Roditelji, rođaci, prijatelji i čitava mala zajednica, od iskona do danas, uvek kad se rodi prinova, novorođenče, znatiželjno se pitaju: kakvo će to dete biti kad stasa i postane čovek, dobar ili rđav, junak ili kukavica, bogat ili siromašan, srećan ili nesrećan?

Pri rođenju deteta naši su preci pažljivo razgledali tek rođeno dete i pri tome su posebno strogo pazili na neke neobične znake: na primer, da li je ono rođeno u košuljici, s belegom ili s kosom itd, jer to su, po verovanju, znamenja, osobina ličnosti deteta, kao i njegove dobre ili rđave sudbine.

Posebno se obraća pažnja da li je dete rođeno u „košuljici”. Pre početka porođaja, po pravilu, „vodenjak” prsne i porođaj se lakše odvija potpomognut izlivom tečnosti iz vodenjaka. U retkim slučajevima, međutim, dete se rađa obavijeno plodovim ovojcima koje narod naziva „košuljicom”. Ovako, u košuljici („kućici”, „marami”) rođeno dete svakako izaziva strah kod prisutnih i ostavlja mističan utisak na okolinu. Osim toga, tako rođeno dete ima manje izgleda da preživi, pa ako preživi, to onda, nesumnjivo, znači da je ono jače od druge dece. Sve to daje izvesnu iskustvenu podlogu za razvoj mnogih verovanja o čudesnim osobinama dece rođene u „košuljici”.

Tajne košuljice

Za decu rođenu u košuljici narod veruje da imaju naročite moći i natprirodne osobine. Vuk Karadžić u „Srpskom rječniku” piše: „Dijete koje se rodi u košuljici, zove se vidovito; i takovi poslije čovjek (pripovjedaju), ili žena, ide s vilama, i zna više nego drugi ljudi.”
Kakva će tačno biti sudbina ovako rođenog deteta zavisi, smatra se u nekim našim krajevima, i od toga u kakvoj je košuljici rođeno.

Ko se rodi u beloj košuljici biće „vazda srećan” (samo mora da je čuva da mu je ne ukradu), veruju u Bosni i u Zeti. Luka Grđić Bjelokosić piše da se u Hercegovini veruje da „ako se djete rodi u bjeloj košuljici, dobro je”. Ovu košuljicu treba detetu ušiti u haljinice i valja da je stalno nosi i kad odraste. Za ovakvo dete narod veruje „da ga ne more puška ubiti”.

Dete koje se, pak, rodi u crvenoj košuljici, biće ubica, zloočnik ili veštica, veruje se u Hercegovini i istočnoj Srbiji. A negde se veruje da takvo dete postaje zduhač („zduha”, „zduva”, „stuva”, „vjedogonja” itd). Oni čiji je glavni zadatak da se bore protiv ala koje predvode gradonosne oblake, imaju u svom kraju izuzetan društveno-verski položaj, baš kao šamani u nekim drugim kulturama, s obzirom na to da „brane svoju okolinu od svakojega vidovnoga i nevidovnoga zla”.

Ako se žensko dete rodi u modroj košuljici, biće veštica, odnosno, ako je muško – veštac, veruju u Boki. Za takvo dete Srbi iz Banije i Like veruju da će kao devojka biti mora, a tek kada se uda postaje prava veštica.

Dete koje se rodi u krvavoj košuljici smatra se da postaje repač. To je čovek s malim repom, koji je „mnogo jači od drugijeh ljudi kad se naijedi; u onaj mah (vele) još da mu se rep napne, mogao bi nadvladati deset ljudi kao desetoro male djece”, piše Vuk.

Najčešće se, ipak, jednostavno govori o detetu rođenom u „košuljici” (bez obzira na njen izgled i boju), kao i osobinama i sudbini takvog deteta. Ova deca su, opšte je verovanje, mimo druge dece, o njima se misli da će biti silovita i imućna. U mnogim krajevima (Bosna, Crna Gora, Hercegovina, Srbija, Makedonija) kaže se da će ovo dete biti srećno, odnosno da će biti „ajarlija”, i „kismetlija”, što znači da će mu sve ići od ruke. Na ovo verovanje često se nadovezuje čvrsto uverenje da dete rođeno u košuljici „ne može probiti zrno iz puške”.

Od utrobe do smrti

Po verovanju, dete rođeno u košuljici, kada odraste, postaće značajan čovek, odnosno veliki junak. Da bi dete zadržalo ove natprirodne sposobnosti i moći, mora mu se sačuvati košuljica, odnosno mora je uvek nositi sa sobom. U Mojkovcu veruju da ako se dete rodi u košuljici, „treba je sačuvati i čuvati kao i dete, radi njega”. Košuljicu obično čuvaju u sanduku, a ako je ne sačuvaju, kaže se, „neće biti dobro”. U Homolju seljaci obično čuvaju košuljicu dok dete ne napuni godinu dana, a onda je puste niz potok ili reku. Ako, pak, pre ovog vremena košuljicu izgube ili je neko ukrade, veruju da onda dete neće živeti.

Po predanju, Hajduk Veljko rođen je u „pometini” (košuljici) i zato je postao tako slavan junak. Marinko Stanojević o tome piše: „Stariji ljudi i žene... tvrde kako se Veljko rodio noću i to u košuljici – detinjem mjestu! (...) ovakvo rođenje smatralo se onda (a i danas) kao neki osobiti događaj; pa o tome niko nije smeo pričati da Turci ne bi doznali i dete pogubili.” U istočnoj Hercegovini zabeleženo je verovanje da će ovako rođeno dete biti junak, odnosno da će biti zmajovito. Oko sastavaka dve Morave smatra se da će dete rođeno u košuljici biti, kada odraste, vidovit i zmajevit čovek.

Po legendi, i čuveni psiholog, osnivač psihoanalize Sigmund Frojd, rođen je na neobičan način, s razbarušenom kosom, u košuljici, što je po rasprostranjenom verovanju znamenje neobičnih moći, sreće i slave.

Iz ovih i drugih primera jasno je da postoji neka mistična veza između košuljice i deteta i njegove sudbine. Otud se opna u kojoj je dete rođeno poštuje kao sveta stvar koja ima natprirodne moći koje se prenose na njenog vlasnika, te je ovaj zato uvek mora imati uz sebe kao neku vrstu magijski moćnog zaštitnog sredstva, odnosno amajlije. Po magijskoj logici, po principu pars pro toto (deo mesto celine), bilo koji pa i najmanji deo košuljice ima isto dejstvo kao i ona cela. Zato se košuljica razdeli na onoliko delova koliko ima članova porodice i svako je nosi uz sebe (ušivanjem u odeću) kao amajliju.
Magična, zaštitna moć košuljici se, verovatno, pripisuje stoga što je ona obavijala i štitila dete dok je bilo u utrobi, pa se veruje da ovu sposobnost zadržava i kasnije, kad dete odraste. Za ljude rođene u košuljici vezano je i verovanje da se dugo muče na samrti i da ne mogu da se s dušom rastave, da mirno umru, sve dok im se košuljica ne stavi pod glavu.


Kosa, mladež i plač

Osim košuljice, postoje i mnogi drugi znaci na rođenju na osnovu kojih se odgoneta budućnost novorođenčeta. Tako, na primer, „crna i povelika kosa na prinovi (detetu) predskazuje njegovo siromaštvo”. Negde, pak, veruje se da ako žensko dete ima kosu na glavi odmah čim se rodi, biće u životu srećno. A koliko novorođenčetu bude „svrtaka” kose na glavi, kažu, onoliko će se puta kada odraste ženiti, odnosno udavati.

Ako se dete rodi kao ružno, biće kasnije, kad odraste – lepo. Kad se dete rodi s nekom belegom, recimo s mladežom, biće srećno. U mnogim krajevima nađeno je verovanje da ako se dete rodi s „lozicom oko vrata, završiće život na vešalima. Ako se dete rodilo sa stisnutom šakom, biće škrtica, a ako se rodilo s otvorenom šakom, biće milostiv čovek”, veruju u Bosni. Dete koje progleda čim se rodi, kažu, biće bistro, a ono koje odmah uzme da sisa, biće ješno, krupno i debelo. Ako je novorođenče veoma crveno u licu, biće ljuto.

O sudbini novorođenčeta gata se i po njegovom plaču. „Ako dete plače kad se rodi, narod misli da će biti radljivo; ako pored toga i rukama maje, biće serbes (drsko), ljuto i dignoglavo; ako isprva ćuti, pa tek posle nekog vremena počne da plače, bez jakog napona, biće pametno.”

Rođenje blizanaca smatra se rđavim znakom. To nije dobro ni za porodicu u kojoj su rođeni, a ni za selo. Veruje se da je bolje da odmah jedno od njih umre i da time odnese sa sobom svu nesreću, tako da ono koje ostane ne bude u životu nesrećno.
Ako se dete rodi pre vremena i ako ovo „nedonošče” preživi, veruje se da će u životu biti veoma srećno.


politikinzabavnik

Verovanje: Ime određuje čovekovo mesto u društvu, sudbinu


U srpskoj kulturi i tradiciji davanje imena novorođenčetu oduvek je imalo veliki značaj, jer ime, prema verovanju, kao lični znak čoveka određuje njegovo mesto u univerzumu i društvu, određujući mu dalju sudbinu i život.


Imenom je dete sticalo status čoveka, a pravila davanja imena zavisila su od tradicije, trenutnih trendova ili posebnih okolnosti u kojima se našla porodica.

Etnolog Narodnog muzeja u Čačku Snežana Ašanin objasnila je da se uvek vodilo računa da se neko ime ponavlja u porodici, a naročito ako je neko imao dobre osobine, potomcima je davano njegovo ime.

Pored toga, gledalo se koji svetac se slavi toga dana kada je dete rođeno ili koji je praznik njemu najbliži, a ukoliko bi se u nekoj porodici deca umirala, "davana su neobična imena, sa zaštitnom funkcijom, kako bi se odagnala nečista sila koja odnosi novorođencad", rekla je Ašanin.

Tako nastadoše Vuk, Vukan, Vukica i druga imena izvedena od naziva ove gorske zveri, a smatralo se da će dete biti jako, zdravo, snažno i glasovito, da će se odupirati nedaćama ukoliko bi nosilo neko od blagoslovenih imena, kakva su Gvozden i Živko.

Kod slovenskih naroda, pa i u Srba, pravo ime je skrivano, nije se javno obelodanjivalo, jer se verovalo da će preko imena negativne i opake sile, i zli ljudi putem čini moći da naude njegovom nosiocu, kaže Ašanin.

Zbog toga je gotovo svaki čovek imao drugo, koje se koristilo pred svetom, a takvih slučajeva i dalje ima u nekim seoskim sredinama.

Pored zaštitnih postoje i zaustavna imena, poput Stanke, Stane, Stanoja, Stojana, koja su davana u slučajevima kada se rađalo mnogo, naročito ženske dece, što je u ona teška i oskudna vremena bilo veliko opterećenje za zajednicu, kako bi to prestalo.

Trendovi u imenovanju često su određeni i postojanjem neke istaknute istorijske ličnosti.

"Posle poletanja prve žene u svemir, Valentine Terješkove, deca su masovno nazivana po njoj, dok je ime Tito bilo popularno među nesvrstanima", kaže Ašaninova i dodaje da je svako vreme imalo svoje osobenosti kada su u pitanju imena, budući da su neka popularnija od drugih.

U drugoj polovini XX veka, za vreme socijalizma, kod nas se vodilo računa da se daju međunarodna imena, jer se smatralo da su tradicionalna prevaziđena i da ih treba zaobići.

"Pojedina međunarodna, hrišćanska imena, kakva su Stefan, Uroš, Teodora, Ðorđe i danas se često daju, ali se za njih može reći i da su srpska, jer su oduvek zastupljena kod nas, i bilo je istorijskih ličnosti koje su se tako zvale", navodi dalje Ašaninova.

Međutim, sada su stara srpska imena ponovo zastupljena, ali se mnoga od njih, koja sežu u duboku prošlost, sve ređe čuju i polako nestaju, kao na primer ime Ikonija, koje je poreklom sa Kosova, a zatim i Gospava.

Pre prihvatanja hrišćanstva, imena su kod Srba mahom označavala poreklo neke porodice, najčešće ukazivala na povezanost sa šumom, gorom, planinom, a neka su i danas zastupljena, npr Gorica.

Kako ističe Ašaninova, iz te stare kulture najduže se očuvalo ime Vid, dok su pojedina, poput Peruna i Perune odavno otišla u zaborav.

"Setimo se prvih poznatih srpskih vladara na Balkanu, Vlastimira, koji se i danas može naći, ali ne i imena pojedinih njegovih potomaka, Mutimir, Strojimir, Gojnik, dok Časlav i danas živi među Srbima", pojašnjava ona.

Ime je, prema njenim rečima, imalo i značajnu magijsku funkciju, nekome se mogla naneti šteta uz pomoć imena, a u nekim krajevima ljudi su se prilikom susreta sa zverima ili privđenjima štitili izgovaranjem imena umrlih rođaka.

Prema srpskim običajima, prethrišćanskog porekla, ime detetu treba da da kum, koji predstavlja vezu između kumčeta i viših natprirodnih sila.

"Zbog toga kum ima veliki ugled, na najvažnijim događajima je najistaknutiji gost, i veoma je prisutan u životu deteta i čoveka. On je nekada davao ime, vodeći računa o svim navedenim stvarima, osobinama deteta i porodice, ali je to vremenom olabavljeno, pa se danas roditelji uglavnom dogovore sa njim, ali gotovo nikada ne daju ime bez razgovora sa kumom, kako bi zvanično i dalje on davao ime", priča ona.

Ašaninova ističe da su nekada Srbi odmah po rođenju deteta odlazili u crkvu po vodicu, koju bi sveštenik osveštao, očitao molitvu za zdravlje i tom prilikom dete je dobijalo ime "na vodici". Nije bilo obavezujuće da se kum složi sa tim imenom, ono se nosilo od rodenja do krštenja, i veoma se poštovalo.

"Za nekrštenu decu se verovalo da su podložna uticaju zlih sila, da im duše lutaju, pa se tako smatralo da od duša te dece nastaju drekavci. Imenovanjem dete se čistilo od loših uticaja, uvodilo u ljudsku i hrišćansku zajednicu", zaključila je Ašaninova.

autor: SA izvor: Tanjug

Dan rođenja vam određuje sudbinu

by Crna Ovca · November 28, 2014
Svaki dan u nedelji energetski je povezan sa jednom od sedam vidljivih planeta i nosi njene karakteristike. Tako se i ljudima određenim danima u nedelji savetuju određene aktivnosti i ponašanje, koje odgovaraju uticaju dotičnog dana. To povećava šanse za uspeh u raznim poduhvatima.


U zavisnosti kog dana u nedelji ste rođeni, predstavljate specifične odlike planete čije karakteristike taj dan nosi. Prema drevnoj tradiciji, dan počinje izlaskom sunca i traje do idućeg izlaska, a ne do ponoći, kako mi danas računamo. Zato, ako u vašoj krštenici piše da ste rođeni u subotu u četiri sata ujutru, trebalo da se smatrate bebom rođenom u petak.

Dan rođenja vam određuje sudbinu:

PONEDELJAK

Mesec (majka bogova kod starih Egipćana)

Ponedeljak je promenljiv i nestalan.

Za pisce može biti dobar dan, zato što je mašta izuzetno stimulisana tog dana.

Mesec u astrologiji simboliše ženski princip, i zato ponedeljak vlada ženama i štiti ih.

Smatra se da devojčice rođene ponedeljkom postaju dobre supruge i majke.

Ponedeljak je pogodan za sve vrste kućnih radova.

Ne preporučuju se putovanja kopnom, a budući da Mesec vlada vodama, putovanje preko mora ili reka će proteći bez problema.



Mars (bog rata)

Ratnici, heroji, vitezovi se rađaju utorkom. U prošlosti se ovaj dan smatrao jako teškim. Toga dana započinjali su ratovi i vojni udari. To je dan za početak akcije, borbe, drastičnih promena i smelih poduhvata.

Ne preporučuje se mnogo odmaranja. Naprotiv, tog dana započnite neki projekat i bavite se fizičkim poslom. Ovaj dan nije dobar za timski rad niti za rad u dvoje, zato što njime vlada Mars, bog rata.

SREDA

Merkur (glasnik bogova)

Sredom vlada Merkur koji je povezan sa trgovinom, znanjem i informacijama. Um je aktivniji, radoznao i otvoren za komunikaciju i razmenu ideja. Ljudi rođeni sredom brzo razmišljaju.

Ovaj dan je pogodan za putovanja, trgovinu, sklapanje ugovora, nove kontakte, administrativni i intelektualni rad.

Problemi se rešavaju mirno i bez konflikata.

ČETVRTAK

Jupiter (vladar bogova)

Drevni narodi Jupiter su zvali “kraljem planeta”. Ljudi rođeni u četvrtak privlače pažnju i poštovanje svojim optimizmom i širokogrudošću. Smatraju se rođenim vođama, i obično zauzimaju visoke položaje u društvu.

U starim kulturama često bili su birani za sveštenike i važili za mudrace.

Četvrtak je dobar za religijske i političke poduhvate, i to je ujedno dan pogodan za rešavanja pravnih i državnih problema. Nije dobar za poslovne i trgovačke projekte, kao i za nove kontakte.

PETAK

Venera (boginja lepote)

Boginja ljubavi, lepote i uživanja vlada ovim danom.

Smatra se da ljudi rođeni na ovaj dan donose mir, harmoniju i lepotu.

Oni su umetnici, estete, diplomate i tragaju za senzualnim užicima.

To je dan kada su ljudi raspoloženi za opuštanje i zabavu.

Iznenađuje to što ovaj dan nije pogodan za venčanja i ljubavne sastanke.

Pazite da se previše ne opuštate petkom jer je tada lakše popustiti telesnim željama i niskim strastima.


SUBOTA

Saturn (bog smrti i vremena)

Ovo je još jedan kritični dan u nedelji, posvećen mrtvima.

To je dan kada se rađaju naučnici, filozofi, usamljenici i askete. To su ljudi koji obično imaju ozbiljniji odnos prema životu i poseduju osećaj odgovornosti.

Osobe rođene subotom sklone su tome da budu tužne i zabrinute.

Subota je pogodna za završavanje starih poslova, ali ne i za otpočinjanje novih. Takođe, subota je nepovoljan dan za venčanja i duga putovanja.

NEDELJA

Sunce (bog života i izlečenja)

Ljude rođene nedeljom krasi pozitivnost, darežljivost i ljubav prema životu.

Ovo je dan za slavlja, kreativnost, sreću i uspeh. Najbolji dan za venčanje, kao i za otpočinjanje novih aktivnosti i planova, kao i za medicinske tretmane, zato što je to dan u nedelji kada počinje novi ciklus oporavljanja organizma.

Nedelja je prema starim verovanjima veoma srećan dan, a prema astrolozima ljudi koji su rođeni u nedelju su veoma harizmatični i vedri.

Ne pokoravaju se normama, već su stalno u potrazi za nečim drugim.

Reč je o veoma stabilnim osobama, koje često prati sreća u životu. Nedelja nije pogodna za izolovanost ili meditaciju.

izvor: dnevno.rs

Amajlija od pupčane vrpce


Deca rođena sa posteljicom, po tvrdnji vlaškog predanja, su vidovita i nijedna im viša sila ne može nauditi. Posteljica ili placenta sama po sebi je čudo. Zato su majke ovog kraja, čak i u vreme dok su se porađale po kućama i u štali, obavezno čuvale i sušile svaki delić koji bi pronašle, i kasnije ga darivale detetu kao totem protiv nesreće.

Slično se čak i danas postupa sa pupčanom vrpcom. Pošto otpadanje vrpce koja ih je tokom trudnoće vezivala za porod, uglavnom kontrolišu majke nakon izlaska iz bolnice, vlaške vračare preporučuju da se ona sačuva. Nakon otpadanja sa dečjeg pupka vrpcu treba uvezati u čvor ili zajedno sa pramenom dečije kose, čuvati zalivenu voskom.

Pupčana vrpca dobro štiti i ušivena u dečju odeću ili ostavljena u medaljon od koga se nikako ne valja odvajati. Čak i kad odrastu pupčana vrpca čuva ljude od svih malera i nesreća, veruju Vlasi. Do te mere da im sudbina ne dozvoljava da naiđu na mesto gde su jake vračare prosule tuđe bolesti ili vrebaju zle sile.

- Ovako jaka vera u pupčanu vrpcu pravda se obrazloženjem da ona nosi umnogostručenu energiju. Na njoj su tri kapi krvi – jedna od majke, druga od oca i treća od samog novorođenčeta. Kada se one sasuše sa sobom ponesu svu moć ova tri života. Zato na vrpcu treba strogo paziti da se ne zagubi, jer će se tako zagubiti i čovekova dobra sreća. A tada će nesretan lutati ne znajući šta će sa svojim životom. Menjaće poslove, žene, loše će se slagati sa svojim najbližima i biće usamljen- priča Desanka i zloslutno ističe. – Nemir ga neće napustiti čak ni na drugom svetu. Jer spokojstvo preminulog se, po našim običajima i na kraju overava time što se sahranjuje zajedno sa pupčanom vrpcom pomoću koje je ušao na ovaj svet.