Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

Ucestvuju :

Desanka Maksimovic
Mira Stupica
Anica Zubovic
Milena Dravic
Nada Knezevic
Lado Leskovar
.................

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

NEJASNA PESMA

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.
Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja

Desanka Maksimović

Objavljena knjiga njenih stihova "OSTAVIĆU VAM JEDINO REČI"

Delo "Ostaviću vam jedino reči" ("Klett") predstavlja pravu riznicu stihova naše poznate pesnikinje.
O Desanki Maksimović i njenoj poeziji znalački je govorila Aleksandra Vraneš, profesorka na Filološkom fakultetu.
- Važna Desankina godišnjica stekla se u ovoj godini. Ona neporeciva, bez koje se oko Desanke ne bismo ni jatili. Sto dvadeseta godišnjica njenog rođenja, koju knjigom "Ostaviću vam jedino reči" poetski dostojanstveno slavimo. I da nije godišnjica, Desanku bismo pominjali i pominjemo je, objavljujemo nanovo njene knjige, tumačimo stihove, prozu i zapise, uz njenu reč volimo, čeznemo, patimo, tešimo se, borimo, odrastamo od prve slikovnice, prve lektire, do spoznaje, jednog dana, da više nemamo vremena ili da za sebe i druge tražimo pomilovanje. Ni Desanki ni nama ne trebaju godišnjice, jer bismo se savili pod njihovim teretom brojeći godine od pojave pesama "Slutnja", "Krvava bajka", "Srbija je velika tajna", "Za laži izgovorene iz milosrđa", "Nemam više vremena" - rekla je Aleksandra Vraneš.
Na kraju knjige, "Umesto biografije", je Desankin tekst koji se završava rečima: "Moje najdraže pesme? One koje predstavljaju žal za prolaznošću, a u isto vreme izražavaju neumitnost života. Takva je moja pesma "Zmija".

Informer

Na proslavu njenog 94. rođendana, godinu dana pred smrt, posetio ju je novinar NIN-a Borislav Gajić. Razgovarali su o njenim pesmama, koje su njena jedina "deca", ali i o tome kako je 14 puta padala i lomila noge. A govorila je i o svojoj prvoj i jedinoj ljubavi - Sergeju Slastikovu Kalužaninu.
Ljubav na prvi pogled - verovatno

Nakon studija na Filozofskom fakultetu, na kojem studira književnost i istoriju umetnosti, dobija stipendiju francuske vlade i 1923. odlazi u Pariz. Bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, a supruga je upoznala kao već poznata pesnikinja.

- Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili. Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom - opisuje Maksimović.

Sergej se zbog ljubavi odrekao glumačke karijere

Udala se 1933. godine za Sergeja. On je bio ruski emigrant. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata je zarobljen od Turaka, uspeo je da se nakon projnih putovanja dočepa Beograda.

Nakon venčanja je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog Desankine službe u Beogradu on je to odbio.

- Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao "Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve - kaže Maksimović.

"Bio je siromašan, ali njega je srce tražilo"

Kada se udala, mnogi su bili iznenađeni. Govorili su kako je mogla bolje da se uda. Da su je mnogi tražili i za njom uzdisali, ali ona je na to imala samo jedan odgovor.

- Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela - odgovarala je Maksimović.
Pesme su njihova deca

Nikada nije žalila zbog toga što nije imala dece. Kao najstarija u roditeljskoj kući, odgajila je brojnu braću i sestre. Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. Tako je proživela osećaj materinstva.

- Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala - ispričala je tada Desanka Maksimović.

Sergej je preminuo 1976. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog.

Izvor: Noizz.rs

NA SESNAESTI RODJENDAN


Dodji, nevidjeni sudjenice,
da gazimo kroz psenicno more,
da miris pokisle zemlje udisemo,
da klicemo, da klicemo,
da cutimo nemo.

Od radosti zvala bih laste
u nedrima da mi gnezda grade,
legla na zemlju i gledala
kako rastu stabljike mlade.

Pustila bih da mi nabujali potok
u narucja skoci,
cvetnim prahom bih posula
grudi i oci.

Pruzila bih vetru ruku
i skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.

Dodji, da ti vidim lice,
ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da cutimo nemo.

D. Maksimovic

U Desankinoj sobi

Ti kažeš: Posle čovek bude tanane svetlosti snop
ili neka maglina.
Ja kažem: A možda bude ptica ili cvet
Ili mlada žena. Možda ga ipak ima.
Ti reče: Ali ja neću biti ona ista –
I pogleda mi u oči zamišljena.

Ni ja neću biti ona ista, rekoh,
Sa likom koji će moja deca prepoznati,
Nepoznatoj mi ni majka neće poći
u susret da me primi.

Ti reče: Biću tamo užasno sama…
A možda nećeš zaboraviti da si na zemlji
nekad živela
Gledajući neke prelepe predele rajske.

Meni nisu potrebni, ti reče, ti predeli rajski,
Lepše sam u svom zavičaju videla.
Možda ću treperiti samo i biti svetlost bela,
Možda ću postati neka nova nebeska reka.
Ako nešto postoji pokušaću da ti se javim.
Da li ću i tamo drugovati s pesmom satkanom
od devojačkih želja, ti reče.

I ode. Preda mnom leži porcelanska lutka
U kineskoj svečanoj svilenoj odori.
To nisi ti. Savlađujem užas i strah.
Gde ode? Gde si sada? Ja se bojim.
Samo sveća na stočiću u sobi gori…

Sedela sam dugo kraj tebe. Sad uplašena stojim.

Mira Aleckovic