Kod nas se, po statistikama, ravede svaki treći sklopljen brak. Uzroci za razvod su mnogobrojni, od ekonomskog osamostaljivanja žena (tad su počeli masovni razvodi) do trajno poremećenih supružničkih odnosa. Setimo se samo da u vreme naših baka razvoda nije ni bilo ili su bili toliko retki, da ih možemo zanemariti. Razvod je postao svakodnevna pojava i skoro da među nama nema više ljudi koji nisu ili deca razvedenih roditelja ili se i sami nisu razveli.

Da li biste se i pod kojim okolnostima razveli? Da li ste za to da deca imaju oba roditelja, ma kakve odnose oni imali ili mislite da je bolje da žive sa jednim roditeljem, ali u zdravoj sredini?

Ono što mi sad smeta bi mi verovatno smetalo i onda jer ono sto ne volim i ne podnosim, ne bih mogla da tolerisem kasnije. Znaci, prevara, nepaznja, nepoštovanje, grubost i netolerancija u svakom slucaju. Bez obzira imala decu ili ne.
Za decu je mnogo bolje da rastu u zdravoj i normalnoj sredini nego zbog njih trpeti maltretiranje muza, da ne bi bili deca razvedenih roditelja. Skoro svi moji prijatelji su deca razvedenih roditelja i ne primecujem da im nesto zbog toga fali ili nedostaje.

Ja sam dete razvedenih roditelja,godinama sam govorila sebi da necu da se zaljubim, da necu da se udam, ili ako se udam da cu istrpei sve samo da deca ne prozive ono sto sam ja. Medjutim, s odratanjem sam shvatila da brak bez ljubavi, medjusobnog postovanja, uvazavanja,razumevanja, tolerancije nije brak, i ne treba ga braniti po svaku cenu. Mnogo je gore da deca stalno prisustvuju svadjama, prepirkama, nego da povremeno budu sa svojim roditeljima koji ce se slagati to malo vremena koje budu proveli sa decom.

Prvo, ne razumem ljude koji udju u brak u kome oboje znaju da se nece slagati. Dakle, vec od samof starta oni su sigurni da taj brak nece funkcionisati. Cest razlog za ovakav korak je dete na putu.

Sad, sto se mene licno tice, ne bih usao u takav brak cak ni u ovom slucaju. Ne kazem da se o detetu ne bih brinuo (moje je, iznad svega) ali jednostavno ne bih voleo da sebe zarobim (u bukvalnom smislu) jer znam da medju nama nema ljubavi niti ikakvih drugih emocija.

Sto se same teme tice, pre svega mislim da je vrlo teska za diskusiju ali dacu neko misljenje (svako misljenje ipak ima neku svoju tezinu ). Mislim da je bolje ne uci u takav brak. Ali, ukoliko se vec udje u isti, onda je mnogo bolje rasvesti se (po mogucnosti sporazumno) nego ostajati u njemu. Jer svaki novi dan je samo jos jedan znak produzetka agonije.