Marijan Beneš (Beograd, FNRJ, 11. jun 1951) je bio jugoslovenski bokser iz Banjaluke, smatra se za jednog od najboljih jugoslovenskoh boksera svih vremena. Posle briljantne amaterske karijere i osvojene zlatne medalje na prvenstvu Evrope u boksu 1973. godine održanom u Beogradu, prešao je u profesionalce i osvojio titulu evropskog prvaka u verziji Evropske bokserske unije (EBU) u lako-velter kategoriji 1979. godine. Marijan Beneš se povukao iz boksa 1983. godine posle teške povrede oka.

Biografija

Marijan Beneš je rođen u Beogradu. Roditelji Josip i Marija su bili nastavnici. Pod očevim uticajem, nastavnikom muzike, Marijan je naučio da svira klavir i violinu tako da je za budućeg boksera dobio malo neobično obrazovanje. Marijan je imao tri brata i sestru. Svoje detinjstvo Marijan je proveo u Tuzli. Životni put mu je krenuo bokserskim, tada za njega neočekivanim, stazama kada je kao desetogodišnjak ušao u ring i pobedio suparnika koji je imao osamnaest godina. Sa šesnaest godina Marijan potpisuje za Slaviju, bokserski klub iz Banja Luke, gde je i ostao tokom čitave svoje amaterske karijere.


Karijera

Tokom svoje amaterske karijere, Beneš je osvojio devet naslova prvaka Bosne i Hercegovine, četiri naslova prvaka Jugoslavije i nebrojen broj revijalnih titula.

Na Evropsko amaterskom prvenstvu u boksu održanom 1973. godine u Beogradu osvojio je titulu šampiona Evrope u lako-velter kategoriji. Te godine je proglašen za sportistu godine u izboru lista dnevnog sprotskog lista „Sport“. Ubrzo posle ovog uspeha Beneš se razboleo od hepatitisa, međutim za njega to nije značio kraj bokserske karijere. Izuzetno tvrdoglav i privržen boksu, odlučio se za nastavak svoje bokserske karijere. Učestvovao je na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, Kanada ali je ispao posle druge runde takmičenja.



U profesionalce je prešao 1977. godine i veoma brzo stigao u sam vrh evropskog profesionalnog boksa. U svom gradu Banja Luci je 17. maja 1979. godine osvojio titulu profesionalnog Evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši svog protivnika, boksera iz Francuske, Žiberta Koena, u četvrtoj rundi. Titulu profesionalnog prvaka je uspešno odbranio četiri puta i na kraju ju je izgubio na poene 1980. godine od VBA šampiona Ajub Kalule u meču koji je održan u Danskoj.

Teška povreda oka je uspela ono što žutica nije mogla, okončala je Benešovu boksersku karijeru. Ne zna se tačno iz kog meča je ova povreda proizašla, po nekima 1983. godine u meču protiv Luisa Minčila, po drugima Beneš je ovu povredu vukao još od 1979. godine, od borbe protiv Sandija Toresa u Zenici. Tokom svoje karijere, Beneš je imao nebrojeno puno povreda neke od njih za koje se zna su dvadeset šest puta slomljene kosti na različitim mestima. povrede glasnih žica koje su uzrokovale da njegov govor postane tih i spor.

Beneš je imao ukupno 39 profesionalni mečeva, od kojih je 32 pobedio (21 meč nokautom) a šest je izgubio (tri nokautom) i jedan meč je boksovao nerešeno. Ukupno je odboksovao 233 profesionalne runde.

Beneš se povukao iz boksa 1983. godine i boksovao je još dva egzibiciona meča tokom devedesetih godina prošlog veka.

Rocky Marciano



Rocky Marciano (Rocco Francis Marchegiano) je slavni američki profesionalni bokser.
Rođen je 01. 09. 1923. u Brockton, Massachusetts-u.



Bio je apsolutni svetski prvak od 1952 do 1956. godine.
Šest puta je odbranio titulu svetskog prvaka. Povukao se neporažen, sa perfektnim rezultatom 49-0-0.



Kao profesionalni bokser nastupio je 49 puta i toliko puta pobedio, od toga 43 sa klasičnim nokautom (K.O.). Važio je za boksera sa najsnažnijim udarcem u istoriji sporta.



"Rocky se nije borio kao Tunney i verovatno nije udarao tako snažno kao Joe Louis, ali je izazivao ogroman respekt protivnika. On je bio najtvrđi, najjači i najkompletniji čovek koji je ikad nosio bokserske rukavice. U njegovom rečniku strah nije postojao, a bol skoro nije imao nikakvo značenje."

Poginuo je u nesreći malog aviona 31. 08. 1969. u 45-oj godini života.

Valuev VS Holyfield

Ruski bokser Nikolaj Valujev odbacio je mogućnost da ukrsti rukavice sa Ivanderom Holifildom.

Svetski šampion u teškoj kategoriji u verziji VBA smatra da je vreme 47-godišnjeg američkog boksera prošlo. "Svaka čast Holifildu i svemu onom što je on uradio. Ali, mi ne želimo da Valujev boksuje sa starcem. Odbili smo predlog za ovakav meč, jer smatramo da bi takva borba u ringu bila, u najmanju ruku, smešna. Holfild je bio veliki šampion, ali, njegovo vreme je prošlo", rekao je Menadžer Vulajeva, Boris Dimitrov.



Holifild je četiri puta osvajao šampionski pojas, a nedavno su se u medijima pojavile spekulacije da želi da se vrati u ring i postane najstariji prvak sveta u istoriji.



35-godišnji Valujev je do sada imao 50 profesionalnih borbi i zabeležio 49 pobeda. Poslednju je ostvario 30. avgusta, kada je u mecu za titulu pobedio Džona Ruisa. Visok je 2,13 metara a težak 147 kilograma.


Holifild je poslednji put u ring izašao 13. oktobra prošle godine, kada je jednoglasnom odlukom sudija izgubio na poene od tadašnjeg prvaka sveta u verziji Svetske bokserske organizacije (WBO) Sultana Ibragimova.

Muhammad Ali



Ali je od samih početaka karijere pokazivao ogroman talent za boks. Već od ranih dana je praktikovao netipičan način borbe, sa spuštenim gardom i brzim kretanjem po ringu. Ta taktika je često opisivana kao 'letim oko protivnika kao leptir, a bodem kao osa'. U amaterskom boksu je karijeru završio osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. u lako-teškoj kategoriji. Prvu borbu za titulu prvaka u profesionalnom boksu je imao vec 1962. kada je u kontraverznom meču pobedio Sonny Listona, koji je u sedmoj rundi odbio sa izade u ring tvrdeći da ima povredu ramena. I naredni meč je bio interesantan, jer je Liston pao nakon udarca u prvoj rundi za kojeg mnogi danas tvrde da nije bio tako opasan, i da je Liston namerno pao. Te optužbe nikad nisu bile dokazane. Takode je 1962. porazio legenardnog Archie Moorea.



Neposredno nakon osvajanja titule Ali je skrenuo pažnju na sebe javnim prihvaćanjem Islama, pod uticajem sekte Nacija Islama uzima ime Cassius X, po ugledu na drugog poznatog člana te sekte Malcolm X-a. Sekta je bila simbol borbe crnačkog stanovništva SAD-a protiv ropstva i ugnjetavanja. Vođa sekte uskoro daje Cassiusu njegovo 'pravo rođeno ime' Muhammad Ali.



U to vreme Ali ulazi i u sukobe se vladom SAD-a, odbijajući regrutaciju za vreme Vijetnamskog rata za šta je bio osuđen. Istovremeno mu i bokserske federacije zabranjuju nastupe i oduzimaju osvojenu titulu koju je do tada uspešno branio više puta. Prekid karijere je trajao oko 3 godine. Danas mnogi žale zbog tog prekida u karijeri, jer je ostalo pitanje kakav bi još napredak ostvario Ali kao bokser da nije bilo tog prisilnog odmora.



1970. godine Ali je konačno ponovno dobio licencu za nastupe, a 1971. je ukinuta presuda na Vrhovnom sudu kojom je bio osuđen zbog odbijanja vojne službe. Nije se dugo čekalo do ponovnog napada na titulu, i to u borbi protiv Joe Fraziera. Ali je tu pretrpeo jedan od retkih poraza, ali se Frazieru revanširao u meču 1974. godine. Ta borba mu je donela mogućnost novog napada na titulu protiv George Foremana koja se održala 1974. godine u Zairu, a postala je poznata kao 'The Rumble in the Jungle' (grmljavina u džungli). Ali je pobedio i osvojio titulu po drugi put, a kasnije je uspešno branio protiv Fraziera i drugih boksera, potpuno je dominirao narednih nekoliko godina. Treći put je titulu osvojio protiv Leon Spinksa 1979. godine, od boksera od kojeg je i izgubio godinu dana ranije, nakon toga povukao se neporažen. Pokušao je da ostvari i četvrti povratak, ali je taj pokušaj završio neslavnim porazom od Larry Holmesa.



Kroz sve godine bokserske karijere Ali se osim bokserskim talentom isticao i brojnim kontraverznim izjavama i ponašanjem. Prelaz na Islam, vešto korišćenje medija, specifičan način verbalnog i neverbalnog provociranja protivnika pre, za vreme i nakon borbe čine Alija svakako najprepoznatljivijom ikonom boksa. Ali se danas smatra prvom i najvećom sportskom zvezdom 20. veka. Ipak, veliki broj stručnjaka će se složiti da je Ali možda i najbolji bokser svih vremena, što je on sam za sebe često neskromno isticao u svakoj prilici.
"I am the greatest, I said that even before I knew I was."
"I'm not the greatest; I'm the double greatest. Not only do I knock 'em out, I pick the round."
"I'm so fast that last night I turned off the light switch in my hotel room and was in bed before the room was dark."
"I done wrestled with an alligator, I done tussled with a whale; handcuffed lightning, thrown thunder in jail; only last week, I murdered a rock, injured a stone, hospitalised a brick; I’m so mean I make medicine sick."



Usprkos svemu, Ali kao sportista, bokser i osoba danas ima veliki ugled u sportskim i društvenim krugovima SAD-a.



Ali je u karijeri imao ukupno 61 profesionalni meč. Od toga je pobedio u 56 nastupa, uz 37 pobeda nokautom. Nije imao ni jednu nerešenu borbu, a 5 puta je bio porazen.
Takođe se može pohvaliti osvojenim olimpijskim zlatom u Rimu 1960. u poluteškoj kategoriji.

Mate Parlov

Mate Parlov (Imotski, 16. novembar 1948. - Pula, 29. jul 2008) je bio jugoslovenski i hrvatski bokser. Bio je olimpijski pobednik na na Olimpijskim igrama 1972. u Minhenu, svetski prvak u Havani 1974. i dvostruki šampion Evrope u poluteškoj kategoriji. Takođe je bio profesionalni prvak Evrope i sveta u verziji Svetskog bokserskog saveza (WBO). Pored evropskih, svetskih i olimpijskih titula, Parlov je osam puta (1967-1974) osvajao titulu prvaka Jugoslavije, dva puta je osvajao Zlatnu rukavicu, a pet puta (1970-1974) titulu najboljeg na Balkanu.



Parlov je roden 16. novembra 1948. godine u Imotskom. Boksom je počeo da se bavi sa 16 godina u Bokserskom klubu "Pula" i posle tri godine osvojio je titulu prvaka Jugoslavije u poluteškoj kategoriji.



Prvi veći uspeh na međunarodnoj sceni ostvario je 1969. kada je u Bukureštu postao vicešampion Evrope. Dve godine kasnije u Madridu je osvojio zlatnu medalju. Na Olimpijskim igrama u Minhenu Parlov je osvojio zlato u finalu protiv Kubanca Gilberta Karilja, u kojem su oba rivala bila u nokdaunu. Mec je prekinut 21 sekundu pre kraja druge runde, kada se Kubanac četvrti put našao na podu. U Beogradu 1973. odbranio je titulu prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji. Svoju dominaciju u poluteškoj kategoriji potvrdio je na svetskom prvenstvu u Havani kada je osvojio titulu amaterskog prvaka sveta u poluteškoj kategoriji.



Po završetku amaterske karijere otisnuo se medu profesionalce. Dana 10. jula 1976. na Marakani savladao je Italijana Domenika Adinolfija i osvojio titulu profesionalnog prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji, u verziji Svetskog bokserskog saveta (WBC). Dve godine kasnije Parlov je postao i svetski šampion savladavši u borbi za titulu Argentinca Migela Anhela Kuelja, nokautom u 9. rundi. Titulu šampiona u poluteškoj kategoriji izgubio je porazom od Marvina Džonsona 2. decembra 1978.



Kao amater, Parlov je imao 310 borbi, od cega 13 poraza. U profesionalnoj karijeri, u 29 meceva, zabeležio je 24 pobede, tri poraza i dva nerešena meca. Na Olimpijskim igrama 1984. bio je selektor bokserske reprezentacije Jugoslavije.

Preminuo je 29. jula 2008. od raka pluca.

Joe "Smokin" Frazier



Vrhunac Frazierove karijere dogodio se u drugoj polovini 1968. kada je dobio priliku da se bori za ispražnjeno mesto svetskog prvaka. Borbu je dobio, ali mu titula nije priznata sve do 1970.

Kako su mu mnogi osporavali titulu, jer ju je osvojio bez da je pobedio Muhammad Alija, Frasier je iskoristio priliku da se sukobi s njim već 1971. čim je Ali dobio dozvolu za borbu. Nakon borbe, koju mnogi proglašavaju borbom veka, obojica su završila u bolnici na nekoliko nedelja, a Fraizer je ostao prvak.


Titulu je držao sve do 1973. kada ju je izgubio od Georgea Foremana. Frazier se pokušao vratiti na tron 1974. i 1975. oba puta protiv Alija, ali u oba pokušaja Ali je izašao kao pobednik, a oba borca su završila u bolnici.

George Foreman



George Foreman zaokružuje veliku trojku koja je vladala boksom 70-ih godina. Titulu svetskog prvaka prvi put je osvojio 1973. nokautiravši Joea Fraziera i nakon te borbe je ušao u istoriju kao jedan od najbrutalnijih udarača.

Jačina udaraca mu je bila tolika da je neke protivnike znao udarcem odići s poda. Titulu je držao manje od dve godine, kada ju je na velikom spektaklu Rumble in the Jungle morao predati Muhammad Aliju.


Foreman se 1977. povukao, ali se početkom 90-ih vraća u ring kao 40-godišnjak. Da nije samo stari bokser, dokazao je 1994. kad je nokautirao Michael Moorera i s 45 godina postao najstariji svetski prvak.

Mike Tyson



-Iako je zlatno doba boksa bilo 70-ih, najopakiji, najbrutalniji i najkrvožedniji borac pojavio se krajem 80-ih. Mike Tyson zadnji je bokser koji je uspeo osvojiti naslov svetskog prvaka u svim bokserskim organizacijama, a budući da je to napravio s 20 godina, postao je i najmlađi bokserski prvak teške kategorije.

Ne postoji pravi opis Tysonove borbe, on je samo dolazio i tukao sve koji mu se nađu na putu, bili to protivnici ili sudije u ringu i u to vreme bio najopasniji živi čovek. Pojas je držao od 1987. do 1990. kada je počeo njegov put prema dnu. Prvo je izgubio titulu, zatim je osuđen jer je tukao i ženu, a priliku za povratak na tron nije imao sve do 1995. jer je završio u zatvoru zbog silovanja.


Nakon zatvora Tyson se ponovno bacio u bokserske vode, ali nije više imao ni snagu ni brutalnost kojom je do tada nokautirao protivnike, pa je skoro sve borbe ili izgubio ili bio diskvalifikovan.

Zašto je boks bio toliko popularan u celom svetu tokom celog 20. veka i zašto su za njegove zvezde znali svi uzrasti celoga sveta?

Za razliku od većine sportova, boks je gotovo uvek imao onog jednog, najjačeg, najbrutalnijeg, onoga koji je obeležio svoje razdoblje i bio sposoban jednim udarcem protivnika da izbaci iz ringa.
Kao sport, boks postoji mnogo godina. Kao moderna sportska disciplina zaživeo je još početkom 18. veka, a većina današnjih pravila i podela na težinske kategorije ustanovljena su sredinom 19. veka u Engleskoj.
Procvat popularnosti došao je tek početkom 20. veka i osnivanjem NBA (kasnije WBA) bokserske organizacije koja je dala svetske prvake teške kategorije, borce koji su se pamtili i nakon svrgavanja sa trona.

Iako je danas najčešća slika završetka bokserskog meča slika sudija koji mozgaju o tome kome je pripala pobeda, uz zvezde koje su postojale u 20. veku, sudijske odluke su bile retkost. Slika koju želimo gledati je ona na kojoj jedan borac pobjedonosno napušta ring, dok drugoga iznose iz njega. Evo i ljudi koji su tu sliku često pretvarali u realnost.

Jack Dempsey



Prvi pravi priznati svetski prvak teške kategorije. Još kao klinac je pobegao od kuće i počeo se čeličiti na ulici, da bi s tek napunjenih 26 godina postao svetski prvak.
Bio je prvi poznati knock-out artist, a slavu mu je doneo njegov prepoznatljivi knock-out u prvoj rundi - tako se završavala većina njegovih borbi. Popularan je bio zbog svoje agresivnosti i kiše udaraca kojom je znao zasuti protivnika. Svetsku titulu je osvojio upravo tako što je protivniku polomio vilicu, jagodične kosti, rebra i izazvao gubitak sluha na jednom uvetu. Titulu je izgubio 1926. (nakon sedam godina uspešnih odbrana) od Gene Tunneya...

Dzon L. Saliven - Pijani Irac

Za njega kažu da je mogao da prebije bilo koga čak i kad je bio mrtav pijan. A bio je pijan kad je bio budan. Džon L. Saliven, punokrvni Irac, pijanac i covek nezgodne naravi, bio je prvi neprikosnoveni prvak sveta u boksu u teškoj kategoriji, u onom pravom boksu, sa rukavicama. A pre toga bio je poznat kao najjaci na svetu u pesničenju na stari nacin - bez rukavica.



Tuča je bila nešto najnormalnije za malog Džonija, dete iz irske radničke porodice rođeno 1858. u Bostonu. Otac mu je bio pijanac i kavgadžija, a mališa isti tata, samo malo jači. Figuru je nasledio, kažu, od majke, koja je bila snažna, sirova Irkinja, kao od brega odvaljena. Kada je imao 20 godina, u jesen 1878 g., Džoni, vec prekaljeni pesničar, i njegova ekipa ušli su u Operu u Bostonu. Tamo se našao lokalni siledžija po imenu Džon Skanel, koji je izazvao "bostonskog snagatora", kako je Džoni već bio poznat. Pošto je u publici bilo mnogo dama, a Džoni je prema njima uvek bio savršeni džentlmen, skinuo je sako i zauzeo gard. Sve po pravilima. Ali onda, kad ga je Skanel bez najave udario po nosu, izgubio je pribranost i krenuo da leši zlosrećnog siledžiju. Tukao ga je, kažu svedoci, dok se ovaj pomerao.



Legenda je rođena. Saliven je shvatio, posle reakcije okupljenih, da bi mogao da zaradi pare od pesničenja. A, hvala Bogu, pesničenje je tada u Americi bio najpopularniji sport. Za svega tri godine Saliven je došao do vrha. Prebio je svakog ko mu je stao na put i pojavio se u "Heri Hils dens holu", svetilištu za borbu pesnicama. Nešto poput današnjeg "Medison skver gardena". Tamo je tokom 1881. godine nudio 50 dolara svakom ko je mislio da može da izdrži cetiri runde s njim, ali svi su padali, uključujući i Stiva Tejlora, prekaljenog šampiona, koji je jedva pregurao prvu i bio "ubiven" u drugoj.



A tada sledi odlucujuci korak: susret sa Pedijem Rajanom, još jednim Ircem, za titulu šampiona u pesnicenju golim rukama. Mnogo se ljudi kladilo na ovu borbu, a svi su bili razočarani ishodom, jer je Saliven, sa svojim stilom "idem napred sa svojih 95 kila (bez grama sala) i bijem" pobedio u devetoj rundi (runde su tad trajale po oko minut). U sledecih deset godina Saliven, iako sada vec hronični alkoholicar (litar viskija svakog dana, bez izuzetka) titulu je odbranio više od trideset puta, a pijani Džoni je sada nudio hiljadu dolara onome ko izdrži cetiri runde. Niko nikad nije izdržao četiri runde. Još jedna razlika: sve ove borbe su bile sa rukavicama. Baš kao danas. Od Džona Salivena i ovog vremena pocinje era modernog boksa: promoteri, veliki novac, medijska halabuka, prepune hale... Sve je već bilo tu... A Saliven je znao, samo za godinu dana, da zaradi i do 100.000 dolara (tadašnjih dolara). Ono što je još neverovatnije je činjenica da je sav taj novac Saliven - popio.

Najveci meč u Salivenovoj karijeri desio se 8. Jula 1889. godine, kod Ricburga u Misisipiju. Susreo se sa Džonom Kilrejnom, borcem koji je u proteklih nekoliko godina izgradio veliku karijeru, pobedivši i velikog engleskog šampiona Smita, koga su mnogi smatrali prevelikim zalogajem za sad alkoholom nacetog Salivena.. Ipak, tri hiljade ljudi, koliko se sakupilo da gleda borbu, videlo je Irca spremnog kao nikad pre, ljudi oko Salivena uspeli su da dobiju borbu sa alkoholom i za meč sa Kilrejnom spreme ga kao nikad u životu. Posle dva i po sata bespoštedne tuce, sada opet bez rukavica, Kilrejnov menadžer je predao meč. Saliven je posle meca rekao da više nikad nece da se bori goloruk. Smatra se da su se posle ove njegove izjave svi buduci mečevi boksovali u rukavicama.

Kraj Salivenove karijere došao je 1892., kada je, posle mnogobrojnih mečeva i pobeda, naleteo na "džentlmena" Džima Korbeta, borca sa kakvim se dotad nikad nije sastao: pametnog, veštog, školovanog boksera koji je pesničenju pristupao poput naučnika. Vec ostareli Saliven je napadao i napadao, ali Korbet je lako izbegavao gromovite pesnice, da bi Džonija, kad ga je propisno izmorio, i nokautirao, u 21. rundi.

Bio je to prvi i jedini poraz legende - Džona L. Salivena.

-"He can run, but he can't hide"..



Ovo je bila čuvena uzrečica Joe Louisa, ili ti poznatog i kao Crni bombarder. Smatra se jednim od najvećih i najboljih boksera u teškoj kategoriji što i opravdava titula iz 2005 godine koju mu je dodelio Bokserski istraživački centar za najvećeg i najboljeg teškaša svih vremena. Bio je svetski prvak od 1937g. do 1949. godine i tu titulu je držao punih 12 godina. Imao je 25 uspešnih odbrana titule i povukao se iz boksa kao neporaženi svetski prvak. U vreme kada boks nije bio popularan on mu je podigao popularnost i smatrao se za  poštenog i vrednog borca u vreme kada su tim sportom dominirali kockarski interesi.  Preminuo je 12. aprila 1981. godine.

Виталиј и Владимир Кличко



Већ годинама браћа Виталиј и Владимир Кличко владају у професионалном боксу. Обојица су супертешкаши, а држе титуле у четири верзије. Виталиј је најбољи у ВБЦ, а млађи Владимир у ВБА, ИБФ и ВБО верзијама. Уз то, Владимир је први и на укупној листи најбољих на планети, а на другој позицији је Виталиј. Многи, а нарочито Американци, на све начине желе да оспоре њихове вредности, говорећи да више профи бокс није оно што је некада био. Вероватно због тога што не могу да изнедре ни једног ратника ринга који би се браћи достојно супроставио. Покушавали су и нису успели, чак ни са Дон Кингом, великим махером, који је у једном периоду био и уз украјинске боксере.Браћа су основали сопствену менаџерску канцеларију и све сами раде. Уз бокс, Виталиј и Владимир су доктоpи наука па за њих зиме нема и када напусте ринг.



Подсетимо да су били веома успешни и у аматерској конкуренцији, окушали су се и у кик боксу и освајали одличја на највећим такмичењима. Дакле, момци су свестрани и успели су да разбију фаму о томе да су боксери махом необразовани. Где год да боксују сале и стадиони су препуни, што значи да сасвим добро зарађују.

Интересантно је да ће обојица бранити титуле у само две седмице разлике. Први ће на ринг Олимпијске хале у Минхену изаћи четрдесетједногодишњи Виталиј. У суботу, 18. фебруара, браниће ВБЦ појас у дуелу са Британцем Дереком Чисором. Украјинац је до сада имао 45 победа, од тога 43 прекидом, а два пута је поражен (прекидом). Чисора, који је четрнаести на ранг листи, има 28 година и тринаест центиметара је нижи од шампиона. Имао је седамнаест борби, славио је петнаест пута (9 прекидом) и два пута изгубио.

У Диселдорфу, 3. марта, изаћиће др Владимир Кличко. Он има 35 година и висок је 198 центиметара. До сада је имао 59 борби и 56 победа (49 прекидом). Поражен је три пута прекидом, а власник је три појаса, у ВБА, ИБФ и ВБО верзији. Он је убедљиво најбољи песничар данашњице, а изазвао га је Француз Жан Марк Мормек, који је на деветом месту листе изазивача. Мормек има 40 година и 181 центиметар висине. На профи ринг пењао се 40 пута и забележио 36 победа (22 прекидом). У четири борбе је поражен, од чега два пута нокаутом.

Интересовање за оба меча је огромно. Виталиј и Владимир су уверени у победе, с тим што је старији од браће једном приликом рекао да му је време да се опрости од бокса, али тријумфално.



Slavni ukrajinski majstori ringa, braća Kličko, Vitalij (37) i Vladimir (32), apsolutni prvaci sveta u svim verzijama profesionalnog "plemenitog sporta", izjavili su u zajedničkom intervjuu za nemački magazin "Fokus" kako "boks nije za žene".

Vitalij Kličko, koji drži šampionsku titulu u verziji Svetskog bokserskog saveta (VBC), smatra da "žene ne treba da se bave boksom, pošto ima više sportova gde dolazi do izražaja njihova elegancija, lepota i gracioznost". Mlađi brat Kličko, Vladimir, prvak sveta u tri verzije (IBF, VBO i IBO), je kategoričan:

"Boks je muški sport. Žena nikada ne može da dostigne harizmu u tom sportu kao jedan muškarac!"
Mišljenje braće Kličko u nedeljnom "Fokusu" izazvalo je burne reakcije, ne samo u Nemačkoj nego i u SAD. Nemci, naime, imaju Reginu Helmih, koja je ne samo odlična bokserka, već i veoma ženstvena i atraktivna sportistkinja, što dokazuje mnogim fotografijama "kao od majke rođena" u "časopisima za muškarce".

U SAD je Lajla Ali jedna od najpopularnijih sportistkinja, ne samo zbog toga što je ćerka slavnog Muhameda Alija, već i zato što do sada nije izgubila nijedan meč na profesionalnom ringu..."

Primo Carnera



S dva metra visine i preko 120 kilograma, Primo Carnera je sve do danas jedan od najvećih boksača koji su kročili u ring. Ovaj talijanski gorostas osvojio je naslov svjetskog prvaka 1933. i držao ga samo godinu dana, ali je za to vrijeme potukao gotovo sve relevantne boksače svoga vremena.

Nije imao brzinu, niti tehniku, ali njegovo ogromno tijelo mu je davalo nadljudsku snagu, tako da mu je vrlo često bio dovoljan samo jedan udarac da potpuno demolira protivnika. Gubitku titule najviše su kumovale ozljede i uznapredovali dijabetes, tako da je titulu 1934. preuzeo Max Baer.

Ektor "Mačo" Kamačo



Legendarni šampion u tri kategorije rođen je u Bajamonu i bio je poznat po raskošnom talentu, sjajnoj veštini u ringu, ali i burnom privatnom životom i problemima sa alkoholom. Tokom druge polovine osamdesetih i početkom devedesetih godina važio je za jednog od najboljih boksera, a najveći rival u to doba mu je bio legendarni Meksikanac Hulio Sezar Čaves, koji ga je pobedio kada su se konačno sastali 1992. godine.



Kamačo se skoro 30 godina borio kao profesionalac, od skromnog početka protiv Dejvida Brauna u Njujorku 1980. godine do jednako opskurnog oproštajnog meča protiv Sala Durana 2010. godine.

Dok je bio u vrhu borio se sa najboljima u dve generacije, među kojima su i legende ringa "Šuger" Rej Leonard, Feliks "Tito" Trinidad, Oskar de la Hoja, Roberto Duran i Čaves.

Kamačova porodica se preselila u Njujork kada je bokser još bio mlad. Odrastao je u Harlemu, koji je tada bio prepun kriminala. Borac je kao mlad završio u zatvoru, a onda se okrenuo boksu, što je u ono vreme za mnoge mlade iz tog kraja bio izlaz iz geta.



Nekadašnji šampion u pero kategoriji Huan Laporte, Kamačov prijatelj iz detinjstva, opisao je "Mača" kao "mlađeg brata koji je uvek upadao u nevolje", ali da je osim toga bio kombinacija prijateljske prirode i moćnog prednjeg direkta.

"On je dobar čovek, ima dobro srce. Mnogi ljudi su mislili da je uobražen i drzak, ali to mu je bio životni moto... iznutra je bio samo klinac koji nešto traži", rekao je Laporte za američki I-Es-Pi-En (ESPN) ispred bolnice u San Huanu. Laporte je žalio što Kamačo nikada nije pronašao mentora van ringa.

"Ljudi oko njega nisu imali snage ili hrabrosti da ga povedu u pravom smeru. Niko nije bio dovoljno jak da mu stavi ruku na rame i kaže mu kako treba da se ponaša", rekao je Laporte.



Čaves je rekao da mu je Kamačo bio jedan od najboljih prijatelja u ringu, kao i da je bio jedan od najboljih boksera svih vremena i inovator.

"Tužno je to što se desilo. Bio mi je veliki prijatelj, iako smo bili rivali, iako postoji veliko rivalstvo između Meksika i Portorika. Mislim da mi je on najbolji prijatelj od svih boksera sa kojima sam se borio", rekao je Čaves za Boksingsin.

"Bio je jedan od najboljih svih vremena. Uneo je revoluciju u boks. Bio je jako harizmatičan i kontroverzan. Pričljiv, ali jako dobar, jako brz. Kao osoba je bio pristupačan, ali je često upadao u nevolje zbog svoje ličnosti. Sve što mogu da kažem je da smo veliki prijatelji", rekao je legendarni Meksikanac.




Kamačo je posebno po okončanju karijere imao velikih problema sa alkoholom i drogom. Osuđen je na sedam godina zatvora 2007. zbog provale, ali mu je posle kazna smanjena na uslovnu. Bivša žena je govorila da joj je stalno pretio.

U ringu je bio vrhunski amater, a kao profesionalac je bio šampion u kategorijama superpero, laka i superlaka.

"Ektor je bio borac koji je doneo mnogo uzbuđenja u boks. Bio je dobar šampion. Roberto Duran je nekako klasa za sebe, ali je Ektor svakako podsećao na njega, bio je uzbudljiv i dao je sve što ima sportu", rekao je izvršni direktor Međunarodne kuće slavnih, Ed Brofi.

Ljubitelji boksa su i pre Kamačove smrti govorili kako ne mogu da dočekaju da se ova godina završi. Pre "Mača", 2012. godine su umrle legende boksa Anđelo Dandi, Emanuel Stjuard, Karmen Bazilio, Teofilo Stivenson, kao i šampioni Džoni Tapija, Kori Sanders, Majkl Douks, kao i najpopularniji istoričar boksa Bert Šuger.


MM.

Tadija Kačar, legenda jugoslovenskog boksa



Nikada neću zaboraviti poraz u finalu Olimpijskih igara. Bio sam bolji od Poljaka Ribickog, ali sudije su pobjedu poklonile mom rivalu, rekao Kačar. Mala varošica na Plivi, Jezero, iznjedrila je dva bokserska asa. Naime, tu su rođene i odrasle legende jugoslovenskog i srpskog boksa braća Tadija i Slobodan Kačar. Tadija je završio osnovnu školu u Jezeru i prvi razred srednje mašinske škole u Jajcu. Nakon toga, njegovi roditelji Gojko i Stana, braća Slobodan i Sreto i on odselili su se u Veternik kod Novog Sada, gdje su nastavili školovanje.



A onda se, za vrijeme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine, u Tadiji Kačaru "probudila" ljubav prema plemenitoj vještini: - Brat Slobodan i ja bili smo oduševljeni uspjehom Mate Parlova i Zvonke Vujkovića, koji su osvojili zlatnu, odnosno bronzanu medalju. Slobodan je poželio da trenira boks i zamolio me da se raspitam kojem klubu da se priključi. Otišao sam do prostorija Bokserskog kluba Vojvodina, a tadašnji trener Nikola Drobac nije me ni slušao šta pričam, nego mi je odmah dao rukavice i uveo me u ring. To je za mene bio šok, ali sam se brzo snašao i pobijedio prvog protivnika. Potom sam pobijedio još jednog dječaka mog uzrasta, a zatim i mnogo starijeg od sebe. Trener mi je rekao da dođem sutra na trening i da povedem brata. Kada sam došao kući i ispričao braći i roditeljima šta mi se desilo, niko mi nije vjerovao. I meni je to sve izgledalo nestvarno - prisjetio se Tadija Kačar početaka svoje blistave karijere prilikom nedavne posjete rodnom mjestu.



Legendarni bokser dobro pamti i nepravdu koja mu je nanesena na Olimijskim igrama u Montrealu 1976. godine: - Imao sam 16 godina kada sam gledao Igre u Minhenu, a već na sljedećim u Montrealu osvojio sam srebro. U finalnoj borbi sam pokraden, jer sam bio bolji od Poljaka Ribickog. Međutim, predsjednik Svjetske sudijske federacije bio je Poljak Lisovski, pa su arbitri pobjedu poklonili mom rivalu. Tako je takmičenje u Montrealu za mene završeno i uspješno i neuspješno. Toliko sam bio razočaran što mi je oduzeto zlato, da sam poželio da medalju bacim negdje u bunar. Nikada neću zaboraviti tu nepravdu. Još uvijek sanjam to oteto odličje, a vjerovatno ću ga sanjati dok sam živ - naglasio je Kačar.



Po okončanju uspješne bokserske karijere Tadija Kačar i dalje je ostao u boksu i postao je vrhunski stručnjak u plemenitoj vještini. Bio je selektor reprezentacije Jugoslavije, Srbije i Crne Gore. Sada se nalazi u trostrukoj ulozi: šef je stručnog štaba Vojvodine, ali i direktor i trener Radnika iz Bijeljine. - Vojvodina je jedan od najstarijih i najboljih srpskih bokserskih klubova. Imamo odličnu ekipu i želimo da budemo prvi šampioni Srbije. Dobru ekipu ima i Radnik, za koji na dvojnu registraciju nastupaju takmičari Vojvodine, braća Vidić. Najvažnije je klubove dobro organizovati i obezbijediti stručan rad, naročito sa mladima. Talenata ima, ali ih je potrebno pravilno usmjeriti - rekao je Tadija Kačar i dodao da je boks njegova mladost, život i da će u ovom sportu ostati dok bude živ. Slično opredjeljenje ima i njegov brat Slobodan, koji je aktuelni selektor reprezentacije Srbije. Jednostavno, braća Kačar ne mogu bez boksa i ringa.

Jezero

Tadija Kačar emotivno je vezan za rodni kraj i Jezero, gdje ima mnogo rodbine i školskih drugova. - Kada god mogu, dođem u posjetu kod rodbine. Drago mi je da je u Jezeru sagrađena nova škola, jer je stara u koju sam ja išao dotrajala. Raduje me da se planira gradnja sportske dvorane, jer je Jezero uvijek bilo rasadnik talentovanih sportista. Vjerujem da će jednog dana "isplivati" novi bokserski šampioni, koji će biti bolji od braće Kačar. Dogovorio sam se sa opštinskim rukovodstvom da pomognem u obezbjeđenju sredstava i dobrotvora za gradnju sportske dvorane - rekao je Kačar.

Zastava na poklon

U znak zahvalnosti što su braća Kačar pronijela slavu ovog malog mjesta, na zastavi opštine Jezero nalazi se grb - bokserska rukavica. Predstavnici opštine Tadiji Kačaru predali su na poklon zastavu opštine. Boravak u Jezeru Tadija je iskoristio da bude kum na slavi Osnovne škole "Vuk Karadžić" i da učenicima pokloni sportsku opremu.




Celu svoju karijeru bavio sam se samo olimpijskim boksom, profesionalizam me nije toliko interesovao. Od 1972. do 1984. godine osvajao sam medalje na svim takmičenjima, a najviše se pamti srebrna medalja iz Montreala 1976. godine - počeo je priču Tadija.
Finalna borba protiv Poljaka Jeržija Ribickog i dan-danas predstavlja jednu od najkontroverznijih ikada.
- Pronašao sam svojevremeno na internetu da je ta borba svrstana među 10 najvećih krađa u istoriji. Naime, predsednik Svetske sudijske organizacije bio je Poljak i, kako bi se dodvorile svom šefu, sudije su donele skandaloznu odluku i trijumf, to jest zlatnu medalju dodelile Ribickom. Sećam se da mi je trener po završetku borbe rekao: „Raduj se, postao si olimpijski šampion!“ Ne mogu da opišem svoj šok prilikom proglašenja pobednika, a video sam i da se Ribicki malo postideo - priseća se Kačar najbitnijeg momenta u karijeri.

Uporedo sa stvaranjem karijere, Tadija je studirao.
- Završio sam Fakultet za fizičku kulturu, a potom i magistrirao na Univerzitetu u Novom Sadu. Bavim se privatnim biznisom, imam stovarište građevinskog materijala i živim u vojvođanskoj prestonici.
Najveća podrška tokom celog života bila je porodica...
- Živim sa suprugom Radmilom i imamo dva sina - Nenada (31) i Nikolu (23). Stariji je vaterpolista i nastupa za italijansku Kataniju, dok je mlađi odlučio da se ne bavi sportom, već ekonomijom, i u Vankuveru trenutno završava master.
Kada se osvrne iza sebe, Tadija je izuzetno ponosan na ostvareno.
- Zaista ne žalim ni za čim, pa čak ni za tom zlatnom medaljom. Zdrav sam, imam sjajnu porodicu, na koju sam ponosan i uživam u životu.

Karijera

Datum i mesto rođenja: 5. 1. 1956. (Perućica, Republika Srpska)
Obrazovanje: Magistar fizičke kulture
Kategorija: srednja
Karijera: od 1972. do 1984.
Uspesi: srebro na OI 1976. (Montreal), srebro na SP 1978. (Beograd), srebro na EP 1974. (Kijev), srebro na EP 1979. (Keln), zlato na Mediteranskim igrama 1979. (Split), zlatna medalja na Balkanskom prvenstvu 1977, 1981.(Bursa, Pula)
Fuknkcija: direktor Bokserskog saveza Srbije

Balada o bokseru

Piše: Nikola Simić

Od trenutka kada su mu rekli da boluje od neizlečive bolesti bubrega i da mu je ostalo najviše pet godina života, bokser Bili Miške ušao je više od 20 puta u ring. I pored neizlečive bolesti do poslednjeg dana boksom je zarađivao novac da se izvuče iz dugova i prehrani porodicu. Ovo je balada o „gromu iz Sent Pola" Biliju Miškeu.

Bokseri koji su obeležili početak dvadesetog veka neretko su padali u zaborav iako su njihovi podvizi u ringu nekad bili ravni čudu. Decenijama kasnije novinari ili istoričari sporta „otkopaju" impresivnu sportsku priču koja u današnje vreme izgleda nestvarno. Jedna takva priča je i o bokseru Bilu Miškeu, poznatijem pod nadimkom „grom iz Sent Pola".



Bili Miške



U ringu do poslednjeg dana

Ono što Miškea izdvaja od mnogih drugih sjajnih boraca je činjenica da je imao više od 20 mečeva od trenutka kada su mu doktori saopštili da ima još najviše pet godina života zbog „Brajtove bolesti" koja je razarala njegove bubrege. Od trenutka kada je saznao za strašnu vest, Miške je sve vreme ostajao u ringu gde je na jedini način koji je znao zarađivao novac da vrati dugove i prehrani porodicu.

Bili Miške rođen je u mestu Sent Pol u Minesoti u porodici nemačkog porekla. Svoje prve bokserske korake napravio je u Minesoti u kojoj je u to vreme boks bio zabranjen. Kako je stasavao i ulazio u ring dobio je nadimak „grom iz Sent Pola".

Karijeru je počeo u srednjoj kategoriji, bio je visok 184 centimetara, a težina mu je varirala od 71 do 87 kilograma. Najveću slavu je ipak stekao kao borac lako-teške i teške kategorije.

O Miškeu su svi imali reči hvale. Bio je pošten porodičan čovek, gospodin, dok je u ringu bio srčan i hrabar. Loše poslovne odluke dovele su do toga da je brzo izgubio novac koji je zaradio, tako da se rano susreo sa teškim finansijskim problemima. Procenjuje se da je zbog propalog biznisa sa automobilima Miškeov dug bio oko 100.000 dolara, tako da mu je kao jedini izvor prihoda ostao boks.

Ipak, čitav svet se srušio kada je na lekarskom pregledu 1918. godine ustanovljeno da bokser iz Minesote boluje od teške bolesti bubrega. Lekari su mu davali najviše pet godina života i to pod uslovom da odmah ostavi boks. Kao častan čovek, želeo je da vrati svoje dugove ali i da finsnsijski obezbedi svoju porodicu. Kao vrhunskom bokseru, nije mu padalo na pamet da napusti ring. I pored preporuka lekara, Bili Miške nastavio je profesionalnu karijeru.

Već 1920. godine Miške se našao u ringu sa legendarnim Džekom Dempsijem u borbi za naslov svetskog prvaka. Zbog bolesti Miške je jako malo trenirao, tako da ga je Dempsi nokautirao već u trećoj rundi. To je bio jedini nokaut koji je doživeo u karijeri. Mnogi prepričavaju scenu da je Dempsi polusvesnog Miškea nosio do njegovog ugla. Dempsi je ostao prijatelj Bilija Miškea do poslednjeg dana.



Nije mogao protiv Dempsija



Plakat sa meča između Bilija Miškina i Džeka Dempsija

Nakon poraza od Dempsija Miške je imao 19 uzastopnih pobeda i jedan nerešen meč. Narednu borbu je izgubio tek krajem 1922. godine kada ga je u rodnoj Minesoti savladao Tomi Gibons. Nakon toga, u januaru 1923. godine Miške je nokautom savladao Harija Foulija, nakon čega mu se zdravstveno stanje drastično pogoršalo.

O Miškeovoj bolesti skoro niko nije znao. Surovu istinu čuvao je njegov menadžer koji ga je od trenutka kada je saznao za bolest bubrega, savetovao da ostavi boks. Svojoj porodici nije priznao istinu i rekao je da je u pitanju samo blaža upala. Nakon poslednjeg pogoršanja više nije mogao uopšte da se vrati treninzima. Vreme je provodio sa porodicom, dok je povremeno samo imao snage da ode na pecanje. Polako je isticalo pet godina koliko su mu doktori dali.

Imajući u vidu da nije imao drugi vid prihoda, iz dana u dan je gledao kako porodica (žena i troje dece) ima sve manje novca. Meseci su prolazili, Miškeovi su živeli sve teže. Čoveku koji je navikao da brine o svojoj porodici takvo stanje je teško padalo. Posebno je bio ogorčen što za predstojeći Božić neće moći da im obezbedi bogatiju trpezu i poklone.

Miške je tada prelomio, iako teško bolestan odlučio je da još jednom uđe u ring i zaradi novac kojim bi obezbedio svojoj porodici bezbrižne praznike.

Kontaktirao je svog menadžera Džeka Ridija i tražio da mu obezbedi protivnika za meč. Rid je u početku odbio svaku pomisao na povratak Bilija Miškea u ring, posebno u tako teškom stanju. Ridi je bio spreman iz svog džepa da plati Miškeu da se ne bori i tako dodatno ugrozi poljuljano zdravlje.

Bili Miške ipak nije odustao. Rešen da zaradi još malo novca za svoju porodicu, ubedio je Ridija da pristane da mu nađe protivnika. Izbor je pao na Bilija Brenana, teškaša sa kojim se Miške ranije već borio.



Veliko rivalstvo u ringu i prijateljstvo van njega - Miške i Dempsi



Meč je odežan 7. novembra 1923. godine u Nebraski. Brenan se pojavio u jako lošoj formi, sa velikim viškom kilograma i „pivskim stomakom". U kratkom opisu borbe u štampi iz tog vremena navedeno je da je Miške bio mnogo bolji u prve dve runde dok je Brenan nešto bolji otpor pružio u trećoj rundi.

Ipak, pred kraj treće runde Miške je uspeo levicom da pogodi Brenana u bradu, a zatim da nastavi seriju udaraca kojim ga je izbacio iz ringa. Sudija je izbrojao do pet pre nego što je gong spasao Brenana nokauta. Ipak, neizbežno je usledilo u četvrtoj rundi kada je Miške desnim krošeom ponovo nokautirao protivnika. Ovoga puta Brenan nije ustao. Bili Miške, koji je brojao poslednje dane života, uspeo je da poslednji put nokautira protivnika u ringu.

Meč je ipak izazvao mnogo kontroverzi jer su se oba borca navodno slabo kretala i iritirala publiku koja je očekivala više akcije. Nije poznato da li je Brenan znao za Miškeovo stanje, ili je loš meč bio plod očajne forme u kojoj se nalazio. Obojica boksera bila su suspendovana i napustila su Omahu bez honorara. Ipak, nešto kasnije Bili Miške je dobio svojih 2.100 dolara (prema sećanju njegovog sina, Bili Miške je na poslednjem meču zaradio oko 15.000 dolara).

Svoju tajnu Bil Brenan je odneo u grob. Nekoliko meseci nakon borbe on je upucan u Njujorku.

Sa druge strane Bili Miške je uspeo za svoju porodicu da obezbedi poslednji bezbrižni Božić. Po sećanju njegove dece, Miške je vratio dugove, skoro praznu kuću je opremio nameštajem, za ženu je kupio klavir, dok je deci pazario igračke. Čak je uspeo da ostavi i nešto novca sa strane da se nađe porodici.

Nekoliko dana nakon Božića stanje Bilija Miškea se naglo pogoršalo. Jedne večeri je nazvao svog menadžera i prijatelja Džeka Ridija i rekao mu da mora hitno da ga odveze u bolnicu. Bili Miškin je preminuo prvog dana 1924. godine, tačno 55 dana od svog poslednjeg meča. U trenutku smrti imao je nepunih 30 godina. Iza sebe je ostavio ženu i troje dece.

Njegov sin je kasnije rekao da je otac pre smrti uspeo da vrati sve dugove i da je poslednjim novcem koliko toliko obezbedio porodicu.



Poslednja pobeda nad Bilom Brenanom

U karijeri je na 105 mečeva imao 74 pobede, 34 nokautom, izgubio je samo 13 mečeva, samo je jednom nokautiran, dok je imao i 16 nerešenih borbi. Osim Džeka Dempsija borio se protiv najboljih teškaša tog vremena, Kida Norfloka, Ganbout Smita, Tomija Levinskog, Džeka Dilana i mnogih drugih.

Priča o Biliju Miškeu je polako bledela i nakon nekog vremena totalno je zaboravljena. Sportski novinari i istoričari sporta koji su istraživali razvoj boksa u Minesoti nabasali su na priču o neverovatnom čoveku i oživeli sećanje na Bilija Miškea.

Konačno, 2010. godine, Bili Miške primljen je u boksersku Kuću slavnih, dok ga je specijalizovani sajt za boksersku statistiku proglasio za 26. najboljeg teškaša svih vremena.


rts

Bostonski teror - Sem Lengford

Piše: Nikola Simić

"Bostonski teror", "Bostonski kostolomac", samo su neki od nadimaka Sema Lengforda, legendarnog boksera koji je dominirao početkom 20 veka. Sa visinom od 169 centimetara Lengford je često obarao mnogo korpulentnije boksere. Zbog boje kože i činjenice da je neverovatan udarač, šampioni su ga izbegavali, tako da nije dobio šansu da se bori za titulu. Taj bokser danas nosi titulu "najvećeg boksera za kojeg niko nije znao".

Sa visinom od 169 centimetara i težinom od 84 kilograma u svom najboljem razdoblju, Semjuel Sem Lengford možda na prvi pogled i nije delovao impresivno. Ipak, bio je takav udarač od koga su zazirali i najbolji bokseri tog vremena. Sa obimom vrata od 48 centimetara i obimom nadlaktice od 38 centimetara, Lengford je u svoje vreme bio jedan od najsnažnijih udarača.

Bostonski teror - Sem Lengford



Od njega su zazirali šampioni

Sem Lengford je rođen 1883. godine u Kanadi, ali najveći slavu je stekao u SAD, gde je i dobio nadimke "Bostonski teror" i "Bostonski kostolomac". Borio se protiv svih bitnijih boraca od lake do superteške kategorije.

U karijeri je imao 256 mečeva (pojedini podaci govore da je imao i više od 300), 178 je pobedio od čega čak 128 nokautom. To znači da je u karijeri imao više nokauta od udarača Majka Tajsona i Džordža Formana zajedno. Od 32 poraza najveći broj je došao krajem karijere kada je u ring, zbog povrede oka, izlazio skoro slep.

I pored impresivnog učinka, Sem Lengford nikada nije osvojio titulu svetskog šampiona. Zbog boje kože i izuzetno jakog udarca od njega su zazirali mnogi šampioni, koji nisu želeli da mu u ringu pruže šansu za titulu.

Priča o Semu Lengfordu počinje u Vejmut Folsu u Kanadi, gde je sa 14 godina morao da pobegne od kuće zbog oca koji ga je maltretirao. Lengford je dugo živeo kao skitnica, išao je od mesta do mesta i radio za hranu. Tako je jednog dana stigao u Boston, gde je potražio posao u apoteci, rekavši da nije jeo dva dana. Vlasnik apoteke Džo Vudman nahranio ga je i našao mu posao - da radi kao domar u jednoj bokserskoj dvorani.

Lengford je gledao boksere kako treniraju i proučavao stilove. Zatim je počeo da radi kao sparing partner pojedinim borcima. Već sa 15 godina Lengford je postao profesionalni bokser. Iz godine u godinu napredovao je u kategorijama, da bi za kratko vreme dobio šansu da se bori sa najboljima.

U izveštajima iz tog doba navodi se da je Lengford bio niske i stamene građe sa masivnim ramenima i leđima. Imao je snažan udarac i brze ruke kojima je udarce lansirao u serijama. Specijalitet su bili snažni krošei i aperkati, kao i razarajući udarci u telo protivnika. Čim bi poljuljao protivnika, nekoliko trenutaka kasnije bi ga dokrajčio nokautom.

Sem Lengford



Takođe, za Lengforda se kaže da je bio majstor obmane. Znao je da glumi da je poljuljan posle udarca i da tako natera protivnika da pokuša da ga finišira. Lengford bi iskoristio spušten gard i snažnim udarcem u vilicu završavao borbu.

Uz sve udaračke kvalitete Lengford je bio sjajan defanzivac, odlično je blokirao udarce i znao je da opasne udarce lansira iz kontre. Mnogi borci protiv kojih se borio bili su nekad i više od deset kilograma teži od njega, ali u ringu se ta prednost nije videla. Lengford je imao čvrstu vilicu i bio je u stanju da apsorbuje jake udarce i ostane na nogama.

Prvu veliku pobedu nad jednim šampionom Lengford je ostvario kao 20-godišnjak, 1903. godine, kada je nakon 15 rundi savladao Džoija Gansa, šampiona lake kategorije. Smatra se da je poraz od Lengforda jedini pravi Gansov neuspeh u desetogodišnjem periodu. I pored pobede nad šampionom, Lengford nije postao šampion jer meč nije bio za titulu. Kasnije je Sem Lengford postao veliki prijatelj sa Gansom koji ga je smatrao najvećim bokserom svih vremena.

Prvu šansu za titulu u velter kategoriji Lengford je imao naredne godine, kada se u ringu našao sa "Demonom sa Barbadosa" Džoijem Volkotom. Meč je završen nerešeno, odlukom sudija, ali su svi tiražniji sportski listovi tog vremena istakli činjenicu da je Lengford bio mnogo bolji bokser i da je zaslužio titulu. Artut Lemli, urednik sportskih strana u magazinu Njujork ilustrejted, tada je napisao: "Lično smatram da je Lengford zalužio da sudijska odluka bude u njegovu korist i da je trebalo da osvoji titulu."

Iako se činilo da je samo pitanje vremena kada će Lengford dobiti novu šansu, titula nikada nije došla.



Prvi tamnoputi šamopion teške kategorije u to vreme Džek Džonson, nikada nije dao priliku Lengfordu da se oproba u meču za šampionski pojas. Dvojica boksera su se jedini put susrela 1906. godine u meču za svetskog "obojenog" šampiona (World "Colored" Heavyweight Title) u teškoj kategoriji. U to vreme, iako nije postojala zvanična zabrana, beli bokseri nisu hteli da se bore protiv tamnoputih i nisu im davali šansu za titulu. Najviše za šta su tamnoputi borci u SAD mogli da se bore jeste naslov svetskog "obojenog" prvaka.

Lengfordov pokušaj da titulu preuzme od legendarnog Džeka Džonsona završio se neslavno. Lengford je poražen odlukom sudija nakon 15 rundi. Izveštaji sa tog meča su oprečni. Dok jedni tvrde da su to bile jedine prave batine koje je Lengford dobio, drugi smatraju da je "Bostonski teror" zaslužio da bude prvak.

Treba imati u vidu da je Lengford u to vreme imao 23 godine i da je bio deset kilograma lakši od Džonsona, ali i pored toga pružio je sjajan otpor.



Izuzetan udarač Sem Lengford

Džonson je dve godine kasnije postao prvi tamnoputi bokser koji je osvojio titulu svetskog prvaka. U meču održanom 26. decembra 1908. godine u Sidneju, Džonson je bez problema savladao tadašnjeg šampiona Tomija Barnsa. Šansu za titulu je dobio neočekivano, nakon velikog pritiska pojedinih medija i nakon što je Barns dobio veliki honorar da učestvuje u borbi protiv tamnoputog boksera. Od tog trenutka u SAD je nastala potraga za novom "velikom belom nadom" koja će Džonsonu oduzeti titulu.

Iako je Džonson postao prvi tamnoputi šampion, on nije otvorio vratima drugim crnim bokserima da se oprobaju u trci za naslov svetskog prvaka. I on je odbijao da se bori protiv tamnoputih boksera, dok su mu protivnici bili belci. Takvo ponašanje je razbesnelo crnačku zajednicu koja je žestoko kritikovala Džonsona.

Kada je 1913. godine konačno odlučio da pruži šansu tamnoputom bokseru za titulu, to nije bio Sem Lengford. Šansu je pružio Džimu Džonsonu, prosečnom bokseru koji je ranije poražen u meču sa Lengfordom. Iako je kao zvaničan razlog Džonson naveo da Lengford nije uspeo da obezbedi honorar od 30.000 dolara, mnogi smatraju da pravi razlog izbegavanja leži u Džonsonovom strahu da bi mogao da izgubi od Lengforda. U istoriji, osim što je bio prvi tamnoputi šampion, Džonson je ostao upamćen kao "čovek koji je eskivirao Lengforda".



Jedina šansa za titulu protiv "Demona sa Barbadosa" Džoija Volkota

Kao uteha, Lengfordu ostaje činjenica da je u periodu od 1910. do 1918. godine pet puta bio "obojeni" šampion teške kategorije, i da je u tom periodu dominirao u konkurenciji afroameričkih boksera.

Prethodno je 1907. godine Lengford postao "obojeni" šampion u srednjoj kategoriji kada je savladao Janga Pitera Džeksona. Sa ovim borcem Lengford se sastao šest puta tokom karijere i izgubio je samo jedan meč.

Dve godine kasnije Lengford postaje i "obojeni" šampion teške kategorije kada je pobedio Diksija Kida. Titulu je odbranio pet puta, protiv Diksija Kida i Džoa Dženeta (sa kojim se u karijeri sastajao 14 puta) i Sema Mekvija. Protiv Mekvija Lengford je 1911. godine izgubio titulu, da bi je iste godine povratio i odbranio još četiri puta u mečevima s istim protivnikom.



Veliki šampion Džek Džonson nikad mu nije pružio šansu za revanš

Titulu je ponovo izgubio 1915. godine, ovoga puta protiv Džoa Dženeta, da bi je povratio godinu dana kasnije pobedom nad Herijem Vilisom. U međuvremenu Lengford je nekoliko puta bezuspešno pokušao da povrati titulu koja je prelazila iz ruke u ruku Dženeta i Mekvija. Protiv tih boksera Lengford je branio titulu još nekoliko puta, da bi mu 1918. godine u Panama Sitiju Henri Vilis ponovo oduzeo naslov "obojenog" prvaka teške kategorije. I pored više pokušaja, u već poznoj karijeri, Lengford više nije uspeo da povrati titulu.

Osim Dženeta, Mekvija i Vilisa, sa kojima je tokom karijere imao mnogo mečeva, Lengford se susretao i sa mnogim drugim tamnoputim borcima koji su obeležili to vreme.

Šest puta se borio protiv Džeka Blekburna, koji je kasnio postao trener legendarnog Džoa Luisa. Isto toliko puta ukrštao je pesnice sa Fajermenom Džimom Flinom. Nezaboravne mečeve imao je i sa Betlingom Džimom Džonsonom, u lakoj kategoriji sa Filadelfijom Džekom O'Brajenom, u teškoj kategoriji, kao i sa Ganboutom Smitom i mnogim drugima. Zanimljivo je da je svakog od protivnika Lengford najmanje jedan put nokautirao.



Sem Lengford (desno) protiv najvećeg rivala Džoa Dženete (levo)

Kako se približavao kraj karijere, Sem Lengford je imao sve višem problema sa očima. Od velikog broja udaraca levo oko mu je bilo oštećeno, tako da skoro ništa nije video. Na desnom oku, zbog katarakte video je samo obrise ljudi. Smatra se da je bio poluslep od 1917. godine i borbe protiv Fredija Fultona.

I pored toga nije izlazio iz ringa. Mnogi prepričavaju njegov meč protiv šampiona srednje kategorije Tajgera Flauersa od 5. juna 1922. godine. Sam je rekao da je na tom meču jedva video protivnika i da je pustio Flauersu da mu se približi i zadaje udarce. Onda je sačekao svoju priliku i lansirao razoran udarac kojim je nokautirao protivnika. Nakon tog meča doktori su upozorili 39-godišnjeg Lengforda da je očni živac toliko oštećen da postoji opasnost da postane potpuno slep, ali je "Bostonski teror" nastavio da teroriše protivnike u ringu.

Iste godine Lengford je otišao u Meksiko na meč protiv Kida Sevidža za naslov prvaka te zemlje. Prisećajući se meča, Sem je kasnije rekao: "Kada se pročulo da sam poluslep, svi su stavili ogroman novac na Kida Sevidža. Po osećaju sam se kretao oko njega i onda 'bam'. Zaboravio je da se sagne i ja sam postao novi šampion Meksika u teškoj kategoriji."



Sparing

Dve godine kasnije Lengford je otišao na operaciju očiju. Iako se verovalo da je operacija uspešna i da mu je povratila vid, Lengford je nakon toga video sve slabije. Iz profesionalnog boksa se povukao 1926. godine kao 43-godišnjak. Nekoliko godina nakon toga Sem Lengford je potpuno oslepeo.

Nakon završetka karijere Lengforda su brzo zaboravili. Došla je nova generacija boksera, taj sport se polako otvarao za tamnopute borce, tako da je bledelo sećanje na "Bostonskog kostolomca". Lengford je u međuvremenu izgubio sav novac i živeo vrlo siromašno u njujorškom Harlemu.

Novinar Njujork tribjuna Al Lejni ušao je u trag Lengfordu 1944. godine kada je napisao niz tekstova o nekadašnjem šampionu. Zahvaljujući Lejniju uspostavljen je poseban fond, odakle je Lengford dobijao pomoć sve do smrti 1956. godine.



Sem Lengford (u sredini) pre meča u Londonu

Na raznim listama, Sem Lengford je nakon smrti proglašavan za jednog od najboljih boksera svih vremena. U zavisnosti od toga ko je sačinjavao listu, Lengford je zauzimao od prvog do desetog mesta. Mnogi ga smatraju najboljim bokserom koji je ikada živeo.

Al Lejni je jednom prilikom napisao: "Sem Lengford je čovek za koga kompetentni kritičari kažu da je najveći borac u istoriji boksa. To je čovek koga su se šampioni plašili i s kim su izbegavali da se bore, čovek koji je bio toliko dobar da mu nikada nije pružena šansa da pokaže koliko je zaista dobar." Te reči možda najbolje i opisuju izuzetnog borca.

Ipak, najveći kompliment Lengford je dobio od velikog šampiona Džeka Dempsija, koji je jednom prilikom priznao: „Plašio sam se Sema Lengforda."



Proglašen za drugog udarača svih vremena

Čini se da je Lengfordova zaostavština priznata tek nakon njegove smrti. Poznata američka sportska televizijska stanica I-Es-Pi-En nazvala je Sema Lengforda "najvećim borcem za kojeg niko nije znao", dok ga je časopis Ring stavio na drugo mesto najboljih udarača svih vremena.



rts

U ringu su se srela dva borca koja se mrze i koja su spremna da daju sve od sebe da bi pobedili

BEOGRAD - Pre tačno 40. godina, 1. oktobra 1975. u Manili održan je verovatno jedan od najvećih boks mečeva svih vremena između Muhameda Alija i Džoa Frejzera. 

Bio je to njihov treći meč, u prvom je na poene posle 15 rundi slavio Frejzer, a u drugom Ali.  Meč je zbog mesta održavanja nazvan "Triler u Manili".

U ringu su se srela dva boksera koja se mrze i koja su spremna da daju sve od sebe da bi pobedili. Svaka runda u ovom meču je bila kao mali rat. 

Pre početka 15. runde Frejzerov trener Edi Fuč prekinuo je meč.

"Daj, da se borim šefe", rekao je Frejzer, ali je Fuč to odbio.



"Nisam mogao da dopustim da mi umre na rukama, jednostavno nisam. Nisam hteo da mu Ali prospe mozak", rekao je Fuč.

O brutalnosti ovog meča govore i izjave Alijeve izjave posle meča.

"Ovo je najbliže umiranju što sam osetio u životu", naveo je Ali.



Frejzer je posle meča izjavio: "Pogodio sam ga udarcima koji bi srušili zid a on je ostao na nogama. Bog mi je svedok, on je najveći šampion ikada".











Kurir

Prije nego su nas zapljusnuli ekstremni borilački sportovi, i prije nego se uopće pojavio K-1, Pride i UFC, cijeli svijet se guštao nad krvlju, znojem i snagom boksačkih legendi.
Zašto je boks bio toliko popularan u cijelom svijetu tijekom cijelog 20. stoljeća i zašto su za njegove zvijezde znali svi uzrasti cijeloga svijeta? Nije tajna samo u brutalnosti i okušanoj formuli kruha i igara, nije stvar samo u višemilijunskim ciframa potrošenima u promociju i marketing. Najveću ulogu su ipak odigrale karizmatične zvijezde.

Za razliku od većine sportova, boks je gotovo uvijek imao onog jednoga, najjačeg, najbrutalnijeg, onoga koji je obilježio svoje razdoblje i bio sposoban jednim udarcem protivnika izbaciti iz ringa. Još i dan danas s nostalgijom slinimo nad Rockyem i gledamo kako je lomio divove i protivnike nadljudske snage, ali u zlatno doba boksa, to nije bio samo produkt filmske vrpce, skoro do kraja 20. stoljeća boksački mečevi su bili mjesta gdje su opaki i snažni dokazivali svoju nadmoć.

Kao sport, boks postoji već gotovo pet tisuća godina. Kao moderna sportska disciplina zaživio je još početkom 18. stoljeća, a većina današnjih pravila i podjela na težinske kategorije ustanovljena su sredinom 19. stoljeća u Engleskoj.

Procvat popularnosti došao je tek početkom 20. stoljeća i osnivanjem NBA (kasnije WBA) boksačke organizacije koja je dala svjetske prvake teške kategorije, borce koje se pamtilo i cijelo stoljeće nakon svrgavanja ili silaska s trona.

Iako je danas najčešća slika završetka boksačkog meča slika sudaca koji mozgaju o tome kome je pripala pobjeda, uz zvijezde koje su postojale u 20. stoljeću, sudačke odluke su bile rijetkost. Slika koju želimo gledati je ona na kojoj jedan borac pobjedonosno napušta ring, dok drugoga iznose iz njega. Evo i ljudi koji su tu sliku često pretvarali u realnost.
George Foreman
George Foreman zaokružuje veliku trojku koja je vladala boksom 70-ih godina. Titulu svjetskog prvaka prvi put je osvojio 1973. nokautiravši Joea Fraziera i nakon te borbe je ušao u povijest kao jedan od najbrutalnijih udarača.

Jačina udaraca mu je bila tolika da je neke protivnike znao udarcem odići s poda. Titulu je držao manje od dvije godine, kada ju je na velikom spektaklu Rumble in the Jungle morao predati Muhammad Aliju.

Foreman se 1977. umirovio, ali se početkom 90-ih vraća u ring kao 40-godišnjak. Da nije samo stari boksač, dokazao je 1994. kad je nokautirao Michael Moorera i s 45 godina postao najstariji svjetski prvak.

Pdlicna tema sa izvrsnim prilozima