Feliks Kanic

( 1829. - 1904. )

Feliks Filip Emanuel Kanic (nem. Felix Philipp Emanuel Kanitz; Budimpešta, 2. avgust 1829 — Beč, 8. januar 1904) je bio austrougarski putopisac, arheolog i etnolog i jedan od najvećih poznavalaca jugoistočne Evrope. Bio je kraljevski ugarski savetnik i vitez austrijskog ordena Franje Josifa, nosilac medalje za nauku i umetnost, nosilac srpskog Takovskog ordena i ordena Svetog Save i počasni član Kraljevske saksonske akademije nauka.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Biografija

Rođen je u Budimpešti, kao sin fabrikanta čija je familija doselila iz Nemačke sredinom 18. veka.
Studirao je umetnost na Bečkom univerzitetu. Prvo se bavio muzikom, a onda slikarstvom i postao dobar crtač. Najviše je slikao akvarelom i tušem. Od 1858. godine putovao je po južnoslovenskim krajevima - Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Posebno je pažljivo beležio arheološke i geografske podatke i pravio dobre ilustracije arhitektonskih ostataka, crkava, ljudi itd. Putujući, postao je etnolog južnih Slovena. Evropi su njegovi radovi bili zanimljivi jer su prikazivali malo poznato područje, da bi kasnije njegov rad inteligentnog amatera bio prevaziđen napretkom naučne etnologije.



Delo


Posle putovanja po Srbiji Kanic je objavio dva dela manjeg obima:" Rimski nalazi u Srbiji" (nem. Die römischen Funde in Serbien), objavljeno u Beču 1861. i nekoliko godina kasnije - "Srpski vizantijski spomenici" (nem. Serbiebs byzantinische Monumente, Beč, 1864).
Jedno od njegovih najznačajnijih dela i vrhunac arheoloških istraživanja je" Rimska studija" (nem. Römische Studien in Serbien) u kojoj je istakao zalaganje da se spreči uništavanje kulturnog blaga.
U Lajpcigu je 1969. godine štampano izuzetno obimno delo, " Istorijsko-etnografske studije sa putovanja 1859-1868 "(nem. Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Leipzig, Fries, 1868. XXIV+744) u kome je na preko 700 strana, sa mnogobrojnim ilustracijama, predstavio Srbiju, njen narod i istoriju.
U svojim delima opisivao je objekte troslojno: prvo je opisao lokaciju, zatim dao istorijski aspekt, dok je treći deo sadržao podatke o trenutnom stanju.
U Srbiji je najpoznatija knjiga "Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka" (nem. Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk von der Romerzeit bis dur Gegenwart, 1904).
Kanic je sarađivao sa srpskim naučnicima toga doba, Jankom Šafarikom, Jovanom Gavrilovićem i drugima, od kojih je dobijao podatke o tome gde se mogu naći ostaci rimske kulture i o srpskim manasirima.

( wikipedia )

[You must be registered and logged in to see this image.]

Karantin, Raska, 1860.



[You must be registered and logged in to see this image.]

Gamzigrad


[You must be registered and logged in to see this image.]

Jagodina


[You must be registered and logged in to see this image.]

Zica

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bazar u Trebinju

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Srbija zemlja i stanovnistvo"

[You must be registered and logged in to see this image.]

Živopis

Бечлија Феликс Филип Емануел Каниц био је археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и – што је за нас, разумљиво, најважније – писац научних и путописних књига о Србији. Европа је захваљујући књигама Феликса Каница сазнала да Кнежевина Србија није мрачна и некултурна, како се мислило, а нове генерације добиле су поуздан извор за проучавање живота у Србији друге половине 19. века.

О њему су познати само основни биографски подаци: рођен је у Будимпешти 1829. године, студирао је уметност, највише је сликао тушем и акварелом, био је краљевски угарски саветник, путовао је по Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији, бележио своја запажања речима и цртежом, и постао етнолог Јужних Словена. Проглашен је витезом аустријског ордена Фрање Јосифа, добио је медаљу за науку и уметност, српски Таковски крст, Орден светог Саве, и био је почасни члан Краљевске саксонске академије наука.

Србију је прокрстарио неколико пута током четири деценије „од Милоша до Александра” како је навео, „од плодне Посавине и шумовитог Подунавља до аустроугарске пограничне карауле код Новог Пазара, па поред Београда упознао свих 15 окружних градова, као и 56 од 72 среска места”. На прво вишемесечно путовање кренуо је 1858. године „ради сакупљања материјала за писање једног етнографског дела”. У томе су му помогли овдашњи научници Јанко Шафарик и Јован Гавриловић, упућујући га на места где се налазе остаци римске културе и причајући му о средњовековним манастирима. Тај свој први боравак описао је у књигама „Римски налази у Србији” и „Српски византијски споменици”, објавивши их у Бечу 1861. односно 1864. године. Били су то први каталози, пописи сачуваних споменика Србије, с тада најновијим и најважнијим подацима о њима.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Поглед на Ваљево уз присутне пратиоце Феликса Каница

Допуњавао их је приликом сваког следећег боравка у Србији. Књига „Римска студија у Србији” написана 32 године након већ поменутих „Римских налаза”, иначе круна његових археолошких истраживања, резултат је Каницових настојања да сваког пута забележи могућу насталу промену на терену. Новој књизи је, осим допуна и још тачнијег описа античког наслеђа, додао и географску карту с местима на којима се налазио и најмањи остатак римске културе.
Детаљним запажањима Каниц је приказао богату историју младе кнежевине, њен народ и обичаје, а пре свега њену културну баштину. Та слика није се подударала с важећом предрасудом европске јавности о народу који живи с „оне стране” Дунава. Поверовали су му, због очигледне непристрасности и објективности. Каниц је, наиме, поштовао правило које је једном приликом овако најавио:

„Стога ће у мом приказу људи и земље поред светлих страница бити и тамних слика, али оне у свом крајњем утиску неће дати ни искључиво ружичасту ни искључиво суморну слику, какву обично дају површни или пристрасни посматрачи српских прилика.”
Није се устручавао да исприча Европи и о опаким осветама у Србији, о честом непоштовању закона, о уништавању културног и споменичког блага, али с искључивом намером да опомене, не да оптужује.

Писао је и да подучи и обавести читаоца и да га забави. Његови текстови о неком насељу, манастиру, грађевини, или било ком другом објекту, почињу описом места на коме се налази, настављају се причом о настанку и завршавају се описом његовог тренутног изгледа. Ево, на пример, како им је приказао манастир Жичу:

„Ту лежи Жича у којој су крунисана шесторица српских краљева. Она лежи на питомој пољани, усред лепушкастих села, богатих њива, усред зеленилом олисталих гора, али не као остали манастири скривени у мрачним дубинама горским, већ на једном лепом брежуљку близу воде Ибра. Манастир је основао, по предању, краљ Стефан Првовенчани, са својим сином Радославом у тринаестом веку, и посветио га светим апостолима Петру и Павлу, а цркву је саградио почетком тог века св. Сава, који је, као први архиепископ, овде и столовао. До пре једно двадесет година црква је још била порушена, кубе и сводови су били тако оштећени да су неки делови попадали, а неки, опет, били склони паду. Али се у то доба још могла разазнати, на том некадашњем дивном здању, како је црква била зидана.”

Већ је на основу овог цитираног описа Жиче могуће уочити да је Каниц писао занимљивим и живим стилом, прилагођеним укусу тадашњих аустроугарских читалаца. Такође, трудио се и да темом заинтересује што шире читатељство, нарочито оно „нестручно”. Опис центра Београда је, на пример, очигледно њима био намењен:

„У Дубровачкој и Кнез-Михаиловој улици, које су поплочане крупном коцком, и у споредним улицама уз њих, налазе се најбоље снабдевене радње, на пример Женског удружења за националну домаћу радиност, које је основала краљица Наталија, Прве београдске лимарске задруге, јагодинске фабрике стакла и керамике, продавница каљевих пећи Л. и Ц. Хартмута, Краљевског угарског трговачког музеума; ту су и највеће књижаре, погребна предузећа и продавнице цвећа. Магацини за женску и мушку конфекцију, галантеријске, јувелирске и деликатесне радње и тако даље привлаче својим богатим излозима радозналу публику. Уз упадљиво исписане фирме, већином на српском и немачком, каткад и на француском, енглеском и руском, често иду популарни називи: на пример Код Бечлије, Кицош и слични, затим освојене медаље и крстови, титуле Дворски лиферант Његова Величанства Краља, или краљице Наталије и тако даље – све то изнад често китњастих портала.”

[You must be registered and logged in to see this image.]
Призор са села

Његови ликовни радови и дан-данас често су једини сведоци и трагови изучаваоцима српске народне ношње, обичаја, грађевина, делова градова, људи. Каниц је оставио стотине цртежа, скица и акварела и сви су изванредни, а пре свега драгоцени. Ево текста који прати цртеж жена у Брзећу, и који га допуњује описом онога што је оловком немогуће исказати:

Београд „Жене су биле заступљене упадљиво лепим типовима и у том погледу нису заостајале за мушкарцима. Ови носе фес обавијен белом марамом, тако да их је тешко разликовати од суседних Арнаута. Обогатио сам своју мапу с неколико лепо извајаних глава; за ту тековину имам да захвалим посредовању писара и његовој речитости. Иако сам и овде запазио да су односи међу половима неусиљени, природнији него у равници, ипак су ове кокетне брђанке зазирале од оловке која је уписивала њихове дражи. Упадљиво леп стас жене истакнут је прикладном ношњом. Удатим женама врло лепо пристаје шарена, пругаста марама, забачена преко главе на италијански начин, украшена новчићима и природним цвећем, она живописно уоквирује богату тамну косу.”

Писар кога помиње Каниц вероватно је један од људи који су му, захваљујући препоруци српских власти, помагали у раду и захваљујући којима је Каниц успевао да дође до драгоцене грађе.

Најпознатије дело о Србији Феликса Каница је „Историјско-етнографске студије са путовања 1859–1868” објављено у Лајпцигу 1869. године. На преко седам стотина страна великог формата с многобројним илустрацијама Феликс Каниц је заокружио своје деценијско бављење ондашњом Србијом. Свако поглавље књиге је целина, један опис области, једно окружје. Књига је пресек стања, права слика ствари свих области тадашње Србије. Проучаваоци Каница нарочито су у њој истицали настојање да Србију опише погледом неутралног посматрача, да га ништа не одвуче у пристрасност или да га већ створене заблуде не наведу на погрешне закључке.

Кад је 1904. године завршавао коректуру првог тома новог издања ове књиге, Каниц је изненада преминуо. Дело је у три тома, последњи је објављен 1913. године пред рат, поново дочекано с највећим похвалама и занимањем. У њему је била Србија која се мења и која напредује: Каниц описује развој насеља из године у годину, бележи промене у друштвеним односима Србије, истражује њену модернизацију и пажљиво прати и испитује прихватање нових европских струјања у разним областима живота, наговештавајући ново доба. Према Каницу, Србија друге половине 19. века покушавала је да ухвати корак с новим европским токовима, све се више окретала великим западним узорима настојећи да их прилагоди свом окружењу. Феликс Каниц, Европљанин, томе се радовао.

politikin zabavnik.rs