условљена његовим животним и образовним искуством, као и сензибилитетом који је увек јединствен и непоновљив. Има онолико верзија уметничког дела колико има и оних који га посматрају, читају, слушају.

Не постоје уметности, постоји Уметност. Једно дело може се формално и садржински тумачити, анализирати и доживљавати у поређењу са другим, а да се на тај начин његов интегритет јединственог, самосталног и непоновљивог ентитета не наруши. У контексту једног, може се анализирати и доживљавати друго уметничко дело. Заједно, она се међусобно допуњују, стварајући тако нов и скоро синестезијски доживљај у свести посматрача.

Музичке композиције слушаоца наводе на размишљања у сликама, било да су оне предметне или апстрактне. Оне, такође, својим садржајем допуњују или евоцирају пасусе, боје и облике из других области људског и уметничког стваралаштва као што су сликарство, књижевност или филм. Музичко уметничко дело може у свест призвати и слике пејсажа које је реципијент могао видети. Истовремено, једна музичка композиција може евоцирати у свести и одређена дела сликарства или књижевности чија је тема, односно често присутан мотив, пејсаж.

Неопходна је међусобна надградња уметничких дела. Филозофски, естетички приступ при одређењу дела испрва се намеће као очекиван, али и њему помоћ, непоходан и користан инструмент анализе, може бити друго уметничко дело које је по својим формалним и садржинским карактеристикама упоредиво са предметом тумачења.

Новембар је. Наредни текстови биће посвећени тројици уметника који, сигурна сам, иако за то тврђење немам материјалних доказа у форми писама, дневника или мемоара, јесу били инспирисани овим месецом, његовим бојама, климатским особеностима, специфичним расположењима које подстиче.

Фредерик Шопен, Гистав Флобер и Џон Еткинсон Гримшо уметници су којима су наредни текстови посвећени. Сва тројица створила су дела велике поетске снаге и сензибилитета. Композитор, писац и сликар упоредиви су својим стваралаштвом, како по мотивима, тако и по добу у коме су живели. Јесења расположења присутна су у њиховој уметности исто колико и у њиховој личности. Њу упознајемо путем естетског предмета, али и уз помоћ ванкњижевних текстова – писама и дневника. Нека нам она буду алиби за претходна тврђења.

Уколико то не ремети концентрацију и пажњу, Шопенова ноктурна могу се поредити и истовремено реципирати са лирски интонираном новелом Новембар, раним делом Гистава Флобера које је објављено после пишчеве смрти. Читајући Флобера, уколико смо претходно били упознати са делом енглеског сликара Џона Еткинсона Гримшоа, бићемо подстакнути да слике које нуди текст визуелизујемо уз помоћ слика Џона Еткинсона Гримшоа. Док читамо, оне ће нам се појављивати у свести као резултат асоцијативног тока. Но и без паралелне рецепције, ова дела по свом сензибилитету, атмосфери, измичућим етеричним сећањима на неки предео, на нешто давно и далеко, меланхолично и влажно у ваздуху, слична су и упоредива.

Ипак, све поменуте асоцијације су личне. Као такве оне нису за друге љубитеље уметности обавезујуће. Ови текстови нуде могућност за тумачење, доживљај и разумевање, они су покушај отварања ока, новог и другачијег, стварања нове перспективе, могуће фокусне тачке којом би се измичући значењски хоризонт уметничког дела бар на кратко приближио односно утврдио. Самостално посматрана дела не губе на вредности и задржавају свој аутентични идентитет. Она поједине реципијенте уопште не морају подстаћи да размишљају кроз аналогије. Такође, она и издвојено посматрана могу изазвати одушевљење подједнако колико и равнодушност.

Оно што није циљ оваквом (упоредном) приступу јесте да на основу формалних особености једног уметничког дела оцењује, тумачи и приступа другом. Оно што је стил у књижевности, препознатљив рукопис, одлика и вештина, таленат и умеће распоређивања речи, реченица и пасуса, којима се на тај начин гради фикционални свет, није исто што и стил у једној музичкој композицији. Оно што је тон у сликарству, није исто што и тон у музичкој композицији или лирској песми. Наметање формалних правила једног облика стваралашта другом и другачијем, просуђивање и анализа једног дела на основу формалних критеријума другог, није идеја оваквог приступа уметности.

Фредерик Шопен, пољски пијаниста, рођен је 22. фебруара (1. марта) 1810. године. Између 1830. и 1832. компоновао је три ноктурна, међу којима је и Ноктурно бр. 1 у б-молу.

Нисам сигурна да су се Фредерик Шопен и Гистав Флобер познавали. Још док је композитор био жив, писац је отпочео коресподенцију са Жорж Санд, Шопеновом дугогодишњом сапутницом. Сходно томе, вероватно да је био упознат са делом композитора. У време када је Шопен објавио своје композиције, 1833. године, имао је 23 године. Флобер је Новембар завршио 25. октобра 1842. године, када је имао 20 година. Оба уметника своја дела створила су у приближно истом периоду живота.

Још један уметник кога овом приликом вреди поменути, чак шта више, неопходно је то учинити, јесте Ежен Делакроа. На видео снимку може се видети Шопенов портрет, цртеж који је начинио поменути сликар, пријатељ и чест посетилац Фредерика Шопена и Жорж Санд. Пријатељство између два, односно три уметника било је вишеструко плодотворно и значајно. Ежен Делакроа оставио нам је чувени (недовршени) портрет пијанисте, као и заједничку слику славног пара.

Пријатељство између троје поменутих уметника – Шопена, Делакроаа и Сандове, као и Сандове и Флобера, за нас је веома значајно јер имамо писане трагове уз чију помоћ можемо боље да разумемо природу њиховог односа, међусобне утицаје, личне поетике, идеје и размишљања о уметности. Сачувана су многа Флоберова писма, записи Жорж Санд, дневник сликара. На основу њих можемо да реконструишемо нешто што се односи и на стваралаштво Фредерика Шопена. Ево једног цитата преузетог из дела Impressions et souvenirs Жорж Санд:

Chopin is at the piano, quite oblivious of the fact that anyone is listening. He embarks on a sort of casual improvisation, then stops.

‘Go on, go on,’ exclaims Delacroix, ‘That’s not the end!’

‘It’s not even a beginning. Nothing will come … nothing but reflections, shadows, shapes that won’t stay fixed. I’m trying to find the right colour, but I can’t even get the form …’

‘You won’t find the one without the other,’ says Delacroix, ‘and both will come together.’

‘What if I find nothing but moonlight?’

‘Then you will have found the reflection of a reflection.’

The idea seems to please the divine artist. He begins again, without seeming to, so uncertain is the shape. Gradually quiet colours begin to show, corresponding to the suave modulations sounding in our ears. Suddenly the note of blue sings out, and the night is all around us, azure and transparent. Light clouds take on fantastic shapes and fill the sky. They gather about the moon which casts upon them great opalescent discs, and wakes the sleeping colours. We dream of a summer night, and sit there waiting for the song of the nightingale … *

Сигурна сам да ово није романсиран приказ сусрета, иако је сама сцена предочена као да је одломак неког романа. Цитирани пасус дело је врхунског прозног стила са пуно поетских елемената који се нарочито односе на опис композиције која је поезија по себи, и о којој се не може другачије писати него поезијом. Можемо замислити троје уметника како заједно седе у салону и ишчекују одсјаје, сенке, измичуће облике, наговештаје боја, месечину.. Шопенова композиција, која у запису Сандове није именована, ствара плаве нијансе, она је налик ноћи чија месечина обасјава благе облаке над њима, кроз коју се чује песма славуја… Романтичарска опседнутост птицама (поменимо само неке: албатрос, шева, славуј, гавран) и на овом месту се потврђује.

Наредно дело које настаје у приближно исто време када и претходно, јесте композиција Ноктурно у ц-молу. Шопен ју је написао 1830. али је објављена тек 26 година после његове смрти – 1875. Посветио ју је старијој сестри Лудвики Шопен. Из посвете сазнајемо да је настала као вежба пред почетак рада на новом делу. Композиција је позната и под називом Реминисценција. Уколико знамо за овај податак опет ћемо се вратити Флоберу и његовом делу које већ у првој реченици садржи реч успомене. Успомене, реминисценције, сећања. Иако би се и међу њима дала успоставити одређена дистинкција, на овом месту и овом приликом ми то нећемо учинити. За сада, посматрајмо те речи као синониме. Све оне подразумевају прошлост, размишљање о њој, неодређена сећања на изгубљено (?) време. Композиција се може чути у филму Пијаниста редитеља Романа Поланског, као и на албуму As I Am америчке певачице Алише Киз.

Поред два портрета која је нацртао/насликао Ежен Делакроа, остала је и фотографија композитора коју је 1849. године начинио француски фотограф Луј Аугуст Бисон.

Остале су још две композиције, за ову тему битне и илустративне. Прва је Ноктурно, оп. 48, бр. 1 у ц-молу. Композиција је настала 1841. године.

Друга композиција зове се Marche Funebre која је, у ствари, трећи део/став Сонате бр. 2. Сама композиција настала је 1837. године док је целокупно дело завршено 1839.

На крају, али не и по важности, поменућемо све оне пијанисте посредством којих смо у могућности да слушамо Шопенова дела.

О пијанисти Ронану О’ Хори који је отсвирао Ноктурно бр. 1 у б-молу, оп. 9, бр. 1 све податке можете наћи на овој адреси.

О пијанисткињи Марији Типо која је отсвирала Ноктурно бр. 20 у ц-молу све податке можете наћи на овој адреси.