Pripremio: Saša Bojić/Odg. urednik: Ivan Đerković



Morbus Ajfon je nova bolest koja se pojavila još u vreme obilatog korišćenja Blekberi-telefona kada se još zvala Morbus Blekberi. Pošto danas te telefone malo ko koristi i ime oboljenja je promenjeno u skladu s vremenom.

U mnogim firmama, danas je normalno da su zaposleni radnici telefonski dostupni u svako doba dana. Zna se da stalna dostupnost znači psihičko opterećenje, piše minhenski dnevnik Zidojče cajtung. Veliki problem je postalo razgraničenje između radnog i slobodnog vremena.

Zaposleni više ne mogu da odvoje službeno i privatno. Često su na to i prinuđeni, jer šef se ne obazire na to da član njegovog tima, posle devet sati rada, treba da nađe malo vremena i za svoju decu. Posao gotovo u svako vreme ima prioritet, opuštanja – nema. Na kraju se daje dijagnoza: sagorevanje u profesiji (burnout) – a ona očigledno veoma često pogađa vredne i fleksibilne radnike.

Dovoljno četiri sata bez uznemiravanja?

Prema istraživanju Naučnog instituta zdravstvenog osiguranja AOK, prošle godine je 130.000 ljudi odsustvovalo sa posla ukupno 2,7 miliona dana zbog sindroma sagorevanja. To je 11 puta više nego 2004. godine.

Od 1994. do 2011, broj psihičkih oboljenja se udvostručio. Njihove terapije su prošle godine koštale AOK 9,5 milijardi evra. Sada je istraženo šta sve izaziva brisanje granica između posla i slobodnog vremena. Jedna studija je pokazala da su njime posebno pogođeni rukovodeći kadrovi. Razmere opterećenja rastu sa brojem kolega za koje je njihov pretpostavljeni odgovoran. Do broja od 20 ljudi u timu kojim se rukovodi, opterećenja za njihovog neposrednog šefa kontinualno raste. Sa više od 20 ljudi, počinje da opada.



Onaj ko je često ili uvek dostupan objašnjava to svojom ljubavlju prema radu. Drugi to smatraju praktičnim. Mnogima je važno da stalno budu informisani o važnim procesima u vezi sa poslom kojim se bave. Nije ni čudo što mnogi smatraju da je glavna mana stalne dostupnosti u tome što stalno mora da se misli na posao i što se ponekad javlja osećanje da je svega – previše.

Trideset šest odsto ispitanih bi volelo da bude manje dostupno u slobodno vreme. Nešto više od polovine ispitanih je navelo da četiri sata dnevno bez elektronske pošte, SMS-poruka i telefonskih poziva iz firme smatra – optimalnim. 15 odsto bi bilo zadovoljno i kada bi ta sloboda trajala samo dva sata dnevno, a dva odsto od ukupno 430 ispitanih bilo bi zadovoljno i kada bi period u kome ih niko sa posla ne uznemirava trajao i – samo jedan sat.

Škola ili život!

List Rajnland Pfalc onlajn piše o tome kako je „60 odsto nastavnika ugroženo sindromom sagorevanja, totalne emocionalne iscrpljenosti… U Potsdamu je objavljena studija prema kojoj tri četvrtine svih nastavnika u Nemačkoj ne ode u penziju u regularnom roku, već ranije – više od polovine njih zbog psihičkim oboljenja.

Sve je teže naći ravnotežu između uspešnog rada i kvalitet života. Zato je sve više kurseva na kojima nastavnici mogu da se informišu o tome kako da sačuvaju svoj psihički integritet. Vrlo je indikativno to što ti kursevi imaju nazive kao što je: „Škola ili život?“ – jedan takav kurs je vrlo posećen u Severnoj Rajni Vestfaliji.



Ako su ljudi pod stalnim stresom, čitavo telo pati. Neurobiolog Gerhar Hiter je na kongresu o sindromu sagorevanja održanom u Hejdelbergu pošao tragom pitanja: kako čovek može da dođe na ideju da radi sve dok ne zanemoća? – o čemu piše Špigel onlajn. Ili, kako je to ovaj naučnik formulisao: šta u čoveku izaziva verovanje da vredi samo ako mnogo radi i postiže?

Odgovor je u iskustvima koja formiraju ljudski mozak, smatra Hiter. Procesi stvaranja takve strukture počinju još u majčinoj utrobi: prvo umrežavanje u mozgu nastaje za vreme najtešnje povezanosti sa drugim čovekom. U to vreme, razvijaju se dve osnovne potrebe: potreba za vezom sa drugima i za životom u kome se ličnost razvija i određuje samu sebe.

Zamena za neispunjene potrebe

Rastemo u svetu u kome nas iskustvo uči da nismo ispravni takvi kakvi smo, već da ćemo pripadati zajednici samo ako poprimimo njen sistem vrednosti. U Nemačkoj je u tom sistemu važan učinak pojedinca. Deca stalno vide da ljudi dobijaju priznanje samo ako se napregnu da postignu više. (…) Tako se postepeno stvara verovanje da je učinak rada jedino što se računa i priznaje. (…) Osim toga, ako osnovna potreba za pripadnošću i samoodređenjem ostane nezadovoljena, postoji i strategija zvana: rezervno zadovoljenje. Zaraditi novac, napraviti karijeru, imati uspeha – to su alternative za kojima čovek poseže onda kada ne nađe ono što mu je potrebno u životu.

B92