Martenica

Svi priželjkujemo da nam u martu zamiriše proleće, kad eto ti snega i mraza. Tada se kaže kako nas je baba Marta prevarila, pozajmila od februara koji dan i produžila zimu, a na zemlju poslala „cigančiće" - sneg koji se topi ili ledene kapi.Prvog dana marta, onima koji se vole, poklanja se privezak martenica – lutkica ispletena od crvenog i belog konca koji se onda nosi do kraja meseca. Crvena i bela boja simbolizuju zdravlje, sreću i dug život. U seoskim sredinama martenicama se ukrašavaju stabla voćaka kako bi godina bila što plodnija.

Mnogi ljudi nose više od jedne martenice, nose se obično zabodene na odeći, kod kragne, ili vezane oko zgloba. Tradicija poziva za nošenje martenica sve dok osoba ne vidi rode ili drvo u cvatu. Roda se smatra pretečom proleća i kao dokaz da je Baba Marta u dobrom raspoloženju i pred penzijom. Neki ljudi bi vezali svoje martenice na grani kakve voćke da bolje rodi.

Čak su i rituali konačnog skidanja martenica različiti u različitim delovima . Danas je rasprostranjen običaj da se odabere jedan dan od 1. do 22. marta, i zavisno od toga kakav će biti taj dan takva će biti i cela godina – ako je sunčan dan godina će biti uspešna, a ako kiši i ružno je vreme takva će nam i čitava godina biti.

SRPSKI SVADBENI OBIČAJI:


POSLE VENČANJA:


- PRESKAKANJE KORITA
Vojvoda posle venčanja prvi dolazi mladoženjinoj kući. Tu zatvara sve prolaze ostavljajući samo jedan preko kojeg stavlja korito sa vodom. Svi svatovi moraju tuda proći i ubaciti sitne pare u korito želeći tako mladencima da uvek imaju mnogo para.

- BACANJE SITA
Mlada prvo baca sito na krov kuće. Ako sito ostane na krovu - dobro je, onda će i mlada zauvek ostati u toj kući. Ako sito padne s krova, onda mlada to isto sito izgazi.

- NAKONČE
Pre nego što uđe u kuću, mlada uzima nakonče u naručje i okrece ga tri puta u krug. Nakonče je najmlađe dete iz mladoženjine familije, a mlada ga okreće kako bi ona i mladoženja imali puno lepe i zdrave dece.
Lepi običaji, polako odumiru zahvaljujući novom modnom trendu i u ovom domenu...

Tradicija i običaji u životu jednog naroda, pored jezika i religije, verovatno najpresudnije utiču na stvaranje i očuvanje etničkog identiteta te zajednice.


A koliko je čuvanje običaja značajno za svaku zajednicu najbolje govori izreka “bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti”. U neprestanoj trci za vremenom i profitom čemu veći deo čovečanstva danas robuje, eri globalizacije koja poništava mnoge posebnosti naroda i zemalja, zamenjujući ih univerzalnim i pomalo bezličnim vrednostima, znamo li šta su pravi narodni običaji? Iako se mnoge kulture prepliću i razvijaju pod uticajem drugih kulturnih obrazaca, ipak svaka od njih zadržava značajan deo svoje autentičnosti. Suština duhovnog razvoja jednog naroda na najbolji način se razume proučavanjem običaja i kulturne tradicije.


Običaji od najranijih vremena ispunjavaju jednu od svojih najznačajnijih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u najranijoj prošlosti. Nastali su da bi zadovoljile najrazličitije ljudske potrebe, a kako su se te potrebe razvijale i menjale, tako su se menjali i običaji. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji je, zbog spleta različitih istorijskih okolnosti, bio suočen sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Zbog toga su mnogi običaji kod Srba tokom dugog vremenskog perioda izgubljeni, ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, prisutna je izraženija težnja da se mnogi zaboravljeni običaji obnove i utkaju u kontekst savremenog života.


Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji kod Srba su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem, svadbom, odlaskom u vojsku, smrću i drugi.



Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima značajan uticaj na narod, posebno u periodu turskih osvajanja. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja.


Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena, što daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi, po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija.

Proces uzajamnog prožimanja predhrišćanske i hrišćanske tradicije najbolje se vidi na srpskim najznačajnijim verskim praznicima, Božiću, Uskrsu i drugim običajima. Proslava Božića, na primer, pokazuje da su osnovni elementi praznika, kao paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svečanoj trpezi, pečeno meso ( pečenica) i uloga položajnika ( čoveka koji prvi čestita proslavu Božića u kući domaćina), fenomeni koji korene imaju u dalekoj prošlosti. Po mišljenu pojedinih istraživača, položajnik, može predstavljati i “mitskog pretka”, koji dolazi u domove da mu se ukaže poštovanje. Time su proslavu Božića utkani i elementi “kulta predaka”, takođe veoma razvijenog kod Srba. Pojedini božićni rituali protumačeni su i kao ostaci “solarnog kulta”, koji je nekada bio razvijen kod Srba. Na to ukazuje sam dan proslavljanja Hristovog rođenja koji po starom, julijanskom kalendaru, pada u vreme zimske kratkodnevice, kada je sunce najslabije. Verovalo se da paljenjem vatri, posebno božićnih, ljudi daju snagu Suncu da ponovo ojača za sledeću godinu, što je bilo izuzetno značajno za agrarne kulture, kao što je bila srpska. Mnogi božićni rituali, naročito razvijeni u selima, koji su imali ulogu da na magijski način doprinesu plodnosti zemlje, stoke i zdravlju, takođe su u vezi sa klasičnim agrarnim kultom.

Najbolji primeri su božićne pripreme obrednih hlebova sa šarama (česnica), hrana na svečanoj trpezi, posipanje žitom položajnika, običaj da se izvuče stolica položajnika, da on sedne na pod, kako bi se sreća prikovala za pod, ili ogrtanje debelim ogrtačem simbolizuju blagostanje i sreću. Međutim, zanimljivo je da nije samo Pravoslavna crkva u Srbiji preuzimala neka nehrišćanska verovanja, kojima je, da bi ih narod lakše prihvatio, davala hrišćansku odoru, jer je takvih pojava je bilo svuda u Evropi.

Danas se u Srbiji odvija proces povratka tradiciji, međutim postoji opasnosti od pomodarstva, odnosnono izmišljanja i uvođenja nekih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj je bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-tak godina, došlo je do pravog “buma “ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila.

Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao. Međutim, oživljavanje tog značajnog i lepog običaja srpskog naroda nije prošlo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid recipročnog gostoprimstva, što je podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan u goste kada onaj ko mu je bio gost slavi svoju krsnu slavu. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete stalno biti pozivani i odlaziti puna srca, kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije. Proslavljanja slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je bio taj koji časti i koji ulaže značajna materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nošenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domaćicu, ili kocka šećera za dete. Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih slava, koje mogu postati problem za goste, koji možda neće moći da organizuju proslavu na sličan način. Problem je i šta poneti na slavu, posebno ako je neko domaćinu doneo vredan i skup poklon, koji neće baš tako lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama opštinskih slava u gradovima. Proslavljanje pojednične ali i gradske, opštinske, esnafske ili čak partijske slave sa preterivanjem u troškovima i drugim greškama, pokazuju da je danas slava sve više statusni simbol, što je potpuna suprotnost onome što je bila nekada.



Brojni su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života. Trend globalizacije koji vlada u svetu takođe značajno utiče na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jača tradicionalistička struja, koja se trudi da sačuva ono što pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja između globalističke i tradicionalističke struje.

Običaji za Vaskrs: Zašto farbamo jaja, Vrbica, Veliki četvrtak


Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Prema hrišćanskom verovanju, na taj dan se Isus Hrist podigao iz mrtvih, trijumfovao nad smrću i svakom čoveku, sve od Adama i Eve, pa do poslednjih ljudi na zemlji, poklonio večni život. Ceo hrišćanski svet proslavlja ovaj praznik, a običaji za Vaskrs su različiti, zavisno od naroda do naroda, pa čak i kod istih naroda u različitim krajevima.

Kada se pada Vaskrs?
Prema pravoslavnom kalendaru, Vakrs se najranije može pasti 4. aprila, a najkasnije 8. maja (u tom slučaju poklapaju se dva pravoslavna prazika: Đurđevdan i Veliki petak). Uskrs se svake godine pada u nedelju, a u koju, zavisi od punog meseca. Zato je vremenski raspon za Uskrs pet nedelja.

U početku, hrišćanski svet nije proslavljao Uskrs u isto vreme, sve do 325. godine, kada je u Nikeji održan prvi Vaseljenski sabor na kome je ustanovljeno pravilo za određivanje datuma Uskrsa. To pravilo podrazumeva da se Uskrs, kao sedmični dan odmora, praznuje u prvoj nedelji koja pada nakon prvog punog meseca, kada se pojavi posle martovske ravnodnevice. Pravoslavna crkva je sve vreme ostala dosledna ovom pravilu određivanja datuma Vaskrsa, dok je rimokatolička crkva odstupila od njega 1583. godine, nakon prihvatanja Gregorijanskog kalendara.

Zašto farbamo jaja za Uskrs?
Kod svih hrišćana za ovaj praznik vezan je običaj farbanja i poklanjanja jaja. Jaje simboliše obnavljanje prirode i života. Simbolika je slična onoj koju ima badnjak koji se pali za Božić, jer se veruje da crveno farbano jaja, isto kao i badnjak, donosi sreću u kuću.

Farbanje jaja vezano je za putovanje u Rim svete Marije Magdalene. Ona je otputovala u večni grad kako bi propovedala Jevanđelje i tom prilikom je posetila cara Tiberija, kome je u znak pažnje, na poklon predala crveno jaje i pozdravila ga rečima „Hristos Vaskrese“.

Običaji za Vaskrs: Zašto farbamo jaja, Vrbica, Veliki četvrtak


Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Prema hrišćanskom verovanju, na taj dan se Isus Hrist podigao iz mrtvih, trijumfovao nad smrću i svakom čoveku, sve od Adama i Eve, pa do poslednjih ljudi na zemlji, poklonio večni život. Ceo hrišćanski svet proslavlja ovaj praznik, a običaji za Vaskrs su različiti, zavisno od naroda do naroda, pa čak i kod istih naroda u različitim krajevima.

Kada se pada Vaskrs?
Prema pravoslavnom kalendaru, Vakrs se najranije može pasti 4. aprila, a najkasnije 8. maja (u tom slučaju poklapaju se dva pravoslavna prazika: Đurđevdan i Veliki petak). Uskrs se svake godine pada u nedelju, a u koju, zavisi od punog meseca. Zato je vremenski raspon za Uskrs pet nedelja.

U početku, hrišćanski svet nije proslavljao Uskrs u isto vreme, sve do 325. godine, kada je u Nikeji održan prvi Vaseljenski sabor na kome je ustanovljeno pravilo za određivanje datuma Uskrsa. To pravilo podrazumeva da se Uskrs, kao sedmični dan odmora, praznuje u prvoj nedelji koja pada nakon prvog punog meseca, kada se pojavi posle martovske ravnodnevice. Pravoslavna crkva je sve vreme ostala dosledna ovom pravilu određivanja datuma Vaskrsa, dok je rimokatolička crkva odstupila od njega 1583. godine, nakon prihvatanja Gregorijanskog kalendara.

Zašto farbamo jaja za Uskrs?
Kod svih hrišćana za ovaj praznik vezan je običaj farbanja i poklanjanja jaja. Jaje simboliše obnavljanje prirode i života. Simbolika je slična onoj koju ima badnjak koji se pali za Božić, jer se veruje da crveno farbano jaja, isto kao i badnjak, donosi sreću u kuću.

Farbanje jaja vezano je za putovanje u Rim svete Marije Magdalene. Ona je otputovala u večni grad kako bi propovedala Jevanđelje i tom prilikom je posetila cara Tiberija, kome je u znak pažnje, na poklon predala crveno jaje i pozdravila ga rečima „Hristos Vaskrese“.

Jaje čuvarkuća



Iako je običaj da se jaja farbaju u crvenu boju, jer ona simbolizuje krv, u ovom slučaju krv Isusa Hrista koja je prolivena na Golgoti iako je on bio nevin. Danas se jaja farbaju i u druge boje, pa čak i šaraju. Ipak, običaj je da se prvo jaje oboji u crveno, i to jaje se zove „čuvarkuća“. Ono se odlaže na posebno mesto u kući i čuva se sve do Vaskrsa naredne godine, tačnije sve dok se ne ofarba prvo jaje uoči novog Vaskrsa.

Kada se farbaju uskršnja jaja
Glavno i najvažnije obeležje Uskrasa jesu farbana jaja, i to važi kod svih vernika koji slave Uskrs. Međutim, ne farbaju se svuda jaja u isto vreme. U nekim krajevima jaja se boje na Veliki četvrtak, u drugim na Veliki petak i to rano ujutru, pre nego što izađe sunce, dok se u pojedinim oblastima farbanje obavlja na Veliku subotu.

Neverni Toma


Često se za nekog kaže da je Neverni Toma, a da ni sami ne znamo kako je nastala ova izreka, odnosno da i ona ima veze sa Uskrsom. Nedelja po Uskrsu u crkvenom kalendaru naziva se Tomina nedelja, jer se u crkvi drži pomen apostolu Tomi.

Prema biblijskom predanju, Isus Hrist, kada je vaskrsao, javio se svojim učenicima, dvanaestorici apostola koji su oplakivali njegovu smrt. Međutim, Isus se javio u trenutku kada je Toma bio odsutan. Kada su mu posle rekli da se Gospod javio, on nije poverovao, pa je tako i dobio nadimak.

običaji na Vrbicu i na Veliki četvrtak

Vrbica (Lazareva subota)
Lazareva subota (Vrbica) uvek pada u subotu koja prethodi nedelji uoči Vaskrsa. Ta nedelja se proslavlja kao Cveti, dan posvećen Hristovom ulasku u Jerusalim. Drugim rečima, Vrbica se pada osam dana pre Vaskrsa. Vrbica je dečji praznik i deca su tradicionalno glavni učesnici ovog praznika.

Prema narodnom običaju, u Lazarevu subotu posle podne deca odlaze u prirodu i beru sveže livadsko cveće, a odrasli uveče operu to cveće, potope ga u vodu i ostave da prenoći. Sutra ujutru, na Cveti, svi ukućani se umivaju tom cvetnom vodom.

Nekada su se na Vrbicu devojke lepo oblačile i kitile vrbovim grančicama, i išle po selu, zastajale pred svakom kućom i pevale pesme za zdravlje i napredak domaćina kuće i njegove porodice. Te pesme ostale su i zabeležene, a objavio ih je Stevan Stojanović Mokranjac u zbirci „Lazarica“. U obilazak sela sa devojkama je uvek polazio i jedan mladić koji je prikupljao poklone koje su devojke dobijale od domaćina. Takođe, običaj je bio i da se jedna od devojaka oblači u muškarca, predstavljajući se kao Lazar.





Simbol Vrbice su grančice vrbe. Međutim, u nekim područjima deca nisu baš volela te grančice, jer su ih odrasli tukli po zadnjici vrbovim prutićima pošto se verovalo da će tako biti boljeg zdravlja i da će rasti kao što rastu vrbe.

Narodni običaj je i da se za vrbicu deci kupuje ili šije nova garderoba. Zato i postoji narodno poređenje „Dotero se ko za Vrbicu“. Osim dece, ponavljali su se i odrasli. Ako se nije imalo para za čitavo odelo, kupovale su se bar pantalone, košulje ili cipele.

Veliki četvrtak stari narodni običaji


Veliki četvrtak, koji prethodi Velikom petku, važio je za praznik zemljoradnika, pa je bio praćen mnogim prigodnim običajima.

U 19. veku stanovnici Podrinjskog područja palili su u manastiru Tronoša veliku sveću koju su zvali „oračka sveća“ i koja se kasnije palila na liturgijama svih većih praznika u godini. Velika oračka sveća palila i u sarajevskim pravoslavnim crkvama.

Na području južnog Banata na Veliki četvrtak su uprezali stoku i odvozili se na kratko u polja ili na salaše. Verovalo se da stoka koja se izvede na Veliki četvrtak u polje bolje napreduje.

U oblasti Homolja na Veliki četvrtak bi domaćin iz desne sise svake ovce koja se muze izmuzao po malo mleka, jer se verovalo da će tako ovca davati više mleka. Žene su na Veliki četvrtak odlazile na reku i niz vodu slale upaljene sveće pričvršćene za daščice, namenjene mrtvima. Tada su, isto kao i na Zadišnicama, davani pokloni namenjeni duši pokojnika.

Na Veliki četvrtak zabranjen je svaki rad osim sejanja bostana, jer se verovalo da će lubenice posejane tog dana biti ogromne, veće nego bilo koji drugi dan da se poseju.

Verovanje Srba na Bogojavljensku noć

Bogojavljenje je dan kad je Isus Hristos kršten u reci Jordan. Tada je prvi put ostvareno Sveto Trojstvo,i to u samom činu krštenja Sina Božjeg u reci, Božjem glasu s neba koji reče: "Ovo je sin moj";i Svetom duhu koji je u vidu goluba sleteo na Hrista.

Srbi veruju da se u ponoć pred Bogojavljenje,noć između 18.i 19.januara,otvra nebo i Bog javlja ljudima.Te noći ne treba zaspati do ponoći,a u ponoć uz molitvu izgovoriti želju.

U selima oko Rudnika veruje se da kad se nebo otvori sve vode na trenutak prestanu da teku,a vodenice da melju -sve se umiri. Ko u tom trenutku zahvati vodu,imaće lek za sve bolesti do kraja života.Ko ne stigne u taj trenutak,zahvata sutradan ujutru,kad se u mnogim mestima voda krsti,pa se u nekim krajevima ovaj praznik naziva i Vodokršće. U gradovima,voda se uzima u crkvama posle liturgije i nosi kućama.Vađenje krsta iz reka i jezera jeste običaj koji se održava u mnogim gradovima u Srbiji.

Autor: Dragomir Antonić,etnolog

Crna macka prelazi put

Kazu da kad ti crna macka predje put donosi veliku nesrecu.
Da bi se to izbjeglo treba se vratiti nazad i putovanje nastaviti drugim putem.
Neki izvori kazu da treba pljunut do tri puta.
Kroz istoriju crne macke su bile ubijane zbog sujevjerja.
Kletva na crne macke je bila bacena od strane Pape 1547. godine i stoji do dan danas.

Otvaranje kisobrana u kuci

Izvori bliski mojoj babi kazu da je nesreca kada se otvori kisobran bilo kakve vrste u kuci.
Nesreca postaje veca ako se ovaj cin obavlja nocu.
Kad god sam pokusao uci u raspravu sa nekom starijom osobom o ovoj temi onu su kategoricki odbijali bilo kakvu daljnju diskusiju,namrstili se i pogledali me ispod obrva.Taboo tema.

Kucati u drvo

U drvo se kuca jer ako se ne kucne zlo moze cuti tu pricu i toga ili to iz price da pokvari ili unisti. Ako se kucne u drvo postoji sujevjerje da zlo postaje gluvo. Kuca se u drvo i kada se prica o necemu sto se ocekuje i potajno se nadamo tome i ako ne kucnemo to nece uspjet. Kucanje u drvo je bio i paganski obicaj da se ljudi umilostive demonima u kuci da ih ovi ne bi uznemiravali i tako se demonima davalo do znanja da ljudi racunaju na njihovu dobrotu.

Ne okreci hleb naopako!

To sam cuo makar 300 puta za zivota.
Ovo sujevjerje se moze usko povezati sa religijom, sto predstavlja paradoks, jer hleb oslikava tijelo Isusovo.Logika se pomalo nazire uzevsi ovu "cinjenicu" u obzir.
Kao posljedice pojavljuju se: nestasica novca (samim tim i hrane), pojavljivanje bradavica na ruci kojom je okrenut, ako se hleb ne vrati nazad citav dan ce ti biti naopak i u ekstremnin slucajevima bolest i smrt najmladjeg clana porodice.

Ne valjaju se zvijezde brojati

Zvijezde se ne valjaju brojati jer postoji bas velika sansa da ti izadju bradavice svuda po tijelu.
Te iste bradavice se ne mogu medicinskim putem ukloniti vec se treba obratiti covjeku koji se obicno nalazi u susjednom selu i zanat je naucio od pradjeda.
Takodje postoji prica da ce onaj ko se zabroji moze imati košmare sledecih 7 dana.

Sjediti na ćošku stola za vrijeme jela

Ne valja se sjediti na ćošku stola za vrijeme jela , onaj ko to radi neće se moć oženit (udati)

Ne ostavljaj odjsecene nokte na pod

Nokti se ne smiju ostavljati poslije rezanja na istom mijestu vec se moraju bacit u kantu od smeca ili ukoliko se bace u WC skoljku mora se voda tri puta povuci.
Ako se nokti ostave na mjestu na kojem su odsjeceni,ljudi koji predju preko njih 100 ili vise puta mogu naglo da obole ili da izdahnu.
Nikada se ne smiju sastaviti odrezani nokti ruku i nogu. Ako se to uradi zajedno, doživjet će se neka nezgoda ili žalost u kući.

Ne bacati kore od jaja u blizini kuce

Staro vjerovanje izrazeno u Crnoj Gori i staroj Hercegovini koje kaze da ljuske od jajeta ukoliko se nadju u blizini kuce prizivaju vjestice.
Ukoliko naidjete na ovakav slucaj duzni ste da tri puta pljunete i kore od jaja bacite u smece.

Zvizdanje u kuci

Prilikom obavljanja ovoga cina prizivaju se misevi i pacovi u kucu a ako su vec prisutni u vasem domu onda ih zvizdanjem motivisete da se pare.