NA BURI

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.

Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
sto svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Opravdanje

Srce moje misli vecito
neku tuznu misao.
I ma sta sa mnom bilo:
budem li kome postala
zena verna,
ili dragana cija,
ili ma sta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li dusa moja sveto sediste
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno srediste
svih neznosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli vecito
neku tuznu misao
sto mene jedino boli.

I ma cega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku srecu srca svog
tudjim bolom kupila;
budem li katkad prastala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
vec davno iskupila,
znaj da sam vec davno
zbog svega ispastala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli vecito
neku tuznu misao
sto mene jedino zalosti.

Zla noc

O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru

Odgovor

Pobrala sam spokojno reci tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces otici u monahe,
kao sto zbog neceg kaza.
O, veruj mi, bice i drugih staza
kojima ces pobeci od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi dusa smeta
da imam duse,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zivota snom.

Pomisli sve sto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
sto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i ziva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za cim tvoja pesma zali,
bilo bi tek za dah casa,
pa vecnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i nista ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzni
u moj kraj;
i znaj, i san i covek
i bol i sreca prolazna da je;
i da nista nema toliku moc
da vecno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi,
sacekacemo zajedno prve mirise snega.
Ja vise volim zime cistotu mirnu
od bolesnoga dana prolecnjega
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Zivecemo zajedno svecane dane
kad dusa pocinje tiho da sazreva,
kad bivaju pune ploda njene grane
i o vecnosti kad vec kradom sneva.

Smejacemo se zajedno u vecernje case
kad se covek smeje tise i redje.
Volecemo se kad pocinju da se
zivota ovog sagledaju medje,

kad ljubavnici postaju jedno drugom
prijatelji blagi i braca.
Rastacemo se samo pred putanjom dugom
sa koje ne moze da se pise,
ni da se vraca.

Stanice


Nocas na putu preda mnom
bleshte u mesechini
ogromne, bele sante,
stanice bola.

Male postaje radosti
samo jasikom obelezhene
brzo ce promaci.
Zhivot ce kraj njih prohujati
ne dajuci ni da se nakupi pregrsht tog zlata
prostrtog pod granama,
ni da se kazhe i chuje topla rech,
ni detetu ime da se nadene.
Brzo se mora rukovati,
i prsten brzo natacci,
munjevito sagledati
shta drage ochi pitaju i poruchuju.

A kad se dojuri u stanice bola,
gde se putevi ukrshtaju i daljine prete,
stajace se dugo u studenim chekaonicama
iznad kojih svetli mesechev
komadic leda
i zelene kazaljke chasovnika
idu sporo kao na smrt osudjeni.
U jednoj od njih ostacu zamrznuta.
Uzalud ce voz piskom dozivati
i mahati rukom oni shto put nastavljaju,
ostacu izmedju santi
nad kojima svetli mesechev
komadic leda.

Pobrala sam spokojno reči tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, nećeš otići u monahe,
kao što zbog nečeg kaza.
O, veruj mi, biće i drugih staza
kojima ćeš pobeći od mene ti.

Pomisli samo kako me nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi duša smeta
da imam duše,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja satkana
od nadopunjavanja života snom.

Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
što u meni još pre rođenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i živa
strast da svoje i tuđe radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za čim tvoja pesma žali,
bilo bi tek za dah časa,
pa večnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i ništa ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubićemo se u noć
kao pjesme tvoje odjek tužni
u moj kraj;
i znaj, i san i čovek
i bol i sreća prolazna da je;
i da ništa nema toliku moć
da večno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobiješ vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako me nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

_________________

Sunce s' rodi pa zaviri

Sunce s' rodi, pa zaviri
U ponore mojih grudi;
Užasne se, pa me mane,
Pođe dalje putem svojim.
ja ostanem s jadom mojim
U užasno vel'kom svetu
Sam;
Sunce s' diže, spušta, zađe, -
To se zove dan.

Sve se tiša, sve se miri,
- Svet je kanda sad još širi -
A beskrajnost u crnini
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
Tu preblede, kao da je
Crnja rani moć, -
Gledi na me, ostavlja me, -
to se zove noć.

Potrebno mi je...


Potrebno mi je mnogo sunca,
i to nocu, jedno da me susrece,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nezhnosti,
i to svakog dana, i mnogo od miloshte rechi,
potrebno mi je primirje
izmedu srca i seccanja
izmedu neba
i bola koji pred njim klechi.

Potrebna su mi dobrodoshlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to shto veci,
potrebni su mi mostovi viseci
preko mrzhnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

NEMAM VIŠE VREMENA



Nemam više vremena za duge rečenice,

Nemam kad da pregovaram,

Otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,

Sad zaprećem šake zgorela žara.

Nemam više vremena za hodočašća,

Naglo se smanjuje putanja do ušća,

Nemam kad da se osvrćem i vraćam.

Nemam više vremena za sitnice

Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.

Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,

Mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,

Nemam vremena sad za analize,

Za mene je voda sada samo voda

Kao kad sam je pila sa kladenca;

Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,

Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,

Ni svoga nisam dobro upoznala.

Nemam kad da usvajam zapovesti nove,

Mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem

Ni onima koji istinu dokazuju.

Nemam kad da se borim protiv hajkača.

Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.

SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.

''PAUKOVA LjULjAŠKA''

Zaspala je malo
paukova mama,
on u šumu - klis!

Ljuljašku istiha
splete, pa se njiha:
Uvis, uvis!

Gledale ga ptice
tako navrh žice,
zastao im dah.

Gledali ga mravi
u zelenoj travi,
pa ih bilo strah.

Opazi ga cveće
kako kroz zrak šeće.
Zaplaka uglas:

- Šta će, šta će biti
ako prsnu niti,
a paučić – tras!

''Ostaviću vam jedino reči''

Izložba ''Ostaviću vam jedino reči'' koja će biti organizovana povodom 20 godina od smrti Desanke Maksimović biće otvorena 14. februara u Narodnoj biblioteci Srbije

Jedna od autorki izložbe i viši bibliotekar Narodne biblioteke Srbije Mirjana Stanišić rekla je Tanjugu da će izložba imati nekoliko segmenata i sadržaće rukopise pesama za odrasle i za decu.

Dečji deo će biti odvojen fizički zbog grupnih poseta - škola i ekskurzija i biće priključen dečjoj biblioteci koja se nalazi u holu NBS.

"Biće izloženo i sve ono što stručna javnost i svaki zaintersovani posetilac želi da vidi - rukopisi pesama Desanke Maksimović u što većem broju, pisma, pozivnice za značajne dogadjaje u Beogradu i u svetu, a pozivali su je predstavnici izvršne vlasti SFRJ, SRJ, ambasadori, značajni ljudi iz ŠSR-a, Francuske, Nemačke.." ispričala je Stanišićeva koja je i sekretar Zadužbine Desanka Maksimović.

Među izloženim eksponatima biće i njene lične stvari, članske karte - Narodne biblioteke Srbije, srpskog PEN centra, Udruženja književnika Srbije, razglednice, čestiitke za Novu godinu koje je dobijala od značajnih ličnosti, a u jednom delu izložbenog prostora nećiće se prepiska koju je dobijala od dece koju je veoma volela i svih ostalih prijatelja, kao i književnika koji su joj pisali sa različitih putovanja.

Prema rečima autorke izložbe, u okviru postavke će se naći i prevodi Maksimovićeve, jer se veoma malo zna o tome da je ona volela da prevodi pesme i kasnije ih prepevavala da budu u duhu našeg jezika.

Stanišićeva je najavila i da će deo rukopisne gradje Desanke Makismović koja je na raspolaganju Narodnoj biblioteci Srbije biti digitalizovana i činiće 11. tom celokupnih dela te pesnikinje koje su objavili Zadužbina Desanka Maksimović, JP ''Službeni glasnik'' i ''Zavod za udžbenike''.

Pored Stanišićeve, autorke izložbe su i viši bibliotekari Narodne biblioteke Srbije Biljana Kalezić i Brankica Resan.

Izložba je jedan od tri programa koje Narodna biblioteka organizuje u okviru manifestacije ''Desanki u čast''.

Pored izložbe, koju će otvoriti ministar prosvete Zzarko Obradović, 11. februara glumica Rada Djuričin će izvesti monodramu "Oporuke Desanke Maksimović'', a u sredu, 13. februara, biće održano poetsko veče "Tako je govorila Desanka".

Desanka Maksimović je preminula 11. februara 1993. godine.


akter

Dve decenije od smrti Desanke Maksimović 11.02.1993. - 11.02.2013.

Dve decenije od smrti jedne od najpoznatijih srpskih pesnikinja Desanke Maksimović obeležava se danas različitim manifestacijama u gradovima širom Srbije.

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Ma šta da se tužno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprša u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.

I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i život čudno zavoleo.
(''Svejedno mi je'')

I jesi i nisi pesma.
Zametnula si se bila
za vreme jednog nesna
cula sam te vec u sluhu,
razabirala sam ti reci.
Bila si vec zivo bice
u mom duhu.

Sta li te to spreci
da postanes pesma?
A dok jos u meni disa
dok te ruka ne napisa
bivala si sve lepsa,
kao Mesec uz nebesa
svetlela si iz mog nesna

Njihala si se u meni
na ljuljaskama zvuka,
nicala si se iz slatkih muka,
bila sam te lepote svesna.
Sta li te to spreci
da postanes pesma?

ŽENA

Srce mi je milosti izvor;
Moje reči se uz rane previjaju
Kao listovi lekovitog bilja,
Koraci mi umeju da vode
I one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
I čela samoubica
Nesanicom ispijena.
Sa moga čita se lica
Da sam deset puta sestra
Pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
Bolove čije dok ih ne ublažim,
Rodjena nad čijim snovima
Nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
Ni radosnoga priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
Onome kom laka su jutra,
A uzglavlja vedra.

Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da znaju da vidaju,
U očima da umeju da greju,
Na usnama da gorčinu skidaju...

Desanka Maksimović

Izložba Noć muzeja fotografija fotoreportera Žike Vučića.


Najveću pažnju posetioca privukla je slika sahrane kragujevačkih đaka, streljanih u Drugom svetskom ratu. Bol i jeziva tuga na izrazima malenih devojčica i njihovih majki, rasplakala je i one najjače.




O stravičnom događaju Desanka Maksimović napisala je pesmu pod nazivom "Krvava bajka":