Rajner Marija Rilke

ОЗБИЉАН ЧАС

Ко сада плаче негде у свету,
ко без разлога плаче у свету,
због мене плаче.

Ко се сад смеје негде у ноћи,
ко се без разлога смеје у ноћи,
мени се смеје.

Ко сада иде негде по свету,
ко без разлога иде по свету,
к мени иде.

Ко сад умире негде у свету,
ко без разлога мре у свету:
мене гледа.

Лиши ме вида: гледаћу твој лик,
запуши уши моје: слушаћу те,
онеми ме, ал' зваћу те кроз крик,
без ногу још ћу к теби наћи путе.
Сломиј ми руке: хватаћу те срцем;
зауставиш ли срце мени, сам
мој мозак тад ће куцати и бдети,
а ако ми и мозгом ужгаш плам –
на крви својој ја ћу те понет

Ја волим свога бића полутмину
што даје мојим чулима дубину;
у њој се, као из писама старих,
мој живот једном већ проживљен жари,
у пребољену одмакнут даљину.

Из ње се точи у мене сазнање
да имам доста простора пред собом
за другога живота вечно ткање.

И каткад сам к'о дрво, чије грање
шуми негдашњем дечаку над гробом
и чији корен простирку му плете, –
дрво што онај испуњава сан
који је дечак у далеки дан
изгубио у песми пуној сете.

Preokret ( Depart )

Dugo je on sve to
mucno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il' bi sagledao klececi
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo bozansko bice, koje bi mu se
onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajuci, najednom!
Ali cesto bi predeo, otezao od dana,
pokojem
strujao u njegovo tiho opazanje, uvece.

Zivotinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasuci,
a zasuznjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;

ptice su proletale kroz njegovu dusevnost; cevece se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rascu da ima jedan sto gleda,
to dirnu i bica koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu zene.
Otkada gleda?
Otkada vec, lisavajuci se u dusi,
preklinjuci sa dna pogleda?

Kuda bi on, koji vecito ceka, sedeo u
tudjini;
a rasejano odvracena soba u
prenocistu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mucenicke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu vecalo,
neshvatljivo vecalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo
ipak oseca,
vecalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraceno
ma koje novo posvecenje.)

Jer vidis li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
iste da raste u ljubavi.

Zavrseno je delo ociju,
vrsi sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znas.
Pogledaj, unutrasnji covece, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojstenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojsteno samo, a dosad
jos nedovoljno stvorenje...

ŠPANSKA TRILOGIJA (odlomak)

Od onog oblaka, gle: oblaka
što tako divlje prekriva sad zvezdu
do maločas još sjajnu - (i od mene),
od onih brežuljaka, koje sada
ogrću noć i vetar - (i od mene),
od one reke u dolini, koja
procepljenoga nebeskog proplanka
odblesak svetli hvata - (i od mene);
od mene i od svega toga, bože,
jedan jedini da načiniš predmet:
od mene i od osećanja stada
kad, zatvoreno u tor, svojim dahom
prima u sebe golemo i tamno
gubljenje sveta - od mene i od svake
svetiljke usred mraka mnogih kuća,
bože: da jedan predmet načiniš;
od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,
nijednog, i od mene, i od mene
da jedan isti predmet načiniš;
od onih koji spavaju, od stranih
ljudi u domu stranačkom, što važno
kašlju u svojim posteljama, i od
pospane dece na grudima tuđim,
od mnogih bića nejasnih, i opet
od mene, ni od čega drugog osim
mene i svega onoga što ja
ne poznajem, da predmet načiniš,
o bože bože bože, jedan predmet
zemaljsko-svetski kao meteor,
koji u svojoj težini sažima
jedino leta zbir, i nije težak
ni od čega drugog osim od prispeća.

Iz „Soneta posvećenih Orfeju“

Trinaesti sonet II dela

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom k'o tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.

Budi večito mrtav u Euridici -, toni
natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi – znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj.

Zalihi prirode štedre – i onoj što čeka na miru,
i onoj utrošenoj -, svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.

PREOKRET
Put od prisnosti do veličine
vodi kroz žrtvu
(Kasner)

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
ophrvane njegovim pogledom.
Ili bi gledao klečeći,
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom.
Ali često bi predeo,
otežao od dana, pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.

Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu
duševnost. Cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.

Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?

Kada bi on, koji večito čeka, sedeo u tuđini;
a rasejano okrenuta soba u prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije , sa postelje mućiteljke
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu što kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećivanje.)

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sad delo srca
na slikama u sebi zarobljenim. Jer ti si ih
savladao; ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutarnji čoveče, svoju unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljadu priroda, ovo
tek izvojšteno samo, a dosad
još nevoljeno stvorenje.

***

I duh i strast su nama neophodni:
da jedno drugom oplođuju, to je
zadatak onih što su izabrani
da u toj raspri čist postignu sklad;
budni i vični, oni prepoznaju
znamenja, ruka njihova je laka,
prekaljeno je oružje u njih.

Ni zvuk najtiši ne sme im promaći,
moraju znati da vide i onaj
ugao prema kome ih uputi
kazaljke jedva uočljivi hod,
moraju očnim kapkom uzvraćati
lagani lepet leptirovih krila
i osećati šta oseća cvet.

Krhki su oni k'o i druga bića,
a moraju u isti mah da budu
dorasli snazi najvećoj (inače
izbranje ne bi ni palo na njih!).
Gde drugi cvile, njihova je dužnost
da kažu ritam udaraca i da
iskuse kamen na dnu bića svog.

K'o trajni pastir moraju da stoje;
on iz daleka izgledati može
tužan, al' što se više približavaš
osećaš jače koliko on bdi.
K'o zvezda hod za njega, tako njima
sve mora biti poznato i blisko
što ćutke raste i kruži kroz noć.

Oni i u snu stražare: od snova
i postojanja, od plača i smeha
smisao tka se... I kada ih skoli
te ophrvani klonu prema tlu,
i kad pred smrću i životom kleknu,-
u pravom uglu njihovog kolena
tad novu meru zadobija svet.

SONETI ORFEJU

(1922)
napisani kao nadgrobni spomenik Weri Ouckama Knoop

V

Ne dižite spomenik. Dajte ruži
da svakog ljeta njemu u milost cvati.
Jer to je Orfej. Prijetvorba mu kruži
ovim, onim. Ne treba nastojati

oko drugih imena. Kad se god pjeva,
vazda je to Orfej. Dođe i vrati se.
Nije li puno ako i za par dneva
nadživi katkad ružine latice.

Da to shvatite, kako li on gine!
Prem s nestajanja i sam ćuti muku.
Netom mu riječ se nad ovdašnjost vine,

već biva gdje vi ne pratite riječi.
Rešetka lire ne tišti mu ruku.
Pa osluškuje, onkraj prohodeći.

Oh, ne zato što sreća postoji,
to prevremeno preimućstvo gubitka bliskog.

No zato što mnogo znači prisustvo na ovom svetu, i zato što smo
prividno nužni svemu ovdašnjem, ovom nepostojanom što se nas
čudno doima, nas najnepostojanijih.

...Ah, u drugi odnos, avaj, šta se preuzima? Ne posmatranje
ovde sporo izučeno, i ništa što ovde se zbilo. Ništa.
Dakle, bolovi. Dakle, pre svega, tegoba,
dakle, dugotrajno iskustvo ljubavi - dakle, sve same neizrecive
stvari.

"Deveta devinska elegija", R.M. Rilke

Dodirne dušu skoro svaka stvar

 
Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.
 
Ko mjeri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih ljeta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
 
Da se na nama ravnodušnost grije?
O, dome, travo, o, večernja sjeni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama vije.
 
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svjetski prostor. Kroz nas laste
prolijeću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.