ПОД ПЛАШТОМ ИРОНИЈЕ

Сликар Паул Кле је био један од главних теоретичара модерне уметности.
Ретроспективна изложба у париском Центру Помпиду открива нам како је
Кле у свом делу помирио научни дух и песничку душу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Почнимо причу наопачке. Наводима које бисмо најрадије оставили за крај.

У збирци филозофско-педагошких есеја Паула Клеа, насловљеној „Теорија модерне уметности“, налази се кратак текст о могућностима примене научне методологије у домену креације. Паул Кле ту, као и у многим другим списима, развија тезу о неопходности да се упознају базичне законитости на којима почива  уметничко дело: „У уметности такође отвара се широко поље за егзактна истраживања.  Математика и физика нам нуде кључ у виду правила која можемо поштовати или се од њих удаљити.“ У истом есеју, међутим, разматрајући удео интуиције приликом рационалног конструисања слике, Кле каже и ово: „Генијалност се не може научити, јер она не почива на нормама него на изузетности. Геније је увек јеретик у очима догме. За њега нема другог закона до оног који он носи у себи.“

Ето. У самом ткиву теоријских постулата који су окуражили генерације младих сликара да свој ликовни израз сведу на елементарне облике и односе, пулсира субверзивна мисао да сликарство може бити и нешто друго. Нешто што надилази логику здравог разума, што је – видећемо касније – директно везано за мистерију настанка и функционисања сложених органских система. Било би занимљиво, кад нам се већ пружила прилика, да дело Паула Клеа размотримо у светлу његове сопствене мисли. Да откријемо на који начин и у којој мери се чиста сликарска сензибилност пробила кроз арматуру „базичних законитости“. Управо у овом тренутку (па све до краја јула) одржава се, у париском Центру Помпиду, ретроспективна изложба слика, цртежа и скулптура, која значајем и обимом увелико премашује све претходне, међу којима и ретроспективу, организовану у Националном музеју модерне уметности – пре скоро педесет година. Двеста тридесет експоната, позајмљених углавном од Центра Паул Кле из Берна, распоређено је у тематске целине и обједињено под насловом „Иронија на делу“. Колико је овај назив изложбе оправдан остаје нам да сами просудимо. Иронија је данас једна од оних чаробних речи које отварају врата сликарских галерија и салона. Куратор изложбе нам, очигледно, сугерише идеју о повезаности савремених тенденција са делом Паула Клеа, а између редова, и идеју да је све ово што се данас дешава на плану уметности крајња тачка једне дуге и сврховите еволуције.

За Печат из Париза Славица Батос

ИЗМЕЂУ МУЗИКЕ И СЛИКАРСТВА

Паул Кле , један од најзначајнијих сликара XX века, провео је детињство и младост у Берну, у Швајцарској. Отац, пореклом Немац, био је професор солфеђа на педагошкој академији, а мајка школована оперска певачица. Мали Паул је врло рано почео да свира виолину, тако да је постао члан градског оркестра већ у једанаестој години. Био је даровит, али, зачудо, ниједног тренутка није пожелео да музика буде његов животни позив. Музика је била део свакодневице, нека врста природног окружења. Иако неопходна као што су неопходни ваздух, храна или домаће огњиште, она није отварала нове хоризонте за којима је тек стасали младић жудео. Осим тога, интимно познавање музичких дела и изоштрен слух пробудили су у њему сумњу да ће икад постати виртуоз.

Природа је Паула Клеа, срећом, обдарила и другим талентима а, уз њих, и непоколебљивом вером у сопствену изузетност. По завршеној матури осетио је да у њему буја нека нова енергија и, свом снагом својих осамнаест година, покушао је да докучи кроз коју врсту активности би она могла да се каналише: кроз поезију или филозофију, кроз ликовну уметност, кроз идеалну љубав или, за почетак, кроз сексуална искуства? Нажалост, ниједна од опција није давала задовољавајуће резултате. Закључио је да му недостају прави подстицаји, они који би учинили да се његове интимне вибрације уобличе у нешто снажно и оригинално. Тако се 1898. године, уз благослов родитеља, обрео у Минхену.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Минхен, који је у то време доживљавао прави културни процват, привлачио је у своје окриље бројне уметнике и интелектуалце. Паул Кле се у таквој средини добро осећао. Уписао се на курс цртања – тек да нешто почне, да би, врло брзо и са горчином у души, схватио да је на погрешном путу. Нико га није могао убедити да студиозно преношење на хартију голих људских тела може да изнедри било какву уметност. Курс ипак није напустио, из два разлога: захваљујући свом таленту постао је професоров миљеник и, много важније, на сеансама вечерњег акта било је и девојака. У то време започео је да води свој чувени Дневник, из којег сазнајемо и понеки пикантан детаљ. Сазнајемо, на пример, да су наги мушки модели – посебно ако су били атлетски грађени – увек били постављани тако да их девојке виде само с леђа.
У јесен 1900. године, Пол Кле је примљен на ликовну академију, у класу професора Франца фон Штука. Штук је онда био велико име: оснивач Минхенске сецесије, симболиста (под утицајем Беклина – али са изразитијим мрачним тоналитетом), архитекта, скулптор, илустратор… Оригиналност којом је приступао класичним темама на цени су чак и данас. Млади Кле, међутим, остао је потпуно непријемчив и за мајсторство композиције и за снагу експресије свог професора. У свом дневнику је записао: „Да ми је Штук објаснио суштину сликарства, онако како сам то ја био у стању, касније, кад сам у њу почео да продирем, не би се десило да западнем у тако безизлазну ситуацију.“ На крају семестра закључио је да на плану боје није направио ни најмањи помак и да вероватно никад неће постати сликар. Поразило га је осећање – парафразирамо – да се у њему таласа нешто огромно и сензибилно, да свуда около бесне олује… а да на видику нема господара који би у то унео неки ред.

.................

.............

Да, слажемо се, „једна је ствар бити песник у души а сасвим нешто друго срочити песму“. Исто важи и за сликарство. Двадесетједногодишњи Кле, који је поседовао више него солидно музичко образовање, очекивао је, има се утисак, да му неко објасни теоријске основе „компоновања“ слике. Који су основни тонови и полутонови, по којим правилима се они уједињују у хармоничне акорде, која је улога ритма у перцепцији целине, који ефекат се постиже увођењем дисонантних секвенци… те ствари. Очекивао је да му неко растави сликарство на просте чиниоце и омогући му да, једног дана, евентуално, нађе сопствени пут ка полифонији. Овде нам се просто намеће питање у ком тренутку се у Паулу Клеу зачела идеја да ће у сликарству успети да оствари нешто што му није успело у музици и поред свег познавања теорије: да искомпонује и најмању сонату вредну пажње. Питамо се, успут, и зашто је, после само шест месеци студирања, напустио једну од најлибералнијих ондашњих ликовних академија.

Одговор – бар на друго питање, није компликован. Био је млад, импулсиван, спреман да се опроба у свему што су му сугерисали и интелект и тело у напону снаге. Бавио се активно музиком – као виолиниста, сликао – згранут еротским набојем који је избијао из свега што стави на платно, стицао прва љубавна искуства – у једном тренутку умало није постао отац, цртао – најчешће призоре саркастичног садржаја. Записао је да се Лепоти може служити и тако што се карикирају њени непријатељи. Заокупљен тако свим и свачим, није приметио (или није био спреман да примети) да се, међу штићеницима Франца фон Штука, налазио и Василиј Кандински. Старији и искуснији од осталих студената, Кандински је, управо у то време, постављао темеље сопствене теорије о модерној уметности, користећи се – у много већој мери него Кле, неколико година касније – аналогијама са музиком.
Ослобођен академских стега, Паул Кле одлучује да своју судбину преузме у сопствене руке. Одлази на неколико месеци у Италију, посећује музеје, посматра, анализира, записује. Истовремено доста ради и на усавршавању знања која је стекао током школовања. Све је задовољнији својом цртачком вештином, али му суптилности баратања бојом и даље измичу. Боја му служи – закључује са жаљењем, само да нагласи просторну димензију, већ постигнуту другим средствима. По повратку у Берн, наставља да кроз цртеж и понеку уљану слику изучава анатомију људског тела, не престајући да се, истовремено, активно бави музиком. Те исте, 1902. године, Кандински отвара своју уметничку школу у Минхену.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ИРОНИЈА НА ДЕЛУ Почетак XX века један је од најбурнијих периода у историји уметности. Уметници из целог света, међу којима и извесни Пабло Руиз Пикасо, хрле у Париз, епицентар многих судбоносних догађања. Остарели Сезан излаже четрдесет слика на Јесењем салону – под утицајем његовог дела проклијаће убрзо чудно растиње: фовизам већ наредне, 1905. године, кубизам 1908, прва апстрактна слика 1910. Паул Кле, зачудо, није био много заинтересован за све те новине. Свратио је у Париз на петнаест дана, у јуну 1905, одслушао све концерте, одгледао све оперске представе, обишао све музеје, забележио у свој дневник кратке опаске о свим сликарима које је видео и вратио се у свој Берн – да настави тамо где је стао са сопственим студиозним радом.

...............

...................

[You must be registered and logged in to see this image.]

Зна се да је тих година и даље покушавао да слика на класичан начин, мада та дела никад нису виђена на изложбама. Вероватно су уништена. Постоје неке слике са елементима апстракције, али за њих се, нажалост, претпоставља да су настале касније и да су антидатиране. То се ради. По новијим истраживањима, то је урадио и Кандински не би ли себи обезбедио статус првог апстрактног сликара у историји.

Из периода до 1910. године, у Центру Помпиду можемо видети само цртеже и графике. У техничком погледу, графике Паула Клеа одликују се диреровском прецизношћу и апсолутном контролом. Насупрот њима, цртеж на папиру често је изведен овлашним и лелујавим потезом, али не губи нимало на убедљивости. Посетиоци изложбе у Бобуру очарани су цртежом названим „Унесрећени пијаниста“. На њему видимо старачки отромбољено, наго тело пијанисте који, у патетичном заносу, свира и рукама и ногама. При томе, уместо на табуреу, седи на ноши и, да тако кажемо, даје свом заносу одушка и с те стране. Примећујемо, такође, да ноте нашкрабане на партитури подсећају на неке касније Клеове цртеже. Ову саркастичну сцену свако може да тумачи како хоће, али Кле нас упозорава: „Нема потребе да ико иронише на мој рачун, ја то сам најбоље радим.“ Не можемо се ипак одупрети утиску да овакви цртежи остају на нивоу карикатуре, упркос софистицираним квалификативима („трансцендентално шегачење“, „романтичарска иронија“ и сл.) којима их дарује савремена теорија уметности.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Иронија – кад је већ о њој реч, много је суптилнија на бакрописима и акватинтама. Сматрамо да је чак неправедно истицати је у први план, пошто овај део Клеовог опуса указује више од свега на снажан фантазматски потенцијал и на извођачко мајсторство. Фасцинантан је, на пример, начин на који је приказано једно мишићаво, али оцвало женско тело, изваљено на сасушеном деблу дрвета и скоро срасло са њим. Или „Крилати херој“, коме је судбина уз идеју о летењу подарила само једно крило. Овај недовршени анђео, алегорија раскола између личних стремљења и грубе стварности, често је походио Клеа у ноћима испуњеним сумњом и безнађем. Његов рад није интересовао никога. Тачно је да је циклус графика „Проналасци“ био презентиран на међународној изложби сецесије у Минхену, 1906, али никад ништа није било продато нити је у новинама била објављена и најмања карикатура. Следећих неколико година новац за живот зарађиваће супруга Лили, професор клавира, са којом се Паул Кле био тајно верио још пре путовања у Италију.

Млади брачни пар настанио се дефинитивно у Минхену. Лили је давала часове, Паул се бринуо о домаћинству и новорођеном сину, тако да је неко време био потпуно изолован од уметничких кругова. Ипак, успео је да припреми своју прву самосталну изложбу у Берну, а потом и у Базелу и Цириху. Десило се да је, том приликом, његове радове запазио цртач на гласу Алфред Кубин и охрабрио га да настави посао на илустрацијама за Волтеровог „Кандида“. Тако је Паул Кле зарадио и свој први хонорар. Овде се сад просто намеће чињеница да фантастични аспект Клеових радова из тог периода подсећа на тематику Кубинових цртежа и графика.

................